Page images
PDF
EPUB

даје народ Српски прије 500 година говорио као и данас што говори, а и писари да су и онда писали као и данас што пишу. Тако стоји

у дипломи кнеза Лазара, што је дата намастиру Раваници (оној у Ресави) 1381-ве године: „и мега (на другом мјесту стоји мѣга и мећа и мѣћа) „гдѣ истече блато изъ мораве и упада у мораву. И оть мораве посредь поля Жіцомь до великаго пута

,,до велике тополе.

-

[ocr errors]

На кленовачку врыши

,,ну посрѣдъ рашкога ключа. —— Сашкимъ путемѣ на шливу. lomnomb „путемъ на дѣль. - На гомилу на дѣо. Путемѣ деонимъ. - Отѣ кру. - и съ заменою.. „шке великом равниномъ.. И панагюрь свете пешке, „на дунаву” и т. д. А почетак је ове дипломе : „Іже от несущихъ вѣса въ бытыю привѣдыи видимааже и невидимаа” и тако даље, Славенски, да га ни један прост Србљин не може разумјеши. На печашу стоји: блавоверни кнЪ, а на потпису благовѣрныи кнезь и т. д. — Ето ma

[ocr errors]

ко су (од прилике) писане и остале све дипломе (старије и млађе од ове), што се налазе којеђе. Сад, још неколике врсте из Српске историје Ђорђија II. Бранковића, пошљедњега деспота Српскога, који је умръо прије сто и неколико година (1711), из књиге треће, страна 89 (по): 4, Първи неманя православно кърщение тридесетолетань васприемѣ на се„бе ва Рашску Епискупию и ва църковѣ светих апостолъ кърщаетсе пър„ви неманя именемъ Стефань, ва томже кърщению единокупно и самодър,,жавну область васприемъ и окрстѣ държави своей воевати заченшу ему „многие държави себе присвоивѣ дондеже Исака комнена цара константи,нополскаго на свое самирително хотение привлещи вазможму бисть, са„мирениеже между ими биваешь виною сею, яко Гречаски царь ваздасть ,, свою дащерь ва супружницу Стефану първому Деспоту Сину неманину „пьрвому, рекшаго светаго Сѵмеона Егоже гречаски Царь ва глаголани и ба „писани великимѣ Жупаномь именоваше, якоже отомь и више ва писани на„шемь васпоминаниемь изобразихомь, и по свепомь ему приставлению ва „светую отъ нѣго сатвореную обитель Студенички Монастирѣ положень ,,бисть, и Деже и синь его Стефанѣ първи Деспоть и първи венчани краль „рекоми, са синомъ своимъ Радославомь, внукомже светаго Сѵмеона ва Ра„цехъ своихъ погребени Суть *).” — По овоме би сад могао рећи сваки човек, који не зна историје нашега језика и писања, да су овако Србљи говорили прије сто година; као што мисли Енгел, да се у Карловцима врло добро Славенски мора говорити, зашто је Раић онђе рођен, а онако добро пише Славенски; и да је Сремачки језик ближи к Росијскоме, него к Дубровачкоме **); и као што смо до сад сви мислили, да је Бранковић онако писао, као што Раић у својој историји на млого мјеста наводи његове ријечи, и каже: "Сице пишеть Бранковичь", или „Сїя суть словеса Бранко

*) Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа, који се сад налази у Карловцима у митрополитској библиотеци; и овђе је управо онако наштампано, осим велико я (које у Бранковићеву рукопису стоји и у почетку и на крају), ук, ош, и ∞, што није имала овдашња штампарија, него је мјесто њи метнуто у, отb, я, о.

**) Engel's Geschichte des K. Ungern und seiner Nebenländer III., 147 und 154.

вича"; а нијесмо знали, да је Раић Бранковићев језик иоправно по својој граматици!

Тек 1783-ће године први је Доситеј Обрадовић казао, да треба писати Српским језиком као што народ говори, и сам је почео, колико је знао, тако писати. За њим су пошли млоги учени Србљи, и за ово 35 година написали различне (тобоже Српске) књиге; али (за превелико чудо!) до да нас још немамо ни једне књиге да је управо написана по Српској граматици, као што народ говори! Ни једном списатељу није пало на ум, да барем за себе постави каквагођ правила у језику, и њи да се држи, него је писао сваки по својој вољи (како му се кад навр пера десило), тако, као да наш језик (осим свију језика на овом свијету) никакви правила нема! Ово је од учени Србаља први опазио Г. архимандрит Кенгелац, као што каже у предговору својега јестествословија:„Вси народи, и сами язычницы книги своя по граммапійскимъ правилам списаша, у нас по правиламъ бабы Смиляны пишутся." Истину овије ријечи. Г. Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књиге.

[ocr errors]

Два су велика узрока овој несрећи нашега језика, и овоме (прије нечувеном на овом свијету) покору нашему: прво, што су наши списатељи све самоуци у Српском језику: зашто ми немамо још ни Буквара Српскога, а камо ли што више. Ако се наш списатељ родио у барощи, он већ није ни чуо правога и чистога Српског језика; ако ли се родио у селу, он је у ђетињству дошао у варош, и онђе за 10- 15 година учећи науке на туђим језицима, мора заборавити и мислити Српски (зашто сви народи не почињу с једне стране мислити о стварма; и отуд је постала она разлика између језика, што се зове својство језика). Кад који тако прође кроз све школе, онда постане Српски списатель (који оће); ђекоји узму Славенску граматику Г. Мразовића, те је прочимају: да по њој Српски пишу; а ђекоји не траже ни ње, него одма по Њемачкој и по Латинској граматици почну. Српски писати, и не сумљајући да они могу не знати свога језика. Но ово је барем несрећа, на коју се туже и остали Славенски народи (сви, осим Руса), који на свом језику немају школа ни наука: али је друго само наше, и са свим ново на овоме свијету, ш. ј. што ми имамо два језика, па оћемо и трећи да начинимо. Понајвише наши књижевника и веће господе Српске по Маџарској кажу, да је Славенски језик (што имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, што њим говори народ (и они), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како треба данас писати за Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије стране: једни ка да треба писати управо Славенски, а народни језик оставити са као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није тако ново, зашто је било људи, који су по Талијанској и по осталој Европи прије неколике стотине година овако мислили и говорили о Талијанскоме, Француском, Шпањолском, Англијском и о Њемачком језику, према Латинскога); а други (којије највише има) кажу, да не треба управо ни Славенски ни Српски, него да народни језик треба поправљаши, и писати мјешовито између обадва језика, да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевни језик, да се Славенски језик оцет повращи у народ

свим,

[ocr errors]

оживи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо ко зна Славенски језик тако, да може књиге писати; а ни рјечника онаковога ни граматике још нема, као што би требало, и из који би човек могао Славенски језик тако научити, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а кашпо и Славенски, кад не знаду ни како је Српски ни Славенски, н. п. мназ мјесто млаз; месѣци мѣсѣц, мјесто мѣсяць; опомѣнушисе, смѣшаши, окервавиши, ерђа и т. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик: (заштю они мисле, да су књижевни језици осталије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писати оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислити, онда су и језици љепши постали). А како по они чине? Сваки по својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијету није тако ласно писати, као овим њиовим: код њи не треба знати никакве граматике (ни Српске ни Славенске), него зарежи перо па пиши по своме вкусу, како ти кад из пера истече: што не знаш Српски, метни Славенски; што не знаш Славенски, мешни Српски; а што не знаш ни Српски ни Славенски, мешни како ти драго (шпо ти прије на ум падне): ђе се из два језика (и из треће главе) по својој вољи трећи гради, ту се не може погријешити; само да није чисто као што народ говори, а остало све може поднијети. Сад се не треба чудити, зашто се у нас књиге пишу,по правиламѣ бабы Смиляны”, и како се у Српским књигама може наћи: пастыревъ, пасмыровѣ, пастырей, пастыра; момака, Момковъ; обаго моега; у Босной, уБачки; постелїй, дѣвій; творать, творе, твору; пужаши, успужати; люблѣтьи, обзиретьисе, успавленѣ, успавлѣнѣ, вребляше; любу, молу, говору, красусе; присеби и при честных xb Мыслей; изъ между нима; утверди любовь между васъ; у свимъ его діалекшми; три, четыри кораковЪ; за моћи, зач чути, за учиши, за слушаши; дали донети, чинили су доћи; корчМарица, крчмарица; шернѣ, трње; овде, овдѣ, овдїе; свѣща, свѣтьа, светьа; ньима, нїйма, ніима, нима; ньой, ной, ной; свію, свіюхъ, всѣхъ; вѣщацѣ, вѣштаци, вѣштець; пасче, пашче, паще; жепъ, джепъ, дчепъ,, чебЪ; месець, месѣцъ, мѣсяць, мѣсѣцѣ; трепавице ньене, повѣстьея; отъ нее, около нѣ, безъ нье и т. д.

[ocr errors]

Од почетка Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пише Српски (као што народ говори), и пишу, колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, нити за какав други језик осим свога, он може писали и без своје граматике; и управо онако као што треба: зашто му не може пасти на ум да пише друкчије, него онако као што се говори; тако је, н. п. могао Омир спјевати Илијаду и Одисеју не знајући ни писати, као и наши старци и слијепци ΤΙΣ ΠΙΟ су спјевали толику силу пјесама. Али људи који су шпо учили, и знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без грамашике (већ ако да је који сам грамашик): зашто би (као учени људи) све ради да пишу боље него што се говори, па зато језик по својој памети поправљају, а управо кваре и грде: пако, н. п. учен Србљин пи

шући мисли; кад се каже ору, попу, режу, мету, гребу, треба казати и твору, топу, пражу, прашу, љубу; кад се каже пужем, мећем, обрћем, треба назаши и пужати, мећати, обрКами; кад се каже удављен, треба казаши и успављен; кад се каже требљаше, треба казати и вребљаше; кад се од Славенскога зовуть, Српски каже зову, треба и од живуть казати живу; кад се (у Славенском језику) каже дворовъ, треба казати и пастыровъ; * кад се каже ћуд ћуди, и јарад јаради, треба казами и смрад смради, гад гади; кад се каже јак јачи, треба казати и висок височи; кад се каже међу њима, треба казати и између њима; кад не треба казати млого него много, онда не треба казати ни Млаз, него мназ; кад не ваља казати наместити, него намјестити, онда не ваља казати ни сметаши, него смјешаши и т. д. Из овога се види, да је и онима, који су ради, тешко Српски писати књиге без рјечника и без граматике. Ову су потребу познали већ одавно млоги наши списатељи, као што су ђекоји и спомињали у својим књигама.

[ocr errors]

Ја сам из љубави к Српскоме језику, и из жеље да би му се што брже помогло, прије неколике године написао и издао на свијет Писменицу Српскога језика, само као мали углед како Србљи склањају имена и спрежу глаголе. Она је изишла онакова, као што је онда од мене могла изићи прва Српска граматика. Који су сумљали да што не знаду, могли су се чему и из ње поучити; а који мисле да све знаду, они ће се подерати онакови какви су, макар им ко написао сто најбољи граматика. Из који сам узрока издао ону прву Српску граматику, из, оније исти ево издајем и овај први Српски рјечник (и другу граматику).

Ја могу слободно казати за ове ријечи, што су овђе скупљене, да су све у народу познате, и да се овако изговарају као што су овђе записане; а у народу је остало још млого ријечи, које ја, или нијесам никад ни чуо, или ми нијесу сад могле пасти на ум. Може бити да ће се и у овој књизи наћи ријечи у описивању обичаја и други ријечи, којије нема на своме мјесту. Од како се ова књига почела штампами, и мени је ево неколико ријечи на ново пало на ум, које ево овђе додајем;

Вармеђа, f. (у Сријему, у Бачк, и у
Бан.) in ber ungrifhen Statiftit bie
Sefpannfhaft (жупанија), comitatus.
Вармеђаш, т. Comitats = Serr, tabulae

comitatus assessor etc.

Варменски (вармећки), ка, ко, Со

mitate, comitatus, comitatensis.
Вјеверичић, m. vide јеверичић.
Вјеверичица, f. dim. v. вјеверица.
Вјеверичји, чја, чје, vide јеверичји.
Дереглија, f. baš Boot, linter.
Дуба, f. Irt hiffe, die zur Gee unð
auf Flüßen zu gebrauchen, navigii genus.
Бечермица, f. dim. v. ђечерма.
Жіц! interj. von einer Art Schla=
Жицкац! gens, interjectio de modo
percellendi.
Жмира, ш. (Рес. и Срем.) vide жмиро.

Жмиро, m. (Ерц.) ber Slingler, connivens.
Златни праг, m. bie Stabt Prag in

Böhmen, Praga. Србљи приповиједају, да Турци још једном морају проћи Беч, и доћи до Зламнога прага, да им онђе коњи позобљу 306, што им је оставио свети Јован; па ће и потом оданде и жене с преслицама гонити наmрar. Искање, п. (у Сријему) vide бискање. Искати, иштем, vide бисками. Испоклањаши, ам, v.pf. nah einander verschenken, edono.

Испреплетати, лећем, v. pf, nad
einander überflechten, perplecto aliud
ex alio.
Истоветни, на, но, mahrhaft, Leib=
bufte verissimus; испи истоветни

Koje, theils, aliud, partim : које ја, које ши; које тамо, које амо; које ошуд, које одовуд.

Којегде, (Рес.)

[blocks in formation]

Очимљење, п. даš Baternennen, patris appellatio.

Kojera, (CpeM.) hie und da, passim. lap, m. y oɛaj nap, ist, für dieses (Срем.) (Ерц.)

Којегђе, Које? Kojehe,

Којекако. irgeno mie, utcumque.
Којеко, којекога, irgenò mer, unus al-

[merged small][ocr errors]

Којекуда, irgenbmohin, aliquo.
Којекуде, Gutercalare bes Éerni Beorg,
vox 'solita intercalari a Georgio.
Крадом, beimli, furtim.
Ље, gemiß, sane (on re?).
Мâ, m. узео ма, hat feinen Kopf auf=
gefeht, gehorcht nicht mehr, cepit im-
petum (u ma, impetus).
Митровски, ка, ко, н. п. мјесец,
Demeters, Demetrii mensis (Octob.)
Напабирчити, им, v, pf. nahlfen, spi
cilegium facio.

Напаљешковати, кујем, vide напа-
бирчипін.

Неколицина (људи), einige geute, aliquot

homines.

[blocks in formation]

Очиши, им, vide очимити.
Пар, у овај пар,
Mal, nunc.

Повлачење, п. baš Umberziehen, ci

stractio.

Породица, f. bie (lebence) Familie, gens z
„Поздрави ми старца Варићака:
"Нек поведе своју породицу,
„Породицу Варићаковиће -
Солун, m. heljalonih, Thessalonica.
Приповиједасе, како је некакав ка-
зивао како су у Солуну, јевти,
не чакшире; а други му рекао:
То може бити, али до Солуна сто
сомуна, а од Солуна сто сомуна
(треба).

Студеница, f. 1) ријека у Србији (бли-
зу Новог пазара), 2) намастир (ко-
ји се зове и Студеничка Лав-
ра) код ше ријеке. Студеничанин
калуђер из Студенице. Студенич
ки, ка, ко, уon Студеница.
Takohep, gleichfalls, itidem, item. cf.

тако.

Тупнути, нем, v. pf. ftampfen, pulso, Укаљати, ам, V. pf. (mit Koth) be= schmußen, luto maculo.

Ако и нијесу у овој књизи скупљене све Српске ријечи, али је постављен темељ да се скупе (колико је могуће у живом језику). Сад сваки зна, ђе ће коју ријеч тражити, и ако је не нађе, виђеће да је нема, и може је ђе записати и оставиши; и тако се сад сто пуша лакше могу покупити остале ријечи, што су остале по народу, него што би се на ново почело и обе скупиле.

Што се тиче овђе Њемачкога и Латинског језика, о том сам радио са Г. Копитаром, К. к. дворским библиотекаром; эли опет ако се ђе нађе, да су које ријечи рђаво преведене, томе сам ја крив, што му нијесам знао право значење казати, а не он, што га није знао Њемачки или Латински истолковати. Може бити да ће млогима од наши учени Србаља пасти на ум код ђекоји ријечи краће и Српскима наличније ријечи Њемачке и Лашинске, него што смо и ми овђе метнули; такове ријечи треба забиљежиши, као и оне, које се не нађу овђе. Али опет не треба сваки да мисли, да су оно све погрјешке, ђе он не разумије Њемачкога, или Латинскога, или Српскога језика.

У рјечиику треба да се истолкује и опише што се боље може све, што народ о ријечи којој мисли и приповиједа: зато сам код ђекоји риречи описао, што се краће могло, ђекоје народне обичаје, и додао приповијешке (и овђе може бити да је ђешто изостало, али додато и измишљено није заиста ништа). О овоме сам особито увјерен да ће бити мило свакоме правом Србљину: зашто су ме већ од неколике године модили ђекоји од учени и знаменити Србаља, да почнем описивати народне

« PreviousContinue »