Page images
PDF
EPUB

Које ова рецензија, које Г. Павле Соларић с његовим позивањем на скупштину, да се гради данашњега Српског језика граматика *), подбунише ме и наћераше да додам сад к овоме рјечнику и једну малу Српску граматику. Ја сам још од лани састављао којешта за другу Српску граматику, и мислно сам мало доцније да је већу издам ; а ево ме сад речени догађаји наћераше, ме из оне Беће ево ову малу скрпи којекако, желећи и гледајући да ми сва стане на један табак. Каква је, и колика је, да је; увјерен сам да ће бити боља од прве; и надам се да ће бити мила Г. Соларићу, и оспалим ученим Србљима, који желе (као и он), „да се у дне наше, колико можно болма, опише и позна сее, „што се каса нашега језика”; и који би вољели у један пуш виђети двије Српске граматике (једну за Србе од Србије к западу и к Југу, а другу за остале), неголи ни једне. Мислим да ће је Г. Соларић драговољно понијети на учену скупштину међу Карловчане, Будимце, Сомборце и Новосађане, и што се у њој добро нађе, да ако га защо не одбаце, што је од Јадранина из Турске. Ја сам гледао само, да ми се из ње ништа не избаци, а штогођ који више зна, нека додају. А по мога Г. рецензента, и по остале, који мисле као и он, она ће учити наопако, као и прва (и може бити још наопачније).

Ђекоји наши мисле и говоре, да рјечник треба читаво друштво да пише, а не један човек; но то мисле понајвише они људи, који ними знаду што је друштво, ни што је језик, ни што је рјечник, ни како се он пише. Ми видимо данас у Европи, да су најбољи они рјечници, које су писали једини људи, н. п. Њемачки Аделунгов, Пољски Линдов, Ламински Шеллеров, Англијски Јонсонов и т. д. А на оне, што су писала друштва, познато је да се једнако списатељи Талијански и Француски туже и буне, и да и сваки дан поправљају. Доста пута у

друштву луд поквари, що паметан начини; а доста пута и паметан на име друштва онаково што напише, што под својим именом не би нипошшо издао.

,

Ја сам се око ове књиге намучио, што може бити до данас нико ни око какве није: зашто осим труда, који сам подносио ријечи купећи и у ред доводећи, морао сам се старали како ћу књигу на свијет издали и како ћу међу шим живљети. А при данашњему стању нашега књижества и језика, било је људи, који су жељели и трудили се, да овај Српски рјечник никад не изиђе на свијем; и да би се ма њиова жеља испунила, то су они прорицали, и о том друге увјеравали ; но вала Богу! ево нас већ на обали. Осим господе пренумеранта (којије, према цијени књиге и садашњему времену, има доста на моју и Српскога језика радості) *), ево ово су особими добротвори овога рјечника:

*) Римляни славенствовавшіи, страна 57.

*) На ову књигу има пренумеранта и из онакови мјеста, од куда до данас још није било гощово ни на какву Српску књигу, н. п. из Одеса, из Ерцеговине (на страни 153 сумљао сам да није пусм намаспир Дужи, а сад имам из њега и пренумеранга), из Далмашински и из Србијански намастира, и из млоги други

1

1. Г. ТЕОДОР ДЕМЕТЕР ТИРКА са својом госпођом МАРИЈОМ од рода ДЕМЕЛИЋА, и с њезином матером госпођом АНКОМ. Без ни се ова књига за сад (а може бити никад) не би могла ни почети (щтампами) ни свршити. Има у народу нашему богатији људи од Тирке, који по каванама и за постављеним столовима тако уздишу кад се што о народу говори, да би човек рекао и крви би испод грла дали за народ и за његову срећу и славу: али да им дође народ у кућу, па да заиште, не пем иљада форинти (колико је дао Тирка на Српски рјечник), него пеш иљада новчића, одма би се згрозили као да је смрт дошла преда њи, и почели би се мужити на зла времена и на рђаве пазаре, и драговољно би се отресли од свога народа, само да ништа не иште и да им се прије кине с очију.

[ocr errors]

11. Племенити Г. САВА от ТЮКЮЛИ, краљ. совјешник и златне мамузе кавалер и пр., који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио пеп Смомина форинти. Он свачим свједочи, да је вриједан бити списашељем начерманија њекојего Арађанина, и Римљана у II панији.

чки,

111: Н. превосходителство, високопреосв. и високодост. Г. СТЕВАН СТРАТИМИРОВИЋ Кулпински, православни архиепископ Карловаи митрополит свега народа Српскога и Влашкога у ћ. к. државама, импер. Аустријског ордена Леополдова великога крста кавалер, Њ. К. к. и А. Беличества дјејствителни тајни совјетник, и ученога друштва у Гепинги член; који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио м рисма форинти.

мјеста; а из Црне горе! Кад су Црногорци послали своје пренумеранте Г. Соларићу (да и он мени пошље), онда су ме прекорили (ме јако!), што и међу њима нијесам кога назначио да купи пренумераните на ову књигу, говорећи: Да сам ударио ме тражим Србаља по свијем угловима Европе, а њи у Црној гори да сам заборавио. Колико ми је овај њиов укор био мио и драг (из млого узрока), но опет ми је мало на жао учинио, и до данас им још нијесам одговорио на њега. Какогођ што ми је онда лежао на срцу и у памети мој Јадар, ђе сам се родио и узрастао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пута уздишући погледао; Сријем, ђе сам оно објављеније писао; мако ми је исто лежала на срцу и у памети и Црна гора, за коју сам још од ђетињства мога чуо, и разумијо, да у њој још од Лазареви времена једнако траје Српска влада и царовање, и коју би и данас вољео сто пуша виђети, него Јадар, или и какво друго мјесто на свијету; али зато уњој нијесам ни кога назначио да купи пренумеранте, што нијесам имао никога позната. А да сам имао познаника, и да сам знао ка

[ocr errors]

ко се могу објагленија послаши, ја би назначио кога да купи пренумеранте и у Сарајеву, у Мостару, у Требињу, у Зворнику, и по млогим другим мјестима; и заиста се не би преварно зашто сам виђео, како трговци и мајстори из речени мјеста радо чаме оно што разумију; које и овђе сад свједоче улоги пренуме ранти од њи, који се налазе по Далмацији и по Дубровнику.

IV. Њ. превосходителство високопреосв. Г. МОЈСЕЈ МИОковиЋ, православни епископ Карлштадтски, Њ. К. к. и А. величества дјејствителни тајни совјетник.

V. ВисокопреосБ. Г. ВЕНЕДИКТ КРАЉЕВИЋ, родом из Солуна (дакле земљак св. Ћирила и Методија), православни епископ Далматински, Бококоторски, Дубровнички и Истријски, који је још на прво објасленије, не чекајући ни писма ни препоруке, скупио у својој епархији 105 пренумеранта.

VI. Племенити Г. КОНСТАНТИН ЕМАНУИЛ БИКА от Дешанфалве, у Салској хармеђи таб. суд. асесор. Изненада ме довела срећа да сједим у кући овога Маћедоно - Влашкога Тюкюлије, који се особито обрадовао кад је разумијо и виђео, да се у његовој кући ради Српски Рјечник, и засвједочио је да га је он одавно жељео и тражио због Српскога језика.

VII. Покојни и незаборављени Г. ДРАГО ТЕОДОРОВИЋ из Тријеста, који ми је послао близу чемири смо ми не форинти у сребру, и за њи накупио пренумеранта у Тријесму. Из Трјесмански пренумеранта види се, како људи помажу чему оке, н. п. младоме Ерцеговцу Г. В и л ипу Лучићу не треба више од једне књиге, али он оже да узме 10, па да поклони сиротињи; мако Г. Петар Теодоровић узима себи и госпођи својој и седморма ђеце сваком по једну, а особито 6 за сиротињу. Да Трјесманци у оваковим догађајима нијесу помагали Стојко вићу, Доситеју и Соларићу, могао би ко рећи, да мени зато помажу, што сам из Турске, као и они понајвише.

Ова господа нека дијеле само славу и благодарност за оно што се добро нађе у овој књизи, а што буде (или се коме учини) рђаво и неваљало, моја је кривица и срамота; и ја ћу за оно ученоме свијету од говараши, и ђе што будем погријешно поправићу, што ли не будем (него се коме само учини), бранићу.

књизи:

Још неколико ријечи да проговорим о некојим ријечима у овој

1) Ја сам овђе Српски језик раздијелио на три нарјечија (као што је сам по себи раздијељен), m. ј. ЕРЦЕГОВАЧКО, којим говоре сви Србљи, који живе по Ерцеговини, по Босни (како Грчкога, тако и Турског закона) по Црној Гори, по Далмацији, по Рвашској и по Србија озго до Мачве, до Ваљева и до Карановца; РЕСАВСКО, којим говоре Србљи по Браничеву, по Ресави, по Лијевчу и по Темнићу и горе даље уз Мораву, по наији Паракинској, по Црној ријеци и по крајини Неготинској; и СРЕМАЧКО, којим говоре Србљи по Сријему, по Бачкој, по Банату, по горњој Маџарској и по Србији око Сабе и око Дунава (до Мораве).

Највећа је (и готово једина) разлика између ови нарјечија у изговарању слова ѣ, које се у Ерцеговачком нарјечију изговара на четири начина: а) ђе се на њему глас не отеже, онђе га изговарају као је, н. п. бјелило, цвјетови, пјевами, рјечим, умјеши, сјенина, вје чиш, и т. д. 6) у оваковим ријечима послије д, л, н, ш, претвори се

дуѣ, луљ, нуњ, мућ, а ѣ остане само е, н. п. ђед, ђевојка, Беца; разболе исе, колено, леса: позелењеми, смиђе мисе, врћеми и м. д. *). в) а ђе би требало на њему глас отегнути, онђе се изговара ије, н. п. бијело, ријеч, дијеме (род. ђеме!), цвијем, сијено, вијек, пијевац, риједак (рјеђи) и т. д. (Бешто се овако изговара ије и у онаковим ријечима, ђе је у садашњему Славенском језику е, н. п. пијесак (пресковимо), вријеме (времена, времениш), млијеко (мљечика, млеча́р), ждријебе (ждре бема, ждребећи), јастријеб (јастребови, јастребаем) и m. д.). г) пред ј (я) изговара се као и, н. п. сиjами, вијами, гријаши и т. д. у Сремачком нарјечију изговара се двојако: а) (и највише) као е, н. п. вера, мера, речим, семе, певами, сејами, веjаши, грејами; бело, реч, деше, редак и т. д. 6) као и, н. п. ле мими, вршими, смидишисе, видими, зеленимисе, разбо лишисе и т. д. А Ресавско се само по том разликује од Сремачкога, што се у њему и онђе говори е, ђе у Сремачкоме и, н. п. лемеми, видеми, врмеми, разболещисе, сми демисе, позеленещи, волеми и т. д. Осим ови општи разлика имају у Ресавском нарјечију још двије особите разлике (у склањању сушт. имена): а) што имена првога склоненија, која се свршују на г и на к, и у вин. млож. промјењују г на з, к на ц; тако исто и она имена, која се свршују на а и на у, имају и у вин. млож. с; н. п. Во има прозе, разбио Турце, има добре опанце, изео све opace, продао кожусе и т. д. б) што имена другога склоненија имају у дам. и у сказ. јед. броја е, н. п. дао девојке јабуку. носи на главе, седи у Ресаве, на Мораве, и т. д.

Између ови нарјечија мени се чини да се најједначије изговарају ријечи у Ресавскоме: зашто се у Сремачкоме може чути (понајвише у ђекојим глаголима трећега спрезања, у наклоненију неопредјеленом) и по Сремачкоме и по Ресавскоме, н. п. разболишисе и разболем исè, смидимисе и спидемисе, лемими и лемеми, позеленио и позеленео и т. д. Тако се исто ове ријечи могу чути у Ерцеговачкоме по Ерцеговачки и по Сремачки, н. п. смиђемисе и сшидимисе, лећеми и лешими, позелењем и и позелен и м и виђеши и видими, ослијепљеми и ослијепими и т. д.

Мени се ни једно ово нарјечије не чини љепше ни милије од другога, него су ми сва три једнака; а ову сам књигу зато писао Ерцеговачким : а) што се тако говори онђе ђе сам се ја родио, и тако сам најприје од мајке и од оца научио говорищи; а 6) да виде Сријемци и Бачвани и Ба наћани, како њиова браћа и по оним земљама говоре: зашто се до сад о шом ништа није писало.

[ocr errors]

2) Судијин, Ћурчијин, абаџијин, и остала овакова имена, чини ми се да у женскоме и у средњем роду избаце оно пошљедње и, н. п. судијна, судијно; Ћурчијна, Курчијно; Абаџијна, абаџиј

но и м. д.

*) Послије m изговорасе у ђекојим ријечима и као је, н. п. мјеме смјеница, мјешан, мјешњи и т. д. а послије А врло ријешко, н. п. подјела, здјела (говорисе и жђела).

T

3) Божји, мпији, човечји, мишји, и остала овакова имена моty имaти у женскоме и у средњем роду мичија, мичије; Божија, Божије; мишија, мишије и т. д. као да би у мушкоме роду било Божиј, пичиј, мишиј и т. д.

4) Ја сам овђе глаголе писао у наклоненију неопредјеленом, а може бити да би било приличније садашње вријеме наклоненија изјавителнога (као што пишу Грци и Ламини, и остали Славенски народи); шим би се код нас могло уштеђеми неколико врсти, зашто има мʌого глагола који садашње вријеме имају једнако у свим нарјечијама, а наклоненије неопредјелено различно, н. п. вршим, врћеми, врмеми, вршиши;

волим, вољеми, волеми, волиши; зеленим, зелењеми, зеленеми, зеленими; спидимсе, смиђемисе, смидемисе, смидимисе и m. д.: али баш зато мислим, да је у овоме првом Српском рјечнику требало овако, као што сам пописао: заинто за онога, који тражи, не би сувише било и обадвоје да се налази по азбучном реду, н. п. писами, пишем; и пишем, писами и т. д.

5) Повраћателне сам глаголе понајвише само оне писао, који имају особимо значење, н. п.

молим и кога, и Молим и с е коме; из

врћи (пушку), и изврћисе (н. п. извргла се врата; изврглисе људи) и ш. д., а ђе нема особитог значења, онђе се може разумјети и онако, н. п. вуки, феррен; вућисе, fid foleppen; гријами, wärmen; гријамисе, fid) würmen и т. д. Ово се може се додати свакоме глаголу, н. п. не ми се, не чека ми се и т. д. пјева ми се, једе ми се, плаче зато би ово се требало писати свуда само за себе (као што чине Чеси, Пољаци и Крањци), н. п. надами се (као надао сам се), смијам и се (као шта се смијеш) и т. д.

9

6) Донијо, цијо, бијо, и остале овакове ријечи, писао сам овако (с ј) замо, што се послије каже донијела, донијело; цијела, цијело; бијела, бијело, бјељи и т. д. У Ерцеговачком нарјечију једнако се говори бијело, млијеко, гнијездо; а у пјесмама кад затреба изостави се и (као што се и остала самогласна слова обично изостављају), па се пјева и говори" бјело (6’јело), млјеко (мл’јеко), гијездо (гијездо), као што је мало прије напоменуто.

мо

7) Овђе има неколико ријечи без икаквога значења, које сам ја чуо ђе се говоре, али сад не знам у право шта значе, као н. п. плесмо, ња, илинча, факља, осока, утакмице и т. д. А ђекоје нијесмо н. п. греш могли на вријеме да нађемо како се зову Њемачки, као ждрепчаник (Drtfфeit, фmängel, öfterr. Drittel), перде (Die Zaften), срчаница (langwage, langwelle, Langwieve, longurius, longula).

8) Код имена трава и дрвећа ђе стоји Linn., оно ми је казао Г. Андрија Волни, бивши управитељ Карловачке гимназије; а за које ми он није могао казати како се зову по Линеју, код они смо само записали да је права некаква или дрво.

9) Ова крштена имена Српска, што се налазе у овој књизи, живе и данас у народу Србскоме, по неким мјестима мање, по неким више. По Србији млого и више има по Шумадији и доље преко Мораве, него горе преко Колубаре ; а по Сријему, по Бачкој и по Банату, више и има у презименима, него у именима. Због имена Српски вриједно би било

на

« PreviousContinue »