Page images
PDF
EPUB

2

се изговарају са ф (н. п. Ђерђеф, аферим, седеф и т. д. *), а пақове Бекоје морамо узимапи и Грчке и Латинске: зато ћемо и

ми узети ф међу наша слова. x Изговара се мекше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него

су га Србљи или са свим изоставили (као Талијани у Лапинским ријеч-
ма, оnоrе од Латинскога honor и т. д.), н. п. ора, Вла, лад, ром,
рабар; ман уми, дунути, маов нна, дуовник и т. д. или су
та промијенили ) ув, н. п. сув, глув, кува ти, дува пи и п.
д. 2) уг (у Ерцеговини, и то понајвише на крају ријечи), н. п. до.
фог, вићег, нађог, чуг; ораг, наврг брда и т. д. 3) уј, н.
п. смеј и п. д. 4) ук, н. п. женик.
Какого, што се г препiвара“ужи у 3, ако се у Славенском јези,
ку претвара х у си уш, иу паковом догађају Србљи су готово
свагда задржали си ш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси,
ора шје; дијапи, дишем, маап и, маш ем; снаа, (даш.) сна-
си (и снаи); дува по и, душем (и дува м) и п. д.

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ђе би се х изгова. рало, али га опет морамо узети за пуће ријечи (овђе преба разумје. пи и саме Славенске и Росијске ријечи, које ми сад узимамо, н. п. воздух; ја овђе нити би смијо уписати возду, ни воздуг, ни воздуі. ни воздук: зашто онда ниши би била ријеч наша ни Росијска);

као и ф. в Није слово, него је чиптав слог (опі, или о пи) и ријеч. Од прије, док

није било артије ни штампе, морали су људи све књиге писали на паргаменту (углађеној кожи), који је био млого скупљи од најљеп. ше артије сад; зало су се старали да пишу што се може краће ; и тако су почели надметапіи типiле и скраћивати онакове ријечи, које чеспіо долазе, и које сваки ласно може погодипи, н. п. Хc, өц, дв“дь, ъ, Гь, значи христос, отац, давид, Бог, господи п. д. Од овакога писања имали су двије вајде: једну што се брже

писало, а другу шпо се шпеђео партаменті. щ Такођер није слово, него је састављено као и ш; Руси и остали,

гопово, Славенски народи изговарају га као и ч, пако и нови књи. жевници Српски по Сријему, по Бачкој и по Банапіу; а оспали сви Србљи (као н. п. по Србији, по Босни, по Ерцеговини и т. д.) и Бугари изговарају га као шт, н. п. аще, щедро па, пища, пеще. ра, чате аш по е, ш щедрома, пиш па, пеш пера и т. д.**). Ово је био говор, како га (наши) књижевници изговарају у чиптању Славенски књига, а у Српском језику имају оне ријечи, које се у Славенском језику пишу са щ, или ш м, н, п. ш ш и , за ш тип и ми штука, ш пене, шпипами, при шпи т. д. или ћ, н. п. ноћ,

пе, моћи, пећи, жећи, пишуки, одећи, позлаћен и т. д. ы Има глас између еии (гопово као њемачко ї), али у Српском језику

нема таковог гласа, нити га Србљи могу изговорити, него га у

црквеним књигама читају као и, н. п. син, риба, бики п. д. 1 Није (данас) слово никакво, него је знак, који умекнава полуглас

на слова, н. п. учи піель, конь, лебедь, радос Пь,
се учи ли ељ, коњ, лебеђ, радосћ и п. д. ***), у старим киьи-
гама Славенским нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ъ) 5. н. п.

[ocr errors]

тати

*) Србљи, који живе по варошима (како у Сријему, у Бачк. и у Бан.

тако и у Србији и у Босни, радо изговорају ф, пако, да га кашпо и у нашим ријечма узму, мјесто в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је у Славенском језику x пред в), и. п. фала, фали по и, уфа ми ти,

за фами піи, дофали пи и т. д. **) и у Сријему има старије попова, који још овако чате. ***) Може бити да Руси могу њим умекшати и остала полугласна слова

н. п. 6, р, си т. д. али Србљи не могу. и само ди до напињу се само нови књижевници Сремачки и Бачвански да читају као $ и К, н. п. госпођ, пућ, косћ и п. д. а остали сви Србльи читају, као шпо и говоре, господ, пупі, кост и п, д.

вь задовѣдехь твоихь; кѣ задовѣдемі твои мы ; печаль

прїЕ€ m ме е грѣпникь вставляющих законь в ои и т. д. ѣНије слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају по

слије полугласније слова (а у почетку и послије самогласније Слова ни пошто *), н. п. вѣра, мѣра, рѣка, горѣ, чаши се вјера, мјера, рјека, горје и т. д. А кад споји послије лин, онда се л чаши као љ, н као њ, аѣ као е (ј са л слије се уљ, а са н у њ), н.

» лѣпо, нѣдра, чаши се мешо, њедра и т. д. е у почетку се изговара као ѣ (је), н. п. єдинь, вжъ, чаши се једин,

јежи т. д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику падежа :), н. п. o mєць (у родиш. млож), сіі асєнія (у имем. млож.) и

т. д. юҚакогођ што је ѣ сложено из ие, птако је ю сложено из ји у, н. п.

югъ, царю, мою, чаши се југ, царју, моју и п. д. а кад споји, послије лин, онда се л чаши као љ, н као њ, аю као у, н. п. люди, землю, святі ыню, богиню, чаши се људи, земљу,

свјашыњу, богињу и п. д. А јус) Као слово не пише се данас нигђе у Славенском језику. % (4) Ми и Руси изговарамо као о, запо га Руси нијесу ни узели међу сво

ја слова. а (я) сложено је из jиа (као иѣ из ние, ию из ји у), н. п. на воръ, а

года, царя, моя, поворять, чами се јавор, јагода, цаpја, творјап, мојаи пi. д. А кад стоји послије лин, онда се л. чали као љ; н као њ, ая као а, н. п. земля, святыня, чапи се

земља, свјатыња. Изговара се као кс (и Руси су га већ одавно изоставили).

Изговара се као пс (и ньега су Руси изоставили). ө Само је за Грчке ријечи. Србльи је друкчије не могу изговорити, него

као п; Руси понајвише пишу (и изговарају) ф мјесто о, н. п. Феодоръ, Афинии п. д. А у ђекојим ријечма пишу (и изговарају, као и

Србљи) и мјесто, н. п. пеале ръ, ма тема іпика, аптека. Такођер је за Грчке ријечи, и изговара се двојако: 1) као в, н. і. Пауелъ,

evхарiстi ja, evаггел їe. 2) као и, н. п. муро, пуран, и т. д. већ и Руси пишу Павелъ, евангелїe, пиран нъ и т. д.

защЛІо они само

Ово је био говор о Славенским словима, којије ми немамо (нипти нам пребају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словима, којије Славени немају. Славени немају ћ, ј, љ, њ, һ, ц. у Је и код нас готово само за туђе ријечи (осим увјецбати, наруџбина). 5 и 6. Ако у Славенском језику лебедь, Господь, твердь, а дь, м *дь, преба чипапи лебеђ, Госпођ, пове

верѣ, јақ, мјеђ; апуть, радость, милость, (ако преба читапи) пућ, радосі, милос :

: онда Славенима треба ђић, као и нама : слова немају, а гласове имају као и ми. љињ Требало би Славейима какого, и нама. Кад би у Славенском језику

(или барем у Русијском) било љињ, онда бисмо знали, или пиреба чании конем, или коњ ем; кон и, или коњи; конски, или коњски; учителем, нли учиш ељем; учители, или учимељи; на земли, или на земљи; воли оца небеснаго, или вољи оца небеснаго; книга, или књига,; коли, или кољи; жни, или жњи; љублен, или љубљен; обновлен, или обновљен; сохранен, или сохрањен; онда бисмо ласно могли одсудили, или имају правије ћеца, која поју у цркви Буди имја Господње, или учитељи и свештеници, који читају Господне и п. д.

Код нас Бекоји учитељи Славенскије граматика кажу, да у оваковим ријечима ли и ни гиреба чашими љинњи: зашто је (веле) у именителном умекшано лин, па свуда остаје као љињ; али је то слаб изговор : кад би тако било, онда не би требало ни у другим падеж има писаши и ни ю, него аиу, но, пребало би писати землу, велу». боги

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

2

ну, кона, , учитела, кону, учителу, па би се чашило земљу, вољу, богињу, коња, учитеља, коњу, учи пељу: него је то, с „опрошпењем, крпеж, који показује недостапад Славенске Буквица

Тако је исто потребно ју Славенском језику, н. п. кад се пише у имен. струя, Троя, судія, у вин. струю, трою, судію: пребало би и у род. и уда. писати с пруји, Троји, судији, а не е п ру и, Трои, судїи.

2

ОГЛАСОУДАРЕНИЈу.

(de accentu) у Српском језику, имају ,4 различна ударенија гласа, и по њима су во начињена 4 знака:

Први () споји над оним словом, ће се глас оштро изговара, н. п. вода, врана, вуна, земља, преме папи, преметнуп и, пица, пи ми, крст, прсп и п. д.

Други (0) споји над оним словом, ће се глас управо протеже, н. п, грана, овца, сёна, рука, вика по и, душа, рйкап и, весеље, дарка ми, сена и т. д.

Трећи (споји над оним словом, ће се глас као округло разлази, н. п. глад, благо, тело, бир, сунце, круг, рој, памп и пи, порн, крв, при, црњка и т. д.

Четвр пi и (*) стоји над оним словом, ђе се глас пaко протеже, да од протезања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. на во; (и свуда у родин. млож.) десеш људи, пеш оваца, свију народа и т. д.

Које ријечи на ком слогу имају који знак гласоударенија, по ке се по времену одредити у граматикама; а ми ове за сад само да опоменемо још нешто код овије знака гласоударенија, да би се лакше могао познати прави тлас ријечи:

1) Глас је првога знака (') двојак, које се особито може познати у је. днaким ријечуа, н. п. бацапи оширије се изговара кад значи ефеп, него дад значи Petfen ; тако се ора изговара оштрије кад значи дie rete 3eit, него над значи діt Zup; піако се изговара оштрије јарица млада коза, него јарица шеница и т. д. запо сам ја у оваковим ријечма метнуо два знака (“) Те се оштрије изговара, као што се може виђени код бацаши, јарица, пара и т. д.

9) код трећега (O) треба упамтипи: а) ђе је гоѣ на другом, или на tmрећем, или на четврпіоні слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на ком слогу и оштри (), н. п. өвчар, раш ар, радб'с п, господар, го повљење, горі падник, војводовање и т. д. запiо ја нијесам (свуд) ни метао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. код овчар, раптар, рвач, радос Пі, рањ ење, но шење, мо мање,гњецован, голеан, грађанче и пи. д. б) овај се глас налази код свију ријечи, које се од несавршителни глагола граде на ње на предпошљедњем слогу, н. п. го повљење, рије ње, војводо ва ње и п. д. затио га у оваковим ријечма не би требало ни писати (кад се зна да је свуда), као што га ја нијесам писао у оним оваковим ријечма, које напријед имају глас другога зна. ка, н. п. писање. стругање, досађивање, откупљивање, љу. 6љење, и п. д. в) готово би се могло рећи, да је и овај глас двојак у оним ријечма , ђе се два налазе на једној ријечи, н. п. памћење, судим, радим, шара м, вё жеми п. д. (у оваковим глаголима).

3) и четвртога је знака (1) глас двојак, које је најлакше познати у jeднaким ријечма, н. п. нас има седам друга; и сваки имамо по десет лијеци друга (што се конци препредају): овће се удeсeплијепи друта не протеже тако глас, као у седам друга, него, се изговара дру: та, тако исто кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смосваки по 10 качни дуга; десеш грана, и допао рана и т. д.

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, н. п. удда; воде, води, воду, вӧдо, водӧм, води, воде, ввда, водама; соко, соколе, со коле; лонад, лонца (а ронац, ронца!),

онци, конаца, лонцима; писати, пиш ём, пӣса ше; јунак, јунака, јуначе, јунака и п. д.

склон Е НИ Ј А.

(de substantivorum declinatione)

[ocr errors]
[ocr errors]

Српска имена суштествителна имају четири склоненија.

Прво Склоненије, По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на полугласно слово и на у, и она на а, која и у родителном имају а; и на о. која у род. имају ла; и неколика на е, н. п.

јединствени број й. јелек, колач, ора, мије,

соко, копао, Р. јелена, Колача, ораа, мија,

сокола, кола, д. јелену; колачу, opay, мију,

соколу, Romлу, В. јелена,

колач,
ора, Мије,

со кола,

Romao, 3. јелене, колачу, ораше, мију,

сӧколе, к"пле, т. jеленом, Колачем, ораом, мијом (мијем) соколом,

котлом, с. jелену, колачу. орау, мију,

соколу, колу, мложествени број и јелени,

долачи, драси, мијови, соколови, комлови, Р. јелёна, колача, opâa, мијбва, соколова, котлова, д. јеленима *), колачима, драсима, мијовима, Соколов има, котловима, Б. јелене,

колаче, opae, мијове, Соколове, котлове, 3. јелени,

колачи,
ораси, мијови, соколови,

коитлови, т. jеленима **), колачима, орасима, Мијовима, соколовима, котловима, с. jеленима **), колачима, орасима, мијовима, Соколовима, котловима,

[ocr errors]

*) у пјесмама се налази фешпио дал. млож. као півор. јед. (као што је

и у Славенском језику), н. п. Биће доста меса и гавраном; Тако Турком Турски селам даде и п. д. Бешно се овакови дап. Млож. падеж може чути и у говору, особимо у Бачкој (по варошима), и понајвише код они имена, која у млож. броју нараспу на еви или на ови, н. п. Воловом, соколовом, царев ом; пријатељем, момком и п. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја по нијесам чуо никад, него би још и у пјесмама прије казали воловим, Соколовим царевим", пријатељим” (као Турски Турцим? Бога називаше) ; или волов'ма, пријатељ'ма и п. д. а не вјерујем да би и Бачвани казали, н. д. пропом, зубом, нок

мом? **) Бешто се може (особипто у Сријему, у Бачкој и у Банатту) изоста

випи ово ма у твор. иу сказ. млож., н. п. сјелени, на волови, у вопловии пп. ди овако се по реченим мјесавима (особито у йисању) изоставља ма у твор, и у сказ. код свију имена (осим трећега склоненија) суштествиніелни и прилагателни , и код ђекоји мјестоименија (н. п. мој, твој, свој, чиј). Али у Србији, у Босми и у Ерцеговини, слабо се и у пјесмама чује (п. п. А с ајдуци Како начинимо), него се радије изостави пошљедње а, или и испред м, н. п. На синџирим сине митренке; у Руњанским зеленим шли. 8. Цим"; Под надор” ма гробље подјелище в д. д

[ocr errors]

као

1. Код овог склоненија преба упам по ипи: 1) Имена бездушни ствари имају у јед. броју вин. именителни.

2) Имена, која се свршују на $, ж, і, љ, њ, б, ч, ш, имају у звані. јед. у мјеспіо е, а у твор. ем мјесто ом, н. п. смуђ, звапі. смуђу, пивор. смуђем ; нож, ножу, ножем ; змај, змају, змајем; краљ, краљу, краљем ; пать, пању, пањем; манић, манићу, маникем ; колач, колачу, колачем; Мнш, мишу, мишем и т. д. али јеж, jежом! Бекоја имена и на ар имају овако , н. п. писар, писару (и писаре) писарем (и писаром); господар, господару, господарем (и господаром); цар, царе, царев (!) и т. д.

3) Имена, која се свршују на ц, у звап. јед. премјењују ц на ч, а у пвор. и она имају ем мјесто ом, н. п. стриц, звалі, сприче , пвор. сприцем и т. д. Осим зец, зецом; мјесец; мјесецом.

4) Имена, која се свршују на з, у звал. јед. премјењују з на ж, н. п. кнез, зват, кнеже и т. д. Али која се имена ријепіко говоре у зват. јед., код они се може чупи и на зу (мјеспо же), н. п. Ој Французу царе силовити !

5) Имена, која се свршују на ги на к, у звал, јед. премјењују г на ж, ак на ч; аумлож. свуда осим род. и вин. г на 3, ак на ц, н. п. рог, зваш. јед. роже, аумлож. броју рози, розима; јунак, јуначе, јунаци, ју. нацима и т. д. Али имена која се свршују на дак, пак и чак, и у род. губе а, аријепко се говоре у звam. јед!", код они би се прије казало на ку, него би се промијенило к на ч, н. п. па пак, папку! (мјесто паче !), мачак, мачку! (мјеспо маче!) и т. д. Али која се често говоре , она имају као што треба, н. п. петак,

мече! 6) Имена, која се свршују на ац, и на ао, и млога друга на ак, ал, аљ, ам, ан, аю, ап, ар, ас, а п, ач, у свима осталим падежима (осим род. млож.) губе а, н. п, знанац. знанца ; мімак, момка; угал, угла; угаљ, угља ; јарамі, јарма ; oвaн, овна ; 'жpвaњ, жрвња; кошао, котла, вјетар , вјетра; бвас, овса; лакап, лакпia ; Бирач, Бирча и т. д.

7) Сва имена, која се свршују на о, и млога друга, особио једносложна и двојесложна, нараҫту у млож. броју на еви или на ови:

а). На еви нарасту она, која у твор. јед. имају ем, н. п. смуқ,

смуђеви; нож, ножеви з краљ, краљеви ; пањ, паљеви: цар, цареви;

броћ, брођеви ; мач, мачеви; кош, кошеви и т. д. б) А на ови сва остала, која у півор. јед. имају ом, н. п. град,

градови; поп, попови; Копао, котлови; , соко, соколови; гавран,

гавранови; јаспіријеб, јаспребови и т. д.

Но ова сва имена могу имапи и по правилу, и код ђекоји се говори оба двоје, н. п. миши и мишеви; рози и рогови; пијетли и пијеллови; суди и судови и лі. д. а код оспали се чује у пјесмама, н. п. пупи, ножи, орли, говрани: Бе се вију орли и гаврани и т. д.

8) Имена народа, која се свршују на ин, у млож. броју у свима падежима губе ин, н. п. Бугарин, Бугари; Србин, Срби; Лапшинин, Лашини и п. д. Али Турчин каже се Турци (као од Турак).

9) Имена, која се свршују на даци на пац, у свима осталим падежима осим род. млож, губеди п, н. п. желудац, желуца, (род. млож.) желудаца; отац, оца, оцу, оче, опіаца и т. д.

10) Мије, грије, смије, може бити да би у млож. броју могли имапи и на еви (мијеви и т. д.); али (по Рес. нарјечију) ме, гре, сме, и у півор. јед. имају само на о м.

II. Особи по преба упа мпити код ђекоји ријечи:

1) Нека имена имају урод. млож. и мјесто а, н. п. црв, црви; мрав, мрави; мјесец, мјесеци; вапі, вами; динар, динари; а ђекоја имају иаии, н. п. сап, око о са пии пуно 2 сала; пуш, пеш пупа, а у Сријему, у Бачкој и у Банату, печі пупи и т. д.

2) гост има у род. млож, гостију и гости.

3) Дан кад се сам склања, онда иде по правилу, н. п. дан, дана; у млож. броју дании п. д. А с ријечима Ђурђевдан, Јовањдан и п. д. има урод. днё, н. п. уочи Ђурђева дне; оЂурђев у дне. Тако се говори два дни (два дни), шридни (піридн.); а даље се каже

* )

« PreviousContinue »