Page images
PDF
EPUB

н. п сто двадесети, триста педесет седми, пет стотина Деведесет осми; иљада двадесет трећи и т. д.

Сва редна бројителна имена (осим трећи) склањају се, у сватри рода и у обадва броја, као цијела прилагателна првога склоненија, а тре* и по другоме.

4) Умложна, којима се одговара на питање коликогуб? или коликострук? н. п. двогуб, или двострук; прогуб, трострук, четворогуб, пешорострук, двојак, пројак, и т. д. Ова бројителна имена нијесу друго ништа, него прилагателна имена, која су постала од самостојни бројишелни имена с додатком губ или-струк (осим двогуб, двострук, двојак; прогуб, проструск, тро јак) и склањају се (цијела и усјечена) као и остала прилагателна имена пр

вога склоненија.

5) Нарјечна: а) којима се одговара на питање колико пута? н. п. једанпут. (мјесто једанпут каже се и једном), двапут (двапуша), трипут (трипуша), четирипут (четири пуша); пет пта*), шест пута и п. д. 6) којима се одговара на питање који пупі? н. п. први пут, други пут, трећи пут и т. д. Као што се мјесто једанпут говори једном; тако се и мјесто први пут, други пут, трећи пут, четврти пуш и т. д. говори првом, другом, преКом, чепівртом, пешом и т. д. И ово су права имена бројителна овога реда, а једанпут, два пута; први пут, други пуш и т. д. ту су по двије ријечи.

Ова се бројителна имена не склањају, као ни остала нарјечија. Бекоји грама пици узимају међу бројителна имена и оне ријечи", које показују неизвјесно млошпіво ствари, н. п. млого, мало, неколико, остали, читав, пола и т. д. Између овије нужно је нешто упамшити код неколико: какогођ што два, три, четири, показују имена сушт. мушкога и средњег рода у род. млож, а женскога у имен. млож, шако исто и неколико кад значи мање од пет, н. п. неколика

човека, неколика ђешета, неколике овце; а кад значи више од четири, онда показује сва имена сушт. у род. млож., н. п. неколико Фуди, неколико јаја, неколико оваца и т. д.

[merged small][ocr errors][merged small]

Мјестоименија су шесторогуба:

1 Која показују три лица: ја, ши, он; ковима ћемо узети у склањању и 1. Поврашно себе, која се ево овако склањају:

јединствени број.

(мушк.)

(женск.) (средњ.)

и ја,

Р. мене, ме.

[blocks in formation]

Д. мени (мене), ми. теби (тебе), ші. њему, му, њој, јој,

њега (юга, њ) њу, је.

њега, га. себе. њему, му, себи (себе), (њега, га), себе, се.

В. мене, ме.

3.

Т. мном.

С. мени.

тебе, те.
ми.

тобом.

теби.

њиме(њим). њоме (њом). њиме(њим). собом. њему. њој, њему. себи.

*) у Бачкој и (ђешто) у Сријему говори се пуши мјесто пута, и, п. цет пуши, шест пуши и т. д.

****

[ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

Код овије мјестоименија треба упамтити:

1) Мјестоименија првога и другог лица имају у род. дат. и вин. јед., и у даш. млож, броја двојако; а мјестоименија трећега лица имају двојако у сватри рода и у обадва броја у род. дам. и у вин. Бекоји мисле да је то се једно (као н. п. код прилагателни имена ж у шога и жущог; жутоме, жутому, и жуто м), него само да је ово друго у говору скраћено од првога,**) Може бити да је ово друго постало некад од првога, али је данас у говору са свим различно једно од другога. Прво (мене, тебе, њега, ње; мени, теби, њему, њој; мене, тебе, њега, њу и т. д.) стоји: а) у почетку н. п. не може се рећи ми смо дали, га сам виђео, те су звали; него теби смо дали, њега сам виђео, тебе су звали и т. д. 6) кад је сила говора (Mahorud) на мјестоименију, н. п. зовни њега, казао сам и теби, дао сам и теби и њој, даћу вама и њима и т. д. б) послије предлога (осим мјестопенија првога и другог лица у вин. падежу), н. п. код мене, код meбе, код њега, код ње, к мени, к вама, к њима, к њој; а у вин. падежу у првога и у другог лица говори се обоје, н. п. за мене или за ме, за тебе или за те, пред мене или преда ме, пред шебе или предате, пред себе ила преда се, а у трећем лицу само се прво узима, н. п. пред њега (предањ, предањга), пред њу (преда њу), пред њи (предањи) и т. д. А у осталим догађајима говори се друго (ме, ше, га, је, се; ми, ши, му, joj; нам, вам, им, й, и), н. п. боји ме (те, га, је, и) се, казао ми (ти, му, јој; нам, вам, им), звао сам га и т. д. ***).

2) Мии ти: а) узима се кашто мјесто мој и швој, н. п. јеси ли ми виђео коња; виђео сам ти брата; био сам ти код куће и т. д. А 6) кашто не значи готово ништа, него се говори (особито, ши) као за неко чудо, н. п. лијепа ши је, јади је убили! чудно ти га превари! Чарна горо пуна ти си лада! Ньу ми пиша Громовник Илија (не опомињем се више за ми). в) Сит сам піи се наспавао; јеси ли ми здраво путовао? и т. д. Ово иде у прво значење (мјесто мени и шеби).

3) Мјестоименије трећега лица има у вин. јед. мушкога и средњег рода, осим њега и га, још њи њга; и ово се узима само с предлогом, и у значењу се не разликује од њега, н. п. зањ, зањга или за њега; предањ, предањга или пред њега; мимоњ, мимоњга или миМо њега и т. д

4) Мјестоименија првога и другог лица имају у дам. јед. осим ми и ши, још двојако: мени или мене, теби или тебе. Народ понајвише говори мене, тебе ****), а списатељи и књижевници мени, шеби (да се разликује од винителнога!).

5) Бекоји додају у род. дат, вин. и у сказ. једин. броја, и у дал. и сказ. млож. на крају ка, кар и карена, н. II. меника, меникар, Меникарена; шебика, шебикар, шебикарена; менека, ме

*) у Крајини Негошинској и у Црној ријеци говоре и ни (мјесто нам), н. п. да ни си ти жив господару! да ни је Бог дао и ш. д. **) Зато ђекоји пишу 'га, 'му, им и т. д.

***) Ја мислим да и у Славенском језику овакова разлика има између мнѣ и ми, тебѣ и ти, мене и мя, тебе и тя, себе и ся (прем да наши дојакошњи Славенски граматици никакве разлике не напомињу). Дали би (н. п.) све једно било: Помилой мя Боже, и помилой мене Боже?

****) Ово је управо од Славенскога мнѣ, лебѣ (е мјесто ѣ, као и на више мјеста).

Некар, менекарена; његака, његакар, његакарена и т. д. (у мушкоме и у средњем роду).

6) Код свију имена винителни је падеж у средњем роду као имен., а код ови мјестоименија није, него је вин. у средњем роду као и у мушкоме, н. п. шта је том ђетету, ще плаче? избила га мати; ка

МО и платно?

однијела га вода и т. д.

тво

7) Тако је код свију имена једнак у јед. броју дат. и сказ., а у млож. броју дам. твор. и сказ., а овђе није: зашто сказ. у јед. броју не може имати ми, ши, му, јој, него само мени, теби, њему, њој; нити у млож броју могу имати твор, и сказ. нам, им, него само нама, њима. 11. Која што присвојавају, н. п. мој, моја, моје; швој, ја, твоје, свој, своја, своје; наш, наша, наше; ваш, ваша ваше; њиов, њџова, њиово; његов, његова, његово; њен, њена, њено (њезин, њезина, њезино); нечиј, нечија, нечије; свачиј, свачија, свачије; ничиј, ничија, ничије. Мој, швој, свој, склањају се ево овако:

јединствени број.

,

[blocks in formation]

Р. мојега(-ега), мојег(-ёг), мога, мог, моје,
Д.мојему(-ему), мојем (-ем), моме, мом, мојој,
В.мојега(-ега), мојег(-ег), мога,мог(мӧј),моју,
3. мој,

Т. мојим (мојим), мојијем,

мојом, мојим (мојим), мојијем,

мом,

С.мојему(-ему), мојем(-ем), моме, мом, мојој, мојему (-ему), мојем (ем), моме,

мом

И. моји,

Р. мојије, моји,

мложествени број.

моје, моја,

Д. мојима (мојима), мојим (мојам), мојијем за сваратри рода,

В. моје,

меје, моја, 3. моји, моје, моја, Т. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем С. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем°

за сватри рода,

Његов, њиов, њен и њезин, склањају се као жуш; наш и ваш, као врући; а нечиј, ничиј и свачиј, као чиј.

IV. Којима се што показује, н. п, шај, ша, шо; овај, ова, ово; исти, иста, исто; шакови, шакова, шаково (такав, шаква, такво); овакови, овакова, оваково (овакав, оваква, овакво); онакови, онакова, онаково (онакав, онаква; наквб).

Тај, овај, онај, склањају се ево овако:

[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]
[merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small]

Т. тима, тим, тијем

С. тима, шим, тијем

[blocks in formation]

Исти, такови, овакови, онакови, склањају се као жути. V. Којима се што пиша, н. п. који, која, које, ко (шко), што (шта)? чиј, чија, чије? какови, какова, каково (какав, каква, какво)?

Ко и што склањају се ево овако:

[merged small][merged small][ocr errors][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

Који склања се као мој; какови као жути; а чиј (чији? управо као врући, али опет због неки мали разлика у говору даћемо му особито склоненије :

[blocks in formation]

ѴІ. Која се односе на ствар; шакова су мјестоименија: који, кои што, која по себи нијесу друго ништа, него мјестоименија којима се пита, само што се у другом смислу употребљавају, н. п. ја, који (која, које) желим; ши, који (која, које) знаш; он (она, оно), који (која, које) има; људи, ко, и мисле —; који човек мисли да све зна, онај се не може нигда поправити; види онај, који ведри и облачи; вала Богу, који је дао; која уста рекла, она и одрекла; ко ради, Бог не брани; ко се у коло вата, у ноге се узда; код кога се нађе, да -; с ким је отишао, не ће до Ки и т. д.

--

*) Може се ђешто у Србији чути и шизи, род, шизи и шизије, даш швор, и сказ. шизима, шизим, шизијем.

Кад је говор о трећем лицу, највише се говори што мјесто који, која, које, али по особилом синтаксису, н. п. човек, што је био код мене; жена, што смо је виђели; вино, што смо (га) пили; човек, што смо код њега ноћили; човек, што су му коња украли; човек, што смо га*) данас виђели; човек, што смо дошли с њиме; столица, што се на њој сједи; књига, што се из ње учи; перо, што се (њим) пише **); чо. век, што смо о њему говорили; пода) оном човеку, што је донијо врећу; мешни код оног човека, што сједи онамо; подај оним људма, што стоје на пољу и ш. д.

О ГЛАГолу.
(de verbo).

По значењу могу се глаголи раздијелити у три реда: 1) неки глаголи показују да ко ради што извјесно изван себе, што свагда мора спајати у вин. падежу, н. п. писати књигу, сјећи дрва, копати БИноград, јести љеб, носити воду и т. д. И ови се глаголи зову. Дјејствителни (послујући?). 2) неки глаголи показују да се посао враћа на онога, који га ради, н. п. бријемсе, кајешсе, надатисе, накањиватисе и т. д. И ови се глаголи зову повраћашелни ***), који у правом смислу нијесу друго ништа, него глаголи дјејствителни : зашто и њнов посао стоји свагда у вин. падежу (само што није изван онога, који га ради), н. п. бријати се (себе), веселитисе, као бријашига, ве селити ме и т. д. 3) неки глаголи показују само стање лица или ствари, или посао, који не иде ни на што, што би стајало у вин. падежу, него је у ономе који га ради, н. п. боловати, спаваши, ићи, сједити; гори дрво, тече вода, уздисаши и т. д. И ови се глаголи зову средњи (verba neutra) ****).

Примјеч. 1) Ово раздјеленије глагола готово не вриједи ништа: зашто готово сваки дјејствителни глагол може бити и средньи (али прави средньи глагол не може бити дјејствителни), н. п. пјевати пјесму, играти коња, копати виноград, орати њиву, викаши људе, то су дјејствителни глаголи; али кад се рече (и разумјева), н. п. боље је пјевами него плакаши; матор се коњ не учи уграти; ним умијем оратни копаши; јечам трче а ракија. виче *****), онда су ово све средњи глаголи.

2) Наши Славенски граматици називају још неке глаголе, страдашелнима, а неке опложителнима (deponentia): но такови глагола нити има у Славенскоме ни у Српском (као ни у Њемачком) језику

[ocr errors]

него

*) Кад се говори о бездушним стварима, онда се у мушкоме и у сред њем роду га, и у женском је може изоставити, н. п. нож, што смо данас купили; да ти платим чашу, што сам разбио; добра је. она пушка, што си ми поклонио; какво је оно вино, што смо данас. пили и т. д. **). Код оваковије ријечи, којима се што ради, често се у говору изостави оно њиме (њим) и њоме (њом), н. п. брус, што се бриніва оштри; лопата, што се жито вије; гвожђе, што се кашике дубу и т. д. ***) Наши Славенски граматици овакове глаголе зову страдател нима, а неке отложителнима.

****) Ово је узето из Латинске грамашиске, зашто Латини имају глаголе дјејствителне и страдателне, а ови нити су дјејствителни ни страдателни, него између њи средњи (као и средњи род између мушкога и женскога).

*****) Кад узјаше пијан човек на угојена коња, па трче и виче. ******) Већ ако да би ко узео (за отложителни глагол) чути, који има значење глагола савршителнога, а спреже се као глаголи несавршителни, т.ј. има полу прошавше вријеме, причастије (и дјејепричас* тије) садашњег времена и суштествително од причастија страдапіелнога: чуја, чујаше, чујасмо, чујасше, чујау; чујући чувеле (н. п. по чувењу).

« PreviousContinue »