м. и смо двадесеми, присма педесем седми, пем смомина деведесем осми; иљада двадесем мрећи и т. д.

Сва редна бројителна имена (осим мрећи) склањају се, у сватри рода и у обадва броја, као цијела прилагателна првога склоненија, а мре. и по другоме.

ог

4) Умложна, којима се одговара на питање колико губ? или коликоспрук? н.п. двогуб, или двострук; прогуб, прострук, чешворогуб, пеморос рук, двојак, пројак, и т. д. Ова бројителна имена нијесу друго ништа, него прилагателна имена, која су постала од самостојни броjителни имена с додатком губ или-струк (осим двогуб, двострук, двојак; трогуб, проструск, пројак) и склањају се (цијела и усјечена) као и остала прилагателна имена првога склоненија.

5) Нарјечна: а) којима се одговара на питање колико пума? н. п. једанпуп (мјесто једанпут каже се и једном), двапут (двапуша), припуш (трипýма), четири пум (четири пума); пем пӳма*), шест пума и т. д. б) којима се одговара на питање који пут ? н. п. први пут, други пут, трећи пум и т. д. Као што се мјесто једанпут говори једном; мако се и мјесто први пут, други пум, трећи пум, чемврщи пум и т. д. говори првом, другом, преКом, чепіврмом, пешом и т. д. И ово су права имена бројите на овога реда, а једанпут, два пума; први пуш, други пуш и т. д. му су по двије ријечи.

Ова се бројителна имена не склањају, као ни остала на рјечија. Ђекоји граматици узимају међу бројителна имена и оне ријечи, које показују неизвјесно мʌоштво ствари, н. п. млого, мало, неколико, остали, читав, пола и т. д. Између овије нужно је нешто упампити код неколико: какогођ што два, три, четири, показују имена сушт. мушкога и средњег рода у род. млож, а женскога у имен. млож., мако исто и неколико кад значи мање од пеш, н. п. неколика човека, неколика ђемема, неколике овце; а кад значи више од четири, онда показује сса имена сушт. у род. мʌож., н. п. неколико Ауди, неколико јаја, неколико оваца и т. д.

О МЈЕСТоименил у.

(de pronomine)

Мјестоименија су шесторогуба:

1 Која показују три лица: ја, ми, он; к овима ћемо узети у склањању и II. Повратно себе, која се ево овако склањају:

њега, га. ње, је.

Д. мени (мене), ми. теби (тебе), пи. њему, мý. њој, јој.

и ја,

Р. мене, ме.

В. мене,

Me.

3.

T. NHÔN.

С. мени.

ми.

тебе, ме.

тебе, ме.
той.

мобом.

теби.

њега, га. себе.
њему, му. себи(себе),

њега(њга, њ) њу, је. (њега, га). себе, се.

њиме(м), њоме (њóм). њиме(њим). собом. њему. њој, њему. себи.

*) у Бачкој и (ђешто) у Сријему говори се пуми мјесто пума, н. п., пем пуши, шест пути и т. д

****

Код овије мјестоименија треба упамтити:

1) Мјестоименија првога и другог лица имају у род. дам. и вин. јед., и у даш. млож. броја двојако; а мјестоименија трећега лица имају двојако у сватри рода и у обадва броја у род. дап. и у вин. Ђекоји мисле да је то сБО једно (као н. п. код прилагателни имена ж улога и жущог; жумоме, жушому, и жуто м), него само да је ово друго у говору скраћено од првога,**) Може бити да је ово друго постало некад од првога, али је данас у говору са свим различно једно од другога. Прво (мене, мебе, њега, ње; мени, теби, њему, њој. мене, тебе, њега, њу и т. д.) стоји: а) у почешку н. п. не може се рећи ми смо дали, га сам виђео, ме су звали ; него меби смо дали, њега сам виђео, тебе су звали и т. д. 6) кад је сила говора (Hadðrud) на мјестоименију, н. п. зовни њега, казао сам и теби, дао сам и теби и њој, даћу вама и њима и т. д. в) послије предлога (осим мјесмои е нија првога и другог лица у вин. падежу), н. п. код мене, код meбе, код њега, код ње, к мени, к вама, к њима, к њој; а у вин. падежу у првога и у другот лица говори се обоје, н. п. за мене или за ме, за мебе или за ше", пред мене или преда ме, пред тебе или преда ме, пред себе ила преда се; а у трећем лицу само се прво узима, н. п. пред њега (предањ, предањга), пред њу (преда њу), пред њи (преда њи) и т. д. А у осталим догађајима говори се друго (Me, me, га, је, се; ми, ши, му, joj; нам, вам, им, й, и), н. п. боји ме (ме, га, је, и) се, казао м и (ти, му, јој; нам, вам, им), звао сам га и т. д. ***).

2) Мни ми: а) узима се кашто мјесто мој и твој, н. п. јеси ли м и виђео коња; виђео сам ти брата; био сам м и код куће и т. д. А 6) кашто не значи гопово ништа, него се говори (особимо ми) као за неко чудо, н. п. лијепа и је, јади је убили! чудно ми га превари! Чарна горо пуна ти си лада! Ньу м и пита Громовник Илија (не опомињем се ше за ми). в) Сим сам п и се наспавао ; јеси ли ми здраво путовао? и т. д. Ово иде у прво значење (мјесто мени и меби).

3) Мјестоименије трећега лица има у вин. јед. мушкога и средњег рода, осим њега и га, још њ и њга; и ово се узима само с предлогом, и у значењу се не разликује од њега, н. п. зањ, зањга или за њега; предањ, предањга или пред њега; мимоњ, мимоњга или мимо њега и т. д

4) Мјестоименија првога и другог лица имају у дам. јед. осим ми ими, jom двојако: мени или мене, меби или тебе. Народ понајвише говори мене, мебе ****), а списатељи и књижевници мени, меби (да се разликује од винителнога!).

,

5) Ђекоји додају у род. дам, вин. и у сказ. једин. броја, и у дат. и сказ. млож. на крају ка, кар и карена, н. п. меника, меникар, меникарена; мебика, шебикар, щебикарена; менека, ме

*) У Крајини Неготинској и у Црној ријеци говоре и ни (мјесто нам), нп. да ни си ми жив господару! да ни је Бог дао и т. д. **). Запо ђекоји пишу га, 'му, им и т. д.

***) Ја мислим да и у Славенском језику овакова разлика има између мнѣ и ми, мебѣ и ми, мене и мя, мебе имя, себе и ся (прем да наши дојакошњи Славенски граматици никакве разлике не напомињу). Да ли би (н. п.) све једно било : Помилой м я Боже, и по

милой мене Боже?

****) Ово је управо од Славенскога мнѣ, пебѣ (е мјесто ѣ, као и на више мјеспа).

некар, менекарена; његака, његакар, његакарена и щ. д. (у мушкоме и у средњем роду).

6) Код свију име на винителни је падеж у средњем роду као имен., а код ови мјестоименија није, него је внн. у средњем роду као и у мушкоме, н. п. шта је мом ђетему, ме плаче? избила г а мами; каоднијела г а вода и т. д.

мо ши платно?

-

7) Тако је код свију имена једнак у јед. броју дат. и сказ., а у млож, броју дам. твор. и сказ., а овђе није: зашто сказ. у јед. броју не може имати ми, ши, му, јој, него само мени, меби, њему, њој, ниши у мʌож: броју могу имати твор, и сказ. нам, им, него само нама, њима.

III. Која што присвојавају, н. п. мој, моја, моје; твој, твоја, твоје, свој, своја, своје; наш, наша, наше; ваш", ваша, ваше; њиов, њиова, њиово; његов, његова, његово; њен, њена, њено (њезин, њезина, њезино); нечиј, нечија, нечије свачиј, свачија, свачије; ничиј, ничија, ничије. Мој, твој, свој, склањају се ево овако:

мушк. И мој,

јединствени број.

женск. средњ.
моја, моје,

Р. мојега(-êга), мојег(-ег), мога, мог, моје, мојега(-ега),мојег(-ёг),мога,мог, Д.мојему(-ему),мојем(-ем), моме,мом, мојој, мојему(-ему), мојем (-ем), моме, В.мојега(-Ега) мојег(-êг),мога,мог(мој),моју, моје,

3. Moj

MUM,

моја, моје, мојом, мојим (мојим), мојијем, С.мојему(-ему),мојем(-êм), моме, мом, мојој, мојему ( ему), мојем (~ем), моме,

Т. мојим (мојим), мојијем,

И. моји

Р. мојије, моји,

мложествени број

моје, Moja,

Д. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем, за сваратри рода;

B. моје,

меје, моја,
моје, моја,

3. моји,
Т. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем за свашри рода,
С. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем

мома

Његов, њиов, њен и њезин, склањају се као жум; наш и ваш, као врући; а нечиј, ничиј и свачиј, као чиј.

IV. Којима се што показује, н. п, мај, та, шó; овај, ова, сво; исми, исма, исмо; макови, макова, маково (макав таква, такво); овакови, овакова, оваково (ова кав, оваква, оваквб); онакови, онакова, онаковô (онакав, онаква з i ga наквб).

Тај, овај, онај, склањају се ево овако:

јединствени број.

Т. тима, тим, мијем

С. тима, пйм, мијем

Исми, макови, овакови, онакови, склањају се као жут к. V. Којима се што пима, н. п. који, која, које? ко (шко)? што (шта)? чиј, чија, чије? какови, какова, каково (какав, каква, какво)?

Ко и шмо склањају се ево овако:

што (шта)

чега (ша)
чему,
што (шма)

чиме, чим,
чему,

Који склања се као мој; какови као жуми; а чиј (чији?) управо као врући, али опет због неки мали разлика у говору даћемо му особито склоненије:

VI. Која се односе на ствар; такова су мјестоименија: који, ко и што, која по себи нијесу друго ништа, него мјестоименија којима се пима, само што се у другом смислу употребљавају, н. п. ја, који (која, које) желим ; ши, који (која, које) знаш; он (она, оно), који (која, које) има; људи, ко,и мисле —; који човек мисли да све зна, онај се не може нигда поправити; види онај, који ведри и облачи; Бала Богу, који је дао; која уста рекла, она и одрекла; ко ради, Бог не брани; ко се у коло ma, у ноге се узда; код кога се нађе, да — ; с ким је отишао, не ће дој Ћи и т. д.

ва

*) Може се ђешто у Србији чути и мизи, род. мизи и шизије, даш швор, и сказ. шизима, щизим, шизијем.

Кад је говор о трећем лицу, највише се говори што мјесто који која, које, али по особитом синтаксису, н. п. човек, што је био код мене; жена, што смо је виђели; вино, што смо (га) пили ; човек, што смо код њега ноћили ; човек, што су му коња украли; човек, што смо га *) данас виђели; човек, што смо дошли с њиме ; столица, што се на њој сједи; књига, што се из ње учи; перо, шлю се (њим) пише **); чо. век, што смо о њему говорили; пода оном човеку, што је донијо врећу; мешни код оног човека, што сједи онамо; подај оним људма, што смо је на пољу и т. д.

О ГЛАГОлу.
(de verbo).

в и

По значењу могу се глаголи раздијелити у три реда: 1) неки глаголи показују да ко ради што извјесно изван себе, што свагда мора спајатни у вин. падежу, н. п. писами књигу, сјећи дрва, копами ноград, јесми љеб, носими воду и т. д. И би се глаголи зову. дјејствителни (послујући ?). 2) неки глаголи показују да се посао врана на онога, који га ради, н. п. бријемсе, кајешсе, надамисе, накањивамисе и м. д. И ови се глаголи зову повраћашелни***), који у правом смислу нијесу друго ништа, него глаголи дјејствителни : зашто и њиов посао стоји свагда у вин. падежу (само што није изван онога, који га ради), н. п. бријам ш и се (себе), веселишисе, као бријам и га, веселими ме и т. д. 3) неки глаголи показују само стање лица или ствари, или посао, који не иде ни на што, што би стајало у вин, падежу, него је у ономе који га ради, н. п. боловами, спаващи, ићи, сједими; гори дрво, мече вода, уздисами и т. д. И ови се глаголи зову средњи (verba neutra) ****).

Примјеч. 1) Ово раздјеленије глагола готово не вриједи ништа : зашто готово сваки дјејствителни глагол може бити и средньи (али. прави средньи глагол "не може бити дјејствителни), н. п. пјевами пјесму, играми коња, кодами в и н о град, орами њиву, вик а м и људе, то су дјејствителни глаголи; али кад се рече (и разумјева), н. п. боље је пјевами него плаками; матор се коњ не учи уграм и; ним умијем орам ни копашн; јечам м прче а ракија виче *****), онда су ово све средњи глаголи.

3) Наши Славенски граматици називају још неке глаголе, страдашелнима, а неке отложителнима (deponentia) : но пакови глагола нити има у Славенскоме ни у Српском(као ни у Њемачком) језику ******), него

*) Кад се говори о бездушним стварима, онда се у мушкоме и у сред. њем роду га, и у женском је може изоставити, н. п. нож, штосмо данас купили: да ми платим чашу, што сам разбио; добра је. она пушка, што си ми поклонио; какво је оно вино, што смо данас.

пили и м. д.

Код оваковије ријечи, којима се што ради, често се у говору изостави оно њиме (њим) и њоме (њом), н. п. брус, што се бритва оштри ; лопата, што се жимо вије; гвожђе, што се кашике дубу и т. д. ***) Наши Славенски граматици овакове глаголе зову смрадамел

нима, а неке отложителнима.

****) Ово је узето из Латинске грамаписке, зашто Лапини имају глаголе дјејствимелне и страдамелне, а оби ними су дјејствителни ни страдателни, него између њи средњи (као и средњи род између мушкога и женскога).

*****) Кад узјаше пијан човек на угојена коња, па трче и виче. ******) Већ ако да би ко узео (за опложителни глагол) чуми, који има значење глагола савршителнога, а спреже се као глаголи несаврши. телни, т.ј. има полу прошавше вријеме, причастије (и дјејепричастије) садашњег времена и суштествително од причастија страда. піелнога: чуја, чујаше, чујасмо, чујасше, "ујау; чујући чувеле (ӊ. п. по чувењу).