Page images
PDF
EPUB

СРПСКА ГРАМАТИКА.

о слов им А..

(Serborum linguae elementa 28; vocales 5; p syllabam facit vel absque vocali).

[ocr errors]

*

сна.

У

Српском језику има 28 проспи гласова (m. ј. тако чиспи, да се више не могу

раздијелиши), који се најпамепіније могу записати ево овим словима : а, б, в, г, д, 5, е, ж, з, и, і, к, л, љ, м, н,њ, о, п, р, с, пі, і, у, ц, ч, ш, ш.

Слова се ова раздјељују на са могласна и на полугласна. Самогласни слова ми имамо 5, п. ј. а, е, и, о, у, а остала су сва полуглаз Свако самогласно слово само по себи може бити слог и ријеч (у Српском језику), а од полугласнога ни једног слова не може бити слог ни ријеч без помоћи самогласнога, осим р(и предлага нис, који су само ријечи, али слогови нијесу); а од самога р може били слог, и помоћу њега р) може се записати ријеч без самогласнога слова , н. п. р-қа, р-ва –ње, за - рза - пи; прст, крст, крв, црв, црн, и т. д. Овакову службу чини ри код оспалије, свију готово, Славенски народа, па и код самије Руса (који иначе радо умећу самогласно слово међу два полугласна, н. в. Ѓоло съ, борода, корова, кровь, крестъ, перспъ, мјесто глас, бра» да, крава, крв, крсп , прст и т. д.) и у данашњему Славенском језику, н. п. бодрс ні в ова пi и, бодрш їй, мудрствова пи, мудрш їй, храбршій, ржа и т. д. - у чеха и у Бугара чини овакову службу ил, н. п. дло, влк, слнце (да ли би се к овим ријечма смјело узети и Славенско свѣтлъ, свѣплшій, подлъ, подлшій, лжа и овакове ријечи ?) и т. д..

Кад р чини слот, а пред њим, или за њим, споји самогласно слово, онда нам треба метнули дебело јер (ъ) **) између ри самогласнога слова , као знак, да оно самогласно слово не иде кр, него да је р само за себе слог, н. п. гр-о-це, у - пр-о, о-вр • a •0, за •p-за-пи, по-рва - ми - се, и остале овакове ријечи преба писати: гръоце, умръо, овръао, заърза пи, пoърва ми се и т. д. Овђе би се могао метнупи и какав други знак мјеспо ъ, н. п. гр’оце, или гр-оце, или још ка

остале

*) Осим ови општи гласова могу се чупи у Српском језику још неки осо

били гласови: 1) Ерцеговци кашпо изговарају с пред јкао Польскo 5, а . з као і, н. п. секира, сјутра; изјер. 2) калуђери наши (особито по Србији) слабо изговарају , ж, 5, ч, ц, ші, него мјеспо Би и говоре дз (као што говоре Грци), мјесто ж, 3; мјесто бич, ц, а мјесто ш, с, н. п. дзаце! оди не цу ти нисла; ва истину Боа зју и т. д. Па је то народ узео у подсмије и у свима приповијекама, фе се каже да је што калуђер говорио , ако се изговарају (још кроз

ноз) па слова, **) По Српски би управо пребало казати дебели јер (као оспале рије.

чи које се свршују на голугласно слово), али су наши књижевници узели по Њемачкоме сва єлова у средњи род.

XXX

хо друкчије; али је ъ најприличније: зашто је познато међу људма, а

ниша не значи.

г

опPETBAPAњу полугЛАСНИ СЛОВА.

(de consonantium commutationibus) Често са догађа у ријечима, да се, благогласија ради *), једно полугласно слово претвори у друго ; и ово је претварање двојако:

1) Нека су полугласна слова врло налић по гласу једно на друго, н. п. бип, гик, дип, ђи і, жиш, зис, цич. Ова су сва слова mа. хо налик (по гласу) једно на друго, да се само по щом разликују, што је б мекше од п, год к, д од п, $ од ћ, жод ш, з од с, а ц од ч. Кад у каквој ријечи дође које од овије мекици слова пред тврђе (друго, а не пред његово), онда се оно мекше претвори у друго піврђе од њега (зашто се друкчије не може изговорити **), н. п. 6 уп: шиб, шипка; Срб, Српски; ***) засопце, клупче, и т. д.

и: нокти (и послије нока ) д м: jад, јали ка! нуди и, ну тками; одиграти, опі пјева

пи и т. д. Кад дође у ријечи дили п пред с, онда се зашто претвори обоје уц, н. п. љуцки мјесто људски; Гроцка (ријека и мала варошица између Бијограда и Смедерева) мјеспіо Гро п. ска (а прилагателно само Грочански): и ако се готово изговара у свима оваковим (производним) ријечима, н. п. у господски, градски, браті ски и I. д.

али ја нијесам смијо госпоцки, брацки: зашто се ђешто чује д, или , пред с (особншо усложеним ријечма, н. п. подсири пі и, одсвакле, одслужи Пи и п. д.); а фешно се опет избаци дили п на поље (особигпо углаголима), н. п. предем, преспи; ме пем, меспи; једем, јеспи; плетем, плести; госпос и во, проблество и т. д. По правилу требало би да се д пред с претвори уп, али будући да се пешко изговара и једно и друго: запiо сам ја оста. вио онако. Ја сам чапио у књигама, што су писали прости Србљи,

нагIисали

*) Ово је благогласије готово mако различно међу народима , као и вкус

међу људма : шпо је једном народу благогласно, що другоме може бити најпропивније, н. п. Србљину су благогласне ове ријечи : персп, креп, срп, брк, прг, врг, сре, и остале овакове, а Трк и Талијан записнули би упци од овакови ријечи ; Песима је и Бу. тарима благогласно лмеђу два полугласна слова, н. п. длг, план, Слнце, Србљи не само што у оваковим ријечима имају у мјесто л (н. л. дуг, пун, сунце и пп. д.), него га (л) ни на крају ријечи, или слога, не могу да трпе, већ га проусијене уо, н. п. писао, ко.

та о, же теоц, и, сеоце и т. д. **) и ово је опште и природно правило у свим језицима; само што но.

ви граматници не кажу да се слова премјењују, него да се изговарају (н. п. Аделунг каже да се в пред t изговара као р); а Грци су и Латини о пом и правила написали које се слово пред којим, и у које претвара. Пуне су Грчке и Латинске књиге примјера о пом, н. п. scribo, scripsi, scriptun; үерә, ураттis, Yespon». А и у самим Славенским књигама налази се трага од ови правила само што и нијесу свуда држали, нп. у граматици г. Мразовића, на страни 32 33, стоји : ,,воз, раз, „из, без, низ, да разликуются вb писани оnib вос, рас, ис, бес, нис. » 1. воз, раз, из, без, низ, слагаются с реченіями опіt писмене сау могласнаго либо согласныхъ б, в, г, д, ж, з, л, м, н, р, с, ч, начинаемыми. н. п. Соз'ярюся, разбію, изведу, беззлобенъ, безчиніе,

проч. 2. вос, рас, пс, бес, нис, слагаются cb реченіями опі „писменъ согласныхъ к, п, ф, х, ц, ш, щ, начинаемыми. н. в. вос

» Кликну, расхицу, исцѣленіе, беспокойный, нисхожу, и проч. ***) у млогим старим књигама Српским споји написано Српски, н. п.

у. Душановој дипломи (што је споменута на страни 282): „земли сръпсцеи.

[ocr errors]
[ocr errors]

i

н.

[ocr errors]
[ocr errors]

M

који нијесу ни чуди за епи мологију, и госпоски, и госиоцк it, и господски; и осјећи, и оцјели, и одсјећи и т. д. А кад дође дили м: а) пред ц, ч, ц, онда се свагда избаци, н. п. када, наца, качара; Градац, из Граца; путо, пуце (у родителн. млож. пум аца, аумалително пу пашце); отац, оца, оче, очевина; тка ми, чем ; па пка, паче, пачји; кост, кош чица (мјесло кос пчица); сап, сација и п. д. 6) кад дође д или по пред н или пред б, а послије ж, з, с, н. п. нужда, нужно; гос , гозба (мјесто гоздба); болест, болесник,

болесница и п. д. в) кад дође д пред па, или п предд, онда се свагда предње изостави,

опка ми (мјесто од тками); попка (местно подпка) ; одржа пи (мјесто оддржати); или се уменне

међу њи а, н, п. oдaдни пи, одaд ријент и и т. д. hy k

Ін: држак, дршчић; држи, дршками (н. п. псено на свиње);

му і , м у шко и Пі, д. — с: разалепи, распепи (Слав. распятїe); о овом имају правні

ла и у Славенским граматикама (као што је напоменуто мало прије). А Кад дође з пред жили пред ш, онда се изостави, н. ін. ра жаки пи и се, раш и ти и т. д. Тако се испо изостави з кад дође кіред с, н, п. растави по и, распаптисе, расјећи (овако испо чине и Руси, н. ін. росадникЬ (расадник), росолЪ (расо) и пе. д.; или се, ў паковом

догађају уметне а међу'зис, н. п. раза супти, изасупи и т. д. ц - ч: бардакчија (или бардагција).

Тако се тврђе пред мекшим препвори у тврђе, н. п.
г: Мозак, мозга; дрозак, дрозга; свагда, нигда; (Славеи.
ско) гдѣ; буугбаша и т. д.

б: поп, побција. с — 3: сагради ин, зграда; сабор, збор, зборникъ *) (као и Руси

шпо питиу збираю, собралъ, с обра пь; з б ині їe и т. д.); нос,
но здрва и т. д.
ц: наручити, наруџбина.

ж: задужбина, што се гради за душ у.
д: сваі, свадба **); косип и, косидба; крчи п и, крчид ба
и , д.

2) Нека пак полугласна слова нијесу по гласу тако налик једно на друго, али су изнутра по природи својој тако сродна, да се радо препварају једно у друго; тако се претвори : гуж, зи у ћ, н. п. рог, роже, рози; могу, можеш, мози; ди

го, диже, дн за пi и, дићи; лего, леже, лези, лекин т. д.
ѣ, н. п. глода п и, глођемродип и, рођен; досадити, доса.
ђивалі н; пруд, запруђе; лад, залађе; грозд. грожђе и т. д.
ж нуг, н. п. кнез, кнежев, кнегиња; на теза пi и, на межем,
на пi eгну пи; реза ми, режем; маза по и, мажем и п. д. а ос.
fiито пред $, љ, њ, свагда се препвори з уж, н. п. грозд, гро-
ke; гвозден, гвожђе; зло, жље, разли пи ражљева п и,

загаз и ми, загажња и т. д.
к — ћ, — циуч, н. п. реко, рећи, ***) реци, рече; пеко,

пече, пеци; јунак, јунаци, јуначе и т. д.

[ocr errors]

II

TII

[ocr errors]

неки,

сват.

*) у Будиму су од прије типампали зборникЪ (као што је од спарине),

а сад од како се почео језик поправља ми, и по је поправљено да

буде сборникъ! **) Руси пишу свадьба, па опет знаду да није од свађа и, него од ***) Бекоји наши списаптељи и књижевници кажу, да не треба писати 6 pafia,

, пруће, и остале овакове ријечи, са f, него са пь (брапь а, пруть е) : да се зна, веле, да је од брати од прут, а не „од браћн од прућ.” На тај начин не би требало писані ни рећи, neki, neku, остале овакове ријечи, са і, него са нь

и

[ocr errors]
[ocr errors]

іум (пред б, в, м, п), н. п. ривли (мјесто рибји), зарукавље

(мјесто за рукавје), безумље (мјеспіо без умје), копље (мјесто

копје) и т. д. л — љ, н. п. моли ми и, момен; соли ти, сољен; крило, окриље;

весело, весеље и т. д. Кад л дође накрај , слога, онда се пре. півори уо, н. п. пратилац, пратиоца ; писао, писала; копао, котла; колац, көца (мјесто кооца, као и сб, вб, сокб, мјесто соо, воо, с оноо; ја се опомињем само у по п мою два о да се изговарају); грло, гръоце; село, се оце, сеоски, и т. д. осим ђекоји ријечи, особимо туђи, или које се ријетко говоре, н. п. поболац, поболца (а не побоца) ; силни; бијел, цијел (говорисе и бијо, цијо, а у Рес, и у Срем. нарјечију само бео, цео): бијелац, бијелца; цијелац, цијелца; ђаволски, анђелски ; бол па, алал, султан, капил, ме зил, алжа, алва и т. д. А уђекојим се ријечма говори обадвоје (или о), н. п.

пријес полипријеспi o; анђели анђео; болна и бона и т. д. - в, н. п, пама, павница; рамо, обравница (но ово је већ

етимологическа премјена) и т. д.
њ, н. п., грана, грање; рани ми, рањен; накани писе, на-
кањива пi и се и пi. д. У Бекојим се ријечма претворило нул (пос-
лије м), н. п. млого, сумља; над се догоди м, ин заједно (мн),
онда се препворіг или мув (н. п. Павница), или нул, као мло-
го; но и ово су старе етимологическе премјене.
ш, н. п. писап II, пишем; носи ми, ношен; Квасилі и, кваше н;
умјес п и ми, умје и т а т и; а особимо пред , њ, ћ, ч, н. п.
размисли по и, размишљава пи; послат и, по шљем; проси-
пи, прошња; носи по и, ношња; данас, данашњи; но fac,
ноћа и њи; листі, лишће; оти с ми ти, очиш кен; кера-
I и,

иш керапи; даска, да шчица, да шчара; муска,
ъу шчица; коси, кошI чица; и iшчисли ми, у шчупа п и н
и т. д. као и у Трка Pix9° 8km» мјесто Ріхт” ЕАпр и т. д.
- f, н. п. брапі, браћа; прут, пруће; вра шиши, враћа пи;

испрати п и, испраћен и п. д. f л (пред њ), н. п. броћ, бропі њак; воће, вошњак; гаће,

гап њик; срећан, говорисе и сретна, сретно; добро-
сре п њик и т. д.
ч, н. п, japaц, јарче; мјесец, мјесече; зед, зечина п. д.

H

(рекьи, пекѣ и, легън), да се зна да је од реко, пеко, лего, а не од рећо, пећо, леко. Ајде могло би и по биги; али како ћемо записати јунаци и врази, да се зна, да је од јунак и од враг, а не од јунаци од враз? како ли ћемо записали у звапі. оче и кнеже, и у творипі. радошћу и жалошћу, да се зна, да је у именипі. o пaц, кнез, радост и жалост, а не оч, кне жі, радошћ и жалош К? како ли ћемо записали реже и пише, да се зна , да је од резами и од писати, а не од режа ми и од пиша m и? и т. д. Ако спанемо мелами по једно јер (ъ) код г, 3, к, с, ц, онда нам преба начинили још неколико средњије, или

рш авије јерова ; па ћемо тек на пошљепіку виђепти, да се опеп не може записати као што би се tело. Свето писмо каже, да нико не може двѣма господинома работан, а ђекоји би људи ћели, да им слова показују и како се ријечи изговарају, и значе, и од куда су поспі але! Квинпилијан каже, да су

запо измишљена, да се њима записују ријечи онако као и п о се изговара ују; и то су знали, и сад знаду сви прави граматици и у језику вештин списатељи и књижевници ; само оне надрикњиге (фушери књижевни), који су нешто научили, па мисле да већ ништа нема што не знаду, не могу по да разумију и да признаду. ,

[ocr errors]

ш м а

слова само

[ocr errors]

о удвоЈАВА њу слов'А.

(de literarum geminatione) Два а једно до другога налазе се само у оним ријечма, ђе је ху Слая зенском језику, н. п. маани, міање; снаа; ора, ораа; пра, пра а; гра, граа; стра, страа и . д. Истина да се ове ријечи мушкога ро. да, у родит. јед. тако изговарају, као да би било једно дугачко а (а), али су у пјесмама свуда два слога, н. п.

„Од пушчаног праа и олова
„Праа има, ал' 'олова нема
„Подигло се неколико Влаа
„И понели у шиквици пра а*)
Два е и два и пieiшко ќе се ђе наћи заједно једно до другога.

Два о могла би често доћи једно до другога у оним ријечма, ђе се л послије о претвори уо; али народ свагда у маковом случају слије она два оу једно дугачко, н. п. колац, коца (мјеспо кооца) ; волан, бона; соко, вб, сб, сб чица, дб, cm б, го и т. д. ја се опомињем само упоп моо два о да се изговарају). Него у оним ријечма, ђе је у Славенском језику х, могу се и два о заједно наћи, н. п. Соа, у звателн. соо; по од, пооде, поодипи и т. д. (и у сложеним ријечма, н. п. црноок). У таковим ријечvia могу се наћи и два у заједно, н. п. у првуу, у кожуу, уруу:

» у злу, руу, у кожуу,
уу злој капи, и шубари

Два једнака полугласна слова нигђе не могу стајали заједно у Српском језику, него се свагда једно изостави кад се догоде у каквој сложе. ној ријечи, н. п. безакоње (мјесто беззакоње), безаконик, одржапи, манји, мачица (а не маччјии т. д.), квочка, квоче пі ина и т. д. или се умешне а међу њи, н. п. oдад ними, изазва пи, одаАријеши, безазлен; као и са сином, са сестром ; са земљом и т. д.

в слА в Енским слов и мА.

(de literis linguae Serborum ecclesiasticae) у Славенскоме, или у нашему црквеном језику, има 45 слова, п. і. а, б, в, г, д, е, ж, 5, 5, з, и, I, к, л, м, н, о, п, р, с, п, 8, у, ф, х, 8, ц, ч, ш, щ, ъ, ы, ь, ѣ, ё, ю, X, ю, а,

А (я), 3, ф, ө, у. Ако још к овима додамо Киц (која се налазе у Српским рукописима од 400 и више година), и оно ж, шо се налази у Србуљама, онда ће и бипи 48. Из овије слова ми имамо: а, б, в, г, д, е, ж, з, и, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ц, ч, ш, ъ (о којима за сад не треба више говорити); а немамо: 5, 8, 1, 8, ф, х, ш, щ, ы, ь, ѣ, є, ю, X, ю, а, е, я, 3, ф, ө, у. да узгред и њи мало прегледамо: ѕ Чипа се данас у Славенском језику као из (и Руси су га оставили одавно). З није друго ништа, него з, само што је друкчије начињено. * Значи ) као и, н. п. віно **), архімандрії іmъ, пїю, Марја и т. д.

) као ј, н. п. ближ їй, домашній, горній, коз їй и т. д. 8 Значи као и у (и њега су Руси оставили). ф Само је за пуње ријечи, и изговара се мало тврђе него в. Прости Срб

љи или га изговарају као в, н. п. Стеван, спева; Вилип, Вика и пп. д. или га промијене уп, н. п. Стјепан, Трипуњдан, трип, кои ш. д. Но будући да у нашему језику има ријечи Турски, које

[ocr errors]
[ocr errors]

*) Бекоји наши Списатељи пишу раана, подрааними, вооз и т. д

Ово нити је. Српски ни славенски, него је њемачко-Српски: зашто су они виђели ђе Нијемци овако крпе и натежу у њиовом је. зику, па би и они ради да уведу у свој. Ово је четврта служба, која се

илише од слова, ш. ј. да показују и разлику гласа ў ријеч ма? **) Већ и Руси пилу вино, архидаа харид ъ.

« PreviousContinue »