да је народ Српски прије 500 година говорио као и данас што говори, а и писари да су и онда писали као и данас што пишу. Тако cmoji - кру у дипломи кнеза Лазара, што је дата намастиру Раваници (оној у Ресави) 1381-ве године: „и мега (на другом мјесту стоји мѣга и мећа и мѣћа) „гдѣ истече блато изъ мораве и упада у мораву. И оть мораве посредъ поля „до велике тополе. - Жiномь до великаго пута на кленовачку крыши. ,,ну посрѣдъ рашкога ключа. Сашкимъ путемъ на шливу. Homomb „путемъ на дѣль. — На гомилу на дѣо. Путемъ деонимъ. - Отѣ ,,шке великомъ равнино м мъ.. . - и съ заменою. - И панагюрь схеме пешке, „на дунаву” и т. д. А почетак је ове дипломе : „же отъ несущіихъ вѣса въ „бытыю прïивѣдыи видимааже и невидимаа и тако даље, Славенски, да га ни један прост Србљин не може разумјети. На печашу стоји: бла воверни кнҫЪ, а на потпису благовѣрныи кнезь и т. д. - Emo maко су (од прилике) писане и остале све дипломе (старије и млађе од ове), што се налазе којеђе. Сад још неколике врсте из Српске исто рије Ђорђија II. Бранковића, пошљедњега деспота Српскога, који је умръо прије смо и неколико година (1711), из књиге треће, страна 89 (по) : ,,Първи неманя православно кьрщение тридесетолетань васприемѣ на се „бе ва Рашску Епискупию и ва цьрковь светих апостолъ кърщаемсе пър„ви неманя именемъ Стефанѣ, ва шомже кърщению единокупно и самодър,,жавну область васприемъ и окрсть държави своеи воевали заченшу ему „многие държави себе присвоивѣ дондеже Исака комнена цара константи,нополскаго на свое самирително хотение привлещи вазможму биcmib, ca,,мирениеже между ими биваешь виною сею, яко Гречаски царь Баздастѣ „свою дащерь ва супружницу Стефану пьрвому Деспоту Сину неманину „ пьрвому, рекшаго светаго Симеона Егоже гречаски Царь ва глаголани и ба ,,писани великимь жупаномь именоваше, якоже опомь и више ва писани нашемь васпоминаниемь изобразихомь, и по светомь ему приставлению ва „схемую отъ нѣго сатвореную обитель Студенички Монастиръ положень „бисть, и Деже и синь его Стефань пьрви Деспоть и първи бенчани краль ,,рекоми, са синомъ своимъ Радославомь, внукомже светаго Симеона га Ра,,цехь своихъ погребени Сумь*)." - По овоме би сад могао рећи сваки човек, који не зна историје нашега језика и писања, да су овако Србљи говорили прије смо година; као што мисли Енгел, да се у Карловцима врло добро Славенски мора говорити, зашто је Гаић онђе рођен, а онако добро пише Славенски ; и да је Сремачки језик ближи к Росијскоме, него к Дубровачкоме **); и као што смо до сад сви мислили, да је Бранковић онако писао, као што Раић у својој историји на мʌого мјеста наводи његове ријечи, и каже: ,,Сице пишешь Бранковичь", или,,Сïя суть словеса Бранко *) Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа, који се сад налази у Карловцима у митрополитској библиотеци; и овђе је управо онако наштампано, осим велико я (које у Бранковићеву рукопису стоји и у почетку и на крају), уи, ош, и, што није имала овдашња штампарија, него је мјесто њи метнуто у onib, 0. **) Engel's Geschichte des K. Ungern und seiner Nebenländer III, 147 und 154. вича"; а нијесмо знали, да је Раић Бранковићев језик поправио по својој грамамици! , Тек 1783-ће године први је Доситеј Обрадовић казао, да треба писати Српским језиком као што народ говори, и сам је почео, колико је знао, мако писати. За њим су пошли млоги учени Србљи, и за ово 35 година написали различне (тобоже Српске) књиге; али (за превелико чудо!) до данас још немамо ни једне књиге да је управо написана по Српској граматици, као што народ говори! Ни једном списатељу није пало на ум, да барем за себе постави каквагођ правила у језику, и њи да се држи, него је писао сваки по својој вољи (како му се кад навр пера десило), тако као да наш језик (осим свију језика на овом свијету) никакви правила нема! Ово је од учени Србаља први опазио Г. архимандриті Кенгелац, као што каже у предговору својега јестествословија: „Вси народи, и сами язычницы книги своя по граммапійскимъ правиламъ списаша, у насъ по правилам, бабы Смиляны пишутся.” Испину овије ријечи Г. Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књиге. Два су велика узрока овој несрећи нашега језика, и овоме (прије нечувеном на овом свијету) покору нашему: прво, што су наши списатељи све самоуци у Српском језику: зашто ми немамо још ни Буквара Српскога, а камо ли што више. Ако се наш списатељ родио у Барощи, он већ није ни чуо правога и чистога Српског језика; ако ли се родио у селу, он је у Ђетињству дошао у варош, и онђе за 10 — 15 година учећи науке на туђим језицима, мора заборавити и мислими Српски (зашто сви народи не почињу с једне стране мислити о стварма; и отуд је посмала она разлика између језика, шмо се зове својство језика). Кад који тако прође кроз све школе, онда постане Српски списател (који оке); ђекоји узму Славенску граматику Г. Мразовића, ме је прочи шају: да по њој Српски пишу; а ђекоји не траже ни ње, него одма по Њемачкој и по Латинској граматици почну Српски писали, и не сумљајући да они могу не знати свога језика. Но ово је барем несрећа, на коју се муже и остали Славенски народи (сви, осим Руса), који на свом језику немају школа ни наука: али је друго само наше, и са свим ново на овоме свијету, м. ј. што ми имамо два језика, па оћемо и прећи да начинимо. Понајвише наши књижевника и веће господе Српске по Мацарској кажу, да је Славенски језик (што имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, што њим говори народ (и они), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како треба данас писати за Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије стране: једни г Fy да треба писати управо Славенски, а народни језик оставити са свим, као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није тако ново, зашто је било људи, који су по Талијанској и по осталој Европи прије неколике стомине година овако мислили и говорили о Талијанскоме, Француском, Шпањолском, Англијском и о Њемачком језику, према Латинскога); а други (којије највише има) кажу, да не треба управо ни Сла венски ни Српски, него да народни језик треба поправљами, и писати мјешовито између обадва језика, да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевни језик, да се Славенски језик опеш довраши у народ оживи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо ко зна Славенски језик тако, да може књиге писати ; а ни рјечника онаковога ни граматике још нема, као шшо би требало, и из који би човек могао Славенски језик мако научити, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а кашто и Славенски, кад не знаду ни како је Српски ни Славенски, н. п. мназ мјесто млаз; месѣц и мѣсѣц, мјесто мѣсяцЪ; опомѣнушисе, смѣмаши, окервавими, ерђа и т. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик; (зашшю они мисле, да су књижевни језици осталије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писати оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело лепше мислити, онда су и језици љепши по смали). - А како шо они чине? Сваки го својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијету није тако ласно писати, као овим њиовим: код њи не треба знати никакве грамашике (ни Српске ни Славенске), него зарежи перо па пиши по своме вкусу, како ти кад из пера испече: што не знаш Српски, мемни Славенски; што не знаш Славенски, мешни Српски; а што не знаш ни Српски ни Славенски, мешни како ти драго (шпо ши прије на ум падне): ђе се из два језика (и из мреће главе) по својој вољи прећи гради, му се не може погријешими; само да није чисто као што народ говори, а остало све може поднијети. Сад се не треба чудиши, зашто се у нас књиге пишу „по правиламѣ бабы Смиляны", и како се у Српским књигама може наки: пасмыревъ, пасмыровь, пасмырей, пасмыра; момака, момковъ; оваго моега; у Босной, уБачки; посшелїй, дѣвїй; творишь, шворе, твору; пужами, успужами; люблѣмьи, обзирeшьисе, успаглень, успавлѣнъ, вребляше; любу, молу, говору, к расусе; присеби и при чеспныхъ мыслей; изъ между нима; утверди любовь между васъ; у свимЪ его діалектми; три, четыри кораковъ; за моћи, за ч чуми, за учиши, за слушами; дали донеми, чинили су доћи; корчмарица, крчмарица; мернѣ, прње; овде, овдѣ, овдіе; свѣща, сеѣмьа, свешьа; ньима, нїйма, ніима, нима; ньой, ной, ной; свїю, свїюхъ, всѣхъ; вѣщаць, вѣшмацъ, сѣшмець; пасче, пашче, паще; жепъ, джепѣ, дчепъ, чебѣ; месець, месѣцъ, мѣсяць, мѣсѣць; препавице ньене, повѣ смь ея; оmb нее, около нѣ, безъ нье и т. д. Од почетка Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пише Српски (као што народ говори), и пишу колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, ними за какав други језик осим свога, он може писали и без своје граматике; и управо онако као што треба: зашто му не може пасти на ум да пише друкчије, него онако као што се говори; тако је, н. п. могао Омир спјевами Илијаду и Одисеју не знајући ни писати, као и наши старци и слијепци што су спјевали толику силу пјесама. Али људи који су што учили, и знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без грамамике (већ ако да је који сам грамапик): зашто би (као учени људи) све ради да пишу боље него што се говори, па зато језик по својој памети поправљају, а управо кваре и грде: тако, н. п. учен Србљин пи шуки мисли кад се каже ору, црпу, режу, мему, гребу, треба казами и твору, прпу, щражу, праму, љубу; кад се каже пужем, мећем, обрћем, треба казаши и пужами, мећами, обр ћа ми; кад се каже удављен, треба казами и усгављен; кад се каже мребљаше, треба казаши и вребљаше; кад се од Славенскога зовушъ, Српски каже зову, треба и од живумъ казаши живу; кад се (у Славенском језику) каже дворовъ, треба казами и пасмыровъ; кад се каже ћуд ћуди, и јарад јаради, треба казами и смрад смради, гад гади; кад се каже јак јачи, треба казами и висок височи; кад се каже међу њима, треба казами и између њима; кад не треба казати млого, него много, онда не треба казати ни Млаз, него м н а 3; кад не ваља казати наместими, него намјеемими, онда не ваља казати ни сме м а т и, него смеаи и ш. д. Из овога се види, да је и онима, који су ради, тешко Српски писати књиге без рјечника и без граматике. Ову су потребу познали већ одавно млоги наши списатељи, као што су ђекоји и спомињали у својим књигама. Ја сам из љубави к Српскоме језику, и из желе да би му се што брже помогло, прије неколике године написао и издао на свијет Нисменицу Српскога језика, само као мали углед како Србљи склањају имена и спрежу глаголе. Она је изишла онакова, као што је онда од мене могла изићи прва Српска грамамика. Који су сумљали да што не знаду, могли су се чему и из ње поучими; а који мисле да све знаду, они ће се подерати онакови какви су, макар им ко написао смо најбољи граматика. Из који сам узрока издао ону прву Српску граматику, из оније исти ево издајем и овај први Српски рјечник (и другу граматику). Ја могу слободно казати за ове ријечи, што су овђе скупљене, да су све у народу познате, и да се овако изговарају као што су овђе записане, а у народу је остало још млого ријечи, које ја, или нијесам никад ни чуо, или ми нијесу сад могле пасти на ум. Може бити да ће се и у овој књизи наћи ријечи у описивању обичаја и други ријечи, којије нема на своме мјесту. Од како се ова књига почела штампами, и мени је ево неколико ријечи на ново пало на ум, које ево овђе додајем: Варменски (вармећки), ка, ко, Co Жмира, m. (Pec. и Cpem.) vide миро. Којекуда, irgen molin, aliquo. Којекуде, Sutercalace ves Gerni Beorg, vox solita intercalari a Georgio. Крадом, heimlid, furtim. Љe, gemiß, sane (von rse?). Ma, m. узео мa, bat feinen Kopf aufs gefeht, gehorcht nicht mehr, cepit impetum (зи ма, impetus). Митровски, ка, ко, н. п. мјесец, Deingters., Demetrii mensis (Octob.) Напабирчити, им, v, pf. nadlejen, spicilegium facio, Напаљешковати, кујем, vide напабирчипiн. Неколицина (људи), cinige Leute, aliquot homines. , Породица, f. Sie (lebence) Jamilie, gens z шако. - Тупнути, нем, v. pf. ftampfen, pulso, Укаљаши, ам, v. pf. (mit Roth) bes schmugen, luto maculo. Ако и нијесу у овој књизи скупљене све Српске ријечи, али је постављен темељ да се скупе (колико је могуће у живом језику). Сад сваки зна, ђе ће коју ријеч тражити, и ако је не нађе, виђеће да је нема, и може је ђе занисами и оставити; и тако се сад сто пуша лакше могу покупити оспале ријечи, што су остале по народу, него што би се на ново почело и обе скупиле. Што се тиче овђе Њемачкога и Лапинског језика, о том сам радио са Г. Копимаром, К. к. дворским библиотекаром; эли опет ако се ђе нађе, да су које ријечи рђаво преведене, моме сам ја крив, што му нијесам знао право значење казати, а не он, што га није знао Њемачки или Латински истолковати. Може би и да ће млогима од наши учени Србаља пасти на ум код Бекоји ријечи краће и Српскима наличније ријечи Њемачке и Машинске, него што смо и ми овђе метнули ; макове ријечи треба забиљежими, као и оне, које се не нађу овђе. Али опет не треба сваки да мисли, да су оно све погрјешке, ђе он не разумије Њемачкога, или Латинскога, или Српскога језика. У рјечнику треба да се исполкује и опише што се боље може све, што народ о ријечи којој мисли и приповиједа: зато сам код ђекоји риречи описао, што се краће могло, ђекоје народне обичаје, и додао приповијешке (и обђе може бити да је ђешто изостало, али додато и измишљено није заиста ништа). О овоме сам особито увјерен да ће бити дило свакоме правом Србљину: зашто су ме већ од неколике године молили ђекоји од учени и знаменили Србаља, да почнем описивати народне |