Page images
PDF
EPUB

она fe

Које ова рецензија, које г. Павле Соларић с његовим позивањем на скупштину, да се гради данашњега Српског језика граматика *), подбунише ме и наћераше да додам сад к овоме Рјечнику и једну малу Српску граматику. Ја сам још од лани састављао којешта за другу Српску граматику, и мислио сам мало доцније да је већу издам ; а ево ме сад речени догађаји набераше, пе из оне веќе ево ову малу скрипи којекако, желећи и гледајући да ми сва стане на један пабакі. Каква је, и колика је, да је ; увјерен сам да ће бити боља од прве; и надам се да ће бипін мила г. Соларићу, носцiалим ученим Србљима, који желе (као и он), „да се у дне наше, колико можно бољма, опише и позна" све „што се каса нашега језика”; и који би вољели у један пуша виђепи двије Српске граматике (једну за Србе од Србије к Западу ик Југу, а другу за оспале), неголи ни једне. Мислим да ће је г. Соларић драговољно понијепи на учену скупштину међу Карловчане, Будим це, Сомборце и Новосађане, и што се у њој добро нађе, да ако га зато не одбаце, што је од Јадранина из Турске. Ја сам гледао само, да ми се из ње ништа не избаци, а штого, који више зна, нека додају. А по Мога г. рецензента и по оспале, који мисле као и он,

учити наопако, као и прва (и може бити још наопачније).

Бекоји наши мисле и говоре, да рјечник преба читаво друштво да пише, а не један човек; но то мисле понајвише они људи, који нити знаду што је друштво, ни шпо је језик, ни што је рјечник, ни како се он пише. Ми видимо данас у Европи, да су најбољи они рјечници, које су писали једини људи, н. п. Њемачки Аделунгов, Пољски Линдов, Лапински Шеллеров, Англијски Јонсонов и пп. д. А на оне шпо су писала друштва, познато је да се једнако списатељи Талијански и Француски пуже и буне, и да и сваки дан поправљају. Доспа пута у друштву луд поквари, шпо паметтан нач:Кни; а доста пупіа и паметан на име друштва онаково што напише, што под својим именом не би нипошло издао.

Ја сам се око оке књиге намучио, што може бити до данас нико ни око какве није: зашпо осим пруда, који сам подносно ријечи купећи и у ред доводећи, морао сам се старали како ћу књигу на свијет издапи, и како ћу међу піим живљели. А при данашњему стању нашега књижества и језика, било је људи, који су жељели и прудили се, да овај Српски рјечник никад не изиђе на свијепи; и да би се па њиова жеља испунила, по су они прорицали, иo пoм друге увјеравали; но вала Богу! ево нас већ на обали. Осим господе пренумерана (којије, према цијени књиге и садашњему времену, има доста на моју и Српскога језика радоспі) *), ево ово су особити добротвори овога рјечника :

из

*) Римляни славенствовавши, спірана 57. *) На ову књигу има пренумеранта и из онакови мјеста, од куда до

данас још није било гоново ни на какву Српску књигу, н. п. Одеса, из Ерцеговине (на спранік 153 сумљао, сам да није пуспі намасигир Дужи, а сад имам из њега и пренумерангпа), из Далмап кнски и из Србијански нам аспира, и из млоги други

1. г. ТЕОДОР ДЕМЕТЕР ТИРКА са својом госпођом МАРИЈом од рода ДЕМЕЛИТА, й с њезином матером госпођом AHком. Без њи се ова књига за сад (а може бити никад) не би могла ни почети (щампати) ни свршини. Има у народу нашему богатији људи од Тирке, који по каванама и за постављеним столовима тако: уздишу кад се шпо о народу говори, да би човек рекао и крви би испод грла дали за народ и за његову срећу и славу: али да им дође народ у кућу, па да заиште, не пеп иљада форинти (колико је дао Тирка на Српски рјечник), него не иљада новчића, одамга би се згрозили као да је смрті дошла преда њи, и почели би се пужити на зла времена и на рђаве пазаре, и драговољно би се опресли од свога народа, само да нишопа не ишне и да им се прије кине с очију.

ІІ. Племенити г. CABA от Tюкюли, краљ, совјетник и златіне мамузе кавалер и пр., који је у, помоћ Сраскоме рјечнику поклонио пеш С помина форинти. Он свачим свједочи, да је вриједан бири списаниељем начерпанија ње којего Арађанина, и Римљана у 1LI панији.

н: њ, превосходителство, високопреосв. и високодосні. Г. СТЕ. ВАН СТРАТимиРОВИЋ Кулпински, православни архиепископи Карловачки, и митрополип свега народа Српскога и Влашкога у К. к. државама, импер. Аустријског ордена Леополдова великога крста кавалер, w. f. к. и А. величества дјејствителни тајни совјепіник, и ученога друштва у Гепинги член ; који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио приста форинти;

мјеста; а из Црне горе! Кад су Црногорци послали своје пренумеранте Г. Соларићу (да и он мени пошље), онда су ме прекорили (ше јако !), шпо и међу њима нијесам кога назначио да купи пренугтераните на ову књигу , говорећи: Да сам ударио те пражим Србаља по свијем угловима Европе, а њи у Црној Гори да сам заборавио. Колико ми је овај һиов укор био мио и драг (из млого узрока), но опет ми је мало на яао учинио, и до данас им јони нијесам одговорио на њега. Какого, што ми је онда лежао на срцу и у памети мој Јадар, ђе сам се родио и узраспао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пута уздишући погледао; и Сријем , ђе сам оно објавленије писао; тако ми је исто лежала на срцу и у памети и Црна гора, за коју сам још од Бетињства мога чуо, и разумијо, да у њој још од Лазареви времена једнако траје Српска влада и царовање, и коју би и данас вољео спо пупа виђепти , него Јадар , или и какво друго мјесто на свијету; али зато у њој нијесам ни кога назначио да купи пренумеранце, што нијесам имао никога позната. А да сам имао познаника, и да сам знао како се могу објавленија посланти, ја би назначно кога да купи пренумераните и у Сарајеву, у Моспару, у Требињу, у зворнику, и, по млогим другим мјестима; и заиста се не би преварино, зашто сам виђео, како трговци и мајстори из речени мјеспа радо чапе оно шпо разумију; које и овђе сад свједоче млоги пренумеранти од њи, који се налазв по Далмацији и по Дубровнику.

1V. Ю. превосходителство високопреосв. г. моJEJ миоковиті, православни епископи Карлштадтски, њ, К. к. и А. величества дјејствитпелни тајни совјетник.

V. Високопреосв. г. БЕНЕДИКТ КРАЉЕВИЋ, родом из Солуна (дакле земљак св. Кирила и Методија), православни елнскопи Далматински, Бококошорски, Дубровнички и Истријски, који је још на прво објавленије, не чекајући ни писма ни препоруке, скупио у својој епархији 105 пренумерантта.

VI. Племенипіи г. КонсТАНТИН ЕМАНУИЛ БИКА оп Дешанфалве , у Салској ваређи таб. суд. асесор..Изненада ме довела срећа да сједим у кући овова Македоно - Влашкога Тюкюлије, који се особищо обрадовао кад је разумијо и виђео, да се у његовој кући ради Српски рјечник , и засвједочио је да га је он одавно жељео и тражио због Српскога језика.

VII. Покојни и незаборављени Г. ДРАГО ТЕОДОРОВИЋ из Трије. ста , који ми је послао близу четири сто ине форинти у сребру, и за њи накупио пренумеранта у Тријеспу. Из Трјестански пренумерана види се, како људи помажу чему оfе, н. п. младоме Ерцеговцу г. Вили. пу Лучић у не треба више од једне књиге, али он оfе да узме 10, да поклони сиротињи; ако г. Пепар Теодоровић узима себи и госпођи својој и седморма ћеце сваком по једну, а особимо 6 за сиропиньу. Да Трјеспанци у оваковим догађајима нијесу помагали Стојковић у, Дос и пеју и Соларић у, могао би ко рећи, да мени запо помажу, што сам из Турске, као и они понајвише.

Ова господа нека дијеле само славу и благодарности за оно што се добро нађе у овој књизи, а што буде (или се коме учини) рђаво и неваљало, моја је кривица и срамопа ; и ја ћу за оно ученоме свијету одговарапи, и ђе што будем погријешио поправићу, што ли не будем (него се коме само учини), бранику.

Још неколико ријечи да проговорим о ђекојим ријечима у овој

[ocr errors]

1) Ја сам овђе Српски језик раздијелио на при нарјечија (као што је сам по себи раздијељен), п. ј. ЕРЦЕГОВАЧКО, којим говоре сви Србљи, који живе по Ерцеговини, по Босни (како Грчкога, mако и Турског закона) по Црној Гори, по Далмацији, по Pвапіској и по србији озго до Мачве , до Ваљева и до Карановца ; РЕСАВСко, којим говоре Србљи по Браничеву, по Ресави, по Лијевчу и по Темнићу и горе даље уз Мораву, по наији Параћинској, по Црној ријеци и по крајини Неготинској; и СРЕМАЧКО, којим говоре Србљи по Сријему, по Бачкој, по Банапту, по горњој Мацарској и по Србији око Саве и око Дунава (до Мораве).

Највећа је (и готово једина) разлика између ови нарјечија у изговарању слова б, које се у Ерцеговачком нарјечију изговара на челнри начиг

а) ђе се на њему глас не оптеже , онѣе га изговарају као је, н. п. бјелило, цвје пови, пјевали, рјечип, умјели, сјенина, вјечип, и т. д. . б) у оваковим ријечима послије д, л, н, п, препівори се

на :

2

дућ, луљ, хуњ, пуб, аѣ остане само е, н. п. $ёд, ђевојка,

еца; разбољеми се, кољено, љеса: по зеле њеми, стіeписе, врћеми и т. д. *). в) а ће би требало на њему глас отегнути, онђе се изговара ије, н. п. бијело, ријеч, дијеле (род. Беше па!), цвијем, сијено, вијек, пијевац, риједан (pje, n) и т. д. (Бешто се овако изговара ије и у онаковим ријечима, ђе је у садашњему Славен ском језику е, н. п. пијесак (пјеско ви мо), вријеме (времена, времени п), млијеко (мљёчика, мљечар), ждријебе (ждре. беша, ждребе Кії), јас прије6 (ја стребови, јаспре баст) и п. д.). г) пред ј(а) изговара се као н, н. п. сијали, вијати, гријапи и т. д. у Сремачком нарјечију изговара се двојако : а) (и највише) као е, н. п, вера, мёра, речип, семе, пёвапі и, еејами, вејапи, грејал и ;бело, реч, дёше, редак и т. д. 6) као и, н. п. ле. шипи, врши п и, сп и дип исе, видими, зелёни писе, разболи тисе и т. д. А Ресавско се само по пом разликује од Сремачкога, што се у њему и онђе говори е, ђе у Сремачкоме и, ні п. лепепти, видети, вршеш и, разболелисе, спі иде тисе, позеленеп и, волети и пп. д. Осим ови општи разлика имају у Ресавском нарјечију још двије особите разлике (у склањању сущн, имена): а) што имена првога склоненија, која се свршују на ги на к, и у вин. млож. промјењују г на . 3, к на ц; тако исто и она имена, која се свршују на а и на у, имају и увин. млож. с; н. п. во има розе, разбио Турце; има добре опан- . це, изео све opace, продао кожусе и т. д. 6) што имена другога склоненија имају у даш. и у сказ. јед. броја е, н. п. дао девојке јаб уку, носи на главе, седи у Ресаве, на Мораве, и т. д.

Између ови нарјечија мени се чини да се најједначије изговарају ријечи у Ресавскоме : зашто се у Сремачкомте може чути (понајвише у ђекојим глаголима прећега спрезања, у наклоненију неопределеном) и по Сремачкоме и по Ресавскоме, н. п. разболи писе и разболетисё, спиди писе и спиде писе, леп и ми и лелепи, нио и позеленео и , д. Тако се исто ове ријечи могу чути у Ерцеговачкоме по Ерцеговачки и по Сремачки, н. п., сти, еписе и сши. дип исе, леће ми и лет и пи, позелење и позелени ми, виђепи и видими, ослијепљепи и ослијепи пи и т. д.

Мени се ни једно ово нарјечије не чини љепще ни милије од другога, него су ми сва при једнака; а ову сам књигу зало писао Ерцеговачким : а) што се тако говори онђе је сам се ја родио, и ако сам најприје од мајке и од оца научио говориции ; а 6) да виде Сријемци и Бачвани и Банаћани, како њи ова браћа и по оним земљама говоре : зашто се до сад опом ништа није писало.

2) судијин, бурчиjйн, абацијин, и остала овакова имена, чини ми се да у-женскоме и у средњем роду избаце оно пошљедње и, н. п. судијна, судӣ јно; Курчӣјна, Курчӣјно; абац и јна, абац йј но и т. д.

позеле

*) Послије пизговорaсe у ђекојим ријечима и као је, н. п. м је ме,

спјеница, пјешипи, пјештан, пјешњи и т. д. а послије 4 врло ријешко, н. п. подјела, гдјела (говорисе и жђела).

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

зарпо за

и 3-,

плаче

3) Божји, пчји, човечји, мишји, и остала овакова имена моty имати у женскоме и у средњем роду пичија, ми чи је; Божија, Божије; миигија, ми шије и т. д. лао да би у мушкoмe роду было Божиј, пичиј, мишиј и п. д.

4) Ја сам овѣе глаголе писао у наклоненију неопределеном, а може випи да би било приличније садашње вријеме наклоненија изјавителнora (као што пишу Грци и Ламини, и остали Славенски народни); шим бин се код нас могло уштеђели неколико врсти, зашто има млого глагола који садашње вријеме имају једнако у свим нарјечијама, а наклоненије неопределено различно, н. п. врши м, врлепи, врше ми, врши пп и ; воли м, воље ми, воле по и, воли Пи; зеленим, зелење пи, 3 елён епи, зелени пи; спи идим се, с п и bе писе, спидемисе, стидим и се и т. д.: али баш запо мислим, да је у овоме првом Српском рјечнику требало овако , као што сам пописао : онога, који пражи, не би сувише било и oбaдвоје да се налази по азбучном реду, н, п. писати, пишем; и пишем, писапи и п. д.

5) Повраћатіелне самт глагоје понајвише само оне писао, који имају особимо значење, н. п. моли ІІ и кога, и моли м исе коме; врћи (пушку), и изврћи се (н. п. извргла се врата; изврглисе људи) и т. д., а ќе нема особипог значења, онђе се може разумјепти и онако, н. п. вуки, fbleppen; вућ исе, fit fФІeppen; гријати, тärmen; гријатиce, fit wärmen и т. д. Ово се може се додати свакоме глаголу, н. п. не пјева ми се, једе ми се,

ми се, не чека ми се и т. д. зато би ово се требало писали свуда само за себе (као што чине Чеси, Пољаци и Крањци), н, п. на дали се (као надао сам се), смијат и се (као шпа се смијеш) и п. д.

6) Донијо, цијо, бијо, и остале овакове ријечи, писао сам овако (с ј) зато, што се послије каже донијела, донијело; цијела, цијело; бијела, бијело, бјељи и т. д. у. Ерцеговачком нарјечију једнако се говори бијело, млијеко, гнијездо; ау пјесмама кад запреба нзостави се и (као што се и оспала самогласна слова обично изоспал

пављају), па се пјева и говори" бјело (6'јело), млјеко (мл'јеко), гнездо (гијездо), као што је мало прије напоменутно.

7) Овђе има неколико ријечи без икаквога значења, које сам ја чуо ће се говоре, али сад не знам у право шта значе, као н. п. плесмо, поња, илинча, факља, осока, упакмице и пi, д. А ђекоје нијесмо могли на вријеме да нађемо како се зову Њемачки, као н. п. греш, ждрепчаник (Ortfфеit, ёфтаntel, ofterr. Orittel), перде (bie Laten), cpuannya (Langwage, langwelle, Langwiede, longurius , longula).

8) Код имена трава и дрвећа ће споји Linn., oно ми је казао г. Андрија Волни, бивши управитељ Карловачке гимназије; а за које мік” он није могао казати како се зову по Линеју, код они смо само записали да је права некаква или дрво.

9) Ова крштена имена Српска , шпио се налазе у овој књизи, живе и данас у народу Србскоме , по неким мјестима мање, по неким више. По Србији млого и више има по Шумадији и доље преко Мораве , него горе преко Колубаре; а по Сријему, по Бачкој и по Банапту, више и има у презименима, него: у именима. Због имена Српски вриједно би било”, на

« PreviousContinue »