Page images
PDF
EPUB

Српске обичаје и приповијетке. — Народ наш има свакојаки приповнјеңки ако млого, као и пјесама, и могу се раздијелинии на женске и на мушке, као и пјесме. Мушке су приповијелке понајвише смијешне и шаљиве , и тако су измишљене, као да би човек рекао да су испините ; а женске су дугачке и пуне су чудеса којекакви (о царским кћерима ио бајалицама). Али ќе ми слабо ко вјеровати и разумјетн, како је приповијепке пешко исапи! Ја сам се овђе, око ови Бекоји мали, полико мучио, да би наші ђекоји списатељи могли готово читав роман написании, или све нділе Геснерове на Српски превести.

Ја сам увјерен да ће овај мој пруд и посао бипи мио свима нашим, списатељима и књижевницима, који љубе свој народни језик, и поцпіују га као највеће благо народно, и желе му срећу и напредак ; а онима ја нијесам ни жељеоугодили, који Српски говоре, а Српски језик кобе , и кат жу да он није никакав језик, него да је покварен, сви гьарски и говедарски језик.

Овље ће бити највећа вика на орпографију; али се надам да ће и утом биши с моје стране сви наши књижевници, који управо знаду шпіо је језик, и што је писмо ; и виђеће да се Српски језик друкчије не може писати, онако као што треба. Млоги, који не знаду што је језик, що ли је писмо, што ли је граматика, мисле и говоре , да Српски језик преба писали Славенском орлографијом; а Србљи су виђели прије 500 година да по није могуће (задо су начинили 6 и , којије ни данас нема у Славенским књигама) ; а ћепти оно што није могуће, не показује ли премало соли у глави (као дигио вели г. Сава Мркаљ).? Ево из орије узрока није могуће Српски језик писати по Славенској ортографијн:

1) у Српском језику има гласова, којије Славенски језик нема ; а кано има гласове, мора иманн и слова за њи :. а) 5, н. п. см уђ, рић, рђа, пређа, трађа, међа, дође, прође и т. д. 6) 1, н. ш. бро, но , срећа, врећа, пећи, стрићи, ножић, поповић, царевић и т. д. (може ко рећи, да се овакове ријечи могу писали са дь и ть, н. п. Смудь, рдьа, предь а; но піь, петьи, ножи шь и т. д.; истина да тако моги пишу, али ни то није по Славнској ортографији ! Ко ће наћи у Славенском језику ь пред самогласним словом да умекшaвa пoлyгласна слова ?). в) и, н. ін. увјец барпи. г) у Славенском језику има сливено ја, је, ју, а Србљима преба и јо (да не спомињем ји), н. п. још ме, јова, joвoвина, јој, мојој, судијом и т. д.

2) Тако исто има у Славенском језику гласова , који је Српски језик нема ; а кад нема гласова, не требају му ни слова : а) о ми друкчије не мо. жемо изговорити, него као о, а Пољаци и Крањци имају друкчији глас за , и запо сваки зна без икакве науке, ђе га преба писати. Ни Руси немају гласа за ... (као ни ми), запо га нијесу ни узели међу своја слова. 6) ы, ово преба Пољацима и Русима, као и Нијемцита, Мацартма и Турцнма ; а ми мјесто њега имамо и, н. п. син, бик, риба, добипи, ми и, кори м

то и п. д. запо ни најученији начин не знаду без ве. лике муке и без пруда ће га треба писанки (н. п. Раић је провео сав свој вијек чашећи и пишући Славенски и Росијски, па се у његовим кыt • гама олені налазин дос пia пorpjeuана против ы; мислим да и није нуяжнo ot bе писали зајипіо и сваки мое тражили уиспорији Раићевој з

[ocr errors]

вко ли ко не узвјерује , а не буде кадар наћи, ласно ће му се показалин). в) x, Србљи немају ни у каквој ријечи, а остали Славенски народи имају. те како); Србљин, н, п. не каже хлад, снаха, ходили и, рах, оврхао; него лад, снаа, оди ми, ора, овръао и т. д.

3) Бекоје ријечи защо не можемо писали по Славенској ориографији, зашто ће у нас друго значити, или ће се друкчије чалипти, него што се говори: а) прилагателна имена у имен, млож, пишу се у Славенском језику са їи, н. п. мудрӯи, славніи, любезніи, милїи и т. д. а то је у Српском језику сравнителни с пепен! - 6) прстен, пуш, радост, пеп, господ, лабуд и остале млоге овакове ријечи пишу се у Славенском језику са ь, и изговара се н као њ, и као ћ, адкао $, н. п. госпођ, прс пењ, пук, радосћ и т. д. Руси имају право що овакове ријечи пишу са ъ, зашло и пано изговарају, и у род. имају я, лебедь, лебедя; голубь, голубя; царь, царя; князь, князя; день, дня; зять, 3 и II я и т. д. : а ми кажемо да буд, лабуда; голуб, голуба; цар, цара, кнез, кнеза; дан, дана; зеп, зема и пі, д. Код ђекоји наши списатеља, који не пипу ћ, а држе се Славенске ортографије, кад видимо написано непь, мора се погађапи, или треба чанти пеп (fünf), или пећ (беr оfen)! в) ми морамо на ђекојим мјесі има ь додавати ће га нема у Славенском језику: ми говоримо, н. п. коњ и, коњ ем, коњски; учи пељи, учитељем, учитељски; на земљи, у пус п и њи; кожи, кои і е; пењи, не њи пе; жњи, жњи те; мељи, мељи те; њива, књига, гњида, гљива, земФица, вишњица ,пањић и п. д. а по Славенској ортографији по би пребало писати (и чапипи, као што је написано) кони, конемъ, конски; учи пели, учителемъ, учителски; на земли, упу4 мыни, коли (овће би Бачванин помислио да се што говори околима), колипие; жни, жните; нива, книга, глива, землица, ви шница и т. д.

4) Бекоје се ријечи Српске не могу никако ни записани по Славенској орпіографији: а) имена која се свршују на ља и ња, у твор. јед. н. п. земљом, сабљом, постељом, пуп ањом, робињом, седњом, спрдњом и т. д. (ако би ко рекао да пишемо земльом, сабльом, пупаньоми п. д. али ни по није по Славенској ортографији, као ни предъа). 6) Кад се ђешло у пјесмама изостави е послије ј, н. п.

„Да јї у момка своја мајка,
„За дан би му гласе чула,
„А за други разабрала,
„А за прећи на гроб дошла ;
„Ал' і у момка пуђа мајка -
„Да ј' у мене, лале Лазо, што јї у цара благо
„Оно ј' главом Шиподер војвода -
Оно јї тежак бојак без престанка
„Видиш луко како ју Лозници

„Док і у мене моји капетана и п. д. в) у Ерцеговачком се нарјечију говори једнако лијепо, млијеко, гнијездо и т. д. ау пјесмама се, кад запреба, изостави и, па се пјева и қазује ил' јеро, л'jепо, гн”јездо и т. д., н. п.

[ocr errors]

СВИМ

ако

се

„Од Космаја гн'језда соколова -
„и Турскијем мл'jеком задојила
„Л'јепо и је Ђорђе дочекао

„Л'јепо ли ме беше обасјало Ко (и како) може овакове ријечи записати по Славенској ортографији ? Може бики , да би у Кирилово, вријеме било добро записано са ѣ, н. п. гнѣздо, лѣпо, млѣко, али се данас по чаши љепо, меко, гњездо; а Србљин не ће љепо, гњездо, меконего оһе лепо, гнјездо, млеко, г) гръоце, умръо*), ов ръао, подупръо, сам ръо, и остале овакове ријечи,

Из овога свега мислим, да ће сваки памешан човек признати, да се Српски језик Славенском ортографијом не може писати. А кад се Славенска ортографија у Српском језику мора поквариши (као што се покварила како је Србљин умточио перо и почео Српски да пише), и Српска остапи опет пуна крпежа и нашеге ; запо мислим да је најпаметније, да ми за Српски језик начинимо ортографију са као што треба (да нам могу завидипи сви оспали народи Европејски). Запо сам ја овђе начинио при нова слова, п. ј. 5, , њ, и узео сам ј. Ниједан памешан човек не може рећи, да нам ова слова не требају, а облик њиов коме не допадне, то је ласно поправити; ни оспала слова нијесу из почешка била тако лијепа, као што су данас. Може бити да се ј коме зато не ће допаепи, што је Латинско; и по је ништа; ми нмамо и вище слова једнакије с Латинскима, н. п. а, е, о, к, и п, д. аи Латинска су слова од Грчкије, као и наша. Ја сам у првој граматици Српској био узео наше ї мјесто і, но будући да је ї код нас било до сад самогласно слово, зато се људи једнако мешу, и не могу да се навикну чатипи га као ј; ај не може нико друкчије чапити, него онако као што треба. Да је у Грчком језику било ј, заиста св. Кирилу не би никад пало на ум, да начини ли ю; но будући да у Грчком језику нигѣе нема ја, је, ју, зато је св. Кирило свезао а, е, у, са і (на, є, юу), да не би људи чапили на, ие, иу (као што ђекоји чаще у мојој грамапици); а и же је са слином (й) постало скоро у Русији, само му је надменную онај поетически знак (6) да се зна да је кратко. Joru може ко рећи да нам пiреба и 5; - испина да у натним, ријечима нигђе не треба, већ ако за смијање (6а ! ba! ba !) и за аһ! ob ! и !, али због туђи имена и презимена не бн сувише било да га имамо (н. п. paler, pageporn, pamburg, Saag ; Руси пишў Галлеръ, Гагедорнъ, Гамбургъ, Гага, а ми за сад можемо, и морамо писати Аллер, Агедорн, Амбурги т. д.), но ја сам га за сад оставио коме другоме нека гa гpaди.

Ево већ прва и највећа рецензија против овога Српског рјечника изиђе прије од њега. Може бити да се она почела писати јои прије двије године, кад је прво објавленије изишло о Српском рјечнику; и зашто је од оне спиране, што не признаје да народ Српски има свој језик, онако паметна свједочанспiва на по покупила и саставила (вала Богу! само кад

*) Бекоји наши списатељи пишу умрео, а у женскоме роду умрла

ну средњем умрло!

се они један пупи пред свијетом почеше бранити, помом претирати). Све тѣнове остале рецензије против Српскога рјечника и језика морају се на њој осниватпи; зашто она каже: да је данашњи наш црквени језик правіч Српски језик од спарине ; а овај што њим данас говори народ Српски, да је покварен и искога њен, и да се управоме граматипеском смислу не може ни назвати језиком и п. д. Већ није попiребно више да ја на ово сад редом одговарам, зашто је одговорио онај, коме је говорио г. рецензент, него ћу само да речем неколико ријечи о ономе што управо иде на мене самога:

1) „Да моја граматика не зна никакве благовкусне критике, и да учин све наопако.” Који човек жели доказали, да Србљи немају другога језика осим Славенскога, не само што по њега свака Српска граматика мора учити наопако, него да како може он би и Србље све у једну врећу стрпао па завезао, или у тикву cafepao па записнуо, да не чује свијеп како они говоре, него да се њему све мора вјеровали, А што се пиче вкуса у језику, заистина не завидим његовој естетици, он нека поправа Српски језик по своме вкусу (као шпо и оспала његова фекоја браћа раде), а ја ћу да га учим, и да се трудим онако писати, као што је најобичније у народу; да би Добровски у Злапном прагу нл инде у Варшави, и други сваки који жели (макар био у Лондону, нли у Америци), могли управо дознати из моји књига, како народ Српски говори у данашње вријеме (а по је за г. рецензенпа највећа жалост и несрећа, зашто он доказује (и мисли ?), да је Српски језик онакови, као што је њему по Куди, а није га на учио да зна управо какав је).

2) „Да се из мога објавленија види, да сам ја рад подигнутоме већ 2,књижеству Српском простонароднија реченија, без свaчeгa Славенског, „из предјела Јадра, у Турској, да уписнем.” Није му злоба дала реки из Јадра у Србији, него у Турској! а не каже (или ваља да не зна ?) да је у Турској и Зела, и Милешева, и Горажде и Скендери ! И да је Српска црква (с језиком Славенским) послала у Турској (онамо, ђе је Немања I. Спіуденицу зидао, и Душан царовао; ђе је постао и живљео свети Саво Немањић и кнез Лазар, и од куда је Српски патријар Чарнојевић, Арсеније III. „на преспіолѣ святаго Саввы сѣдяції”, превео у 1Њемачку 2700о Српски фамилија и дошао у Сенланд. рију; и од куда је послије, с Арсенијем IV. „Архіепіскопскій пресполъ пренесенъ въ Сремъ, и въ Карловцѣ поставлень, идѣже и до нынѣ пребываетib")! А по овим његовим ријечма требало би мрзити на све, што је из Турске. Или може бипи да зашто није смијо казапія да је Јадар у Србији, да не би паметни људи помислили: та у Србији Српски језик и тражити треба. Тим га људи могу оправдапти, али му љубав к роду своме никад опростипін не fе (ако је Србљин). Штета што се није потписао, да видимо ће се он родно, кад сам ја у Турској ! (али ја опеп, макар се он ће родио, кривицу његове злобе, и осталога што мени није по куди, не би бацио на оно мјесто ће се он родио, као шпо он баца на Јадар моју кривицу, шло нас двојица имамо различан вкус у Српском језику! Ово су співари, које показују љепињу памет и слијепу пакост). — Ја не знам како је он могао разумјети нз објавленија, да ће у мом рјечнику биди само Јадрански језик (који он и да познаје, одеш не би могао доказа4%. да је rори, него шпіо Србљи данас говоре на коме другом мјесту) ? Ваља да му је злоба чапила и толковала моје објавленије. Ја сам казао да ће у њему бити ријечи, које народ Српски говори, како по Турској, піако и по њемачкој. Ако сам се ја и родио у Јадру. (чега се не спидим, него се тим дичии и поносим), опет могу слободно казати, да сам више Србаља виђео од мога г. рецензента: ја сам провео године с Бошњацима и с Ерцеговцима (из Пиве , из Дробњака, из Гацка и из Никциfa); а провео сам године са Србијанцима од Лознице до Неготина ; а (да не рече г. рецензент да је ово све у Турско )) провео сам године и по Њемачкој од Земуна па до Пеприње, до Сенландрије и до Pшаве. Како ли је могао из објавленија разумјетни, да у мом рјечнику не ће бити ништа Славенскога ?! Ваља да би он по своме естетическом вкусу и по високоме граматическом знању Слагенског језика могао писании Српски без свега Славенскога! а остали ће људи сви реи да је Славенски Бог, вода, небо, жена, мапи, сестра, слава, права, брап, писами, славими, велик, широк и остале оваке Српске ријечи на иљаде ! По свој прилици овај г. рецензении не зна управо ни што је Српски , ни шпио је Славенски.

5) „Да наопаке Српске граматике и рјечници Славенски језик, на ,,штепту Српске цркве, у пропаспі бацају. Из овога би рекао човек, да је г. рецензент из реда они људи, који све буне и свађе с именом Божјим (и Fњега ради) почињу, доказујући, да је све оно и Богу мрсно, што њи на није по вољи. Он сирома мисли, да је Српска црква ако піврда, као што је он вјезип у њезину и у Српском језику. Српска црква нити је основана на Чивутскоме, ни на Грчкоме, ни на Славенском језику, него на Ристовим истинама , које су једнаке у свима језицима. Колико је ЕванЋелије изгубило од своје светиње шпо је преведено с Грчкога језика на Славенски, и са Славенскога на Влашки, полико би изгубило и данас да се преведе на Српски. Може бити да ће Г. рецензенпт с овим рјечникогу добплін у руке и библију Росијску, на просліоме и, као што он мисли и говори, покварено ме и нечисто ме Росијском језику; па се цар Александр ись, - синод не боје да ће Росијска црква пропасти, него се још надају да ће се боље утврдипи. — А и пoм се сваки памепан човек мора чудити, како могу Српске граматике (макар и наопаке биле) и рјечиици славенски језик у пропасп баципи! Ја Славенски језик љубим и поштујем, као и други који му драго Србљин; и зашто мислим, да му се у данашње вријеме ни чим боље не може помоћи, него да га подијелимо од Српског језика , и да му дамо і ону чест и поштење, што му приликује, као и цркви у којој се њим поје и слузки; и да му се опети с друге стране не може већа неправда учинити ни дубља пропаст копали, него говорећи и доказујући, да је све једно српски и Славенски језик, и пишућих Српски по Славенској грамаптици. Кад се у нашим школама каже: ово је језик Српски, а ово је Славенски; ово је граматика Српскога језика, а ово је Славенскога; онда ће се јамач

ачно знати боље обадва језика , него што се данас знаду; и онда не ће смјеши сваки по своме вкусу о њима којешма лупапи, него ће говорили само људи, који спiвар ознају и разумију. .

« PreviousContinue »