Page images
PDF
EPUB

Које ова рецензија, које Г. Павле Соларић с његовим позивањем на скупштину, да се гради данашњега Српског језика граматика *), подбунише ме и наћераше да додам сад к овоме рјечнику и једну малу Српску граматику. Ја сам још од лани састављао којешта за другу Српску граматику, и мислио сам мало доцније да је већу издам; а ево ме сад речени догађаји наћераше, те из оне веће ево ову малу скрпи којекако, желећи и гледајући да ми сва стане на један табак. Каква је, и колика је, да је; увјерен сам да ће бити боља од прве; и надам се да ће бити мила Г. Соларићу, и оспалим ученим Србљима, који желе (као и он), „да се у дне наше, колико можно бољма, опише и позна све, „што се каса нашега језика"; и који би вољели у један пуш виђети двије Српске граматике (једну за Србе од Србије к Западу и к Југу, а другу за остале), неголи ни једне. Мислим да ће је Г. Соларић драговољно понијети на учену скупштину међу Карловчане, Будимце, Сомборце и Новосађане, и што се у њој добро нађе, да ако га запо не одбаце, што је од Јадранина из Турске. Ја сам гледао само, да ми се из ње ништа не избаци, а штогођ који више зна, нека додају. А по мога Г. рецензента, и по остале, који мисле као и он, она ће учити наопако, као и прва (и може бити још наопачније).

Бекоји наши мисле и говоре, да рјечник треба читаво друштво да пише, а не један човек; но то мисле понајвише они људи, који ниши знаду што је друштво, ни што је језик, ни што је рјечник, ни како се он пише. Ми видимо данас у Европи, да су најбољи они рјечници, које су писали једини људи, н. п. Њемачки Аделунгов, Пољски Линдов, Латински Шеллеров, Англијски Јонсонов и т. д. А на оне што су писала друштва, познато је да се једнако списатељи Талијански и Француски туже и буне, и да и сваки дан поправљају. Доста пута у друштву луд поквари, што паметан начини; а доста пута и паметан на име друштва онаково што напише, што под својим именом не би ни

ПОПІТО издао.

[ocr errors]

Ја сам се око ове књиге намучио, што може бити до данас нико ни око какве није: зашто осим труда, који сам подносио ријечи купећи и у ред доводећи, морао сам се спарати како ћу књигу на свијет издаши, и како ћу међу шим живљети. А при данашњему стању нашега књижества и језика, било је људи, који су жељели и трудили се, да овај Српски рјечник никад не изиђе на свијет; и да би се та њиова жеља испунила, то су они прорицали, и о том друге увјеравали; но вала Богу! ево нас већ на обали. Осим господе пренумеранта (којије, према цијени књиге и садашњему времену, има доста на моју и Српскога језика радост) *), ево ово су особити добротвори овога рјечника :

*) Римляни славенствовавши, страна 57.

*) На ову књигу има пренумеранта и из онакови мјеста, од куда до Данас још није било гопово ни на какву Српску књигу, н. п. из Одеса, из Ерцеговине (на страни 153 сумљао сам да није пусл намастир Дужи, а сад имам из њега и пренумеранта), из Далмашински и из Србијански намастира, и из млоги други

[ocr errors]

1. Г. ТЕОДОР ДЕМЕТЕР ТИРКА са својом госпођом МАРИЈОМ од рода ДЕМЕЛИЋА, и с њезином матером госпођом АНКОМ. Без њи се ова књига за сад (а може бити никад) не би могла ни почети (щтампати) ни свршити. Има у народу нашему богатији људи од Тирке, који по каванама и за постављеним спіоловима тако уздишу кад се што о народу говори, да би човек рекао и крви би испод грла дали за народ и за његову срећу и славу: али да им дође народ у кућу, па да заиште, не пет иљада форинти (колико је дао Тирка на Српски рјечник), него пет иљада новчића, одма би се згрозили као да је смрт дошла преда њи, и почели би се тужити на зла времена и на рђаве пазаре, и драговољно би се отресли од свога народа, само да ништа не иште и да им се прије кине с очију.

11. Племенити Г. САВА от ТЮКЮЛИ, краљ. совјетник и златне мамузе кавалер и пр., који је у помоћ Сраскоме рјечнику поклонио пепт стотина форинти. Он свачим свједочи, да је вриједан бити списашељем начертанија њенојего Арађанина, и Римљана у Шпанији.

НГ. Њ. превосходителство, високопреосв. и високодост. Г. СТЕВАН СТРАТИМИРОВИЋ Кулпински, православни архиепископ Карловачки, и митрополит свега народа Српскога и Влашкога у ћ. к. државама, импер. Аустријског ордена Леополдова великога крста кавалер, Њ. К. к. и А. величества дјејствителни тајни совјетник, и ученога друштва Ꭹ Геппинги член; који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио триста форинти,

мјеста; а из Црне горе! Кад су Црногорци послали своје пренумеранте Г. Соларићу (да и он мени пошље), онда су ме прекорили (те јаћо!), што и међу њима нијесам кога назначио да купи пренумеранте на ову књигу, говорећи: Да сам ударио те тражим Србаља по свијем угловима Европе, а њи у Црној гори да сам заборавио. Колико ми је овај њиов укор био мио и драг (из млого узрока), но опет ми је мало на жао учинио, и до данас им још нијесам одговорио на њега. Какогођ што ми је онда лежао на срцу и у памети мој Јадар, ђе сам се родио и узрастао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пута уздишући погледао; и Сријем, ђе сам оно објавленије писао; тако ми је исто лежала на срцу и у памети и Црна гора, за коју сам још од ђетињства мога чуо, и разумијо, да у њој још од Лазареви времена једнако траје Српска влада и царовање, и коју би и данас вољео сто пуша виђети, него Јадар, или и какво друго мјесто на свијету; али зато у њој нијесам ни кога назначио да купи пренумеранше, што нијесам имао никога позната. А да сам имао познаника, и да сам знао како се могу објавленија послаяти, ја би назначио кога да купи пренумеранте и у Сарајеву, у Мостару, у Требињу, у Зворнику, и по млогим другим мјестима; и заиста се не би преварио, зашто сам виђео, како трговци и мајстори из речени мјеста радо чате оно што разумију; које и овђе сад свједоче млоги пренуме ранти од њи, који се налазе по Далмацији и по Дубровнику.

1Ѵ. Њ. превосходителство високопреосв. Г. МОЈСЕЈ МИОКОВИЋ, православни епископ Карлштадтски, Њ. К. к. и А. величества дјејствишелни тајни совјетник.

V. Високопреосв. Г. ВЕНЕДИКТ КРАЉЕВИЋ, родом из Солуна (дакле земљак св. Ћирила и Методија), православни епископ Далматински, Бококоторски, Дубровнички и Истријски, који је још на прво објавленије, не чекајући ни писма ни препоруке, скупио у својој епархији 105 пренумеранта.

VI. Племенити Г. КОНСТАНТИН ЕМАНУИЛ БИКА от Дешанфалве, у Салској вармеђи таб. суд. асесор. Изненада ме довела срећа да сједим у кући овога Маћедоно - Влашкога Тюкюлије, који се особито обрадовао кад је разумијо и виђео, да се у његовој кући ради Српски Рјечник, и засвједочио је да га је он одавно жељео и тражио због Српскога језика.

ста,

ѴН. Покојни и незаборављени Г. ДРАГО ТЕОДОРОВИЋ из Тријекоји ми је послао близу четири стотине форинти у сребру, и за њи накупио пренумеранта у Тријесту. Из Трјестански пренумеранта види се, како људи помажу чему оће, н. п. младоме Ерцеговцу Г. Вилипу Лучићу не треба више од једне књиге, али он оће да узме 10, па да поклони сиротињи; тако Г. Петар Теодоровић узима себи и госпођи својој и седморма ђеце сваком по једну, а особито 6 за сиротињу. Да Трјестанци у оваковим догађајима нијесу помагали СтојкоБићу, Доситеју и Соларићу, могао би ко рећи, да мени зато помажу, што сам из Турске, као и они понајвише.

Ова господа нека дијеле само славу и благодарност за оно што се добро нађе у овој књизи, а што буде (или се коме учини) рђаво и неваљало, моја је кривица и срамота; и ја ћу за оно ученоме свијету од. говараши, и ђе што будем погријешио поправићу, што ли не будем (него се коме само учини), бранићу.

Још неколико ријечи да проговорим о ђекојим ријечима у овој

Књизи:

1) Ја сам овђе Српски језик раздијелио на три нарјечија (као што је сам по себи раздијељен), ш. ј. ЕРЦЕГОВАЧКО, којим говоре сви Србљи, који живе по Ерцеговини, по Босни (како Грчкога, тако и Турског закона) по Црној гори, по Далмацији, по Рвашској и по Србији озго до Мачве, до Ваљева и до Карановца; РЕСАВСКО, којим говоре Србљи по Браничеву, по Ресави, по Лијевчу и по Темнићу и горе даље уз Мораву, по наији Параћинској, по Црној ријеци и по крајини Неготинској; и СРЕМАЧКО, којим говоре Србљи по Сријему, по Бачкој, по Банату, по горњој Маџарској и по Србији око Сабе и око Дунава (до Мораве).

Највећа је (и готово једина) разлика између ови нарјечија у изговарању слова ѣ, које се у Ерцеговачком нарјечију изговара на четири начина: а) ђе се на њему глас не отеже, онђе га изговарају као је, н. п. 6јелило, цвјетови, пјеваши, рјечиш, умјеши, сјенина, вјеи т. д. 6) у оваковим ријечима послије д, л, н, ш, претвори се

чип,

[ocr errors]

дуђ, луљ, нуњ, шућ, аѣ остане само е, н. п. ђед, ђевојка, Беца; разбољешисе, кољено, љеса: позелењеши, стиђешисе, врћеши и т. д. *). в) а ђе би требало на њему глас отегнути, онђе се изговара ије, н. п. бијело, ријеч, дијете (род. ђетеша!), цвијет, сијено, вијек, пијевац, риједак (рјеђй) и т. д. (Бешто се овако изговара ије и у онаковим ријечима, ђе је у садашњему Славенском језику е, н. п. пијесак (пјесковишо), вријеме (времена, времениш), млијеко (мљечика, мљеча́р), ждријебе (ждре бета, ждребећи), јастријеб (јастребови, јастребаст) и т. д.). г) пред ј (я) изговара се као и, н. п. сијаши, вијати, гријати и т. д. У Сремачком нарјечију изговара се двојако: а) (и највише) као е, н. п. вера, мера, речиш, семе, певаши, сејати, вејаши, грејаши; бело, реч, деше, редак и т. д. 6) као и, н. п. ле шиши, вошиши, стидишисе, видиши, зелёнишисе, разболишисе и т. д. А Ресавско сё само по том разликује од Сремачкога, ішто се у њему и онђе говори е, ђе у Сремачкоме и, н. п. летети, виДети, вртеши, разболешисе, стидешисе, позеленети, волети и т. д. Осим ови општи разлика имају у Ресавском нарјечију још двије особите разлике (у склањању сущп. имена): а) што имена првога склоненија, која се свршују на г и на к, и у вин. млож, промјењују г на 3, к нац; тако исто и она имена, која се свршују на а и на у, имају и у вин. млож. с, н. п. во има розе, разбио Турце, има добре опанце, изео све орасе, продао кожусе и т. д. 6) што имена другога склоненија имају у даш. и у сказ. јед. броја е, н. п. дао девојке јабуку, носи на главе, седи у Ресаве, на Мораве, и т. д.

Између ови нарјечија мени се чини да се најједначије изговарају ријечи у Ресавскоме: зашто се у Сремачкоме може чути (понајвише у ђекојим глаголима трећега спрезања, у наклоненију неопредјеленом) и по Сремачкоме и по Ресавскоме, н. п. разболишисе и разболетисё, стидишисе и стидеши се, летити и летети, позеленио и позеленео и т. д. Тако се исто ове ријечи могу чути у Ерцеговачкоме по Ерцеговачки и по Сремачки, н. п. стиђешисе и стидитисе, лећети и летиши, позелењеши И позеленими, виђети и видиши, ослијепљети и ослијепиши и т. д.

Мени се ни једно ово нарјечије не чини љепще ни милије од другога, него су ми сва при једнака; а ову сам књигу зато писао Ерцеговачким: а) што се тако говори онђе ђе сам се ја родио, и тако сам најприје од мајке и од оца научио говориши; а 6) да виде Сријемци и Бачвани и Банакани, како њиова браћа и по оним земљама говоре: зашто сад о том ништа није писало.

!

се до

2) Судијин, Ћурчијин, абаџијин, и остала овакова имена, чини ми се да у женскоме и у средњем роду избаце оно пошљедње и, н. п. судијна, судијно; Курчијна, Курчино; абаџијна, абаџиј

но и т. д.

*) Послије и изговорасе у ђекојим ријечима и као је, н. п. mjеме стјеница, mjёшиши, тјешшан, мјешњи и т. д. а послије д врло ријешко, н. п. подјела, здјела (говорисе и жђела).

**

3) Божји, тичји, човечји, мишји, и остала овакова имена могу имати у женскоме и у средњем роду шичија, шичије; Божија, ← Божије; мишија, мишије и т. д. као да би у мушкоме роду било Божиј, шичиј, мишиј и т. д.

[ocr errors]

4) Ја сам овђе глаголе писао у наклоненију неопредјеленом, а може бити да би било приличније садашње вријеме наклоненија изјавителнога (као што пишу Грци и Лашини, и остали Славенски народи); шим би се код нас могло уштеђети неколико врсти, зашто има млого глагола који садашње вријеме имају једнако у свим нарјечијама, а наклоненије неопредјелено различно, н. п. вршим, врћеши, вртеши, вошиши; волим, вољеши, волети, волиши; зеленим, зелењеши, зе

ленети, зеленими; сидимсе, стиђетисе, стидешисе, стидимисе и т. д.: али баш зато мислим, да је у овоме првом Српском рјечнику требало овако, као што сам пописао: занито за онога, који тражи, не би сувише било и обадвоје да се налази по азбучном реду, н. п. писати, пишем; и пишем, писати и т. д.

5) Повраћателне сам глаголе понајвише само оне писао, који имају особито значење, н. п. Молим и кога, и МОЛИ Исе коме; изврћи (пушку), и изврћисе (н. п. извргла се врата; изврглисе људи) и ш. д., а ђе нема особитог значења, онђе се може разумјети и онако, н. п. Бући, феррен; вућисе, fi { [eppen; гријаши, wärmen; гријашиce, fich märmen и т. д. Ово се може се додати свакоме глаголу, н. п. не пјева ми се, једе ми се, плаче ми се, не чека ми се и т. д. запто би ово се требало писати свуда само за себе (као што чине Чеси, Пољаци и Крањци), н. п. надати се (као надао сам се), смијати се (као шта се смијеш) и т. д.

6) Донијо, цијо, бијо, и остале овакове ријечи, писао сам овако (с j) зато, што се послије каже донијела, донијело; цијела, цијело; бијела, бијело, бјељи и т. д. У. Ерцеговачком нарјечију једнако се говори бијело, млијеко, гнијездо; а у пјесмама кад затреба изостави се и (као што се и остала самогласна слова обично изостављају), па се пјева и говори бјело (6'јело), млјеко (млјеко), гијездо (гијездо), као што је мало прије напоменуто.

7) Овђе има неколико ријечи без икаквога значења, које сам ја чуо ђе се говоре, али сад не знам у право шта значе, као н. п. плесмо, тоња, илинча, факља, осока, утакмице и т. д. А ђекоје нијесмо Могли на вријеме да нађемо како се зову Њемачки, као н. п. греш, ждрепчаник (Drtfheit, hmäntel, öfterr. Drittel), перде (діе Zaften), срчаница (langmage, langwelle, Langwiebe, longurius, longula).

8) Код имена трава и дрвећа ђе стоји Linn., оно ми је казао Г. Андрија Волни, бивши управитељ Карловачке гимназије; а за које ми он није могао казаши како се зову по Линеју, код они смо само записали Да је трава некаква или дрво.

9) Ова крштена имена Српска, што се налазе у овој књизи, живе и данас у народу Србскоме, по неким мјестима мање, по неким више. По Србији млого и више има по Шумадији и доље преко Мораве, него горе преко Колубаре; а по Сријему, по Бачкој и по Банату, више и има у презименима, него у именима. Због имена Српски вриједно би било на

[ocr errors]
« PreviousContinue »