Page images
PDF
EPUB

Српске обичаје и приповијетке.

[ocr errors]

Народ наш има свакојаки приповијетки тако млого, као и пјесама, и могу се раздијелиши на женске и на мушке, као и пјесме. Мушке су приповијетке понајвише смијешне и шаљиве, и тако су измишљене, као да би човек рекао да су истините ; а женске су дугачке и пуне су чудеса којекакви (о царским кћерима и о бајалицама). Али ће ми слабо ко вјеровати и разумјети, како је приповијешке тешко писати! Ја сам се овђе, око ови ђекоји мали, толико мучио, да би наши ђекоји списатељи могли готово читав роман написаши, или све идиле Геснерове на Српски превести.

[ocr errors]
[ocr errors]

Ја сам увјерен да ће овај мој труд и посао бити мио свима нашим, списатељима и књижевницима, који љубе свој народни језик, и поштују га као највеће благо народно, и желе му срећу и напредак; а онима ја нијесам ни жељео угодити, који Српски говоре, а Српски језик кобе, и кажу да он није никакав језик, него да је покварен, свињарски и говедарски језик.

Овђе ће бити највећа вика на ортографију; али се надам да ће и утом бити с моје стране сви наши књижевници, који управо знаду што је језик, и што је писмо; и виђеће да се Српски језик друкчије не може писати, онако као што треба. Млоги, који не знаду што је језик, што ли је писмо, што ли је граматика, мисле и говоре, да Српски језик треба писати Славенском ортографијом; а Србљи су виђели прије 500 година да то није могуће (зато су начинили ћ и џ, којије ни данас нема у Славенским књигама); а ћеши оно што није могуће, не показује ли премало соли у глави (као што вели Г. Сава Мркаљ)? Ево из обије узрока није могуће Српски језик писати по Славенској ортографији:

1) у Српском језику има гласова, којије Славенски језик нема; а како има гласове, мора имати и слова за њи: а) ђ, н. п. смуђ, рић, рђа, пређа, трађа, међа, дође, прође и т. д. 6) ћ, н. п. броћ, ноћ, срећа, врећа, пећи, стрићи, ножић, поповић, царевић и п. д. (може ко рећи, да се овакове ријечи могу писати са дь и ть, н. п. смудь, рдѣа, предьа; ношь, петьи, ножишь и т. д.; истина да такомлоги пишу, али ни то није по Славнској ортографији! Ко ће наћи у Славенском језику ь пред самогласним словом да умекшава полугласна слова?). в) џ, н. п. увјеџбати. г) у Славенском језику има сливено ја, je, jy а Србљима треба и јо (да не спомињем ји), н. п. јошше,јова, јововина, јој, мојој, судијом и т. д.

нема

[ocr errors]

2) Тако исто има у Славенском језику гласова, којије Српски језик а кад нема гласова, не требају му ни слова: а) - ми друкчије не можемо изговорити, него као о, а Пољаци и Крањци имају друкчији глас за, и зато сваки зна без икакве науке, ђе га треба писати: Ни Руси немају гласа за ∞ (као ни ми), зато га нијесу ни узели међу своја слова. 6) ы, ово треба Пољацима и Русима, као и Нијемцима, Маџарима и Турцима; а ми мјесто њега имамо и, н. п. син, бик, риба, добити, миш, корито и т. д. зато ни најученији наши не знаду без велике муке и без труда ђе га треба писати (н. п. Раић је провео сав свој вијек чашећи и пишући Славенски и Росијски, па се у његовим књигама опет налази доста погрјешана против ы; мислим да и није нужно осђе писати, зашто и сваки може тражити у историји Раићевој;

[ocr errors]

еко ли ко не узвјерује, а не буде кадар наћи, ласно ће му се показати). в) х, Србљи немају ни у каквој ријеҹи, а остали Славенски народи имају (те како); Србљин, н, п. не каже хлад, снаха, ходими, орах, Оврха о; него лад, снаа, одити, ора, овръао и т. д.

3) Бекоје ријечи зато не можемо писати по Славенској ортографији, зашто ће у нас друго значити, или ће се друкчије чапиши, него што се говори: а) прилагателна имена у имен. млож. пишу се у Славенском језику са їи, н. п. мудрїи, славнїи, любезнїи, милїи и т. д. а mо је у Српском језику сравнителни степен! 6) прстен, пуш, радост, пеш, господ, лабуд и остале млоге овакове ријечи пишу се у Славенском језику са ь, и изговара се н као њ, ш као ћ, ад као ђ, н. п. госпођ, прстењ, пућ, радосћ и т. д. Руси имају право што овакове ријечи пишу са ь, зашто и тако изговарају, и у род. имају я, лебедь, лебедя; голубь, голубя; царь, царя; князь, князя ; день, дня; зять, зашя и т. д.: а ми кажемо лабуд, лабуда; голуб, голуба; цар, цара, кнез, кнеза; дан, дана; зет, зета и т. д. Код ђекоји наши списатеља, који не пишу ћ, а држе се Славенске ортографије, кад видимо написано петь, мора се погађаши, или треба чатити пет (fünf), или пећ (ver fen)! в) ми морамо на ђекојим мјестима ь додавати ђе га нема у Славенском језику: ми говоримо, н. п. коњи, коњем, коњски; учитељи, учитељем, учитељски ; на земљи, у пустињи; кољи, колите; пењи, пењише; жњи, жњите; мељи, мељите; њива, књига, гњида, гљива, земљица, вишњица, пањић и т. д. а по Славенској ортографији що би требало писати и чатити, као што је написано) кони, конемъ, конски; учишели, учителемъ, учителски; на земли, у пустыни, коли (овђе би Бачванин помислио да се што говори о колима), колише, жни, жнише; нива, книга, глива, землица, вишница и т. д.

4) Бекоје се ријечи Српске не могу никако ни записати по Славенској ортографији: а) имена која се свршују на ља и ња, у твор. јед. н. п. земљом, сабљом, постељом, пушањом, робињом, срдњом, спрдњом и т. д. (ако би ко рекао да пишемо земльом, сабльом, пушаньом и т. д. али ни то није по Славенској ортографији, као ни предьа). 6) Кад се ђешто у пјесмама изостави е послије ј, н. п. ,,Да ј у момка своја мајка,

,,За дан би му гласе чула,
,, А за други разабрала,

,,А за трећи на гроб дошла ;

„Ал' ј, у момка туђа мајка –

„Да ј' у мене, лале Лазо, што j, у цара благо

„Оно ] главом Шиподер војвода

„Оно ј тежак бојак без престанка

„Видиш Луко како ј' у Лозници

,,Док ј' у мене моји капетана и т. д.

в) У Ерцеговачком се нарјечију говори једиако лијепо, млијеко, гнијездо и т. д. а у пјесмама се, кад затреба, изостави и, па се пјева и Базује млеко, л'јепо, гијездо и т. д., н. п.

[merged small][merged small][ocr errors][merged small]

Ко (и како) може овакове ријечи записати по Славенској ортографији ? Може бити да би у Ћирилово, вријеме било добро записано са ѣ, н. п. гнѣздо, лѣпо, млѣко, али се данас то чати љепо, мљеко, гњездо; а Србљин не ће љепо, гњездо, мљеко, него оће лјепо, гнјездо, млјеко. г) гръоце, умръо*), овръао, подупръо, сашръо, и остале овакове ријечи.

}

Из овога свега мислим, да ће сваки памешан човек признати, да се Српски језик Славенском ортографијом не може писати. А кад се Славенска ортографија у Српском језику мора покварити (као што се покварила како је Србљин умочио перо и почео Српски да пише), и Српска остати опет пуна крпежа и нашеге; зато мислим да је најпаметније, да ми за Српски језик начинимо ортографију са свим као што треба (да нам могу завидити сви остали народи Европејски). Зато сам ја овђе начинио три нова слова, т.ј. ђ, љ, њ, и узео сам ј. Ниједан паметан човек не може рећи, да нам ова слова не требају, а облик њиов ако ce коме не допадне, то је ласмо поправити; ни остала слова нијесу из почешка била тако лијепа, као што су данас. Може бити да се у коме зато не ће допасти, што је Латинско; и то је ништа; ми имамо и вище слова једнакије с Латинскима, н. п. а, е, о, к, и т. д. а и Латинска су слова од Грчкије, као и наша. Ја сам у првој граматици Српској био узео наше ї мјесто ј, но будући да је ї код нас било до сад самогласно зато се људи једнако мету, и не могу да се навикну чапити га као j; а ј не може нико друкчије чашиши, него онако као што треба. Да је у Грчком језику било ј, заиста св. Ћирилу не би никад пало на ум, да начини я ию; но будући да у Грчком језику нигђе нема ја, је, ју, зато је св. Ћирило свезао а, е, у, саї (а, є, юу), да не би људи чашили на, ие, иу (као што ђекоји чаше у мојој граматици); а иже је са слишном (й) постало скоро у Русији, само му је надметнут онај поетически знак (~) да се зна да је кратко. Још може ко рећи да нам треба и ; истина да у нашим ријечима нигђе не треба, већ ако за смијање (ба! ба! ба!) и за ађ! об! б!, али због туђи имена и презимена не би сувише било да га имамо (н. п. Бaler, Sagevorn, Samburg, Saag ; Руси пишу ГаллерҠ, Гагедорнѣ, Гамбургъ, Гага, а ми за сад можемо, и морамо писати Аллер, Агедорн, Амбург и ш. д.), но ја сам га за сад оставио коме другоме нека га гради.

слово,

[ocr errors]

Ево већ прва и највећа рецензија против овога Српског рјечника изиђе прије од њега. Може бити да се она почела писати још прије двије године, кад је прво објавленије изишло о Српском рјечнику; и зато је од оне стране, што, не признаје да народ Српски има свој језик, онако паметна свједочанспіва на то покупила и саставила (вала Богу! само кад

*) Ђекоји наши списатељи пишу умрео, а у женскоме роду умрла и у средњем умело!

се они један пут пред свијетом почеше бранити, и о том препирати). Све ѣнове остале рецензије против Српскога рјечника и језика морају се на њој оснивати; зашто она каже: да је данашњи наш црквени језик прави Српски језик од старине; а овај што њим данас говори народ Српски, да је покварен и испогањен, и да се у правоме граматическом смислу не може ни назвати језиком и т. д. Већ није потребно више да ја на ово сад редом одговарам, защто је одговорио онај, коме је говорио Г. рецензент, него ћу само да речем неколико ријечи о ономе што управо иде на мене самога:

1) „Да моја граматика не зна никакве благовкусне критике, и да учи Све наопако." Који човек жели доказати, да Србљи немају другога језика осим Славенскога, не само што по њега свака Српска граматика мора учити наопако, него да како може он би и Србље све у једну врећу стрпао па завезао, или у тикву саћерао па зашиснуо, да не чује свијет како они говоре, него да се њему све мора вјеровати. А што се тиче вкуса у језику, ја заиста не завидим његовој естетици. Он нека поправља Српски језик по своме вкусу (као што и остала његова ђекоја браћа раде), а ја ћу да га учим, и да се трудим онако писати, као што је најобичније у народу; да би Добровски у Златном прагу и Линде у Варшави, и други сваки који жели (макар био у Лондону, или у Америци), могли управо дознати из моји књига, како народ Српски говори у данашње вријеме (а то је за Г. рецензента највећа жалост и несрећа, зашто он доказује (и мисли?), да је Српски језик онакови, као што је њему по ћуди, а није га научио да зна управо какав је).

[ocr errors]

2) „Да се из мога објавленија види, да сам ја рад подигнутоме већ , књижеству Српском простонароднија реченија, без свачега Славенског „из предјела Јадра, у Турској, да уписнем." Није му злоба дала рећи из Јадра у Србији, него у Турској! а не каже (или ваља да не зна?) да је у Турској и Зеша, и Милешева, и Горажде и Скендери! И да је Српска црква (с језиком Славенским) постала у Турској (онамо, ђе је Немања I. Студеницу зидао, и Душан царовао; ђе је постао и живљео свети Саво Немањић и кнез Лазар, и од куда је Српски патријар Чарнојевић, Арсеније III., на пресшолѣ святаго Саввы сѣдацій", превео у Њемачку 27000 Српски фамилија и дошао у Сентанд. рију; и од куда је послије, с Арсенијем IV.„Архіепіскопскій престоль пренесенъ въ Сремъ, и въ Карловцѣ поставлень, идѣже и до нынѣ пребываеть")! А по овим његовим ријечма требало би мрзити на све, што је из Турске. Или може бити да зато није смијо казати да је Јадар у Србији, да не би паметни људи помислили: та у Србији Српски језик и тражити треба. Тим га људи могу оправдати, али му љубав к роду своме никад опростити не ће (ако је Србљин). Штета што се није потписао, да видимо ђе се он родио, кад сам ја у Турској! (али ја опет, макар се он ђе родио, кривицу његове злобе, и осталога што мени није по ћуди, не би бацио на оно мјесто ђе се он родио, као што он баца на Јадар моју кривицу, што нас двојица имамо различан вкус у Српском језику! Ово су ствари, које показују ђетињу памет и слијепу пакост). — Ја не знам како је он могао разумјети из објавленија, да ће у мом рјечнику бити само Јадрански језик (који они да познаје, опеш не би могао доказани

[ocr errors]

да је гори, него што Србљи данас говоре на коме другом мјесту)? Ваља да му је злоба чашила и толковала моје објавленије. Ја сам казао да ће у њему бити ријечи, које народ Српски говори, како по Турској, тако и по Њемачкој. Ако сам се ја и родио у Јадру. (чега се не стидим, него се тим дичим и поносим), опет могу слободно казати, да сам више Србаља виђео од мога Г. рецензента: ја сам провео године с Бошњацима и с Ерцеговцима (из Пиве, из Дробњака, из Гацка и из Никцића); а провео сам године са Србијанцима од Лознице до Неготина; а (да не рече Г. рецензент да је ово све у Турској) провео сам године и по Њемачкој од Земуна па до Петриње, до Сентандрије и до Ршаве. Како ли је могао из објавленија разумјеши, да у мом рјечнику не ће бити ништа Славенскога?! Ваља да би он по своме естетическом в кусу и по високоме граматическом знању Славенског језика могао писати Српски без свега Славенскога! а остали ће људи сви рећи да је Славенски Бог, вода, небо, жена, мати, сестра, слава, трава, брат, писами, славиши, велик, широк и остале оваке Српске ријечи на иљаде! По свој прилици овај Г. рецензент не зна управо ни што је Српски, ни што је Славенски.

3) „Да наопаке Српске граматике и рјечници Славенски језик, на ,, штету Српске цркве, у пропаст бацају.” Из овога би рекао човек, да је Г. рецензент из реда они људи, који све буне и свађе с именом Божјим (и њега ради) почињу, доказујући, да је све оно и Богу мрско, што њима није по вољи. Он сирома мисли, да је Српска црква тако тврда, као што је он вјешт у њезину и у Српском језику. Српска црква нити је основана на Чивутскоме, ни на Грчкоме, ни на Славенском језику, него на Ристовим истинама, које су једнаке у свима језицима. Колико је Еванђелије изгубило од своје светиње што је преведено с Грчкога језика на Славенски, и са Славенскога на Влашки, толико би изгубило и данас да се преведе на Српски. Може бити да ће Г. рецензент с овим рјечником добити у руке и библију Росијску, на простоме и, као што он мисли и говори, поквареноме и нечистоме Росијском језику; па се цар Александр и се. синод не боје да ће Росијска црква пропасти, него се још надају да ће се боље утврдити. — А и том се сваки паметан човек мора чудити, како могу Српске граматике (макар и наопаке биле) и рјечиици Славенски језик у пропаст бацити! Ја Славенски језик љубим и поштујем, као и други који му драго Србљин; и зато мислим, да му се у данашње вријеме ни чим боље не може помоћи, него да га подијелиме од Српског језика, и да му дамо ону чест и поштење, што му приликује, као и цркви у којој се њим поје и служи; и да му се опет с друге стране не може већа неправда учинити ни дубља пропаст копати, него говорећи и доказујући, да је све једно Српски и Славенски језик, и пишући Српски по Славенској граматици. Кад се у нашим школама каже : ово је језик Српски, а ово је Славенски; ово је граматика Српскога језика, а ово је Славенскога; онда ће се јамачно знаши боље обадва језика, него што се данас знаду; и онда не ће смјеши сваки по своме вкусу о њима којешта лупати, него ћо говорити само људи, који співар познају и разумију..

« PreviousContinue »