Page images
PDF
EPUB

су то они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Латинскога језика: зашто су мислили, да сваки језик оно мора имати, што има Грче ки и Латински; а што Славенски језик има, а Грчки и Латински нема оном нијесу били ни мукает (или ако су што и напоменули, а они су о том тако што рекли, као што говори човек о ствари, коју ни сам не разум је), као н. п. двојако значење прилагателни и мена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣ ими, шебѣ и ти, себѣ и си, мене и мли т. д. И Бог зна шта се још у Славенском језику није тако изоставиЛО и изгубило! н. п. односително мјестоименије што, имају сви садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га имали и стари Славени, о шом не треба сумљати, него су га изоставили преводници; зашто су мислили да је оно све покварено, говедара ски и свињарски, што нема у Латинскоме и у Грчком језику. Да се вратимо опет к страдателним и отложителним глаголима, н. п. Латинин каже једном ријечи атот, laudor, rogor и т. д. а ми у нашем језику морамо за сваку ту ријеч узети двије, т.ј. љубе ме, Бале ме, моле ме и т. д. А Нијемац мора узети три ријечи, п. ј. іф werbe geliebt, бивам љубљен), ich werde gelobt (бивам ваљен) и т. д. Које Мислим да ће сваки признати, да не иде у спрезанье глагола: спрезање глагола и склањање имена зове се само оно, кад се једна ријеч премјењује, сама у себи, н. п. љубим, љубиш, љуби, љубимо, љубите, љубе, љубља, љубити и т. д. као код имена Бог, Бога, Богу, Боже, Богом, Богови и т. д. А труждаюся ни је глагол орложишелни, као ни біюся страдателни, него су обадва Дјејствителни повраћателни глаголи.

Сви наши глаголи (дјејствителни и средњи) могу се опет раздијелити 1) на глаголе савршишелие (verba perfectiva), који показују да је посао само један пуш рађен и свршен (или да ће се радити и свршими), н. п. закопати, записами, доћи, наћи, дати, рећи, викнуши, дигнути, метнути, умријеши, уздануши и ш д. 2) на глаголе несавршителне (verba imperfectiva), који показују, да посао једнако траје, н. п. копаши, закопавати, писати, записивати, долазити, налазити, тражиши, даващи, говорити, вика щи, дизаши, мешаши, умираши, уздисаши и т. д. И ово је најважније раздјеленије наши глагола: 1) зато, што су ови глаголи различни између себе, како у значењу, тако и успрезању: зашто а) савршишелни глаголи не могу имати полу прошавшега времена ни причасшија (или дјејепричастија) садашњег времена. 6) несавршителни глаголи имају у будућем времену у наклоненију сослагателном уз (или ус), н. п. ако уздајем, ако успишем и т. д. а савршителни немају, него само ако, н. п. ако дам, ако напишем и т. д. в) од свакога несавршишелног глагола може се начинити сушт. име (од причастија страдателнога, кад се промијени н на ње), н. п. копаши, копање; долазити, долажење; љубиши, љубљење и т. д. а савршителни глаголи тога немају, осим неколико ријечи које су остале као од старине, н. п. заклаши, заклање (јели веће јање за заклање); постати, постање (од постања свијеша); посратисе, посрање (не би с њим отишао ни на посрање); поуздашисе, поуздање (џенерале моје поуздање); допустити, допущшење, опростити, опроштење; вјенчати, вјенчање (од Слав. вѣнчаніе); али од осталије глагола не говори се, н. п. закопање, нађење, пољубљење, загрљење и т. д. г) будући да посао савршителнога глагола нема трајања ни мало, зато се њим и не може одговорити на питање шта чиниш? него само шта си чинио? и шта ћеш чиниши? Може бити да зато ђекоји наши књижевници мисле, да је дођем, закопам, пољубим, речем и м. д. будуће вријеме; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може бити да је), него је садашње, које се понајвише употребљава у наклоненију сослагашелном и у приповиједању, н. п. ако дођем; оди да запјевамо; кад нађем; устани нека он сједе; стани да ти кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у Руку, а он ми рекне и т. д. А будуће је вријеме од ови глагола: Дођићу, запјева ћу, наћићу, сјешћу, казаћу, пољубићу,

рећи ћу и т. д. 2) што ове разлике немају ни Грци ни Лашини, неге по временима накнађавају (зато и у нашим Славенским граматикама стоји сотворихЪ од шворю, напишахъ од питаю, купихЪ од кут пую и т. д.); а Нијемцима и осталим новим народима тешко је и доказати ову разлику између наши глагола. Нијемци имају, н. п. дебен ићи, и Еомшен доћи; fußen тражити, finden наћи; али ми имамо доћи и долазити, наћи и налазиши, даши и даваши, чуши и слушати, рећи и говорити, узети и узимати, и тако готово код свију остали глагола. Ми имамо дакле још један пуш онолико глагола, колико остали народи.

По лицу се раздјељују глаголи: 1) на глаголе личне, који имају сватри лица, н. п. говорим, говориш, говори и т. д. 2) на глаголе безличне, који се спрежу само с трећим лицем, н. п. боли, стужује ми се, грми, ведрисе, облачисе и т. д. Но и ово раздјеленије глагола не вриједи готово ништа: а) зато, што млоги глаголи, који се броје у безличне, могу имати и остала лица, н. п. ја не грмим, не грмишни ши, него Бог (или свети Илија); види онај, који ведри и облачи и т. д. А 6) макар имали и једно лице, опет нијесу безлични, него лични. По спрезању се дијеле глаголи на глаголе правилне и непра

вилне.

Прави неправилни глагола ми немамо више, осим ова три: јесам, оћу и могу (јесам и оћу неправилни су и код осталије народа, а могу само је зато код нас неправилни глагол, што се у садашњем времену свршује на у, а не на ам, или на ем, или на им, као остали наши глаголи; а у осталом спреже се по другом спрезању, као печем, осим што се у садашњем времену говори и море и може; моремо и можемо; мореме и можеше); а остали су сви правилни. Истина да се у постајању времена налази ђешто, особита разлика, н. п. притиснем, притиснути, притиште (и притисну); погинем, погинути 2 погибе (и погину); окренем, окренути, окреме (и окрену) т. д. Али су зато опет ови глаголи правилни, и могу се довести у ред. Овђе можемо напоменути и оне глаголе, који немају свију времена, него само штођог, и п. велим има само ово вријеме садашње и полу прошавше веља, а даље се узме од глагола говорим; тако подај (му, јој), удри (удрите) и ајде (ајдете, ајдемо), немају више ништа него ово у наклоненију повелителном, а у осталом се говори дам, дами; ударим, ударити, ударио и т. д.

Што је гођ склоненије код имена и код мјестоименија, то је спре. зање код глагола; само се по том (у овом смислу) разликују имена и мје стоименија од глагола, што се имена и мјестоименија премјењују само по падежима и по броју, и највише могу имати око десет премјена; а глаголи се премјењују по лицима, по броју; по временима, и по наклоненијама, и могу имати преко придесет премјена (а Латински глаголи имају још више премјена, а Грчки још више и од Латинскије).

Времена по памети нема више, него само три, т. садашње (које је сад), прошавше (што је прошло) и будуће (што ће доћи у напредак); а глаголи наши имају три проста времена осим будућега, т. ј. садашње, и два прошавша (1-во полупрошавше, које имају само несавршителни глаголи, н. п. ми купљасмо шљиве, кад он дође; ти пјеваше и т. д. а 2-го скоропрошавше, које имају сви глаголи, н. п. ми куписмо шљиве данас ваздан; он донесе, ја му реко и т. д.); ако још узмемо к овима и дјејствително причастије прошавшег времена, које се у нашем језику не говори без помагателног глагола сам (или јесам), онда ћемо имати три прошавша времена, т.ј. полу прошав. ше, скоро прошавше и давно прощавше (у говору се и ово давно прошавше вријеме може узети двојако, шт. ј. још давније, н. п. био сам му говорио, били су му дали и т. д. но Ово не иде у спрезање глагола, зашто глагол нема никакве нове премјене, него му се дода помагателни глагол био, као и остале ријечи што се слажу у говору). Будуће вријеме састави се с помоћу глагола ћу (или оћу), н. п. оћу му да ти, њемућу дами; ми ћемо купими и т. д. Али кад сила говора иде управо на глагол и ће дође за њим, онда се избаци оно пошљедње

ши, и мјесто њега дође ће те се састави с глаголом у једну ријеч, н. п. даћу, купиће, плашићемо, имаћеше, оплешћу. (већ је казато како се с пред ћ претвори у ш), јешћемо и т. д. А код они глагола, који се у наклоненију неопредјеленом свршују на ћи (мјесто ши), може се ће и послије глагола писати само за себе, н. п. доћи ћу, наћи ћемо, пећи ћеш, рећи ће, ожећи ћуит. д. Али кад се о послу сумља, или се одлаже, и каже се ако или кад, онда се узме садашње вријеме и код несавршителни глагола дода му се спријед уз (или ус), н. п. ако узрадим, ако успишем ; кад ускосимо ит д. А код савршителни глагола, узме се само садашње вријеме (без уз), н. п. ако дођем, кад запишем, ако покосим и т. д. Код глагола дати, знати, имами, смјеши и ћети, кад се сумља, онда се (особито у Србији и у Ерцеговини) на крају мјесто и настави будем (а т се пред 6 прегивори у д), н. ако дадбудем, ако знадбудем, ако имадбудем, ако смједбудем, ако ћедбудем. К овима иде и могу, ако могбудем. 1

[ocr errors]

т. д.

У Славенским граматикама имају четири наклоненија (изјавително, повелително, сослагателно и неопредјелено); али глаголи, ни наши ни Славенски немају више од три, т.ј. 1-во И з јавишелно, у коме какво лице што ради, или показује да је што радило, или да ће радити, н. п. пишем, писао сам, писаћу и 2-го повелително, у коме се што заповиједа (наговара, моли, или нуди) другоме коме да ради, н. п. пищи, пишите; устани, донеси, дај, реци и т. д. 3-ће неопредјелено, у коме глагол стоји пуст без икаква извјеснога посла, лица и броја (као н. п. суштествително име имениш падежу), и п. писати, радити, говорити, ићи, доћи, чути и т, д. А 4-то сослагателно узели су граматици из Грчке и из Латинске граматике, зашто Латинин каже једном ријечи, н. п. habuerim, attuleris, scissem; а Србљин, и сваки други Славенин, мора узети двије различне ријечи мјесто те једне Латинске, т. ј. да сам имао, ако донесеш, да сам био знао и т. д. А то свак може виђеши да није спрезање глагола. Спрезање (или боље рећи склоненије) глагола зове се само оно, (као што је и мало прије казано) кад се глагол сам по себи премјењује (као имена и мјестоименија кад се склањају), н. п. трпим, трпиш, тарпи, трпимо, трпите, трпе, трпља, попљаше, триљасмо, шриљасте, трпљау, трписмо, трписте, трпи ше, трпљео, шрпећи и т. д. А да сам био знао, и аще бы есмь питаль, то су читави разговори.

Тако се у нашим Славенским граматикама налази и страдателни залог, а глаголи га немају ни наши ни Славенски. Напоменуто је мало, да 6їюся, пишаюся, творюся, нијесу глаголи страдамелни, као ни боюся и труждаюся отложителни; а ко је разумјео што смо мало прије рекли о спрезању глагола, казаће и сам, да пишанъ былъ есмь не иде у спрезање глагола, као ни аще бы есмь былъ питань, и био сам каран (истина да се говори: био сам каран, бићеш бијен, били су дочекани; али у садашњем времену нико не ће рећи: бивам каран, биваш мољен, него карају ме, Моле ме, бију га, траже те и т. д. А и у прошавшем и у будућем времену не говори се код свију глагола са страдателним причастијем, н. п. бићу тражен, биосам мољен, него тражиће ме, молили су ме, звали су га и т. д.).

Сви се наши глаголи (осим неправилни оћу и могу) свршују у садашњем времену (наклоненија изјавителнога) на ам, или на ем, или на им; и по том се свршивању раздјељују на три спрезања. У спрезању наши (као и осталије Славенски народа) глагола мора се знати како има глагол у садашњем времену и у наклоненију неопредјеленом *); а кад се

*) Кад се ово правило уведе и у Славенску граматику (као што је и у јелику, онда не ће по дојакошњим правилима („измѣняюще у или ю на ах") морати бити: зовахъ, вяжахъ, ищахъ, страж

то двоје зна, онда је и остало све ласно знати, зашто је цијело спрезање раздвојено на те двије стране, па наклоненије повелително и дјејспівително причастије садашњег времена иде по садашњем времену, а остало спрезање (готово све) по наклоненију неопредјеленом, као што ће се виђети сад из самога спрезања.

Будући да неправилни глаголи јесам и оћу помажу ђешто осталим глаголима (и себи) у спрезању, Зато ћемо ево најприје метнути

њиово спрезање :

[blocks in formation]
[blocks in formation]

Һадијаемо (Касмо; ктијасмо, шијасмо, отијасмо),
Кадијасте (Касте; ктијасте, шијасте, ошијасте),
Кадијау (ау, ктијãу, mujãу, отијãу).

вријеме скоро прощавше

јед. број.

ћедо (ће; ктедо, кте),
ћеде (ће, ктеде, кше),
Кеде (ће; кшеде, кше),

дахъ, женахъ, перахъ, алчахъ и т. д. нити ће се морати казати „иземлются плыву плыхъ, пою пѣхъ, хощу хотѣхъ и т. д. нити ће од воскресаю моћи бити воскреснухъ; од дерзаю, дерзнухъ; од купую, купихъ; од срѣтаю, срѣшохъ; од падаю, падохѣ; од поминаю, помянухЪ и т. д. Ваља да су овакове погрјешке у Славенским граматикама наћерале Г. Добровскога, да каже у Славину (рецензирајући СлаБенску граматику Г. Мразовића: Mit einem Borte, es muß in реп Slavenischen Sprachlehren, die Russische nicht ausgenommen, ein ganz anderes Snitem cingeführt тегдеп (једном ријечи, мора се у Славенске граматике, и у саму Росијску, са свим други ред увести).

*) Јесам и оћу имају двојако у садашњем времену, т.ј. јесам и сам, оћу и ћу; какогођ што је код мјестоименија разлика између мени и ми, шеби и ти, мене и ме, њега и га, тако је и овђе између јесам и сам, оћу и ћу; и који је оно ра зумијо, разумјеће и ово.

**) Ово је по Ресавскоме и по Сремачком, нарјечију ђе је гођ m мје сто К. Ерцеговци додају кашто и ш пред ћ свуда, н. п. шкадија (шћа), шћеде (шће) и т. д.

[blocks in formation]

По коме се спрежу сви глаголи, који се у садашњем времену свршују на ам, н. п.

*) Ако није овако, ја не знам како би друкчије било. Дела значи управо на супрот немој

« PreviousContinue »