Page images
PDF
EPUB

СРПСКА ГРАМАТИКА.

о слоВИМА..

(Serborum linguae elementa 28; vocales 5; p syllabam facit vel absque vocali).

У Српском језику има 28 прости гласова (п. j. тако чисти, да се више

,

који се најпамепіније могу записати ево овим не могу раздијелиши) словима: а, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, и, ј, к, л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, ш, ћ, у, ц, ч , н, ш.

*

Слова се ова раздјељују на самогласна и на полугласна. Самогласни слова ми имамо 5, т.ј. а, е, и, о, у; а остала су сва полугла

сна.

Свако самогласно слово само по себи може бити слог и ријеч (у Српском језику), а од полугласнога ни једног слова не може бити слог ни ријеч без помоћи самогласнога, осим р (и предлога к и с, који су само ријечи, али слогови нијесу); а од самога р може бити слог, и помоћу њега (p) може се записати ријеч без самогласнога слова, н. п. р-ђа, р-ва-ње, за-рза-ти; прст, кост, крв, цов, црн, и т. д. Овакову службу чини р и код осталије, свију готово, Славенски народа, па и код самије Руса (који иначе радо умећу самогласно слово међу два полугласна, н. п. ѓолось, борода, корова, кровь, кресть, персть, мјесто глас, брада, крава, крв, крст, прст и т. д.) и у данашњему Славенском језику, н. п. бодрствовати, бодршій, мудрствовати, мудрУ Чеха и у Бугара чини овакову службу шїй, храбршїй, ржа и т. д. ил, н. п. длг, влк, слнце (да ли би се к овим ријечма смјело узети и Славенско с вѣтлъ, свѣтлшїй, подлѣ, подлшій, лжа и овакове ријечи?) и т. д..

остале

Кад р чини слог, а пред њим, или за њим, стоји самогласно слово онда нам треба метнути дебело јер (Ъ) **) између р и самогласнога слова, као знак, да оно самогласно слово не иде кр, него да је р само за -вра-о, за-р-за-ти, по-рсебе слог, н. п. гр-о-це, у-тр-о, ова-ти - се, и остале овакове ријечи треба писати: гръоце, умръб, овръао, заързаши, поърватисе и т. д. Овђе би се могао метну. гр’оце, или гр-оце, или још кати и какав други знак мјесню Ъ, н. п. г

[ocr errors]

*) Осим ови општи гласова могу се` чути у Српском језику још неки особити гласови: 1) Ерцеговци кашто изговарају с пред ј као Польско ś, а 3 као 2, н. п. сјекира, сјутра; изјео. 2) калуђери наши (особито по Србији) слабо изговарају ђ, ж, ћ, ч, џ, ш, него мјесто ђ и џ говоре дз (као што говоре Грци), мјесто ж, з; мјесто ћич, ц; а мјесто ш, с, н. п. дзаце! оди не цу ти ниста; ва истину Бозју и т. д. Па је то народ узео у подсмије и у свима приповијеткама, ђе се каже да је што калуђер говорио, тако се изговарају (још кроз ноз) та слова,

**) По Српски би управо требало казати дебели јер (као остале ријечи које се свршују на полугласно слово), али су наши књижевници узели по Њемачкоме сва слова у средњи род.

ко друкчије; али је Ъ најприличније: зашто је познато међу људма, а

ништа не значи.

О ПРЕТВАРАЊУ ПОЛУГЛАСНИ СЛОВА.

(de consonantium commutationibus)

Често са догађа у ријечима, да се, благогласија ради *), једно полугласно слово претвори у друго; и ово је претварање двојако:

та.

1) Нека су полугласна слова врло налик по гласу једно на друго, н. п. бип, гик, дим, ђић, жиш, зис, џич. Ова су сва слова ко налик (по гласу) једно на друго, да се само по щом разликују, што је 6 мекше од п, годк, дод m, ђ од ћ, жод ш, зодс, ац од ч. Кад у каквој ријечи дође које од овије мекши слова пред тврђе (друго,, а не пред његово), онда се оно мекше претвори у друго тврђе од њега (зашто се друкчије не може изговорили **), н. п.

6 у п: шиб, шипка; Срб, Српски; ***) засопце, клупче, и т. д. и: нокти (и послије нокат)

[ocr errors]

m:

: јад, јашка! нудити, нушками; одиграти, ошпјевати и ш. д. Кад дође у ријечи д или т пред с, онда се кашто претвори обоје у ц, н. п. љуцки мјесто људски; Гроцка (ријека и мала варошица између Бијограда и Смедерева) мјесто Гротска (а прилагателно само Грочански): и тако се готово изговара у свима оваковим (производним) ријечма, н. п. у господски, градски, братски и м. д. али ја нијесам смијо написати госпоцки, брацки: зашто се ђешто чује д, или т, пред с (особито у сложеним ријечма, н. п. подсириши, одсвакле, одслужили и т. д.); а ђешто се опет избаци д или пш на поље (особито у глаголима), н. п. предем, прести; метем, месши; једем, јести; плетем, плести; госпоство, проклество ит. д. По правилу требало би да се д пред с претвори у т, али будући да се тешко изговара и једно и друго: зато сам ја оставио онако. Ја сам чашио у књигама, што су писали прости Србљи,

*) Ово је благогласије готово тако различно међу народима, као и вкус међу људма: што је једном народу благогласно, що другоме може бити најпротивније, н. п. Србљину су благогласне ове ријечи: прст, крем, срп, брк, шог, вог, срг, и остале овакове, а Трк и Талијан затиснули би уши од овакови ријечи; Чесима је и Бугарима благогласно 4 међу два полугласна слова, н. п. длг, плн, слице, а Србљи не само што у оваковим ријечима имају у мјесто л (н. п. дуг, пун, сунце и т. д.), него га (л) ни на крају ријечи, или слога, не могу да топе, већ га промијене у о, н. п. писао, кота о, жетеоци, сеоце и т. д.

**) И ово је опште и природно правило у свим језицима само што нови граматици не кажу да се слова премјењују, него да се изговарају (н. п. Аделунг каже да се в пред t изговара као p); а Грци су и Латини о том и правила написали које се слово пред којим, и у које претвара. Пуне су Грчке и Латинске књиге примјера о том, н. п. scribo, scripsi, scriptum; урафы, урантов, правди». А и у самим Славенским књигама налази се трага од ови правила само што и нијесу свуда држали, н п. у граматици Г. Мразовића, на страни 52 — 33, стоји: „воз, раз, „из, без, низ, да разликуются вѣ писани от вос, рас, ис, бес, нис. ,, 1. воз, раз, из, без, низ, слагаются с реченіями onit писмене са,, могласнаго либо согласных 6, г, д, ж, з, л, м, н, р, с, ч, ,, начинаемыми. н. п. воз'ярюся, разбію, изведу, беззлобень, безчиніе, и проч. 2. вос, рас, ис, бес, нис, слагаются сѣ реченіями отъ „писмень согласных к, п, ш, х, ц, ш, щ, начинаемыми. н. п. вос, кликну, расхищу, исцѣленіе, беспокойный, нисхожу, и проч." ***) у млогим старим књигама Српским стоји написано Српски, н. п. у. Душановој дипломи (што је споменута на страни 282): „ земли сръпоцеи.

B,

ђућ

Ж

који нијесу ни чули за етимологију, и госпоски, и госиоцки, и господски; и осјећи, и оцјећи, и одсјећи и т. д. А кад дође д или т:а) пред ц, ч, џ, онда се свагда избаци, н. п. када, каца, качара, Градац, из Граца; путо, пуце (у родителн млож. путаца, а умалително путашце); отац, оца, оче, очевина; шками, чем; пашка, паче, пачји; кост, кошчица (мјесто костчица); сат, саџија и т. д. 6) кад дође д или ш пред и или пред 6, а послије ж, з, с, н. п. нужда, нужно; гост, гозба (мјесто гоздба); болест, болесник, болесница и т. д. в) кад дође д пред т, или т пред д, онда се свагда предње изостави, н. п. отками (мјесто одшкаши); пошка (место подшка); одржати (мјесто оддржати); или се уметне међу њи а, н, п. одадниши, одадријеши и п. до

ш: држак, дршчић; дожи, дршками (н. п. псето на свиње); муж, мушко и т. д. а — с: разапети, распети (Слав. распяшїе); о овом имају правила и У Славенским граматикама (као што је напоменуто мало прије). А кад дође 3 пред ж или пред ш, онда се изостави, н. п. ражалишисе, рашиши и т. д. Тако се исто изостави з кад дође пред с, н. п. расшавиши, расташисе, расјећи (овако исто чине и Руси, н. п. росадник (расадник), росоль (расо) и т. д.; или се, у шаковом Догађају уметне а међу зис, н. п. разасуши, изасуши и т. д. — ч: бардакчија (или бардагџија).

Тако се тврђе пред мекшим претвори у тврђе, н. п.

г: мозак, мозга; дрозак, дрозга; свагда, нигда; (Славеи. ско) гдѣ; буљугбаша и т. д.

П - 6:

E G

[merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

: топ, тобџија.

[ocr errors]

3: саградити, зграда; сабор, збор, зборникъ *) (као иРуси што пишу збираю, собралъ, собрать; збище и т. д.); нос, ноздрва и т. д.

ц: наручити, наруџбина.

Ж: задужбина, што се гради за душу.

д: сват, свадба **); косими, косидба; кочими, крчидба

и т. д.

2) Нека пак полугласна слова нијесу по гласу тако налик једно на друго, али су изнутра по природи својој тако сродна, да се радо претварају једно у друго; тако се претвори :

[ocr errors]

гу ж, зиућ, н. п. рог, роже, рози; могу, можеш, мози; диго, диже, дизаши, дићи; лего, леже, лези, лећи и т. д. Д 5, н. п.глодами, глођем, родими, рођен; досадити, досаБивами; пруд, запруђе; лад, залађе; грозд, грожђе и т. д. в — жиуг, н. п. кнез, кнежев, кнегиња; нашезаши, натежем, натегнути; резати, режем; мазати, мажем и т. д. а осбито пред ђ, љ, њ, свагда се претвори зуж 9 н. п. грозд, грожђе; гвозден, гвожђе; зло, жље, разлиши, ражљеваши, загазити, загажња и т. д.

к — ћ, — циуч, н. п. реко, рећи, ***) реци, рече; пеко, пећи, пече, пеци; јунак, јунаци, јуначе и ш, д.

*) У Будиму су од прије шпампали зборникъ (као што је од старине), а сад од како се почео језик поправљати, и то је поправљено да буде сборник!

**) Руси пишу свадьба, па опет знаду да није од свађати, него од

сват.

***) Бекоји наши списатељи и књижевници кажу, да не треба писати браћа, пруће, и остале овакове ријечи, са ћ, него са ть (брашьа, прутье): „да се зна, веле, да је од брат и од прут, а не „од браћ и од прућ." На тај начин не би требало писати ни рећи, пећи, лећи, И остале овакове ријечи, са ћ, него са кь,

и гь

і уљ (пред 6, в, м, п), н. п. рибљи (мјесто рибји), зарукавље (мјесто зарукавје), безумље (мјесто безумје), копље (мјесто копје) и т. д.

л — Љ, н. п. молиши, мољен; солиши, сољен; крило, окриље; весело, весеље и т. д. Кад л дође накрај, слога, онда се претвори у о, н. п. пратилац, пратиоца ; писао, писала; котао, котла; колац, коца (мјесто кооца, као исб, во, соко, мјесто сбо, воо, сокоо; ја се опомињем само у потмоо два о да се изговарају); грло, гръоце; село, сеоце, сеоски и т. д. осим ђекоји ријечи, особито туђи, или које се ријетко говоре, н. п. тоболац, тоболца (а не тобоца); силни; бијел, Цијел (говорисе и бијо, цијо, а у Рес. и у Срем. нарјечију само бео, цео); бијелац, бијелца; цијелац, цијелца; ђаволски, анђелски; болша, алал, султан, кашил, мезил, алка, алва и т. д. А у ђекојим се ријечма говори обадвоје (и лио), н. п. пријестол и пријесто; анђели анђео; болна и бонаи т. д. в, н. п. мама, тавница; рамо, обравница (но ово је већ етимологическа премјена) и т. д.

[ocr errors]

Н

-

њ, н. п. грана, грање; ранити, рањен; наканитисе, накањиватисе и т. д. У ђекојим се ријечма претворило нул (послије м), н. п. млого, сумља; кад се догоди м и н заједно (мн), онда се претвори или му в (н. п. шавница), илинул, као млого; но и ово су старе етимологическе премјене.

,

ш, н. п. писати, пишем; носити, ношен; квасими, квашен; умјестити, умјештати; а особито пред љ њ, ћ, ч, н. п. размислити, размишљавати; послати, пошљем; просити, прошња; носити, ношња; данас, данашњи; ноћас, ноћашњи; лист, лишће; очистити, очишћен; ћерами, ишћерами; даска, Дашчица, дашчара; љуска, љушчица; кост, кошчица; ишчистими, ушчупати н и т. д. као и у Трка 9 мјесто ůxt и т.д. т - ћ, н. п. брат, браћа; прут, пруће; врашиши, враћаши; испратити, испраћен и т. д.

[ocr errors][ocr errors]

т (пред њ), н. п. броћ, брошњак; воће, вотњак; гаће, гатњик; срећан, говорисе и сретна, срешно; добросретњиким. д.

ч,

н. п. јарац, јарче; мјесец, мјесече; зец, зечина й ш. д.

(рекьи, пекѣи, легьи), да се зна да је од реко, пеко, лего, a не од рећо, пећо, лећо. Ајде могло би и шо биши; али како ћемо записати јунаци и врази, да се зна, да је од јунак и од враг, а не од јунац и од враз? како ли ћемо записали у звапп. оче и кнеже, и у твориш. радошћу и жалошћу, да се зна, да је у именит. отац, кнез, радост и жалост, а не оч, кнеж, радошћ и жалошћ? како ли ћемо записати реже и пише, да се зна, да је од резаши и од писати, а не од режащи и од пишами, и т. д. Ако станемо метати по једно јер (ь) код г, 3, к, с, ц, онда нам преба начиниши још неколико средњије, или мршавије јерова; па ћемо тек на пошљешку виђеши, да се опет не може записати као што би се ћело. Свето писмо каже, да нико не може двѣма господинома работати, а ђекоји би људи Кели, да им слова показују и како се ријечи изговарају, и шта значе, и од куда су постале! Квинтилијан каже, да су слова само зато измишљена, да се њима записују ријечи онако као што се изговараују; и то су знали, и сад знаду сви прави граматици и у језику вешти списатељи и књижевници; само оне надрикњиге (фушери књижевни), који су нешто научили, па Мисле да већ ништа нема што не знаду, не могу то да разумију и да признаду.

О УДВОЈАВАЊУ СЛОВА.
(de literarum geminatione)

Два а једно до другога налазе се само у оним ријечма, ђе је х у Сла венском језику, н. п. мааши, маање; снаа; ора, ораа; пра, праа; гра, граа; стра, страа и т. д. Истина да се ове ријечи мушкога рода, у родим јед тако изговарају, као да би било једно дугачко а (@), али су у пјесмама свуда два слога, н. п.

„Од пушчаног праа и олова
,,Праа има, ал' олова нема
,,Подигло се неколико Влаа
,,И понели у шиквици праа*)

[ocr errors]

Два е и два и тешко ће се ђе наћи заједно једно до другога.

Два о могла би често доћи једно до другога у оним ријечма, ђе се А послије о претвори у о; али народ свагда у таковом случају слије она два о у једно дугачко, н. п. колац, коца (мјесто кооца); болан, бона; соко, во, сб, сочица, до, сто, го и т. д. (ја се опомињем само употмо о два о да се изговарају). Него у оним ријечма, ђе је у Славенском језику х, могу се и два о заједно наћи, н. п. соа, у звателн. со 0; поод, пооде, поодими и т. д. (и у сложеним ријечма, н. п. црноок). У таковим ријечма могу се наћи и два у заједно, н. п. у шрбуу, у кожуу, уруу:

У злу руу, у кожуу,

, у злој капи, и шубари

Два једнака полугласна слова нигђе не могу стајати заједно у Српском језику, него се свагда једно изостави кад се догоде у каквој сложеној ријечи, н. п. безакоње (мјесто беззакоње), безаконик, одржаши, мачји, мачица (а немачији и т. д.), квочка, квочешина и т. д. или се умешне а међу њи, н. п. одадниши, изазвати, одаДријеши, безазлен; као и са сином, са сестром; са земљом и т. д.

О СЛАВЕНСКИм слоВИМА.

(de literis linguae Serborum ecclesiasticae)

[ocr errors]

3,

У Славенскоме, или у нашему црквеном језику, има 45 слова, ш. ј. а, б, в, г, д, е, ж, з, 5, з, и, ї, к, л, м, н, о, п, р, с, ш, 8, у, ф, х, 3, ц, ч, ш, щ, ъ, ы, ь, ѣ, є, ю, Х, ш, а, А(я), 3, 4, ѳ, v. Ако још к овима додамо ћ и џ (која се налазе у Српским рукописима од 400 и више година), и оно є, што се налази ў Србуљама, онда ће и биши 48. Из овије слова ми имамо: а, б, в, г, д, е, ж, з, и, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ц, ч, ш, Ъ (о којима за сад не треба више говорити); а немамо: 5, 3, 1, 8, ф, х, W, ш, ы, ь, ѣ,

,

ю, А, , ю, й, я, 3, 4, ѳ, v. Да узгред и њи мало прегледамо: 5 Чита се данас у Славенском језику као из (и Руси су га оставили одавно). 7 Није друго ништа, него з, само што је друкчије начињено.

* Значи 1) као и, н. п. вїно **), архімандріть, пію, Марїа и т. Д. 2) као ј, н. п. ближчій, домашній, горній, козїй и т. д.

8 Значи као и у (и њега су Руси оставили).

4 Само је за туђе ријечи, и изговара се мало тврђе него в. Прости Ср6љи или га изговарају као в, н. п. Стеван, Стева; Вилип, Вића и т. д. или га промијене у п, н. п. Стјепан, Трипуњдан, Трипко и т. д. Но будући да у нашему језику има ријечи Турски, које

*) Ђекоји наши Списатељи пишу раана, подрааними, воозит. д Ово нити је Српски ни Славенски, него је Њемачко- Српски: зашто су они виђели ђе Нијемци овако крпе и натежу у њиовом је. зику, па би и они ради да уведу у свој. Ово је четврта служба, која се иите од слова, т. ј. да показују и разлику гласа у ријечма! **) Већ и Руси пишу вино, архимандрить.

****

« PreviousContinue »