Page images
PDF
EPUB

да је народ Српски прије 500 година говорио као и данас што говорит, а и tilсари да су и онда писали као и данас шпі о пишу.

Тако сmojir у дипломи кнеза Лазара, што је дата намастиру Раваници (оној у Ресави) 1381-ве године: „и мега (на другом мјесту стоји мѣга и мека и мѣка) »гдѣ испече благо измораве и упада у мораву. И оnib мораве посред пoля

до велике пополе. — Жіцомъ до великаго пута — на кленовачку връцину посрѣдъ рашкога ключа. — Сашким) путемі на шливу. — Попомір „пупемф на дѣлъ. — На гомилу на дѣо. Путемір деони мъ. — Oniѣ круушке великомф равнином . — и съ за меною.

И панагюрь свете пешке, „на дунаву” и т. д. А почетак је ове дипломе : „Iже опір несущихb Ebca Bb „бышыє привѣдыи видимааже и невидимаа” и тако даље, Славенска, да га ни један проспi Србин не може разумјепи. На печапу стоји: бла. воверни кня, а на потпису благовѣрныи кнезъ и п. д. — Ето maко су (од прилике) писане и остале све дипломе (старије и млађе од ове), шліо се налазе којеђе. Сад још неколике врспе из Српске испол рије Ђорђија II. Бранковића , пошљедњега деспота Српскога, који је умръо прије смо и неколико година (171), из књиге преће, страна 8у (по) : , Първи немани православно пьещение придесетолептань васприемѣ на се. „бе ва Рашску Епискупию и ва цьрковь светихb апостолъ кърца епсе пье„ви немана именем, Стефань, ва помже кърщению единокупно и самодър„жавну обласпіф васприемъ и окрспib държави своей воевали заченшу ему ,,многие държави себе присвоивѣ дондєже Исака коунена цара константи„нополскаго на свое самирително хошение привлещи вазмoж му биспib, „„мирениеже между ими биваетпib виною сею, яко Гречаски царф ваздас „свою дaцерь ва супружницу Стефану първому Дәстопу Сину неманину уутьрвоугу, реклаго светаго Сvмеона Егоже гречaски Царь ва глаголани и ва „писани великимb Hi yпаномь именоваше, якоже оптомь н више ва писани на„шемь васпоминаниемь изобразихоміь , и по светомь ему приспiавлению ва „сеептую отъ нѣго сатвореную обитель Студенички Монастиръ положень „бисть, и Деже и синф его Стефань първи Деспоnib и първи венчани краль „рекоми, са синомій своимъ Радославомь , внукомже свелаго Сумеона на Pa„цехъ своихъ погребени Суть*).” — ІПо овоме би сад могао рећи сваки човек, који не зна историје нашега језика и писања, да су овако Србљи говорили прије сто година ; као што мисли Енгел, да се у Карловцима врло добро Славенски мора говорити, зашто је Раић онђе рођен, а онако добро пише Славенски ; и да је Сремачки језик ближи к Росијскоме, него к Дубровачкоме **); и као што смо до сад сви мислили, да је Бранковић онако писао, као што Panћ у својој историји на млого мјеспа наводи његове ријечи, и каже : „Сице пишепБранковичь”, или „Сія суть словеса Бранко

са.

*) Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа, који се сад налази у

Карловцима у митрополитској библиотеци ; и овђе је управо онако на штампано, осим велико я (које у Бранковићеву рукопису стоји и у почетку и на крају), ук, опі, иә, што није имала овдашња

штампарија, него је мјесто њи менуто у, опір, **) Engel's Geschichte des k. Ungern und seiner Nebenländer III, 147 und 154.

0.

[ocr errors]

као што

вича”; а нијесмо знали, да је Ранк Бранковићег језик иоправно по својој грамати ци!

Тек 1783-Ке године први је Доситеј Обрадовић казао, да преба писати Српским језиком као што народ говори, и сам је почео, колико је знао, тако писати. За њим су пошли млоги учени Србљи, и за ово 35 година написали различне (тобоке Српске) књиге; али (за превелико чудо!) до данас још немамо ни једне књиге да је управо написана по Српској грамалици, као што народ говори! Ни једном списатељу није пало на ум, да барем за себе постави каквагођ правила језику, и њи да се држи, него, је писао сваки по својој вољи (како му се кад навр пера десило), тако као да наш језик (осим свију језика на овом свијету) никакви правила нера! Ово је од учени Србаља први опазио г. архимандрит Кенгеланц,

каже у предговору својега јеспествословија: „Вси народи, и сами язычницы, книги своя по граммапiйскимib правиламb списаша, у нас) по правиламь бабы Смиляны пишутися.” Испину овије ријечи, г. Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књиге.

Два "су велика узрока овој несрећи нашега језика, и овоме (прије нечувеном на овом свијелу) покору нашему: прво, што су наши списапељи све самоуци у Српском језику: зашто ми немамо још ни Буквара Српскога, а камо ли што више. Ако се наш списатељ родио у варощи, он већ није ни чуо правога и числога Српског језика ; ако ли се родно у селу, он је у фетињству дошао у варош, и онђе за 10 — 15 година учећи. науке на туђим језицима, мора заборавили нмислити Српски (зашпо сви народи не почињу с једне стране мислипи о стварма; и отуд је по

она разлика између језика , што се зове својство језика). Кад који шако прође кроз све школе, онда поспане Српски списатель (који оке) ; ђекоји узму Славенску граматику Г. Мразовића, те је прочипају: да по њој Српски пишу; а ђекоји не траже ни ње, него одма по Њемачкој и по Латинској граматици почну Српски писапни, и не сумљајући да они могу не знати свога језика. Но ово је барем несрећа, на коју се пуже и оспали Славенски народи (сви , осим Руса), који на свом језику немају школа ни на ука: али је друго, само наше, и са свим ново на овоме свијелту, п. ј. што ми имамо два језика, па ofемо и мрежи да начинимо. Понајвише наши књижевника и веће господе Српске по Мацарској кажу, да је Славенски језик (шпо имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, што њим говори народ (и они), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како преба данас писати за Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије спиране: једни т. да треба писали управо Славенски, а народни језик оставити са свим, као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није піако ново, зашто је било људи, који су по Талијанској и по осталој Европи прије неколике стотине година овако мислили и говорили о Талијанскоме, Француском, Шпањолском, Англијском ио Њемачком језику, према Лапинскога) ; а други (којије највише има) кажу, да не преба управо на Сла. венски ни Српски, него да народни језик треба поправља ми, и писати мјешовито између обадра језика, да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевни језик, да се Славенски језик одещ довраци у народ 3

стала

вживи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо ко зна Славенски језик тако, да може књиге писати ; а ни рјечника онаковога ни грамапі ике још нема, као шціо би пиребало, и из који би човек могао Славенски језик пало на учили, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а кашпо и Славенски, кад не знаду ни каКо је Српски ни Славенски, н. п. мназ мјеспіо млаз; месѣци мѣсѣц, мјесто мѣсяць;, опомѣнуп исе, смѣпапи, оке рвавишн, ер, а и т. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик: (зашпо они мисле, да су књижевни језици оспалије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писали оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислити, онда су и језици љепши постали). — А како по они чине ? Сваки по својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијету није піано ласно писати, као овим њиовим: Код њи не треба знати никакве граматике (ни Српске нн Славенске), него зарежи перо па пиши по веоме вкусу, како и кад из пера испече: што не знаш Српски, метни Славенски; шпо не знаш Славенски, меппіни Српски; а што не знаш ни Срп. ски ни Славенски , менини како пін драго (шпіо пи прије на ум падне): фе се на два језика (и из треће главе) по својој вољи пірећи гради, ту се не може погријешипи ; само да није чисто као што народ говори, а остало све може поднијепн. Сад се не треба чудии, зашто се у нас књиге пишу „по правилам бабы Смиляны”, и како се у Српским књигама може наћи: паспыревъ, пас п ыровъ, па слі ырей, паспыра; момака, мо мков; оваго моега; у Босной, у Бачки; поспі елій, дѣв їй; творяпь, пворе, твору; пужа и и, уси ужами; люблѣть и, обзиреть исе, успаслень, успавлѣнъ, вребляше; любу, молу, говору, красусе; при себи и при честных мыслей; изъ между нима; утверди любовь между васъ; у сви мъ его діалект ми; при, че пари ќораковъ ; за моћи, за чупи, за учили, за слуш апти; дали донети, чинили су доби; корчмарица, крчмарица; пернѣ, прње; овде, овдѣ, овдѓе; свѣша, свѣ пьа, све ті ьа; нь има, ні йма, ні има, нима; нь ой, ијой, ной; свію, свїю хъ, всѣхъ; вѣщаць, вѣш пацъ, вѣшпецъ; па сче, пашче, паще; жепъ, д, жепъ, дчепь, че бъ; месець, месѣцъ, мѣсяць, мѣ сѣцъ; препавице нь ене, повѣсть ея; омъ нее, около нѣ, безъ нье и п. д.

Од почепка Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пише Српски (као шліо народ говори), и пишу, колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, ниппи за какав други језик осим свога, он може писалии и без своје граматике ; и управо онако као шпо преба : зашпо му не може пасти на:ум да пише друкчије, него онако као што се говори; шако је, н. п. могао Омир спјеваи Илијаду и Одисеју не знајући ни писати, као и наши старци и слијепци што су спјевали полику силу пјесама. Али људи који су ішпо учили, и знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без грамапике (већ ако да је који сам граматик): зашто би (као учени људи) све ради да пишу боље него што се говори, па запо језик по својој памелин поправљају, а управо кваре и грде: нако, н. п. учен Србљнң п%

[ocr errors]

казати

шући мисли ; кад се каже opy, црпу, режу, мему, требу, треба казати и твору, прпу, пражу, праму, љубу; кад се каже, пужем, мећем, обрі ем, преба Казапи и пужали, мећа пии, обр. Ками; кад се каже удављен, преба казали и устављен; кад се каже требља іше, преба казапи и вребљаше; кад се од Славенскога зовупъ, Српски каже зову, треба и од жив у пъ казати живу; 'кад се (у Славенском језику) каже дворовъ, преба казапіи и пасмыровъ; кад се каже Куд куди, и јарад јаради, преба казалии и смрад смради, гад гади; кад се каже јак јачи; піреба казапи и висок Височи; кад се каже међу њима, треба казати и између њима ; кад не треба казали млого, него много, онда не треба казати нік млаз, него м наз; кад не ваља

намеспим и, него намје, спими, онда не ваља казалпи ни с метапи и, него смјета пти и т. д. Из овога се види, да је и онима, који су ради, тешко Српски писати књиге без рјечника и без граматике. Ову су потребу познали већ одавно улоги наши списашељи, као што су ђекоји и спомињали у својим књигама.

Ја сам из љубави к Српскоме језику, и из жеље да би му се што брже помогло, прије неколике године написао и издао ңа свијепи Пис меницу Српскога језика, само као мали углед како Србљи , склањају имена и сгрежу глаголе. Она је изијила онакова, као што је онда од мене могла изићи прва Српска граматика. Који су сумљали да шпо. не знаду, могли су се чему и из ње поучити; а који мисле да све знаду, они ќе се подерапи онакови какви су, макар им ко написао - спо најбољи граматика. Из који сам узрока издао ону прву Српску граматику, из , оније испи ево издајем и овај први српски речник (и другу граматику).

Ја могу слободно казати за ове ријечи, що су ове скупљене , да су све у народу познате, и да се овако изговарају као што су овђе записане; а у народу је остало још млого ријечи, које ја, или нијесам никад ни чуо, или ми нијесу сад могле паспи на ум. Може бити да ће се и у овој књизи наћи ријечи у описивању обичаја и други ријечи, којије нема на своме мјесту. Од како се ова књига почела штампами, и мени је ево неколико ријечи на ново пало на ум, које ево овѣе додајем;

Вармеђа, f. (у Сријему, у Бачк, и у Кміро, m, (Ерц.) Ser Singler, conniveps.

Þah.) in der ungrischen Statistie die 3Aamhii npar, m. die Stadt Prag in

8efpannfф aft (жупанија), comitatus. Böhmen, Praga. Србљи приповијеВармеђаш, m. &omitat& = perr, tabulae. дају, да Турци још једном морају comitatus assessor etc.

проћи Беч, ин доћи до 3 лапнога Вармелскії (вармелки), кa, кo, Cos прага, да им онђе коњи позобљу

mitatos, comitatus, comitatensis. зоб, шпо им је оставио свети ЈоВjeвeричић, m. vide jeвepнчик.

ван; па ће и потом оданде и жене Вjeвeричица, f. dim. р. вјеверица. с преслицама гонити натраг. Вјеверичрій, чја, чје, vide jeвeричји. Искање, п. (у сријему) vidе бискање. Д. реглија , f. cas Boot, lіntеr.

Искапи, иштем, vidе бискати. Дуба, f. Art ©фife , pie sur Bee ипо Испоклањапи, ам, v. pf. паф cinancer

auf Flüßen zu gebrauchen, navigü genus. verschenken, eduuo. Течермица , f. dim. р. фечерма. Испреплетапи , леfіем, v. pf; паф Жіц! | interj. von einer Art Schla: einander überflechten, perplecto aliud Жиіцкац! I gens, interjectio de modo

ex alio. percellendi?

Исоветни, на, но, wahrhaft, Leia Хайра, ш. (Рес. и Срем.) vide қaмиро. haft, үегissimus; исцип исповедінця

[ocr errors]

Mal,

nunc.

te ve.

Koje, theils, aliud, partim : Koje ja, koje OnanUMY, um, v. impf. Bater 'nennen,

пи; које мамо, које амо; које patrem appello. . оптуд, које одовуд.

Очиміљење, р. бав Заtеrnеппеп, patris Којегде, (Pec.)

appellatio. којегд, Срем.)pie uno дa, passim. lap, m. у овај пар , igt, für biefев

Очиши, им, vide очимити. Kojehe, kojekako, irgend wie , utcumque. Повлачење, р. Вав Иmbergieben, di. Којеко, којекога, irgen met, ubus al

stractio.

Породица , f. Die (lebense) Samilie, gens : Kojekyxâ, irgendwohin, aliquo. „Поздрави ми старца Варифака: Kojeky ae, Intercalare des Cerai Georg, „Нек” поведе своју породицу, yox solita intercalari a Georgio.

„Породицу Варикаковие Крадом, beimtih, furtim:

Conya, m. Theisalonich, Thessalonica. 'Joe, gewiß, sane (von rue?).

Приповиједасе, како је некакав ка. Mâ, m. yzeo ma, hat seinen Kopf auf: зивао, како су у Солуну, јевпін,

geseßt, gehorcht nicht mehr, cepit i m- не чакінре ; а другії му рекао: petum (ju ma, impetus).

То може били, али до Солуна спо Міпровски, кa, кo, н. п. мјесец, сомуна, а од Солуна сто сомуна

Demeters :, Demetrii mensis (Octob.) (треба). Напабирчин, им, v, pf. паlеfеn, spi- Студница , f. 1) ријека у Србији (блиcilegiumn facio,

зу Новог пазара). 2) намасли, ікоНапалепіковапни, кујем, vide напа- ји се зове и Студеничка лава бирчипін.

ра) код пе ријеке. Суд: ничанин, Неколицина (људи), einige Reute, aliquot калуђер из Студенице. Спіуден.ч. homines.

кі, і

, кa, кo, pon Студеница. Kypuja, f. der Sprengel des Popen, Taxokep, gleichfalls, itidem, item. cf.

die Piarre, parochia. Околна, на, но, иmliegent, adjacens, турн упи, нем, . pf. ftampfen, pulso, vicinus.

Улаљати, ам, v. pf. (mit oth) be? Очење, п. уide очимљење.

Ich mußen, luto maculo.

І ако.

Ако и нијесу у овој књизи скупљене све Српске ријечи, али је поспављен темељ да се скупе (колико је могуће у живом језику). Сад сваки зна, ће ће коју ријеч пражити, и ако је не нађе, виђеће да је нема, и може је ће занисати и оставиш; и тако се сад со пуша лакше могу покупипи оспале ријечи, што су остале по народу, него што би се на ново почело нове скупиле,

Што се тиче овђе њемачкога и Латинског језика, опом сам радио са г. Коп и паром, . к. дворским библиотекаром; али опел ако се ће нађе, да су које ријечи рђаво преведене, поме сам ја крив, што му нијесам знао право значење казати, а не он, нито га није знао њемачки или Лапински истолковами. Може бипи да е млогимга од најии учени Србаља паспи на ум код ђекоји ријечи краће и Српскима наличније ријечи Њемачке и Латинске, него што смо и ми овѣе мепнули ; пакове ријечи преба забиљежипи , као и оне, које се не нађу овқе. Али опет не треба сваки да мисли, да су оно све погрјешке, ће он не разумије Њемачкога, или Латинскога , или Српскога језика.

У рјечнику треба да се исполкује и опише што се боље може се, шпо народ о ријечи којој мисли и приповиједа: запо сам код ђекоји риречи отписао, што се краће могло, ђекоје народне обичаје, и додао приповијетке (и овђе може бипи да је ћешно изостало, али додало и измишљено није заиста ништа). О овоме сам особно увјерен да ће бити дило свакоме правом Србљину : зашто су ме већ од неколике године модили ђекоји од учени и знаменили Србаља, да почнем описиванн народне

« PreviousContinue »