штампами један поменик из намастира Раче, који се сад налази у Фрушкогорском намастиру Беочину. То је велика књига, као окмоих на по табака (in folio), и у њој има неколике иљаде Српски имена (мушки и женски): мислим да су они људи, који су намастиру парусије писали Књига се ма почиње овако: „С Еогомъ почïнаемь сый свепый и Боже„ствены поменикЪ. Възнесенïа Господа Бога и спаса нашего Ісуса Хрісmа „БЪ храме раччи (!). поменованіе вьсѣхъ православныхъ Хрістіанъ." Тo joj je име; па онда почиње овако: „Поменик, господам Србскым помени гос„поди душе рабь своих. помени господи благочестиваго господина вла ,,дыку Сръбскаго неманю, Сімеона монаха и мироточца. И благочестиву Госпожду монахію Анастасію, *) Благочестиваго и прьваго краля стефана ,,монаха Сімеона и монахію анну. Влагочестиваго краля радосава монах „шанна; и монахію анну. Благоч. краля стефана уроша монах Сімеона н ,, монахïю Елену. Благоч. краля Стефана, монах Ѳеоктиста. Благоч. краля Стефана уроша. Благоч. и приснопоминаемаго цара смефана. Благоч. и „приснопоминаему царицу монахію Еvгнію. Благоч и приснопом. цара уро,, ша. Благоч. краля влькашина н сына его благоч. краля марна. Благоч. и ,,приснопом. кнеза лазара. Благоч. и присноп. госпожду монахію Еvгюнію. „,Благоч. и присноп, деспота смефана. Благоч. и присноп. влька бранковића. „Благоч. и присноп, госпожду монахію марину. Благоч. и хрїстолюбиваго ,,гюргя. Благоч. и прископ. госпожду деспотицу Ерину. И чадь ихь. Благоч. ,,деспота лазара. И подручне его госпожду Елену. Благоч. и христолюб. цаэрицу Мару. и грьгура. И стефана. Благоч. и хрïстолюб. монахію аггелію. ,,Благоч. и хрïстолюб. ïwанна деспота.” Послије ове господе стоје митрополити ево овако (вьсе свещенаго):,,Максïмь вишеградский. **) Марко звор„никЪ. Григоріи пожера (пожаревачки ?). ïшакимъ срм (сремски?). ї сіф бана(?). ,Эеофанъ пећ. їсїф баня. Максімѣ маркова црква (?). Симеонь -. јаћимъ :,ое доръ i Макарïй митрополити дабрскін (?). Исаïй - григорïи ужички ,, митрополиmb. јаким-," За митрополитима иду калуђери, попови, људи и жене, али све особито, и у реду свако име из почетка. Код мʌоги имена стоји и од куда је онај, а ђешто и које је године записан. Калуђери су сами писали сваки своје име и намастир од куда је; а имена прости људи писана су минејски лијепо, готово као једном руком. На имену књиге не стоји кад се почела писати ; врло стара не може бити, зашто није паргамент, него артија (врло лијепа и јака). Ја сам му књигу сву прочатио и нашао сам најстарији потпис калуђера їсїфа из доице од године 1623. Ту има калуђера и из они намастира, којима се данас јелба зидине знаду, н. п. из Вошњака, из Ивање и т. д. А има и из онакови намастира, којима ја заиста никад прије имена чуо нијесам, као н. п. равна рѣка, куманица, ораовица, осавница, дуић, кобековићѣ, Ооминя, Смеяноваць, Бранковина, уреклач', доном, ромїшнѣ, вувацѣ, воицъ, доица, добрунь, маржићъ, мажићъ, мећавацъ, градаць, рибница, шемʌють. Ова

,

*) Онђе се ова сва имена из почетка почињу. **) И митрополити стоје онђе из почетка,

сва имена стоје међу намастирима, защо мислим да нијесу села, нити каква друга мјеста.

10) Турске ријечи (које сам од прилике знао да су jамачно Турске) назначио сам звјездицом (*), и ђе ми је одма могло пасти на ум, замјењивао сам и Српским ријечма. Највише од ови Турскије ријечи могу се без сваке муке ишћерами из нашег језика, зашто имамо Српске мјесто њи; а ђекоје се може бити ни у години дана не спомињу: али сам и ја опет писао, зашто сам чуо ђе се у народу говоре, или пјевају; а има неколико и такови ријечи Турски, које ћемо мораши задржати и посвојими, н. п. боја (бојими, бојење), амане, шепсија, Ђерђеф, топ, барјак, барјактар, брк, бурмум (бурмумица), чак шире (Бекоји наши списатељи пишу ногавице мјесто чакшире; али ногавица данас код Срба значи само оно што стоји на нози, па и од гаћа и од чакшира! а у читавим чакширама имају двије ногавице, тур, ртмаче и Оно горе, што стоји око човека) и т. д. Али зато опет никакав памешан човек не може рећи, да је Српски језик опогањен муђим ријечма, и да се зато не може језиком назвати. Данас нема на овоме свијету ниједнога језика (ни старога ни новога), у коме нема муђи ријечи (и у самим Славенским класическим књигама мɅого заслуженога Раића има му и ријечи (гoмово) колико и у Српском језику, н. п. акциденцïа, арестъ, армїа, лагеръ, караулъ, команда, кондицïа, аттестацїа, линта, казна, пунктѣ, комендантъ, коллегіа, трактамъ, диш прикмъ, потенцïа, епистола, циркуль, фамилїа, квартиръ, конакъ, сандукѣ и т. д.). Али зато опеп ја туђе ријечи не браним, него и ја кажем, да се треба прудити и чистити језик од муђи ријечи (не само од Турскије, него и од сваки други чије му драго биле; зашто, н. п. Лапинске, или Њемачке ријечи, нијесу нама ни мало љепше од Турскије) колико се може; али што се не може не треба за оно мрзии на језик. - Ми друкчије не можемо почети наш језик чистити од шуђи ријечи, док најприје не познамо све наше ријечи, које се по народу говоре; па и онда oneni је боље узети туђу ријеч, која је позната у народу, него ли на опако нову градими, зашто то није за свакога у ч е н ог човека (а за простака јест : зашто су сви језици послали од простака, м. ј. од пастира и од межака; и простак никакву ријеч не може друкчије начинити, него управо онако, као што су и остале начињене). . О овом је вриједно да сваки наш списатељ особамо онај, који оће да чисти језик) прочита предговор Кампов к његовоме Њемачком рјечнику, који је писан ради чишћења Њемачког jeзика (Camp e Wörterbuch zur Erklärung und Verdeutschung der fremden Ausdrücke, 2te Aufl. Braunschweig 1813, 4.).

a

11) Које се ријечи данас не говоре у говору, него се само чују у пјесмама, оне сам забиљежио са см. (стајаћа, роtif), као љуба, чарни, стадо, ладо, лељо, и m, д.

У Бечу 10-га Окт. 1818.

Н. П. чедо,

в. с.

ИМЕНА ГГ. ПРЕНУМЕРАНТА ПО АЗБУЧНОМЕ РЕДУ:

1, СВЕШТЕНИЦИ.

2.

а) Митрополити. Високопреосв. Г. Агатангел, митрополит Бијоградски, и височајши екзарх све Србије Високопреосв. Г. Петар Петровић Негош, благоуправитељ и митрополит Црне горе, Рос. импераморског ордена светога великога кнеза Александра Невскога кавалер

6) Владике гледај у предговору.

в) Архимад рими.
Преч. Г. Герасим Омчикус, н. Керке.
-ДимитријеКрестић, Крушедолски.
- Јосиф Павићевић, н. Острога (у
Црној гори).

Лукиан Мушицки, Шишатовачки.
Мелентије Павловић; Враћевш,

нички.

Методије Лазаревић, Троношки.
Мојсеј Мануиловић, Ходошки.
Никанор Богешић, н. Савине.
- Прокопије Болић, Раковачки.

Сава Љубиша, н. Праскавице (у Далмацији).

Самоило Јаковљевић, н. Калинића (код моштију св. Краља).

Стеван Дубаић, Драговићки. Теодосије Станковић, родом из Ерцеговине, протосинђел консисморијални у Шибенику, и парох од Верлике.

г) Пром е.

Преч. Г. Богдан Милиновић, Рисански.
Иван Пејовић из племена Цеклина,
Ријечке наије (у Црној гори).

Јаков Поповић, Бококоморски,

дишмр. Пошнског консу пора са Г. Василије Прошић, на рана.