Српске обичаје и приповијетке. - Народ наш има свакојаки приповијемки тако млого, као и пјесама, и могу се раздијелити на женске и на мушке, као и пјесме. Мушке су приповијетке понајвише смијешне и шаљиве, и тако су измишљене, као да би човек рекао да су истините ; а женске су дугачке и пуне су чудеса којекакви (о царским кћерима и о бајалицама). Али ке ми слабо ко вјеровати и разумјети, како је приновиjemke meшко писати! Ја сам се овђе, око ови ђекоји мали, толико мучио, да би наши ђекоји списатељи могли готово читав роман написами, или све идиле Геснерове на Српски превести. Ја сам увјерен да ће овај мој труд и посао бити мио свима нашим, списатељима и књижевницима, који љубе свој народни језик, и поштују га као највеће благо народно, и желе му срећу и напредак; а онима ја нијесам ни жељео’угодити, који Српски говоре, а Српски језик кобе, и кажу да он није никакав језик, него да је покварен, свињарски и говедарски језик. Обђе ће бити највећа вика на ортографију; али се надам да ће и утом бити с моје стране сви наши књижевници, који управо знаду што је језик, и што је писмо, и виђеће да се Српски језик друкчије не може писами, онако као што треба. Млоги, који не знаду што је језик, що ли је писмо, што ли је граматика, мисле и говоре, да Српски језик преба писати Славенском ортографијом; а Србљи су виђели прије 500 година да то није могуће (зато су начинили ћ и џ, којије ни данас нема у Славенским књигама); а еми оно што није могуће, не показује ли премало соли у глави (као што вели Г. Сава Мркаљ)? Ево из осије узрока није могуће Српски језик писати по Славенској ортографији: . 1) у Српском језику има гласова, којије Славенски језик нема ; а како има гласове, мора имати и слова за њи: а) †, н.п. смуђ, рић, рђа, пређа, трађа, међа, дође, прође и м. д. 6) к, н. п. брок, ноћ, срећа, врећа, пећи, стрићи, ножић, поповић, царевић и м. д. (може ко рећи, да се овакове ријечи могу писати са дь и ть, н. п. смудь, рдьа, предьа; номь, пемьи, ножишь и т. д.; истина да тако млоги пишу, али ни то није по Славнској ортографији! Ко ће наћи У Славенском језику ь пред самогласним словом да умекшава полугласна слова?). в) и, н. п. увјеџбами. г) у Славенском језику има сливено ја, је, ју, а Србљима треба и јо (да не спомињем ји), н. п. јошме, јова, јововина, јој, мојој, судијом и т. д. 2) Тако исто има у Славенском језику гласова, којије Српски језик нема ; а кад нема гласова, не требају му ни слова: а) ми друкчије не можемо изговорити, него као о, а Пољаци и Крањци имају друкчији глас за , и зато сваки зна без икакве науке, ђе га треба писати. Ни Руси немају гласа за о (као ни ми), зато га нијесу на узели међу своја слова. б) ы, ово преба Пољацима и Русима, као и Нијемцима, Маџарима и Турцима; а ми мјесто њега имамо и, н. п. син, бик, риба, добими, миш, коримо и т. д. зато ни најученији наши не знаду без ве дике муке и без пруда ђе га треба писани (н. п. Ра и ћ је провео сав свој вијек чашећи и пишући Славенски и Росијски, па се у његовим књи гама опет налази до сма погрјешака против ы; мислим да и није нужно огђе писати, зашто и сваки може тражити у историји Раићевој; ако ли ко не узвјерује, а не буде кадар наћи, ласно ке му се показати). в) х, Србљи немају ни у каквој ријечи, а остали Славенски народи имају (me како); Србљин, н, п. не каже хлад, снаха, ходими, орах, о в р х а о; него лад, снаа, одими, ора, овръао и т. д. 3) Ђекоје ријечи зато не можемо писати по Славенској ортографији, зашто ће у нас друго значими, или ће се друкчије чашиши, него што се говори: а) прилагателна имена у имен. млож. пишу се у Славенском језику са їи, н. п. мудрїи, славніи, любезни, милїи и т. д. а мо је у Српском језику сравни мелни степен! 6) прсмен, пум, радосм, пем, господ, лабуд и остале млоге овакове ријечи пишу се у Славенском језику са ь, и изговара се н као њ, щ као ћ, а д као ђ, н. п. госпођ, промењ, пућ, радосћ и м. д. Руси имају право што овакове ријечи пишу са ь, зашто и тако изговарају, и у род. имају а, лебедь, лебедя; голубь, голуба; царь, царя; князь, князя ; день, дня; зять, зашя и т. д. : а ми кажемо лабуд, лабуда; голуб, голуба; цар, цара, кнез, кнеза; дан, дана; зем, зема и т. д. Код ђекоји наши списатеља, који не пишу ћ, а држе се Славенске ортографије, кад видимо написано петь, мора се погађати, или треба чамими пеm (fünf), или пећ (Der Dfen)! в) ми морамо на ђекојим мјестима ь додавати ђе га нема у Славенском језику: ми говоримо, н. п. коњи, коњем, коњски; учитељи, учитељем, учитељски; на земљи, у пустињи; кољи, колише; пењи, пењише; жњи, жњиме; мељи, мељиме; њива, књига, гњида, гљива, зем , љица, вишњица, пањић и т. д. а по Славенској ортографији що би требало писати (и чашими, као што је написано) кони, конемъ, конски; учишели, учителемъ, учителски; на земли, у пусмыни, коли (овђе би Бачванин помислио да се што говори о коли ма), колише; жни, жнище; нива, книга, глива, землица, 4) Ђекоје се ријечи Српске не могу никако ни записати по Славенској ортографији: а) имена која се свршују на ља и ња, у твор. јед. н. п. земљом, сабљом, посмељом, пушањом, робињом, срдњом, спрдњом и т. д. (ако би ко рекао да пишемо земльом, сабльом, пуманьом и т. д. али ни то није по Славенској ортографији, као ни предьа). 6) Кад се ђешто у пјесмама изостави е послије ј, н. п. . ,,Да ј' у момка своја мајка, ,,За дан би му гласе чула, ,, А за други разабрала, „А за трећи на гроб дошла ; „Ал' ј' у момка шуђа мајка „Да ј' у мене, лале Лазо, што з' у цара благо „Оно ј? главом Шиподер војвода – ,,Оно ј' межак бојак без престанка ,,Видиш Луко како ј' у Лозници „Док ј' у мене моји капетана и т. д. в) у Ерцеговачком се нарјечију говори једнако лијепо, млијеко, гнијездо и т. д. а у пјесмама се, кад затреба, изостави и, па се пјева и казује мл’јеко, л’јепо, гн’јездо и т. д., н. п. ,,Од Космаја гнијезда соколова - „Л’јепо ми ме бјеше обасјало Ко (и како) може овакове ријечи записати по Славенској ортографији ? Може бити да би у Ћирилово вријеме било добро записано са ѣ, н. п. гнѣздо, лѣпо, млѣко, али се данас мо чами љепо, мљеко, гњездо; а Србљин не ће љепо, гњездо, млеко, него оће лјепо, гнјездо, млјеко. г) гръоце, умръо*), овръао, подупръо, самръо, и остале овакове ријечи. Из овога свега мислим, да ће сваки памешан човек признати, да се Српски језик Славенском ормографијом не може писати. А кад се Славенска ортографија у Српском језику мора покварити (као што се покварила како је Србљин умочио перо и почео Српски да пише), и Српска остати опет пуна крпежа и нашеге; зато мислим да је најпаметније, да ми за Српски језик начинимо ортографију са свим као што треба (да нам могу завидими сви остали народи Европејски). Зато сам ја овђе начинио три нова слова, м. ј. †, л, њ, и узео сам ј. Ниједан паметан човек не може рећи, да нам ова слова не требају, а обляк њиов ако се коме не допадне, то је ласно поправими; ни остала слова нијесу из почешка била тако лијепа, као што су данас. Може бити да се ј коме зато не ће допаеми, што је Латинско; и то је ништа; ми имамо и вище слова једнакије с Латинскима, н. п. а, е, о, к, и м. д. а и Латинска су слова од Грчкије, као и наша. Ја сам у првој грамамици Српској био узео наше ї мјесто ј, но будући да је i код нас било до сад самогласно слово, зато се људи једнако мешу, и не могу да се навикну чащими га као ј; а ј не, може нико друкчије чашими, него онако као што треба. Да је у Грчком језику било ј, заиста св. Кирилу не би никад пало на ум, да начини я и ю; но будући да у Грчком језику нигђе нема ја, је, ју, зато је св. Ћирило свезао а, е, у, са ï (ю, ю, юу), да не би људи чамили на, ие, иу (као што ђекоји чаше у мојој граматици); а иже је са слимном (й) постало скоро у Русији, само му је надметнут онај поепически знак (~) да се зна да је кратко. Joш може ко рећи да нам треба и 1); истина да у нашим ријечима нигђе не треба, већ ако за смијање (ба! ha! ha!) и за ah! oh ! uh!, али због туђи имена и презимена не би сувише било да га имамо (н. п. Saller, Sagevorn, Samburg, Saag ; Руси пишу Галлеръ, Гагедорнъ, Гамбургъ, Гага, а ми за сад можемо, и морамо писати Аллер, Агедорн, Амбург и ш. д.), но ја сам га за сад оставио коме другоме нека га гради. " Ево већ прва и највећа рецензија против овога Српског рјечника изиђе прије од њега. Може бити да се она почела писати још прије двије године, кад је прво објавленије изишло о Српском рјечнику; и зато је од оне стране, што не признаје да народ Српски има свој језик, онако паметна свједочанства на то покупила и саставила (вала Богу! само кад *) Ђекоји наши списатељи пишу умрео, а у женскоме роду умрла и у средњем умрло! се они један пут пред свијетом почеше браними, и о том препирати). Све нове остале рецензије пропив Српскога рјечника и језика морају се на њој оснивати; зашто она каже: да је данашњи наш црквени језик прави Српски језик од старине; а овај што њим данас говори народ Српски, да је покварен и испогањен, и да се у правоме граматическом смислу не може ни назвати језиком и т. д. Већ није потребно више да ја на ово сад редом одговарам, зашто је одговорио нај, коме је говорио Г. рецензент, него ћу само да речем неколико ријечи о ономе што управо иде на мене самога : 1) „Да моја граматика не зна никакве благовкусне критике, и да учи Све наопако." Који човек жели доказати, да Србљи немају другога језика осим Славенскога, не само што по њега свака Српска граматика мора учити наопако, него да како може он би и Србље све у једну врећу стрпао па завезао, или у тикву саћерао па записную, да не чује свијет како они говоре, него да се њему све мора вјеровати. А што се тиче вкуса у језику, ја заиста не завидим његовој естетици. Он нека поправља Српски језик по своме вкусу (као што и остала његова ђекоја браћа раде), а ја ћу да га учим, и да се трудим онако писати, као што је најобичније у народу; да би Добровски у Златном прагу и Линде у Варшави, и други сваки који жели (макар био у Лондону, или у Америци), могли управо дознати из моји књига, како народ Српски говори у данашње вријеме (а то је за Г. рецензента највећа жалост и несрећа, зашто он доказује (и мисли?), да је Српски језик онакови, као што је њему по ћуди, а није га научио да зна управо какав је). 2) „Да се из мога објавленија види, да сам ја рад подигнутоме већ ,,књижеству Српском простонароднија реченија, без свачега Славенског, „из предјела Ј адра, у Турској, да умиснем.” Није му злоба дала рећи из Јадра у Србији, него у Турској! а не каже (или ваља да не зна?) да је у Турској и Зема, и Милешева, и Горажде и Скендери! И да је Српска црква (с језиком Славенским) постала у Турској (онамо, ђе је Немања I. Студеницу зидао, и Душан царовао; .ђе је постао и живљео свети Саво Немањић и кнез Лазар, и од куда је Српски патријар Чарнојевић, Арсеније III.,,на пресшолѣ святаго Саввы сѣдащій”, , превео у Њемачку 27000 Српски фамилија и дошао у Сентанд. рију; и од куда је послије, с Арсенијем IV. „Архіепіскопскій престолъ пренесень вь Сремъ, и въ Карловцѣ поставлень, идѣже и до нынѣ пребываеть")! А по овим његовим ријечма требало би мрзити на све, што је из Турске. Или може бити да зато није смијо казати да је Јадар у Србији, да не би паметни људи помислили ; ma у Србији Српски језик и тражими треба. Тим га људи могу оправдати, али му љубав к роду своме никад опростити не ће (ако је Срблин). Штета што се није потписао, да видимо ђе се он родио, кад сам ја у Турској! (али ја опет, макар се он ђе родио, кривицу његове злобе, и осталога што мени није по куди, не би бацио на оно мјесто ђе се он родио, као што он баца на Јадар моју кривицу, што нас двојица имамо различан вкус у Српском језику! Ово су ствари, које показују ђешињу памет и слијепу пакост). — Ја не знам како је он могао разумјети из објавленија, да ће у мом рјечнику бими само Јадрански језик (који они да познаје, опеш не би могао доказапи . да је гори, него што Србљи данас говоре на коме другом мјесту)? Ваља да му је злоба чапила и толковала моје објављеније. Ја сам казао да ће у њему бити ријечи, које народ Српски говори, како по Турској, лако и по Њемачкој. Ако сам се ја и родио у Јадру (чега се не спидим, него се шим дичим и поносим), опем могу слободно казати, да сам више Србаља виђео од мога Г. рецензента: ја сам провео године с Бошњацима и с Ерцеговцима (из Пиве, из Дробњака, из Гацка и из Ник а); а провео сам године са Србијанцима од Лознице до Неготина ; а (да не рече Г. рецензент да је ово све у Турској) провео сам године и по Њемачкој од Земуна па до Петриње, до Сентандрије и до Ршаве. Како ли је могао из објавленија разумјети, да у мом рјечнику не ће бити ништа Славенскога?! Ваља да би он по своме естетическом вкусу и по високоме граматическом знању Слагенског језика могао писати Српски без свега Славенскога! а остали ће људи сви рећи да је Славенски Бог, вода, небо, жена, мами, сестра, слава, трава, брам, писами, славиши, велик, широк и остале оваке Српске ријечи на иљаде! По свој прилици овај Г. рецензент не зна управо ни што је Српски, ни што је Славенски. као 3) „Да наопаке Српске граматике и рјечници Славенски језик, на „штету Српске цркве, у пропаст бацају." Из овога би рекао човек, да је Г. рецензент из реда они људи, који све буне и свађе с именом Божјим (и нега ради) почињу, доказујући, да је све оно и Богу мрско, што њи ма није по вољи. Он сирома мисли, да је Српска црква тако тврда, што је он вјеш у њезину и у Српском језику. Српска црква нити је основана на Чивутскоме, ни на Грчкоме, ни на Славенском језику, него на Ристовим истинама, које су једнаке у свима језицима. Колико је Еванђелије изгубило од своје светиње што је преведено с Грчкога језика на Славенски, и са Славенскога на Влашки, шолико би изгубило и данас да се преведе на Српски. Може бити да ће Г. рецензент с овим рјечником добити у руке и библију Росијску, на просломе и, као што он мисли и говори, поквареноме и нечистоме Росијском језику; па се цар Александр и се. синод не боје да ће Росијска црква пропасти, него се још надају да ће се боље утврдити. — А и том се сваки паметан човек мора чудити, како могу Српске граматике (макар и наопаке биле) и рјечници Сла венски језик у пропаст бациши! Ја Славенски језик љубим и поштујем, као и други који му драго Србљин; и зато мислим, да му се у данашње вријеме ни чим боље не може помоћи, него да га подијелимо од Српског језика, и да му дамо ону чест и поштење, што му приликује, као и цркви у којој се њим поје и служи; и да му се опет с друге стране не може већа неправда учинити ни дубља пропаст копами, него говорећи и доказујући, да је све једно Српски и Славенски језик, и пишући Српски по Славенској граматици. Кад се у нашим школама каже : ово је језик Српски, а ово је Славенски; ово је граматика Српскога језика, а ово је Славенскога; онда ће се јамачно знаши боље обадва језика, него што се данас знаду; и онда не ће смјеши сваки по своме вкусу њима којешта лупами, него Ко говорити само људи, који ствар познају и разумију. |