Page images
PDF
EPUB
[ocr errors]

или

Српске обичаје и приповијепке. Народ наш има свакојаки приповијетки тако млого, као и пјесама, и могу се раздијелиши на женске и на мушке, као и пјесме. Мушке су приповијелке понајвише смијешне и шаљиве , и тако су измишљене, као да би човек рекао да су испинипе ; а женске су дугачке и пуне су чудеса којекакви (о царским кћерима ио бајалицама). Алiн Же ми слабо ко вјеровати и разумјети, како је приповијепіке пуешко rінсатпи ! Ја сам се овђе, око ови Бекоји мали, полико мучио, да би нашін ђекоји списатељи могли готово читав роман написапии, све ндиле Геснёрове на Српски превестн.

Ја сам увјерен да ће овај мој пруд и посао биши мио свима нашим, списалтељима и књижевницима, који љубе свој народни језик, и подпују та као највеће благо народно, и желе му срећу и напредак ; а онима ја нијесам ни жељео'угодини, који Српски говоре, а Српски језик кобе , и на яку да он није никакав језик, него да је покварен, свињарски и говедарски језик.

Овље ће бити највећа вика на орипографију, али се надам да ће и утом биши с моје стране сви наши књижевници, који управо знаду што је језик, и што је писмо ; и виђеќе да се Српски језик друкчије, не може писати, онако као што треба. Млоги, који не знаду шпө је језик, що ли је писмо, што ли је грамматика, мисле и говоре, да Српски језик преба писали Славенском ортографијом; а Србљи су виђели прије 500 година да по није могуће (заро су начинили 6 и , којије ни данас нема у Славенскимі књигама) ; a fепи оно што није могуће, не показује ли премало соли у глави (као што вели Г. Сава Мркаљ).? Ево из осије: узрока није могуће Српски језик писати по Славенској оршографијн :

1) у Српском језику има гласова , којије Славенски језик нема ; а како има гласове, мора иматни и слова за њи : а) , н. п. смућ, риф, рђа, пређа, трађа, међа, дође, прође и т. д. б) і, н. п. брок, ноћ, среќа, врећа, пећи, стрики, ножик, поповић, царевић и п. д. (може ко рећи, да се овакове ријечи могу писапи са дь и піь, н. п. с мудь, рдьа, предъ а; но пІь, петьи, ножи шь и п. д.; истина да тако улоги пингу, али ни по није по Славнској ортографији! Ко ће наћи у Славенском језику в пред самогласним словом да умекшaвa пoлyгласна слова ?). в) , н. п. увјец в ап и. г) у Славенском језику има сливено ја, је, ју, а Србљима преба и јо (да не спомињем ји), н. п. још пе, јова, joвoвина, јој, мојој, судијом и т. д.

2) Тако исто има у Славенском језику гласова , којије Српски језик нема ; акад нема гласова, не требају му ни слова : а) ми друкчије не мо. жемо изговорити, него као о, а Пољаци и Крањци имају друкчији глас за о, и запо сваки зна без икакве науке, ђе га преба писади. Ни Руси немају гласа за ш (као ни ми), запо га нијесу ни узели међу своја слова. 6) ы, ово преба Пољацима и Русима, као и Нијемцита , Маџарима и Турцима; а ми мјесто њега имамо и, н. п. син, бик, риба, добими, ми іш, кори мо и т. д. запо ни најученији наши не знаду без ве. лике муке и без труда ће га треба писани (н. п. Раић је провео сав свој вијек ҷашећи и пишући Славенски и Росијски, па се у његовим књt • гама олені налази доспі а погрјешава против ы; мислим да и није нуно орђе писати защито и сваки моҳе праҗипи у историји Раићевој

[ocr errors]
[ocr errors]

з ем

вко ли ко не узвјерује , а не буде кадар наћи, ласно ќе му се показатин). в) x, Србљи немају ни у каквој ријечи, а остали Славенски народи имају (mе како); Србљин, н, п. не каже хлад, снаха, ходими, орах, оврхао; него лад, снаа, одил и, ора, овръао и т. д.

3) Бекоје ријечи запо не можемо писали по Славенској ориографији, зашто ће у нас друго значити, или ќе се друкчије чалнипи, него што се говори: а) прилагателна имена у имен, млож, пишу се у Славенском језику са їи, н. п. мудрӯи, славніи, любезни, милїи и т. д. а по је у Српском језику сравни пелни степен! - 6) прстен, пуп, радост, пет, господ, лабуд и остале млоге овакове ријечи пишу се у Славенском језику са ь, и изговара се н као њ, као ћ, ад као $, н. п. госпођ, прспењ, пућ, радосћ и т. д. Руси имају право щпо овакове ријечи пишу са ь, зашло и тако изговарају, и у род. имају я, лебедь, лебедя; голубь, голуба; царь, царя; князь, князя; день, дня; зять, 3 и II я и т. д. : а ми кажемо лабуд, лабуда; голуб, голуба; цар, цара, кнез, кнеза; дан, дана; зел, зема и п, д. Код Бекоји наши списатеља, који не пишу ћ, а држе се Славенске ортографије, кад видимо написано непь, мора се погађаши, или преба матими пеп (funf), или пећ (bеr оfen)! в) ми морамо на ђекојим мјеслі има ь додавати ће га нема у Славенском језику: ми говоримо, н. п. коњи, ко њем, коњски; учи пељи, учи пељем, учитељски; на земљи, упус п и њи; коњи, кои тие; пењи, нењ и пе; жњи, жњи те; мељи, мељи пе; њива, књига, гњида, гљива, Фица, вишњица , пањић и п. д. а по Славенској ортографији по би пребало писати (и чапити, као што је написано) кони, конемъ, конски; учи пі ели, учителемъ, учи пелски; на земли, упу4 мыни, коли (овће би Бачвании помислио да се шпіо говори околима), коли пе, жни, жните; нива, книга, глива, землица, Ви шница и т. д.

4) Бекоје се ријечи Српске не могу никако ни записани по Славен. ској орпіографији: а) имена која се свршују на ља и ња, у твор. јед. н. п. земљом, сабљом, поспељом, пупањом, робињом, срдњом, спрдњом и пп. д. (ако би но рекао да пишеміо земльом, сабльом, пупаньоми п. д. али ни то није по Славенској ортографији, као ни предъа). 6) Кад се ћешто у пјесмама изостави е послије ј, н. п.

„Да јї у момка своја мајка,
„За дан би му гласе чула,
„А за други разабрала,
„А за преби на гроб дошла ;
„Ал' ј' у момка туђа мајка –
„Да ј' у мене, лале Лазо, што ј' у цара благо
„Оно ў главом Шиподер војвода -

Оно тежак бојак без престанка
„Видиш Луко како јї у Лозници -

„Док і у мене моји капетана и т. д. 8) у Ерцеговачком се нарјечију говори једнако лијепо, млијеко, гнијездо и п. д. ау пјесмама се, кад запреба, изостави и, па се пјева и Базује мл”јеко, хіепо, гн”јездо и т. д., н. п.

2

[ocr errors]

„Од Космаја гн'језда соколова —
„и Турскијем мл'jеком задојила
„Л'јепо и је Ђорђе дочекао

„Л'јепо ли ме беше обасјало Ко (и како) може овакове ријечи записати по Славенској ортографији ? Може бики , да би у Кирилово, вријеме било добро записано са ѣ, н. п. гнѣздо, лѣпо, млѣко, али се данас по чаши љепо, млеко, гњездо; а Србљин не е љепо, гњездо, мљено; него оһе лепо, гнјездо, млеко, г) гръоце, умръо*), овръао, подупръо, сашръо, и остале овакове ријечи,

Из овога свега мислим, да ће сваки памешан човек признатпи, да се Српски језик Славенском ортографијом не може писати. А кад се Славенска ортографија у Српском језику мора поквариши (као што се покварила како је Србљин умточно перо и почео Српски да пише), и Српска остапи опепт пуна крпежа и напеге; зашто мислим да је најпаметније, да ми за Српски језик начинимо ортографију са свим као што треба (да нам могу завидити сви оспали народи Европејски). Зато сам ја овље начинно при нова слова, п. ј. , љ, њ, и узео сам ј. Ниједан памешан човек не може рећи, да нам ова слова не требају, а облик њиов ако се коме не допадне, то је ласно поправити; ни остала слова нијесу из почепка била тако лијепа, као што су данас. Може бити да се ј коме запо не ће допаспи, што је Латинско; и по је ништа; ми имамо и вище слова једнакије с Латинскима, н. п. а, е, о, н, и п, д. аи Латинска су слова од Грчкије, као и наша. Ја сам у првој граматици Српској био узео наше ї мјесто і, но будући да је ї код нас било до сад самогласно слово, зато се људи једнако мепу, и не могу да се навикну чапиши га као ј; ај не, може нико друкчије чапити, него онако као што треба. Да је у Грчком језику било ј, заиста св. Кирилу не би никад пало на ум, да начини лию; но будући да у Грчком језику нигђе нема ја, је, ју, зато је св. Кирило свезао а, е, у, са і (на, ж, юу), да не би људи чапили на, ие, иу (као што ђекоји ҷаще у мојој грамаптици); а и же је са сли пном (й) поспало скоро у Русији, само му је надметнуш онај поетически знак (6) да се зна да је кратко. Jotu може ко рећи да нам пiреба н , ; - испина да у нашим ријечима нигђе не треба, већ ако за смијање (6а ! ра! ba !) и за аһ! ob ! ub !, али због туђи имена и презимена не бн сувише било да га имамо (н, п. paler, pageporn, Samburg , Saag ; Руси пишу Галлеръ, Гагедорнъ, Гамбургъ, Гага, а ми за сад можемо, и морамо писати Аллер, Агедорн, Амбург и т. д.), но ја сам га за сад осіпавио коме другоме нека гa гpaди.

Ево већ прва и највећа рецензија против овога Српског рјечника изиђе прије од њега. Може бити да се она почела писати јои прије двије године, кад је прво објавленије изишло о Српском рјечнику; и запо је од оне стране, що, не признаје да народ Српски има свој језик, онако памепна свједочанспива на шо покупила и саспавила (вала Богу! само кад

[ocr errors]

*) Бекоји наши списатељи пишу умрео, а у женскому роду умрла

и у средњем умело!

се они један пупт пред свијептом почеше брании, иo пoм преирати). Све јьнове остале рецензије против Српскога рјечника и језика морају се на њој оснивампи ; зашпо она каже: да је данашњи наш црквени језик прави Српски језик 0,1 спарине ; а овај што њим данас говори народ Српски , да је покварен и иск огањ ен, и да се управоме граматипеском смислу не може ни назвати језиком и т. д. Већ није попiребно више да ја на ово сад редом одговарам, защто је одговорио онај, коме је говорио г. рецензент, него ћу само да речем неколико ријечи о ономе што управо иде на мене самога:

1) „Да моја граматика не зна никакве благовкусне критике, и да учиш све наопако.” Који човек жели доказали, да Србљи немају другога језика осим Славенскога, не само што по њега свака Српска граматика мора учити наопако, него да како може он би и Србље све у једну врећу стрпао па завезао, или у пикву cafepao па записнуо, да не чује свијет како они говоре, него да се њему све мора вјеровали, Ашло се пиче. вкуса у језику, ја заиста не завидим његовој еспептици, он нека поправља Српски језик по своме вкусу (као што и оспала његова ђе. која браћа раде), а ја ћу да га учим, и да се трудим онако писати, као што је најобичније у народу; да би Добровски у златпном прагу ил инде у Варшави, и други сваки који жели (макар био у Лондону, нли у Америци), могли управо дознати из моји књига, како народ Српски говори у данашње вријеме (а по је за г. рецензента највећа жалост и несреfа, зашто он доказује (и мисли ?), да је Српски језик онакови, као што је њему по луди, а није га на учио да зна управо какав је).

2) Да се из мога објавленија види, да сам ја рад подигнутоме већ э,књижеству Српском простонароднија реченија, без свaчeгa Славенског, „из предјела Јадра, у Турској, да утиснем.” Није му злоба дала реки из Јадра у Србији, него у Турској! а не каже (или ваља да не зна ?) да је у Турској и 3 ета, и Милешева, и Горажде и Скендери ! и да је Српска црква (с језиком Славенским) постала у Турској (онамо, ђе је Нема њa I. Студеницу зидао, и Душан царовао; ђе је постао и живљео свети Саво Немањић и кнез Лазар, и од куда је Српски патријар Чарнојевић, Арсеније II. „на престолѣ святаго Саввы сѣдашій”, превео у 1Њемачку 27000 Српски фамилија и дошао у Сеншанд. рију; и од куда је послије, с Арсенијем IV. „Архіепіскопскій пресполь пренесенъ въ Сремъ, и въ Карловцѣ поставленѣ, идѣже и до нынѣ пребываеnib")! А по овим његовим ријечма пребало би мрзити на све, што је из Турске. Или може бити да зато није смијо казан да је Јадар у Србији, да не би паметни људи помислили: па у Србији Српски језия и тражити треба. Тим га људи могу оправдапти, али му љубав к роду своме никад опростити не ће (ако је Србин). Штета што се није потписао, да видимо ће се он родио, кад сам ја у Турској! (али ја опеп, макар се он ће родио, кривицу његове злобе, и осталога што мени није по буди, не би бацио на оно мјесто ће се он родио, као што он баца на Јадар моју кривицу, по нас двојица имамо различан вкус у Српском језику! Ово су співари, које показују ђептињу памет и слијепу пакост). — Ја не знам како је он могао разумјени нз објавленија, да ће у мом рјечнику биши само Јадрански језик (који он и да познаје, одеш не би могао доказап.

II H

[ocr errors]

да је rори, него што Србљи данас говоре на коме другом мјесту)? Ваља да му је злоба чапила и толковала моје објавленије. Ја сам казао да ће у њему бипи ријечи, које народ Српски говори, како по турској,

іако и по њемачкој. Ако сам се ја и родио у Јадру. (чега се не спидим, него се пим дичии и поносим), опепі могу слободно казати, да сам више Србаља виђео од мога г. рецензента: ја сам провео године с Totuhaiцима и с Ерцеговцима (из Пиве, из Дробњака, из Гацка и из Никциfa); а провео сам године са Србијанцима од Лознице до Неготина ; а (да не рече г. рецензент да је ово све у Турској) провео сам године и по Њемачкој од Земуна па до Петриње, до Сентaндрије и до Pшавс. Како ли је могао из објавленија разумјепи, да у мом рјечнику не ће бити ништа Славенскога ?! Ваља да би он по своме естетическом вкусу и по високоме граматическом знању Слакенског језика могао писали Српски без свега Славенскога! а остали ће људи се и рећи да је Славенски Бог, вода, небо, жена, мапи, сестра, слава, права, брап, са пти, слави ми, велик, широк и остале оваке Српске ријечи на иљаде! По свој прилици овај г. рецензении не зна управо ни што је Српски , ни шпио је Славенски.

3) „Да наопаке Српске граматике и рјечници Славенски језик, на ,,штету Српске цркве, у пропаст бацају.” Из овога би рекао човек, да је г. рецензени из реда они људи , који све буне и свађе с именом Божјим (и Fњега ради) почињу, доказујући, да је све оно и Богу мрсно, што њи. на није по вољи. Он сирома мисли, да је Српска црква mако піврда, као што је он вјелип у њезину и у Српском језику. Српска црква нити је основана на Чивутскоме , ни на Грчкоме, ни на Славенском језику, него на Ристовим истинама , које су једнаке у свима језицима. Колико је Еванђелије изгубило од своје сведње шпио је преведено с Грчкога језика на Славенски, и са Славенскога на Влашки, полико би изгубило и данас да се преведе на Српски. Може бити да ће Г. рецензендi с овим рјечником добипін у руке и библију Росијску, на просліоме и, као што он мисли и говори, поквареноме и нечисто ме Росијском језику; па се цар Александр и сь, -синод не боје да ће Росијска црква пропасти, него

се још надају : да ће се боље утврдити. — А и пoм се сваки памешан човек мора чудити, како могу Српске граматике (макар и наопаке биле) и рјечииції славенски језик у пропасп баципи ! Ја Славенски језик љубим и поштујем, као и други који му драго Србљин ; и запо мислим, да му се у данашње вријеме ни чим боље не може помоћи, него да га подијелимо од Српског језика, и да му дамо ону чест и поштење, шпіо му приликује, као и цркви у којој се њим поје и слузки; и да му се опет с друге стране не може већа неправда уйинипти ни дубља пропаст копатии, него говорећи и доказујући, да је све једно Српски и Славенски језик, и пишући Српски по Славенској граматици. Кад се у нашим школама каже : ово је језик Српски, а ово је Славенски; ово је граматика Српскога је. зика, а ово је Славенскога ; онда ће се јамачно знати боље оба,два језика, него што се данас знаду; и онда не ће смјепи сваки по своме вкусу о њима којешша лупати, него ќе говорили само људи, који свар познају и разумију.

« PreviousContinue »