Page images
PDF
EPUB

а ,

се изговарају са ф (н. п. ђерђеф, аферим, седеф и м. д.*) такове Ђекоје морамо узимати и Грчке и Латинске: зато ћемо и ми узеши ф међу наша слова.

* Изговара се мекше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него су га Србљи или са свим изоставили (као Талијани у Латинским ријечma, onore од Латинскога honor и т. д.), н. п. ора, Вла, лад, ром, рабар; мануми, дунуми, маовина, дуовник и т. д. или су га промијенили 1) ув, н. п. сув, глув, куваши, дуващи и m. д. 2) у г (у Ерцеговини, и то понајвише на крају ријечи), н. п. доЂог, виђег, нађог, чуг; ораг, наврг брда и м. д. 3) уј, н. п. смеј и м. д. 4) ук, н. п. женик.

Какогођ што се г претвара у жи уз, мако се у Славенском јези. ку претвара хусиуш, и у маковом догађају Србљи су готово свагда задржали с и ш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси, орашје; дијами, дишем, маами, машем; снаа, (даш.) снаси (и снаи); дувами, душем (и дувам) и т. д.

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ђе би се х изгова. рало, али га опет морамо узети за шуђе ријечи (овђе треба разумјети и саме Славенске и Росијске ријечи, које ми са д узимамо, н. п. воздух; ја овђе ними би смијо уписами возду, ни воздуг, ни воздуј, ни воздук : зашто онда ними би била ријеч наша ни Росијска), као и ф. 3 Није слово, него је читав слог (юп, или о m) и ријеч. Од прије, док није било армије ни штампе, морали су људи све књиге писапи на паргаментіў (углађеној кожи), који је био мʌого скупљи од најљепше армије сад; зато су се старали да пишу што се може краће ; и мако су почели надметами шишле и скраћивати онакове ријечи, које често долазе, и које сваки ласно може погодити, н. п. хс, оц, дѣдь, ъ, гь, значи христос, отац, давид, Бог, господи m. д. Од овакога писања имали су двије вајде: једну што се брже писало, а другу што се шмеђео паргамент.

щ Такођер није слово, него је састављено као и "; Руси и остали,

СБИ

готово, Славенски народи изговарају га као ш ч, тако и нови књижевници Српски по Сријему, по Бачкој и по Банашу; а остали сви Србљи (као н. п. по Србији, по Босни, по Ерцеговини и т. д.) и Бу. гари изговарају га као шм, н. п. аще, щедрома, пища, пеще ра, чаме аме, шмедрома, пишма, пештера и т. д.**). Ово је био говор, како га (наши) књижевници изговарају у читању Славенски књига, а у Српском језику имају оне ријечи, које се у Славенском језику пишу са щ, или шм, н. п. шмим, защмимими шмука, штене, шипами, пришм и т. д. или ћ, н. п ноћ, пећ, моћи, пећи, жећи, пишући, одећи, позлаћен и т. д. ы Има глас између е и и (готово као Њемачко й), али у Српском језику нема таковог гласа, ними га Србљи могу изговорити, него га у црквеним књигама читају као и, н. п. син, риба, бик и ш. д. ь Није (данас) слово никакво, него је знак, који умекшава полугласна слова, н. п. учимель, конь, лебедь, радость, чами се учитељ, коњ, лебеђ, радосћ и щ. д.***). У старим књи гама Славенским нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ь), н. п.

*) Србљи, који живе по варошима (како у: Сријему, у Бачк. и у Бан. пако и у Србији и у Босни, радо изговорају ф, тако, да га кашлю и у нашим ријечма узму мјесто в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је у Славенском језику и пред в), н. п. фала, фалиши, уфамими зафамими, дофамими и т. д.

**) И у Сријему има старије попова, који још овако чаше.

***) Може бити да Руси могу њим умекшами и остала полугласна слова н п. 6, р, с и т. д. али Србљи не могу. И само д и напињу се само нови књижевници Сремачки и Бачвански да читају као ђић, н. п. госпођ, пућ, косћ и м. д. а остали сви Србльи читају, као што и говоре, господ, пум, косм им. Д

въ заповѣдехь твоихь; къ заповѣдемь твоимь; печалъ прїнємме 7 грѣмникь спавляющих законь твои и т. д. ѣ Није слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају послије полугласније слова (а у почетку и послије самогласније слова ни пojumo *), н. п. вѣра, мѣра, рѣка, горѣ, чаши се в вјера, мјера, рјена, горје и т. д. А кад стоји послије л и н, онда се л чати као ъ, н као њ, а ѣ као е (ј са л слије се у љ, а са н у њ), н. п. лѣмо, нѣдра, чаши се љещо, њедра и т. д.

m. д.

,

е у почетку се изговара као ѣ (је), н. п. єдинѣ єжъ, чаши се једин, јеж и м. д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику паДежа!), н. п. омецъ (у родиш. млож), спасєнія (у имем. млож.) и ю какого што је ѣ сложено из ј и е, тако је ю сложено из j и у, н. п. югъ, царю, мою, чаши се југ, царју, моју и т. д. а кад стоји, послије л и н, онда се ʌ чаши као љ, н као њ, а ю каб у, н. п. люди, землю, свяшыню, богиню, чаши се људи, земљу, свјашыњу, богињу и т. д.

А (јус) Као слово не пише се данас нигђе у Славенском језику.

w(w) Ми и Руси изговарамо као о, зато га Руси нијесу ни узели међу своја слова. на (а) Сложено је из ј и а (као и ѣ из ј и е, и ю из ј и у), н. п. наворъ, кагода, царя, моя, шворятъ, чами се јавор, јагода, цаpja, творјам, мојаи т. д. А кад стоји послије А и н, онда се л чаши као љ, н као њ, а я као а, н. п. земля, свам ы н я, чами се земља, свјашыња.

Изговара се као кс (и Руси су га већ одавно изоставили).

Изговара се као пс (и ньега су Руси изоставили).

• Само је за Грчке ријечи. Србльи је друкчије не могу изговорити, него као м; Руси понајвише пишу (и изговарају) ф мјесто 0, н. п. Феодоръ, Афини и т. д. А у ђекојим ријечма пишу (и изговарају, као и Србљи) м мјесм о, н. п. меамеръ, математика, аптека. • Такођер је за Грчке ријечи, и изговара се двојако: 1) као в, н.п. Памелъ, evхарïстта, еvаггеліе. 2) као и, н. п. муро, щуран, и м. д. Већ и Руси пишу Павель, евангелïе, пираннЪ и м. д.

Ово је био говор о

Славенским словима, којије ми немамо (ними нам требају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словима, којије Славени немају. Славени немају ђ, j, љ, њ, ћ, џ.

,

џ Је и код нас готово само за туђе ријечи (осим увјеџбами, наруџбина). ђ и ћ. Ако у Славенском језику лебедь, Господь, твердь, задъ, мѣдь, треба читати лебеђ, Госпођ, шверђ, јађ, мјеђ; а путь радосшь, милость, (ако треба читати) пућ, радосћ, милосѣ: : онда Славенима треба ђ и ћ, као и нама: зашто они само слова немају, а гласове имају као и ми.

,

конски, или

љ и њ Требало би Славеиима какогођ и нама. Кад би у Славенском језику (или барем у Русијском) било љ и њ, онда бисмо знали, или преба нашими конем, или коњем; кони, или коњи; коњски; учителем, нʌи учимељем; учимели, или учимељи; на земли, или на земљи; воли оца небеснаго, или вољи оца небеснаго; книга, или књига; коли, или кољи; жни, или жњи; љублен, или љубљен; обновлен, или обнов „љен; сохранен, или сохрањен; онда бисмо ласно могли одсудити, или имају правије ђеца“, која поју у цркви Буди имја Господње, или учитељи и свештеници, који читају Господне и т. д. Код нас ђекоји учитељи Славенскије граматика кажу, да у оваковим ријечма ли и ни треба чашими љиињи: зашто је (веле) у именителном умекшано ли н, па свуда остаје као љ и њ ; али је то слаб изговор: кад би тако било, онда не би требало ни у другим падежима писаши я ни ю, него а и у, н. п. требало би писати землу, волу, боги

***

2

ну, кона, учимела, кону, учителу, па би се чашило земљу вољу, богињу, коња, учитеља, коњу, учимељу: него је мо, с опроштењем, крпеж, који показује недостатак Славенске Бу

квице

Тако је исто потребно ј у Славенском језику , н. п. кад се пише у имен. смруя, Троя, судїя, у вин. смрую, Трою, судїю: требало би и у род. и у дам. писами струји, Троји, судији, а не струи, Трои, судіи.

О ГЛАСОУДАРЕНИЈу.

(de accentu)

у Српском језику, имају 4 различна ударенија гласа, и по њима су

ево начињена 4 знака:

Први (*) стоји над оним словом, ђе се глас оштро изговара, н. п. вода, врана, вуна, земља, премемами, премешнуши, шица, пими, крем, посм и т. д.

Други (") стоји над оним словом, ђе се глас управо протеже, н. п. грана, овца, сека, рука, викаши, душа, рикаши, весеље, марками, срна и щ. д.

Трећи (") стоји над оним словом, ђе се глас као округло разлази, н. п. глад, благо, тело, бир, сунце, круг, рој, памтими мон, крв, прк, црњка и т. д.

Чември (^) стоји над оним словом, ђе се глас тако протеже, да од пролезања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. наво; (и свуда у родим. млож.) десем људи, пеш оваца, свију нá

ро да и м. д.

Које ријечи на ком слогу имају који знак гласоударенија, то ће се по времену одредити у граматикама; а ми овђе за сад само да опоменемо још нешто код овије знака гласоударенија, да би се лакше могао познати прави тлас ријечи:

1) Глас је првога знака (`) двојак, које се особито може познати у је. днаким ријечма, н. п. баца и оштрије се изговара кад значи рефеп, него кад значи metfen ; тако се oра изговара оштрије кад значи дiе сефте зeit, него кад значи èie uß; мако се изговара оштрије ја рица млада коза, него јарица шеница и т. д. зато сам ја у оваковим ријечма метнуо два знака (^)ђе се оштрије изговара, као што се може виђети код бацащи, рица, пара и т. д.

ja

2) Код прећега (") треба упамтити : а) ђе је гођ на другом, или на трећем, или на четвртом слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на ком слогу и оштри (^), н. п. овчар, рамар, радост, господар, готовљење, горо падник, војводовање и м. д. зато ја нијесам (свуд) ни метао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. код овчар, рамар, рвач, радосм, рањење, ношење, момање,гњецован, голешан,грађанче и т. д. 6) овај се глас налази код свију ријечи, које се од несавршителни глагола граде на ње на предпошљедњем слогу, н. п. готовљење, ријење, војводовање и п. д. зато га у оваковим ријечма не би требало ни писати (кад се зна да је свуда), као што га ја нијесам писао у оним оваковим ријечма, које напријед имају глас другога знака, н. п. писање, стругање, досађивање, откупљивање, љу бљење, и т. д. в) готово би се могло рећи, да је и овај глас двојак у оним ријечма, ђе се два налазе на једној ријечи, н. п. памћење, судим, радим, шарам, вежем и т. д. (у оваковим глаголима).

3) И четвртога је знака (^) глас двојак, које је најлакше познати у једнаким ријечма, н. п. нас има седам друга, и сваки имамо по десет лијепи друга (што се конци препредају): овђе се у десем лијепи друта не промеже тако глас, као у седам друга, него се изговара друга, мако исто кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смосваки по 10 качни дуга; десем грана, и допãо рана и ш. д.

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, н. п. вода, воде, води, воду, водо, водом, води, воде, вода, водама; соко, соколе, соколе; лонац, лонца (а ронац, ронца!), лонци, лонаца, лонцима; писами, пишем, писаше; јунак јунака, јуначе, јунака и т. д. .

,

склоНЕНИ ЈА

(de substantivorum declinatione)

Српска имена суштествителна имају четири склоненија.
Прво Склоненије,

По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на полугласно слово и на у, и она на а, која и у родителном имају а; и на о, која у род. имају ла; и неколика на е, н. п.

[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

"

*) у пјесмама се налази ђешто дам. млож. као твор. јед. (као што је и у Славенском језику), н. п. Биће доста меса и гавраном; Тако Турком Турски селам даде и т. д. Бешто се овакови дам. млож. падеж може чути и у говору, особито у Бачкој (по варошима), и понајвише код они имена, која у млож. броју нарасму на е в и или на ови, н. п. воловом, соколовом, царевом; пријатељем, момком и т. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја то нијесам чуо никад, него би још и у пјесмама прије казали воловим, соколовим, царевим’, пријатељим (као Турски Турцим, Бога називаше); или волов'ма, пријатељ'ма и т. д. а не вјерујем да би и Бачвани казали, н. п. прстом, зубом, нокмом? **) Бешто се може (особито у Сријему, у Бачкој и у Банату) изоставити ово ма у твор. и у сказ.млож. н.п. сјелени, на волови, укомʌови и т. д. И овако се по реченим мјестима (особимо у йисању) изоставља ма у твор. и у сказ. код свију имена (осим трећега склоненија) суштествителни и прилагателни, и код ђекоји мјестоименија (н. п. мој, твој, свој, чиј). Али у Србији, у Босми и у Ерцеговини, слабо се и у пјесмама чује (н. п. Ас ајдуци како начинимо), него се радије изостави пошљедње а, или и испред м. н. п. На синџирим’симне титреике; у Руњанским зеленим шли кицим"; Под чадор ма робље под јелище и ш. д.

,

1. Код овог склоненија треба упамтими:

1) Имена бездушни ствари имају у јед. броју вин. као именителни. 2) Имена, која се свршују на ђ, ж, j, љ, њ, ћ, ч, ш, имају у зван. јед. у мјесто е, а у твор, ем мјесто ом, н. п. смуђ, зват. смуђу, твор. смуђем; нож, ножу, ножем; змај, змају, змајем; краљ, краљу; краљем; паљ, пању, пањем, манић, манићу, манићем; колач, колачу, колачем; миш, мишу, мишем и т. д. али јеж, јежом! Ђекоја имена и на а р имају овако, н. п. писар, писару (и писаре) писарем (и писаром); господар, господару, господарем (и господаром); цар, царе, царев (!) и т. д.

3) Имена, која се свршују на ц, у звам. јед. премјењују и на ч, а у твор. и она имају е м местом, н. п. смриц, звалі. стриче, твор. стрицем и т. д. Осим зец, зецом; мјесец; мјесецом.

4) Имена, која се свршују на 3, у звам. јед премјењују з на ж, н. п кнез, звам, кнеже и т. д. Али која се имена ријетко говоре у зват. јед, код они се може чути и на зу (мјесто же), н. п. Ој Французу царе Силовими!

5) Имена, која се свршују на г и на к, у звал. јед. премјењују г на ж, ак на ч; а у млож. свуда осим род. и вин. г на 3, а к на ц, н. п. рог, звам. јед. роже, а у млож. броју рози, розима ; јунак, јуначе, јунаци, јунацима и т. д. Али имена која се свршују на дак, так и чак, и у род. губе а, аријешко се говоре у звам. јед!", код они би се прије казало на ку, него би се промијенило к на ч, н. п. патак, пашку! (мјесто паче!), мачак, мачку! (мјесто маче!) и м. д. Али која се често говоре, она имају као што треба, н. п. мемак, мече!

1

6) Имена, која се сершују на ац, и на ао, и млога друга на ак, ал, аљ, ам, ан, аю, ап, ар, ас, ам, ач, у свима осталим падежима (осим род. млож.) губеа, н. п. знанац, знанца ; момак, момка; угал, угла; угаљ, угља; јарам, јарма; ован, овна; жрвањ, жрвња; кома, котла, вјетар, вјетра; овас, овса; лакам, лакта; Бирач, Бирча и т. д.

7) Сва имена, која се свршују на о, и млога друга, особито једносложна и двојесложна, нарасму у млож. броју на ви или на ови:

а) На еви нарасму она, која у твор. јед. имају ем, н. п. смуђ, смуђеви; нож, ножеви, крал, краљеви ; пањ, пањеви: цар, цареви; броћ, броћеви; мач, мачеви; кош, кошеви и т. д.

6) А на ови сва остала, која у твор. јед. имају ом, н. п. град, градови; поп, попови; кошао, котлови; соко, соколови; гавран, гавранови; јастријеб, јастребови и т. д.

Но ова сва имена могу имати и по правилу, и код ђекоји се говори обадвоје, н. п. миши и мишеви; рози и рогови; пијетли и пијешлови; суди и судови и т. д. а код остали се чује у пјесмама, н. п. пуши, ножи, орли, говрани: Ђе се вију орли и гаврани и т. д.

8) Имена народа, која се свршују на ин, 'у млож. броју у свима падежима губе ин, н. п. Бугарин, Бугари, Србин, Срби; Латинин, Ламини и т. д. Али Турчин каже се Турци (као од Турак).

9) Имена, која се свршују на дац и на мац, у свима осталим паде жима осим род. млож. губе дим, н.п. желудац, желуца, (род. млож.) желудаца; отац, оца, оцу, оче, отаца и т. д.

,

io) Мије, грије, смије, може бити да би у млож. броју могли имами и на еви (мијеви и т. д.); али (по Рес. нарјечију) ме, гре, сме, и у твор. јед. имају само на ом.

[ocr errors]

II. Особимо треба упампими код ђекоји ријечи:

1) Нека имена имају урод. млож. и мјесто а, н. п. црв, црви; мрав, мрави; мјесец, мјесеци; вам, вами; динар, динари; а ђекоја имају и а и и, н. п. сам, око у са ми и пуно 7 сâма; пуш, пеш пӳ. ша, а у Сријему, у Бачкој и у Банату, nemi пуми и м. д.

Π

2) Госм има у род. мʌож. гостију и го сми.

3) Дан кад се сам склања, онда иде по правилу, н. п. дан, дана; у млож. броју дани и т. д. А с ријечима Ђурђевдан, Јовањ дан и m. д. има у род. дне, н. п. у очи Ђурђева дне; о ђурђеву дне. 1 Тако се говори два дни (двадни), придни (тридни); а даље се каже

« PreviousContinue »