Page images
PDF
EPUB

2,

да је народ Српски прије 500 година говорио као и данас што говорит, а и туtсари да су иoндa писали као и данас ш щ о пишу.

Тако сmojir у дипломи кнеза Лазара, што је даmа нама

мастиру Раваници (оној у Ресави) 1381-ве године: „и мега (на другом мјесту стоји мѣга и мека и мѣка) „гдѣ испече блато изѣ мораве и упада у мораву. И оnib мораве посредь поля удо велике тополе. — Жіцомідо велика го пуша на Кленовачку връци„ну посрѣдъ рашкога ключа. — Сашким) путемib на шливу. — Попомib „пупемф на дѣль. - На гомилу на дѣо. Пулемib деони мъ. — Onѣ кру„шке великомъ равнино мъ. — и сѣ заменою. - И панагюрь свете пешке, на дунаву" и т. д. А почетак је ове дипломе : „Iже оnib несущихb Ebca Eb „былык привѣдый видимааже и невидимаа” и тако даље, Славенски, да га ни један проспi Србљин не може разумјепи. На печапу споји: бла. воверни кн;ъ, а на потпису благовѣрныи кнезъ и пп. д. — Ето maко су (од прилике) писане и оспале све дипломе (старије и млађе од ове), шліо се налазе којеђе. Сад, још неколике врсте из Српске испіо рије Ђорђија II. Бранковића, пошљедњега деспота Српскога, који је умръо прије спо и неколико година (17), из књиге треће, страна 8у (по) :

Първи немани православно пьещение придесетолепань васприемѣ на се. „бе ва Рашску Епискупию и ва цьрковь светихапостолъ кърщаетсе пър„ви неманя именем) Стефань, ва томже кърцению единокупно и самодър„жавну області) ваcпpиeмib и окрспib държави своей воевали заченшу ему „многие държави себе присвоив дoндсже Исака комнена цара константи„нополскаго на свое самирително хошение привлещи вазмoж му биснib, cа. „мирениеже между ими биваетib виною сею, яко Гречаски царф ваздаcm „свою даіцерь ва супружницу Стефану първому Дәсіпопу Сину неманину 2)пьрвому, рекошаго светаго Симеона Erоже гречaски 1Царь ва глаголами и ва „писани великимib і упаномь именоваше, якоже отомь и више ва писани на„шемь васпоминаниемь изобразихонь, и по светомь ему приставлению ва „скелтую опъ нѣго сатвореную обитель Студенички Монастиръ положень „бисть, и Деже и синф его Стефанф първи Деспопib и първи венчани краль „рекоми, са синоvіt своимъ Радославомь , внукомже свепаго Сумеона ва Ра„цехъ своихъ погребени Супь*).” — По овоме би сад могао реfіи сваки човек, који не зна историје нашега језінка и писања, да су овако Србљи говорили прије спо година ; као што мисли Енгел, да се у Карловцима врло добро Славенски мора говорити, зашто је Раић онђе рођен, а онако добро пише Славенски; и да

Сремачки језик ближи к Росијскоме, него к Дубровачкоме **); и као што смо до сад сви мислили, да је Бранковић онако писао, као што Раић у својој историји на млого мјеста наводи његове ријечи , и каже: „Сице пишепib Бранковичь”, или „Сія суть словеса Бранко

") Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа, који се сад налази у

Карловцима у митрополитској библиотеци ; и овђе је управо онако наштампано, осим велико я (које у Бранковићеву рукопису стоји и у почетку и на крају), ук, опі, иә, што није имала овдашња

штампарија, него је мјесто њи метнуто у, опір, **) Engel's Geschichte des K. Ungern und seiner Nebenländer III, 147 und 154.

0.

као

і по

вича”; а нијесмо знали, да је Ранк Бранковићев језик иоправио по својој грама пици!

Тек 1783-е године први је Доситеј Обрадовић казао, да треба писати Српским језиком као што народ говори, и сам је почео , колико је знао, тако писапти. За њим су пошли млоги учени Србљи, и за ово 35 година написали различне (тобо же Српске књиге; али (за превелико до!) до данас још немамо ни једне књиге да је управо написана по Српској грамапици, као што народ говори! Ни једном списатељу није пало на ум, да барем за себе постави какваго, правила у језику, и њи да се држи, него, је писао сваки по својој вољи (како му се над навр пера десило), пако, као да наш језик (осим свију језика на овом свијету) никакви правила нема! Ово је од учени Србаља први опазио Г. архимандрит Кенгелац, каже у предговору својега јесп

спествословија: „Вси народи, и сами язычницы книги своя по граммапiйскимъ правиламъ списаша, у нас) по правиламib бабы Смиляны пишушса.” Испину овије ријечи, г. Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књиге.

Два "су велика узрока овој несрећи нашега језика, и овое (прије нечувеном на овом свијепту) покору нашему: прво, што су наши списапељи све самоуци у Српском језику: зашто ми немамо још ни Буквара Српскога, а камо ли што више. Ако се наш списатељ родио у варощи, он већ није ни чуо правога и чистога Српског језика ; ако ли се родио у селу, он је у фетињству дошао у варош, и онђе за 10 — 15 година учећи. науке на туђим језицима, мора заборавили и мислити Српски (зашпо сви народи не почињу с једне стране мислипи о ствара ; и опуд је поона разлика између језика , што

својство језика). Кад који нако прође кроз све школе, онда посипане Српски списатељ (који оке) ; ђекоји узму Славенску граматику г. Мразовића, те је прочипају: да по њој Српски пишу; а ђекоји не траже ни ње, него одма по

Њемачкој и по Латинској граматици почну Српски писати, и не сумљајући да они могу не знати свога језика. Но ово је барем несрәfia , на коју се муже и

оспали Славенски народи (сви, осим Руса), који на свом језику немају школа ни наука: али је друго, само наше, и са свим ново на овоме свијепту, ні. ј. що ми имамо два језика, па ofіемо и мрежи да начинимо. Понајвише наши књижевника и веће господе Српске по Мацарској кажу, да је Славенски језик (шпо имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, што њим говори народ (и они), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како преба данас писати за Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије спиране : једник да преба писали управо Славенски, а народни језик оставити са свим, као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није піако ново, зашто је било људи, који су по Талијанској и по осталој Европи прије неколике спомине година овако мислили и говорилін о Талијанскоме, Француском, Шпањолском, Англијском ио Њемачком језику, према Лапинскога); а други (који је највише има) кажу, да не преба управо, ни Сла. венски ни Српски , него да народни језик треба поправљапи, и писали мјешовито између обадва језика , да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевни језик, да се Славенски језик оцещ довранці у народ и

стала

се зове

[ocr errors]
[ocr errors]

вживи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо ко зна Славенски језик пако, да може књиге писати; а ни рјечника онаковога ни граматике још нема, као што би требало, и из који би човек могао Славенски језик - піако научили, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који јед

нако поправљају језик Српски (а кашпо и славенски, кад не знаду ни каКо је Српски ни Славенски, н. п. мназ мјеспіо млаз; месѣци мѣсѣц, мјесто мѣсяць; опомѣнутисе, смѣпапи, оке рвавими, epk, а и п. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик (зашпо они мислех да су књижевни језици оспалије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писати оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислипи, онда су и језици љепши поспали). А како по они чине? Сваки го својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијепіу није пиако ласно писали, као овим њиовим: код њи не треба знати никакве граматике (ни Српске ни Славенске), него зарежи перо па пиши по вкусу, како ти кад из пера испече: што не знаш Српски, метни Славенски; што не знаш Славенски, меппіни Српски; а што не знаш ни Сріпски ни Славенски , мени како пін драго (шпо ти прије на ум падне): ђе се нз два језика (и из треће главе) по својој вољи прећи гради, ту се не може погријешити; само да није чисто као што народ говори, а оспало све може поднијепи. Сад се не треба чуд ипи, зашпио се у нас књиге пишу „по правиламір бабы Смиляны”, и како се у Српским књигама може наки:

: паспыревъ, пас пиыров'b, па с п ырей, пас шыра; момака, момков); оваго моега; у Босной, у Бачки; пост елій, дѣв їй; творять, піворе, лівору; пужа и, усп ужами; люблѣ пь и, обзиреть исе, успавленъ, успавлѣнъ, вребляше; любу, молу, говору, красусе; при себи и при честныхъ мыслей;

между нима; утверди любовь между васъ; у свимъ его діалекті ми; три, че пыри кораковъ; за моћи, за ч

чупи и, за учили, за слуш ап и; дали донети, чинили су доби; корчмарица, крчма рица; пернѣ, прње; овде, овдѣ, овдїe; свѣща, свѣть а, све пі ьа; нь има, нійма, ні има, нима; Ньой, нјой, но іі; свію, св їю хъ, всѣхъ; вѣща цъ, вѣш пацъ, вѣішпецъ; пасче, пашче, паще; жепъ, дже пъ, депъ, ,че бъ; месець, ме сѣцъ, мѣст цъ, мѣсѣцъ; препавице нь ене, повѣсь ея; опънее, около нѣ, безъ нье и п. д.

Од почепка Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пише Српски (као што народ говори), и пишу, колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, ниппи за какав други језик осим свога, он може писали и без своје граматике; и управо онако као што треба : зашто му не може пасти на ум да пише друкчије, него онако као што се говори; тако је, н. п. могаб омир спјевали илијаду и Одисеју не знајући ни писали, као и наши старци и слијепци

су спјевали полину силу пјесама. Али људи који су ішпо учили, и анаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без грамапике (већ ако да је који сам граматик): зашто би (као учени људи) све ради да пишу боље него што се говори, па зато језик по својој памен поп рављају, а управо кваре и грде: нако, н. п. учен Србљин п%

изъ

[ocr errors]

обр

[ocr errors]

шући мисли ; кад се каже opy, црпу, режу» мему, гребу, треба казати и твору, припу, пра ж. у, праму, љубу; Кад се каже, пужем, мећем, обрћем, преба Казали и пужали, мећа пи, Ками; кад се каже удављен, треба казали и устављен; кад се каже требљаше, треба казапии и вребљаше; кад се. од Славенскога зов упъ, Српски каже зову, треба и од живутъ казати живу; кад се (у Славенском језику) каже дворовъ, преба казапи и паспыровъ; кад се каже Жуд Куди, и јарад јаради, треба казалии и смрад смради, гад гади; кад се каже јак јачи; піреба казали и висок височи; кад се каже међу њи ма, треба казати и између њима; кад не треба казаши млого, него много, онда не треба казапи нік. млаз, него мназ; кад не ваља казапи на мест и по и, него. на мјеспипи, онда не ваља казали ни смет а піи, него смјета пи и лі. д. Из овога се види, да је и онима, који су ради, тешко Српски писали књиге без рјечника и без грамапіине. Ову су потребу познали већ одавно МІлоги наши списатељи, као што су ђекоји и спомињали у својим књигама.

Ја сам из љубави к Српскоме језику, и из жеље да би му се што брже помогло, прије неколике године написао и издао на свијепи Пис меницу Српскога језика, само као мали углед како Србљи склањају имена и сгрежу глаголе. Она је изишла онакова , као што је онда од мене могла изиғи прва Српска грама птика. Који су сумљали да шпо, не знаду, могли су се чему и из ње поучити; а који мисле да све знаду, они ќе се подерати онакови какви су, макар им ко написао - смо најбољи граматика. Из који сам узрока издао ону прву Српску граматику, из , оније испи ево издајем и овај први Српски рјечник (и другу гра. иапику).

Ја могу слободно казати за ове ријечи, що су овђе скупљене, да су све у народу познате, и да се овако изговарају као што су овђе записане; а у народу, је остало још млого ријечи, које ја, или нијесам никад ни чуо, или ми нијесу сад могле пасти на ум. Може бити да ће се и у овој књизи наћи ријечи у описивању обичаја и други ријечи, којије нема на своме мјесту. Од како се ова књига почела штампапи, и мени је ево неколико ријечи на ново пало на ум, које ево овђе додајем;

[ocr errors]

Вармеђа, f. (у Сријему, у Бачк, и у Жмipo, m. (Ерц.) Der Stinger, connіvеnѕ.

Bah.) in der ungrischen Statistie die Baamini mpar, m. die Stadt Prag in

(8efpannfф aft (жупанија), comitatus. Söhmen, Praga. Срби приповијеBapmekâu, m. Comitats · Herr, tabulae дају, да Турци још једном морају comitatus assessor etc.

проли Беч, і доћи до 3ла пнога Вармебскії (вармеfіки), па , кo, Co. прага, да им онђе коњи позобљу

mitatos, comitatus, comitatensis. зоб, што им је оставио свети ЈоВjeвeричић, m. vide jeвeричић.

ван; па ће и потом оданде и жене Вjeвeричица, f. dim. р. вјеверица. с преслицама гонити напраг. Bieвeричіп, чја, чје, vide jeвeричји. Искање, п. (у Сријему) vidе бискање. Д. реглија, f. Das Boot, lіntеr.

Исками, иштем, vidе бискали. Дуба, f. Art ©фіffе, бie jur Bee un Испоклањапи, ам, v. pf. паф cinancer

auf Flüßen zu gebrauchen, navigii genus. verschenken, edono. Вечермица , f. dim. 2. фечерма. Испреплетапи, леffем, т. pf; паф Жіц! | interj. von einer Art Schla: einander überflechten, perplecto aliud Kuukan!) gens, interjectio de modo реrсеllеndi.

Исповетни, на , но, раrt аft, leia Жайра, ш. (Рес. и Срем.) vidе қаиро. buft, үегissimus; исции исповедінде

ex alio.

Kojerhe; } (Epy)

te ve.

[ocr errors]

које, thеіїв, aliud, pаrtіm: које ја, које Очимити, им, т. impf. Заtеr nеnnет

пии; које памо, које амо; које patrem appello. оптуд, које одовуд.

Очрмљење, п. ба8 Заtеrnеппен, patris Којегде, (Pec.)

appellatio. Очипін, им,

уіdе очимити. hie und da, passim.

Hap, m. у овај пар, it, für biefe

Mal, nunc. Kojekako, irgend wie , utcumque. Повлачење, р. бав Иmbergiepen, di. Којеко, којекога, irgent mеr, unus a stractio.

Topoguva , f. Sie (lebende) Familie, gens : Kojeky&â, irgendwohin , aliquo. „Йоздрави ми старца Варићака: Kojeky ne, Intercalare des Cerai Georg, „Нек” поведе своју породицу...

yox solita intercalari a Georgio. „Породицу Варикаковићe Крадом, beimli, furtim:

Conju, m. Theisalonich, Thessalonica. "ње, деmіg, sane (von гле ?).

Приповиједасе, како је некакав кама, т. узео ма , bat feinen Ropf auf. зивао, како су у Солуну, јеван,

gelegt, gehorcht nicht mehr, cepit i m не чакінре ; а другі му рекао: petum (ju ma, impetus).

То може бипи, али до Солуна спо Міпровскій, ка , ко, н. п. мјесец, сомуна, а од Солуна спо сомуна

Demeters :, Demetrii mensis (Octob.) (треба). -Напабирчин, им, y, pf. пауlеjen, spi- Студница , f. 1) ријека у Србији (блиcilegium facio,

зу Новог пазара). 2) намаслир ікоНапаљепковапии, кујем, vide напа ји се зове и Студеничка Лавбирчипіи.

ра) код пе ријеке. Студеничанин, Неколицина (људи), einige Reute, aliquot калуђер из Студенице. Сптуден. ч. homines.

ки, кa, кo, pen Студеница. Hypuja, f. der Sprengel des Popen, Takókep, gleichfalls, itidem, item. cf.

die Pfarre , parochia. Околна, на , но, иmliegens , adjacens, тупнути, немі, v. pf. ftampfen, pulso,vicinus.

Укаљани, ам, v. pf. (mit Koth) be: Очење, п. уide очимљење.

schmußen, luto maculo.

так0.

Ако и нијесу у овој књизи скупљене све Српске ријечи, али је поспављен пемељ да се скупе (колико је могуће у живом језику). Сад сваки зна, ђе fе коју ријеч пражити, и ако је не нађе, виђеће да је нема, и може је ће занисати и оставишн; и тако се сад спіо пупа лакше могу покупити оспале ријечи, што су остале по народу, него што би се на ново почело и ове скупиле.

Што се тиче овђе њемачкога и Латинског језика , опом сам радио са г. Копитаром, . к. дворским библиотекаром ; али опел ако се ће нађе, да су које ријечи рђаво преведене, поме сам ја крив, шпо му нијесам знао право значење казати, а не он, нито га није знао њемачки или Лапински истолковати. Може бити да ће млoгима од наши учени Србаља пасти на ум код Бекоји ријечи краће и Српскима наличније ријечи

Њемачке и Латинске , него што смо и ми овѣе менули ; пакове ријечи преба забиљежити као и оне, које се не нађу овқе. Али опет не треба сваки да мисли, да су оно све погрјешке, ће он не разумије Њемачкога, или Латинскога , или Српскога језика.

У рјечнику треба да се испіолкује и опише што се боље може се, шпо народ о ријечи којој мисли и приптовнједа: зало сам код Бекоји риречи описао, што се краће могло, ђекоје народне обичаје, и додао приповијепке (и овђе може бипи да је ћешто изостало, али додато и измишљено није заиста ништа). О овоме сам особимо увјерен да ће били дило свакоме право Србљину : зашто су ме већ од неколике године модили ђекоји од учени и знаменили Србаља, да почнем описувани народне

« PreviousContinue »