Page images
PDF
EPUB

се изговарају са ф (н. п. ђе рѣ еф, аферим, седеф и т. д.*), а пакове ђекоје морамо узимапи и Грчке и Лапинске: защо hемо и

Ми узепи фмеђу наша слова, x Изговара се мекше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него

су га Србљи или са свим изоставили (као Талијани у Лапинским ријеч-
ма, оnоrе од Латинскога honor и т. д.), н. п. ора, Вла, лад, ром,
рабар; ман уми, дунупи, маов нн а, дуовник и т. д. или су
га промијенили і) ув, н. п. сув, глув, кува пи, дува пи и п.
д. 2) уг (у Ерцеговини, и то понајвише на крају ријечи), н. п. до.
фог, виѣег, нађог, чуг; ораг, наврг брда и т. д. 3) уј, н.
п. смеј и т. д. 4) ук, н. п. женик.
Какогоѣ што се г претвара у жи уз, ако се у Славенском јези,
ку претвара хуси уш, иу паковом догађају Србљи су готово
свагда задржали си ш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси,
ора шје; дијапи, дишем, маа пти, маш ем; снаа, (даш.) сна-
си (и снаи); дувати, душем (и дува м) и пi. д.

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ђе би се х изгова. рало, али га опет морамо узети за птуђе ријечи (овѣе преба разумје. пи и саме Славенске и Росијске ријечи, које ми сад узимамо, н. п. воздух; ја овђе нити би смијо уписати возду, ни воздуг, ни воздуі. ни воздук: зашто онда ниши би била ријеч наша ни Росијска),

као и ф. Није слово, него је чиптав слог (опі, или о пи) и ријеч. Од прије, док није било артије ни штампе, морали су људи све књиге писали на паргаменту (углађеној кожи), који је био млого скупљи од најљепше артије сад; зашто су се старали да пишу што се може краће ; и тако су почели надметапи пишле и скраћивати онакове ријечи, које чеспіо долазе, и које сваки ласно може погодипи, н. п. Хc , ӧц, двдъ, ь, ќь, значи христос, отац, давид, Бог, господи т. д. Од овакога писања имали су двије вајде: једну што се брже

писало, а другу што се шпеђeo пaргамен. щ Такођер није слово, него је састављено као и ш; Руси и остали,

гопово, Славенски народи изговарају га као шч, пако и нови књижевници Српски по Сријему, по Бачкој и по Баналу; а оспали сви Србљи (као н. п. по Србији, по Босни , по Ерцеговини и п. д.) и Бугари изговарају га као шп, н. п. а ще, щедропа, пища, пеще. ра, чате аш пе, шпедрота, пиш па, пеш пера и т. д.**). Ово је био говор, како га (нашн) књижевници изговарају, у читању Славенски књига, а у Српском језику имају оне ријечи, које се у Славенском језику пишу са щ, или ш м, н, п. шпип, за ш ш и ти ми, ш тука, ш пене, шпипа пи, при шпи п. д. или ћ, н. п. ноћ,

пећ, моћи, пећи, жећи, пишући, одећи, позлаћен и т. д. ы Има глас између еии (гопово као њемачко ї), али у Српском језику

нема таковог гласа, нити га Србљи могу изговорили, него

црквеним књигама чипају као и, н. п. син, риба, бики п. д. . Није (данас) слово никакво, него је знак, који умекшaвa пoлyглас

на слова, н. п. учи піель, конь, лебедь, радос Пь,
се учил ељ, коњ, лебеђ, радос к и п. д. ***). у старим киьи-
гама Славенским нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ъ) », н. п.

[ocr errors]
[ocr errors]

га у

[ocr errors]

*) Србљи, који живе по варошима (како у Сријему, у Бачк. и у Бан.

тако и у Србији и у Босни, радо изговорају ф, пако, да га кашпо и у нашим ријечма зму, мјеспіо в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је у Славенском језику x пред в), м. п. фала, фалипи, уфа ми пії,

за фати пидо фати піи и т. д. **) и у сријему има старије попова, који још овако чапе. ***) Може бити да Руси могу њим умекшаи и оспала полугласна слова

н. п. 6, р, си т. д. али Србљи не могу. И само ди по напињу се само нови књижевници Сремачки и Бачвански да читају као и К, н. п. госпођ, пућ, коск и т. д. а оспали сви Србльи читају, као шшо и говоре, господ, пуп, кост и п, д.

вь заповѣдех твоихь; къ задовѣдемі твои мь ; печаль

прїнє м м е агрѣпи никь вставляющих законь в ои и т. д. ѣ Није слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају по

слије полугласније слова (а у почетку и послије самогласније слова ни пошто*), н. п. вѣра, мѣра, рѣка, горѣ, чаши се вјера, мјера, рјена, горје и т. д. А кад споји послије лин, онда се л чапіи као љ, н као њ, аѣ као е (ј са л слије се уљ, а са н у њ), н.

І лѣпо, нѣдра, чаши се ље по њ едра и т. д. е у почетку се изговара као ѣ (је ), н. п. єдинъ , є жъ, чами се једин,

јеж и пп. д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику падежа :), н. п. omєць (у родиш. млож), сіі асєнія (у имем. млож.) и

т. д. ю Какого, што је ѣ сложено из jие, пако је ю сложено из ји у, н. п.

югъ, царю, мою, чаши се југ, царју, моју и п. д. а кад споји, послије лин, онда се л чаши као љ, н као њ, аю као у, н. п. люди, землю, свяпі ыню, богиню, чапи се људи, земљу,

свјашыњу, богињу и п. д. x јус) Као слово не пише се данас нигђе у Славенском језику. w (c) Mи и Руси изговарамо као о, зашто га Руси нијесу ни узели међу сво

ја слова. а' (8) Сложено је из jиа (као иѣ из jие, и низ ји у), н. п. на воръ, кагода, царя,

моя,

оря мъ, чами се јавор, јагода, цаpја, піворјап, мојаи пi. д. А кад стоји послије лин, онда се лчати као љ, нкао 'њ ая као а, н. п., земля, святыня, чаши се

земља, свја п ыња. Изговара се као кс (и Руси су га већ одавно изоставили).

Изговара се као пс (и ньега су Руси изоставили). ө Само је за Грчке ријечи. Србльи је друкчије не могу изговорити, него

као п; Руси понајвише пишу (и изговарају) ф мјесто о, н. п. Феодоръ, Афинии пп. д. А у Бекојим ријечма пишу (и изговарају, као и

Србљи) п мјесіп ө, н. п. пеал е ръ, математика, апп әка. v Такођер је за Грчке ријечи, и изговара се двојако: 1) као в, н. і. Пауелъ,

evxapic m ja, evаггел fe. 2) као и, н. п. муро, туран, и т. д. Већ и Руси пишу Павелъ, евангелї е, пираннъ и т. д.

І в о

[ocr errors]

Ово је био говор о Славенским словима, којије ми немамо (нити нам пребају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словима, који је Славени немају. Славени немају ћ, ј, љ, њ, һ, ц.

Је и код нас готово само за уђе ријечи (осим увјецбати, наруџбина). ћи ћ. Ако у Славенском језику лебедь, Господь, п вердь, адь, мѣдь,

преба чипапи лебеђ, Госпођ, поверљ, јақ, мјећ ; апуть, радость, милость, (ако треба читати) пућ, радос і, милоск:

: онда Славенима треба ђић, као и нама: зашпо они само слова немају, а гласове имају као и ми. љињ Требало би Славейима какогоћ и нама. Кад би у Славенском језику

(или барем у Русијском) било љињ, онда бисмо знали, или треба уаниди конем, или коњ ем; кон и, или коњи; конски, или коњски; учипі елем, нли учи щељем; учи пели, или учимељи; на земли, или на земљи; воли оца небеснаго, или вољи оца небеснаго; книга, или књига,; коли, или кољи; жни, или жњи; љублен, или љубљен; обновлен, или обнов„љен; сохранен, или сохрањен; онда бисмо ласно могли одсудипи, или имају правије ћеца, која тоју у цркви Буди имја Господње, или учипіељи и свештеници, који читају Господне и п. д.

Код нас ђекоји учитељи Славенскије граматика кажу, да у оваковим ријечма ли и ни гиреба чапити љин њи: зашто је (веле) у именителном умекшано лин, па свуда остаје као љињ; али је то слаб изговор: Кад би тако било, онда не би требало ни у другим падежима писади я на ю, него аиу, нњп, пребало би писати зе млу, көлу, боги

[ocr errors]
[ocr errors]

ну,

кона,

, учитела, кону, учителу, па би се чашило земљу, вољу, богињу, коња, учитеља, коњу, учитељу: него је по, сопроштењем, крпеж, који показује недостапад Славенске БуКвице

Тако је исто потребно ју Славенском језику, н. кад се пише у имен. струя, Троя, судія, у вин. Сп прую, Трою, судїю: пребало би и у род. и у. дап. писати с пруји, Троји, судији, а не е п ру и, Трои, судяи.

ОГЛАСОУДАРЕНилу.

(de accentu) у Српском језику, имају 4 различна ударенија гласа, и по њима су ёво начињена 4 знака:

Први ) споји над оним словом, ђе се глас оштро изговара, н. п. вода, врана, вуна, земља, прем е штапи, преметнуп и, пица, пи ми, крст, прс п и п. д.

Други (2) споји над оним словом, ђе се глас управо протеже, н. п. грана, овца, сёна, рука, вика па и, душа, рикап и, весеље, дшрка ми, срна и т. д.

Трећи (2 споји над оним словом, ђе се глас као округло разлаан, н. п. глад, благо, шёло, бир, сўнце, круг, рој, пам по ипи, порн, крв, три, црюка и т. д.

Чеші вріпі и (*) стоји над оним словом, ће се глас пaко протеже, да од протезања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. на во; (и свуда у родип. млож.) десет људи, пеш оваца, свију народа и Пі, д.

Које ријечи на ком слогу имају који знак гласоударенија, по ке се по времену одредити у граматикама; а ми овје за сад само да опоменемо још нешто код овије знака гласоударенија, да би се лакше могао познати прави тлас ријечи:

1) Глас је првога знака (') двојак, које се особито може познати у је. днaким ријечуга, н. п. ба цапи ошприје се изговара кад значи ftефеп, него кад значи Феtfen ; тако се ора изговара о штрије кад значи Die rete 3eit, него над значи Pit Zup; ако се изговара оштрије јарица млада коза, него јарица шеница и п. д. запо сам ја у оваковим ријечма метнуо два знака ("Те се оштрије изговара, као што се може виђепи код бац аши, јарица, пара и ні. д.

2) Код пребега (1) преба упампипи: а) ђе је гоѣ на другом, или на Трећем, или на чепіврлом слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на ком слогу и оштри (С), н. п. овчар, рашар, радості, господар, го повљење, горі падник, војводовање и т. д. запо ја нијесам (свуд) ни метао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. код овчар, ра піар, рвач, радос II, рањење, но шење, моmање,гњецован, толе і ан, грађанче и пи. д. б) овај се глас налази код свију ријечи, које се од несавршителни глагола граде на ње на предношљедњем слогу, н. п. го повљење, ријење, војводо ва ње и т. д. запо га у оваковим ријечма не би требало ни писали (кад се зна да је свуда), као што га ја нијесам писао у оним оваковим ријечма, које напријед имају глас другога зна. на , н. п. пісање. стругање, доса, і вање, откупљивање, љу. бљење, и т. д. в) голіово би се могло рећи, да је и овај глас двојак у оним ријечма, ђе се два налазе на једној ријечи, н. п. памћење, судим, радим, шара м, вё жем и т. д. (у оваковим глаголима).

3) и четвртога је знака (1) глас двојак, које је најлакше познати у jeднaким ријечма, н. п. нас има седам друга; и сваки имамо по десеп лијепи друга (што се конци препредају): овће се удeсeплијепи друта не протеже тако глас , као у седам друга, него, се изговара дру: та, тако исто кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смосваки по 10 качни дӯга; десеш грана, и допао рана и т. д.

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, н. л, вода, воде, води, воду, вӧдо, водӧм, води, віде, ввда, водама; соко, соколе, сӧколе; ло нап, лонца (а ронац, ронца!), понци, конаца, лонцима; писами, циш ём, писаш е; јунак, јунака, јуначе, јунака и т. д. .

склон E ни JA,

(de substantivorum declinatione)

ора,

Српска имена суштествителна имају четири склоненија.

Прво Склоненије, По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на полугласно слово и на у, и она на а, која и у родителном имају а; и на о. која у род. имају ла; и неколика на е, н. п.

јединствени број и. jелен, Korar,

мије, соко, , коmао, Р. јелена,

Колача,
ораа, ,
мија,

сокола, кола, , д. јелену; колачу, орау, мију,

Соколу,

Komay, В. јелена, колач,

ора, Мије,

со кола, , Komao, 3. јелене, колачу, ораше, мију,

соколе, к"пле, т. jеленом, Колачем, браом, мијом (мијем) соколом,

Kдплом, С. јелену, колачу. орау, мију,

соколу, , колу, . мложествени број и, јелени, долачи, драси, мијови, соколови,

Адтулови, Р. јелёна, колача, opaa, Мијова, соколова, котлова, д. јеленима *), колачима, орасима, мијовима, Соколов има, котловима, Б. јелене, колаче, opae, мирове,

Соколове, коллове, 3. јелени,

колачи, ораси, мијови, соколови, котлови, т. jеленима **), колачима, орасима, Мијовима, соколовима, котловима, с. jеленима **), колачима. орасима, мијовима, Соколовима, котловима,

*) у пјесмама се налази фешто дап, млож. као півор. јед. (као што је

и у Славенском језику), н. п. Биће доста меса и гавраном; Тако турком Турски селам даде и т. д. Бешто се овакови дап. млож. падеж може чути и у говору, особимо у Бачкој (по варошима), и понајвише код они имена, која у млож. броју нараспу на еви или на ови, н. п. Воловом, соколовом, царевом; пријатеље, момком и п. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја по нијесам чуо никад, него би још и у пјесмама прије казали воловим", соколовим", царев'им” , пријатељим” (као Турски Турци м” Бога називаше) ; или волов'ма, пријатељ'ма и п. д. а не вјерујем да би и Бачвани казали, н. п. прстом, зубом, нок

то м? **) Бешто се може (особило у Сријему, у Бачкој иу Баналу) изоста

випи ово ма у півор. иу сказ. млож. , н. п. сјелени, на волови, ухопловии п. д. и овако се по реченим мјествима (особимо у писању) изоставља ма у твор, и у сказ. код свију имена (осим трећега склоненија) суштествиніелни и прилагателни , и код Бекоји мјестоименија (н. п. мај, вој, свој, чиј). Али у Србији, у Босми и у Ерцеговини, слабо се и у пјесмама чује (н. п. А с ајдуци како начинимо), него се радије изостави пошљедње а, или и испред м, н. п. На синџирим сине пишреике; у Руњанским зеленим шли. 8,ицим"; Под надор” ма гробље дод”јелище и ди. Дя

[ocr errors]

1. Код овог склоненија преба упам по ипи: 1) Имена бездушни ствари имају у јед. броју вин. као именителни.

2) Имена, која се свршују на $, ж, і, љ, њ, і, ч, ш, имају у звані. јед. у мјеспіо е, а у твор. ем мјесто ом, н. п. сму), звап. смуђу, твор. смуђем ; нож, ножу, ножем ; змај, змају, змајем; краљ, краљу, краљем ; пать, пању, пањем; манић, манићу, маникем ; колач, колачу, колачем; Мніш, мишу, мишем и п. д. али јеж, jежомі! Бекоја имена и на ар имају овако , н. п. писар, писару (и писаре) писарем (и писаром); господар, господару, господаремі (и господаром); цар, царе, царев (!) и т. д.

3) Имена, која се свршују на ц, у зват. јед. премјењују ц на ч, а утвор. и она имају ем мјесто ом, н. п. стриц, звалі, сприче , пвор. сприцем и т. д. Осим зец, зецом; мјесец; мјесецом.

4) Имена, која се свршују на з, у звал. јед. премјењују з на ж, н. п. кнез, зват, кнеже и т. д. Али која се имена ријепіко говоре у звап. јед., код они се може чупи и на зу (мјеспіо же), н. п. Ој Француз у царе силовими!

5) Имена, која се свршују на ги на к, у звалт, јед. премјењују г на ж, ак на ч; аумлож. свуда осим род. и вин. г на 3, ак на ц, н. п. рог, звап. јед. роже, а у млож. броју рози, розима; јунак, јуначе, јунаци, ју. нацима и т. д. Али имена која се свршују на дан, піак и чак, и у род. губе а, аријетко се говоре у звam. јед. , код они би се прије казало на ку, него би се промијенило к на ч, н. п. па пак, папку! (мјесто паче !), ма чак, мачку! (мјесто маче!) и лі. д. Али која се често говоре , она имају као што треба, н. п. петак, мече!

6) Имена, која се свршују на ац, и на ао, и млога друга на ак, ал, аљ, ам, ан, аю, ап, ар, ас, а п, ач, у свима осталим падежима (осим род. млож.) губе а, н. п, знанац. знанца ; мімак, момка ; угал, угла; угаљ, угља ; јарам, јарма ; дван, овна;" жpвaњ, жрвња; копао, котла, вјетар, вјепіра; бвас, овса; лакап, лакпа ; Бірач, Бирча и т. д.

7) Сва имена, која се свршују на о, и млога друга, особио једносложна и двојесложна, нараҫту у млож. броју на еви или на ови:

а). На еви нарасту она, која у твор. јед. имају ем, н. п. смуқ, смуђеви; нож, ножеви ; краљ, краљеви ; пањ, пањеви: цар, цареви;

броћ, броћеви ; мач, мачеви; кош, кошеви и т. д. б) А на ови сва оспала, која утвор. јед. имају ом, н. п. град,

градови; поп, понови; Копао, котлови; соко, соколови; гавран,

гавранови; јаспіријеб, јаспіребови и пп. д.

Но ова сва имена могу имапи и по правилу, и код Бекоји се говори oбaдвоје, н. п. мини и мишеви ; рози и рогови; пијетли и пијеплови; суди и судови и т. д. а код оспали се чује у пјесмама, н. п. пупки, ножи, орли, говрани: Бе се вију орли и гаврани и т. д.

8) Имена народа, која се свршују на ин, у млож. броју у свима падежима губе ин, н. п. Бугарин, Бугари; Србин, Срби; Лашинин, Ламини и пи. д. Али Турчин каже се Турци (као од Турак).

9) Имена, која се свршују на дац и на пац, у свима осталим падежима осим род. млож, губе ди , н. п. желудац, желуца, (род. млож.) желудаца; отац, оца, оцу, оче, отаца и т. д.

10) Мије, грије, смије, може бити да би у млож. броју могли имати и на еви (мијеви и пт. д.); али (по Рес. нарјечију) ме, гре, сме, и у півор. јед. имају само на о м.

II. Особи по преба упамп и ми код ђекоји ријечи:

1) Нека имена имају урод. млож. и мјесто а, н. п. црв, црви; мрав, мрави; мјесец, мјесеци; ва п, вами; динар, динари; а ђекоја имају иа ии, н. п. сап, око о са пи и пуно 7 сала; пуш, пеш пуша, а у Сријему, у Бачкој и у Банату, пепї пупи и т. д.

2) Гост има у род. млож, госпију и гости.

3) Дан кад се сам склања, онда иде по правилу, н. п. дан, дана; у млож. броју дании п. д. А с ријечима Ђурђевдан, Јовањдан и

п. д. има у род. дне, н. п. у очи Турђева дне; оЂурђеву дне. * Тако се говори два дни (два днй), придни (пір ідні); а даље се каже

[ocr errors]
« PreviousContinue »