Page images
PDF
EPUB

оставило

глагола и склањање имена 3ове

као

су по они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Лапинскога језика : зашто су мислили, да сваки језик оно мора имати, што има Грч. ки и Лапински; а што Славенски језик има, а Грчки и Латински нема оном нијесу били ни мукает (или ако су што и напоменули, а они су о том лако што рекли, као што говори човек оствари, коју ни сам не разум је), као н. п. двојако значење прилагателни и мена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣ и ми, пебѣ и ти, себѣ и си, мене имян пі, д. и Бог зна шпа се још у Славенском језику није тако из

и изгубило! н. п. односително мјестоименије што, имају сви садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га имали и спари Славени , опом не треба сумљати, него су га изоставили преводници; зашто су мислили да је оно све покварено, говеда р. Ски и свињарски, што нема у Лапинскоме иу Грчком језику. — Да се вратимо опет к страдателним и опложителним глаголима н. п. Лапинин каже једном ријечи аmоr, Taudor, rоgог и т. д. а ми у жашем језику морамо за сваку пу ријеч узепи двије, п. і. Љубе ме, вале ме, моле ме и т. д. А Нијемац мора узепи три ријечи, п. ј. іф were geliebt, бивам љубљен), іt were globt (бивам ваљен) и т. д. Које мислим да ће сваки признаци, да не иде у спрезанье глагола : спрезање

се само оно, кад се једна ријеч премјењује, сама у себи, н. п. љубим, љубиши, љуби, љубимо, љубите, љубе, љубља, љуби ми и п. д. као код имена Бог, Бога, Богу, Боже, Богом, Богови и т. д. А пруждаюся. ни је глагол ортложи пелни, ни бїюся спірадателни, него су - обадва дјејспівиппелни повраћателни глаголи.

Сви наши глаголи (дјејствителни и средњи) могу се опет раздијелити ) на глаголе саврши телне (verba реrfесtiva), који показују да је посао само један пуiп рађен и свршен (или да ће се радиции и свршими), н. п. закопа пi и, записа ни, док и, наки, да пн, рећи, викнупі и, дигнуп и, мелі нули, умријепи, у здан утии ц. д. 2) на глаголе несавршителнe (verba iniperfectiva), који показују, да посао једнако траје, н. п. колапи, закопавалт и, писали, записивати, долаз н п и, налази ти, тражи пи, давалі и, говорити, викапи, днзат иг, метапи, умирати, узди сапии п. д. и ово је најважније раздјеленије наши глагола: 1) зато, што су ови глаголи различни између себе, како у значењу, тако и успрезању : " зашто а) савршишел. ни глаголи не могу имали полупрощавшега време на ни причаслі ија (или дјејепричаспија) садашњег времена. б) несавршителни глаголи имају у будућем времену у наклоненију сослагателном уз (или ус), н. п. ако уздајем, ако успишем и т. д. а савршителни немају, него само ако, н. II, ако да м, ако напишем и т. д. в) од свакога несавршилелног глагола може се начинити сушт. име (од причастија спрадапieлнoга, кад се промијени н на ње), н. п. копапи, копање; долазимн, долажење; љуби и и, љубљење и т. д. а савршителни глаго. ли тога немају, осим неколико ријечи које су остале као од старине, н. п. заклали, заклање (јели веће јање за заклање) ; постапи, поспі ање (од поспішања свијеша); посрал и се, посрање (не би с њим олишао ни на посрање) ; поуздал и се, поуздање (ценерале моје поуздање) ; допустити, допущ шење, одрост ипи, опрош пење; вјенчами, вјенчање (од Слав. вѣнчаніе) ; али од оспалије глагола не говори се, н. п, закопање, нађење, пољубљење, загрљење и т. д. г) будући да посао савршипeлнoгa глагола нема трајања ни мало, зато се њим и не може одговорити на пишање шта чиниш? него само ш да си чинно? и ш ш а бе шчини пи? Може бити да запо Бекоји наши књижевници мисле, да је дођем, закопам, пољубим, речем и лі. д.

будуће вријеме ; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може биппи да је), него је садашње, које се понајвише употребљава у наклоненију послагателном и у приповиједању, н. п, ако дођем; оди да запjева мо; кад нађе м; успіани нека он сједе; стани да ми кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у руку, а он ми , рекне и т. д. А будуће је вријеме од ови глагола : дожи ty, заи јева Ку, наћићу, је шку, назақ у,ішољубићу,

него лични.

В и Ане.

рећи ћу п. п. д. 2) што ове разлике немају ни Грци ни Лапини, неге по временима накнаћавају (зато и у нашим Славенским граматикама споји сотворихъ од творю, напишахъ од пипаю, купихъ од кут пую и т. д.); а Нијемцима и осталим новим народима пешко је и доказа ову разлику између наши глагола. Нијемци имају, н. п. given ићи, и fontein доћи; fифеп пираж или и, fіntеп, наћи; али мн имамо доћи и долазилін, наћи иналази упи, датии дава и и, чупи и слушамни , рећи и говорили, узети и узима пн, и тако готово код свију осiалi глагола. Мин имамо дакле још један пупі онолико глагола, колико осталі народи.

По лицу се раздјељују глаголи: а) на глаголе личне, који нмају, свари лица, н, п. говорим, говориш, говори и п. д. 2) на глаголе безличне, који се спреж у само с прећим лицем, н. п. боли, спі у кује ми се, грм и, ведрисе, облачисе и пп. д. Но и ово раздјеленије глагола не вриједи гопово ништа : а) заmо, што млоги глаголи, који се броје у безличне, могу имали и ослала лица, н. п. ја не грм нм, не гр.м іншни пти, него Бог (или свети Илија); види онај, који ведрин облачи и тп. д. А 6) макар имали и једно лице, опет нијесу безлични,

По спрезању се дијеле глаголи на глаголе правилне и непра

Прави неправилни глагола ми немамо више, осим ова при: јесам, оћу и могу (јесам и оf у неправилни су и код оспалије народа, а могу само је зато код нас неправилни глагол, што се у садашњем времену свршује на у, а не на ам, или на ем, или на им, као оспали наши глаголи; ау осталом спреме се по другом спiрезању, као. печем, осим што се у садашњем времену говори и море и може; моремо и можемо: море ме и може пі е); а остали су сви правилни. Истина да се у поспајању времена налази фешто, особима разлика, н. ін. притиснем, притиснути, притиш ме (и приписну); погинём, погинути погибе (и погину); окренем, окренути, окреме (и окрену) и лі. д. Али су запо опет ови глаголи правилни, и могу се довести у ред. Овђе можемо напоменути и оне глаголе, који немају свију времена, него само шпођог, и п. велим има само ово вријеме садашње и полу прошавше веља, а даље се узме од глагола говорим; лако подај (му, јој), удри (удрите) и ајде (ајдепте, ајдемо), немају више ништа него ово у наклоненију повелиптeлнoм, а у осталом се говори дам, да пи; ударим, удари ми, ударио и т. д.

Што је го, склоненије код имена и код мјестоименија, то је спре. зање код глагола; само се пo пoм (у овом смислу) разликују имена и мје. стоименија од глагола, што се имена и мјестоименија премјењују само по тадежима и по броју, и највише могу имали око десен премјена ; а глаголи се премјењују по лицима, по броју; по временима, и по наклоне. нијама, и могу имали преко піридесет премјена (а Лапински глаголи имају још више премјена, а Грчки још више и од Латинскије).

Времена по памели нема више, него само ліри, пi. і. садашње (које је сад), прошавше (што је прошло) и будуће (шпio fе доћи у напредак); а глаголи наши имају прі проста времена осим будућега, п. ј. садашње, идва прошавша (1-во полупрошавши е, које имају само несавршителни глаголи, н. п. Ми купља смо шљиве, кад он дође ; ми пjе ваше и т. д. a2-го скоропрошавше, које имају сви глаголи, н. п. ми куписмо шљиве данас ваздан; он донесе, ја му реко и т. д.); ако још узмемо к овима и дјејствително причастије прошавшег времена, које се у нашем језику не говори без помагателног глагола сам (или јесам), онда ћемо имали три прошавша времена, п. і полу прошав. 1ue, скоро прошавше и давно прощавше (у говору се и ово давно прошавше вријеме може узети двојако, п. ј. још давније, н, п. био сам му говорио, били су му дали и т. д. но ово не иде успрезање глагола, зашто глагол нема никакве нове премјене, него му се дода помаганелни глагол био, као и остале ријечи што се слаж у уговору). Буду. fе вријеме састави се с помоћу глагола ћу (или оf y), н. п. оқу му дами, њег уку дали; ми ћемо купити и т. д. Али кад сила говора иде управо на глагол и ће дође за њим, онда се избацин оно пошљедње

[ocr errors]

ли, и мјесто њега дође ќе те се састави с глаголом у једну ријеч, н. п. даку, купи ће, плати ћемо, има ће пие, оплe u tу. (већ је казапо како се с пред к претвори уш), је ћемо л н. д. А код они глагола, који се у наклоненију неопределеном свршују на ћи (мјесто по и), може се ћеи послије глагола писати само за себе, н. п. доћи ћу, наћи ћемо, пећи ћеш, рећи ће, ожећи ћу и т. д. Али кад се опослу сумља, или се одлаже, и каже се ако или ќад, онда се узме садашње вријеме и код несавршителни глагола дода му се спријед уз (или ус), н. п. ако узрадим, ако успишем; кад ускосимо и т д. Акод савршителни глагола, узме се само садашње вријеме (без уз), н. п. ако дођем, кад запишем, ако покосим и т. д. Код глагола да пи, знати, има ми, смј епи и Кети, кад се сумља, онда се (особимо у Србији и у Ерцеговини) на крају мјесто и настави будем (а п се пред б препвори уд), н.

ако да дбудем, ако знадбуде м, ако имадбудем, ако смјед. будем, ако ћедбудем. К овима иде и могу, ако мог будем. |

у Славенским граматикама имају четири наклоненија (изјави по елно,

повели пелно, сослагателно и неопредјелено); али глаголи, ни наши ни Славенски немају више од три, т. і. 1-во изјавително, у коме какво лице што ради, или показује да је што радило, тіли да ће радипи , н. п. пишем, писао сам, писаћу и т. д. 2-го повелително, у коме се цито заповнједа (наговара, моли, или нуди) другое коме да ради, н. п. пищи, пишите; ус пани, донеси, дај, реци и т. д. 3-е неопределено, у коме глагол споји пуст без икаква извјеснога посла, лица и броја (као н. п. суштествително име : именип падежу), н II. писати, радипи, говорити, ићи, доћи, и упи и лі, д. А4-то сослагателно узели су граматици из Грчке и из Латинске граматике, зашто Латинин каже једном ријечи, н. п. habuerim, attuleris, scissem; а Србин, и сваки други Славенин, мора узетін двије различне ријечи мјесто те једне Лапинске, п. ј. да сам имао, ако донесе іі, да сам био знао и пi. д. А по свак може виђени да није спрезање глагола. Спрезање (или боље рећи склоненијеј глагола зове се само оно, (као што је и мало прије казано) кад се глагол сам по себи премјењује (као имена и мјестоименија кад се склањају), н. п. прпим, прпиш, прпи, трпимо, прпите, прпе, прпља, пірпљаше, пр[

пасмо, прпмасте, прпљау, присмо, прпис пе, прпи: ше, трпљео, прпели и п. д. А да сам био знао, и а ще бы есмь питалъ, то су читави разговори.

Тако се у нашим Славенским граматикама налази и страда елни залог, а глаголи га немају ни наши ни Славенски. Напоменуто је мало, да 6ї юся, пишаюся, творюся, нијесу глаголи страдателни. као ни боюся и пруждаюся опложи пі елни; а ко је разумijeo што смо мало прије рекли о спрезању глагола, казаkе и сам: да пипі анъ был есмь не иде у спрезање глагола, као ни аще бы есмь быль пиш анъ, и био сам каран (истина да се говори: био сам каран, бићеш вијен, били су дочекани; али у садашњем времену ніtо не ће рећи: бивам каран,

биваш момен, него карају ме, моле ме, бију га, траже и е и т. д. А и у прошавшем и у будућем вре- Мену не говори се код свију глагола са спірадаптелним причастијем, н. п. бі: і у прэжән, биосам момен, него пиражи ће ме, молили су ме, звали су га и т. д.).

Сви се” наши глаголи (осим неправилни обу" и могу) свршују у садашњем времену (наклоненија изјавителнoгa) на ам, или на ем, или и м; и по пом се свртипвању раздјељују на при спрезања. У спрезању назіін (као и осталије Славенски народа) глагола мора се знати како има глагол у садашњем времену и у наклоненију неопределеном *); а кад се

на

*) Кад се ово правило уведе и у Славенску граматику (као што је и у

је ику, онда не е по дојаношњим правилима („измѣняюще у или ю на ахЪ”) морапи билии: горахъ, вяжахъ, ищахъ, спиране по двоје зна, онда је и остало све ласно знати, запіто је цијело спрезање раздвојено на те двије стране, па наклоненије повелително и дјејспівиiппелно причастије садашњег времена иде по садашњем времену, а остало. спрезање. (готово, све) по наклоненију неопределеном, као што ќе се виђети сад из самога спрезања.

Будући да неправилни глаголи јесами оf у помажу ћешню осталим глаголима (и себи) у спрезању, зато ћемо ево најприје метнуши њиово сирезање :

1. Наклонеңије изјавително.

вријеме садашње

јединствени број јесам (сам),

ofy (hy), *) јеси (си),

ökew (kèw), jècm (je),

oke (ke),

мложествени број јесмо (см),

демо (Кемо), јесте (спие),

okeme (hème); je'cy (cy),

oke (ke).
вријеме полу прошавше

•јед. број. бија,

Һадија (ћа; кпайја , **) пија, олија), бија ие (6jeme), Кадијаше (Каше; как jaue, mi jаше , олијаше), бијаше (бјеше), Кадијаше (Kaue; кпијаше, пијаще, опијаше),

млож. број. бијасмо (6јесмо), Һадијасмо (Касмо ; кппијасмо, пијасмо, опијасмо), бјаспе (бјеспе), Кадијасте (Каспе; кпијасте, тиijacmе, опшијаспе), бнjay (6је у), Кадијay (Kay, коиjау, пијау, опију).

вријеме скоро прошавше

јед. број.
Кедо (Ке; кредо, кле),
Кеде (ke; кмеде, кле),
Кеде (hе; кеде, кіпе),

бі, бі, бі,

дахъ, женахъ, перахъ, алчахъ и т. д. нити ће се морати казати „иземлюся плыву плыхъ, пою пѣхъ, хощу хотѣхъ и т. д. ниши ке од воскресаю моћи били в

воскреснух

хъ ; од дерзаю, дерзнухъ; од купую, купи хъ ; од срѣпаю, срѣпі охъ; од падаю, падохЪ; од поминаю, помянухъ и т. д. Ваља да су овакове погрјешке у Славенским граматиката наЖерале г. Добровокага, да каже ў славину (рецензирајући Славенску граматику г. Мразовића: mit einem orte, eв mup in pen Slavenisden Sprachlehren, die Russische nicht ausgenommen, ein ganz anderes Cojtem eingeführt veroen (једном ријечи, мора се у Славенске грама

тике, и у саму Росијску, са свим други ред увести). *) Јесам и оf у имају двојако у садашњем времену, п. ј. јесами

сам, оћу и бу; какогођ што је код мјестоименија разлика између мени и ми, шеби и ми, мене и ме, њега и га, мало је и овђе између јесам и сам, оf y и ку; и који је оно ра

зумијо, разумјеће и ово. **) Ово је по Ресавскоме и по Сремачком, нарјечију ђе је гођ ммје: спо к. Ерцеговци додају кашпо н іштпред к свуда, н. п.

ш kaдија (ш ка), щh eдe (ou fe) и т. д.

млож. број. 6смо,

Кедосмо (Кесмо; кмедосмо, кпёсмо), біспе,

Кедосme (Кеспе ; кнедосте, кесте), бище,

Кедоше (беше; кпёдоше, кінеше), вријеме давно прошав ще

јед. број. бріо (біла, ло) сам, teo (Кела, ло; кео, піёо, пио, дио) сам, био (6ила, ло) си,

to (fела, ло; клео, пео, піо, опио) си, био (біла, ло) је, htо thела, ло; кмео, пёо, пно, био је,

мл о ж. број. били (ле , ла) смо,

Кели (hеле, ла; кпели, пели) смо, біли (ле, ла) спе, Кели (Келе, ла; кмели, пели) спе били (ле, ла) су •

Жели (Келе, ла; кпели, пиёли) су.

вријеме будуће білу,

keky (Kmeky, meky), биће,

frkewu (kmékea, mekem), бife,

keke (kmeke, meke);

млож. број.

Келемо (кмекемо, mekемо), бићете,

kеtепе (

кеfепе , mekeпe), Guke,

keke (kmekê, meke).

бићемо,

[blocks in formation]

прво с ПРЕЗ А ЊЕ,

(conjugatio I. verborum in- a m) По коме се спреяжу сви глаголи, који се у садашњем времену свршују на ам, н. п.

*) Ако није овако, ја не знам како би друкчије било. Дела значи управо

на супрот немој

« PreviousContinue »