Page images
PDF
EPUB

оставило

глагола и склањање имена

зове

као

су по они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Латинскога језика : зашто су мислили, да сваки језик оно мора имати, што има Грч. ки и Лапински; а шло Славенски језик има, а Грчки и Латински нема оном нијесу били ни мукает (или ако су шпо и націоменули, а они су о том лако што рекли, као што говори човек оствари, коју ни сам не разум је), као н. п. двој ако значење прилагателни имена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣн ми, мебѣ и ми, се бѣ и си, мене имян пі, д. и Бог зна шпа се још у Славенском језику није тако из

и изгубило! н. п. односително мјестоименије што, имају сви садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га имали и слари Славени, о том не треба сумљати, него су га изоставили преводници; зашто су мислили да је оно све покварено, говеда р ски и свињарски, што нема у Лапинскoмe ну Грчком језику. — Да се вратимо опет к спірада пелним и отложителним глаголима н. п. Лапинин каже једном ријечи аmоr, Taud ог, то gог и т. д. а ми у нашем језику морамо за сваку пу, ријеч узепи двије, п. і. Љубе ме, вале ме, моле ме и т. д. 4 Нијемац мора узепи при ријечи, п. і і merpe geliebt, бивам љубљен), іt were globi (бивам ваљен) и п. д. Које мислим да ће сваки признани, да не иде у спрезанье глагола : спрезање

се само оно, кад се једна ријеч премјеуњује, сама у себи, н. п. љубим, љубиш, љуби, љубимо, љубите, љубе, љубља, љубими и п. д. као код имена Бог, Бога, Богу, Боже, Богом, Богови и т. д. А пруждаюся. ни је глагол орт ложи пелни, ни бїюся страдателни, него су - обадва дјејствителни повраћателни глаголи.

Свн наши глаголи (дјејствителни и средњи) могу се опел раздијелими 1) на глаголе саврши телне (verba реrfесtiva), који показују да је посао само један пуim рађен и свршен (или да fе се радипи и свршими), н. п. закопапі и, записа ни, док и, наки, да пн, рећи, викнуп и, дигнупі и, метнути, умријепти, у здан умии ц. д. 2) на глаголе несавршилелне (verba imperfectiva), који показују, да посао једнако траје , н. п. колапи, закопавалі и, писали, записивати, долаз и пи, налази II и, пражи и, дава i и, говорити, вика пи, дизапи, метапи, умирати, уздисапии д. д. и ово је најважније разделеније наши глагола: 1) зато, што су овин глаголи различни између себе, како у значењу, піако и успрезању: зашто а) савршишел. ни глаголи не могу имали полупрощавшега време на ни причаспі ија (или дјејепричастија) садашњег времена. б) несавршителни глаголи имају у будућем времену у наклоненију сослагателном уз (или ус), н. п. ако уздајем, ако успишем и т. д. а савршителни немају, него само ако, н. II, ако дам, ако на пишем и т. д. в) од свакога несавршилиeлног глагола може се начинити сушт. име (од причастија спрада. пeлнoга, кад се промијени н на ње), н. п. лопапи, копање; долазими, долажење; љубиши, љубљење и тп. д. а савршителни глаго. ли тога немају, осим неколико ријечи које су остале као од старине, н. п. заклали, заклање (јели веће јање за заклање); поста по и, поспі ање (од поспања свијепша); посра и се, по срање (не би с њим

на посрање) ; поуздан исе, поуздање (ценерале моје поуздање) ; допустити, допущ п е ње, одрост ип и, опрош пење; вјенчами, вјенчање (од Слав. вѣнчаніе) ; али од оспалије глагола не говори се, н. п. закопање, нађење, пољубљење, загрљење и п. д. г) будући да посао савршипeлнoгa глагола нема трајања ни мало, зато'се њим и не може одговорити на питањет шта тиниш? него само ш а си чинио? и ш ш а бе шчини по и? Може бити да запо Бекоји наши књижевници мисле, да је дођем, закопам, пољубим, речеми л. д. будуће вријеме ; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може бити да је), него је садашње, које се понајвише упіоптребљава у наклоненију сoслaгaшeлнoм и у приповиједању, н. п, ако дођем; оди да запjева мо; каднађе м; ўспани нека он сједе; стани да ти кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у руку, а он ми рекне и т. д. А будуће је вријеме од ови глагола : дожи #у, зашјева Ку, наћи ћу, јёшћу, вазаћу, шољуби і у,

олишао ни

[ocr errors]

него лични.

В илне.

рећи ћу и т. д. 2) што ове разлике немају ни Грци ни Латини, неге по временима накнаћавају (зао и у нашим Славенскім граматінкама споји сотворихъ од піворю, напи махъ од пипаю, купихъ од кут пую и т. д.); а Нијемцима и оспалим новим народима тешко је и доказан ову разлику између наши глагола. Нијемци имају, н. п. given ићи, и Epinneit доћи; fuеn пираж или и, finbein, наћи; али мн имамо доћи и долазили, наћи иналази пти, да ли и дава ПI и, чупи и слушапи , рећии и говорити, узети и уз имапи, и пако готово код свију осталії глагола. Ми имамо дакле још један пупі онолико глагола, колико осталі народи.

По лицу се раздјељују глаголи: 1) на глаголе личне, који имају свари лица, н, п. говорим, говориш, говори и п. д. 2) на глаголе безличне, који се спреж у само с трећим лицем, н. п. боли, спі у ж ујемисе, грми, ведри се, облачисе и п. д. Но и ово разделеније глагола не вриједи готово нинпа : а) заmо, што млоги глаголи, који се броје у безличне, могу имали и остала лица; н. п. ја не грмим, не гр. м ишни по и, него Бог (или свети Илија); види онај, који ведрин облачи и тп. д, Аб) макар имали и једно лице,

опет нијесу

безлични, По спрезању се дијеле глаголи на глаголе правилне и непра

Прави неправилни глагола ми немамо више, осим ова три : јесам, оћу и могу (јесами оћу неправилни су и код оспалије народа, амогу само је запо код нас неправилни глагол, шпио се у садашњем времену свршује на у, а не на ам, или на еми, или на им, као оспали наши глаголи; а у осталом спреже се по другом спрезању, као. печем, осим што се у садашњем времену говори и море и може; моремо и можемо: море ме и може пі е); а остали су сви правилни. Истина да се у постајању времена налази ђешто, особипа разлика, н. п. приписнем, приm иснути, прип и ш пе (и при писну); погинём, погинути, погибе (и погину); окренем, окрену опи, окремі ә (и окрену) и л. д. Али су запо опеп ови глаголи правилни, и могу се довести у ред. Овђе можемо напоменупи и оне глаголе, који немају свију времена, него само шпођог, и п. велим има само ово вријеме садашње и полупрошавше веља, а даље се узме од глагола говори м; піако подај (му, јој), удри (удрите) и ајде (ајдете, ајдемо), немају више ништа него" ово у наклоненију повелителнoм, а у осталом се говори дам, да пи; ударим, ударни ти, ударио и т. д. •

Што је гоѣ склоненије код имена и код мјестоименија, то је спре. зање код глагола; само се пo пoм (у овом смислу) разликују имена и мје. стоименија од глагола, што се имена и мјестоименија премјењују само по падежима и по броју, и највише могу имтати око десен премјена ; а глаголи се премјењују по лицима, по броју; по временима, и по наклоне. нијама, и могу имати преко придесет премјена (а Латински глаголи имају још више премјена, а Грчки још више и од Латинскије).

Времена по памеппи нема више, него само піри, пi. і. садашње (које је сад), прошав ше (што је прошло) и будуће (шпio fе доћи у напредак); а глаголи наши имају прі проста времена осим будућега, п. ј. садашње, идва прошавша (1-во полупрощавши в, које имају само несавршителни глаголи, н. п. ми купљасмо шљиве, кад он дође ; ми пјеваше и т. д. a2-го скоропрошав ше, које имају сви глаголи, н. п. ми куписмо шљиве данас ваздан ; он донесе, ја му реко и т. д.); ако још узмемо к овима и дјејствително причаепије прошавшег времена, које се у нашем језику не говори без помагателног глагола сам (или јеса м), онда ћемо имати при прошавша времена, п. і полу прошав. 1ue, скоро прошавше и давно прошавше (у говору се и ово давно прошавіше вријеме може узети двојако, п, j. још давније, н, п. био сам му говорио, били су му дали и п. д. но ово не иде успрезање глагола, зашто глагол нема никакве нове премјене, него му се дода помаганелни глагол био, као и остале ријечи шпіо се слажу у говору). Буду. kе вријеме састави се с помоћу глагола ћу (или оf y, н. п. оћу му дами, њем у Кӯ да пи; ми ћемо купити и т. д. Али кад сила говора иде управо на глагол и ће дође за њим, онда се избаци оно пошљедње

[ocr errors]

II

и 3.

ли, и мјесто њега дође ќе пе се састави с глаголом у једну ријеч, н. п. даку, купиће, платићемо, има ће ме, оплe uf y. (већ је казапо како се с пред к претвори у ш), je u fемот т. д. А код они глагола, који се у наклоненију неопределеном свршују на ћи (vijeспo по и), може се беи послије глагола писали само за себе, н. п. доћи ћу, наћи ћемо, пећи ћеш, рећи ће, ожећи ћу и п. д. Али кад се опослу сумља , или се одлаже, каже се ако или кад, онда се узме садашње вријеме и под несавршителни глагола дода му се спријед уз (или ус), н. п. ако уз-радим, ако успиш ем; кад ускоси мо и т д. А код савршителни глагола, узме се само садашње вријеме (без уз), н. п. ако дођем, кад запишем, ако покосим и т. д. Код глагола да пи, знати, има ми, смјели и Кети, кад се сумља, онда се (особито у Србији и у Ерцеговини) на крају мјесто и настави будем (а м се пред б претвори уд), н.

ако дадбудем, ако знадбудем, ако имадбудем, ако смједбудем, ако Кедбудем. К овима иде и могу, ако могбудем. 1

у Славенским граматикама имају чептири наклоненија (изјави пелно, повели пелно, сослага мелно и неопределено); али глаголи, ни наши ни Славенски немају више од при, т. і. 1-во јавително, у коме какво лице што ради, или показује да је што радило, liли да ће радити, н. п. пишем, писао сам, писаћу и П. д. 2-го повелително, у коме се по заповнједа (наговара, моли, или нуди) другоме коме да ради, н. п. пиши, пишите; устани, донеси, дај, реци и т. д. 3-he неопределено, у коме глагол споји пуст без икаква извјеснога посла, лица и броја (као н. п. суштествително име

именип падежу), ні. писати, радити, говорити, или, доћи, і у ті з и тд. А 4-mo сoслaгa пeлнo узели су граматици из Грчке и из Латинске граматике, зашто Ламинин каже једном ријечи, н. п. habuerin , attlеris, scissem; а Србљин, и сваки други Славенин, мора узетін двије различңе ријечи мјесто пе једне Лапинске, п. ј. да са м п мао, ако донесеш, да сам био знао нп. д. А по свак може виђени да није спрезање глагола. Спрезање (или боље рећи склоненије) глагола зове се само оно, (као што је и мало прије казано) кад се глагол сам по себи премјењује (као имена и мјестоименија кад се склањају), н. п. прпим, прпиш, прпи, трпимо, прпите, прпе, прпља, прпљаше, и расмо, прпмасте, прпљау, прписмо, попис пе, прпич ше, трпљео, прпећи и п. д. А да сам био знао, и аце бы есмь ни малъ, по су читави разговори.

Тако се у нашим Славенски граматикама налази и страда пелни залог, а глаголи га немају ни наши ни Славенски. Напоменуо је мало, да 6ї юся, пишаюся, творюся, нијесу глаголи страда пелни. као ни боюся и пруждаюся опложи і елни; ако је разумјео

смо мало прије рекли о спрезању глагола, казаће и сам: да пипи анъ быль есть не иде у спрезање глагола, као ни аще бы есмь быль питанъ, и био сам каран (истина да се говори:

био сам каран, бићеш вијен, били су дочекани; али у садашњем времену ні1:0 не ће рећи: бивам каран, биваш момен, него карају ме, поле ме, бију га, траже те е и п. д. А и у прошавшем и у будућем вре- мену не говори се код свију глагола са спірадалелним причастијем, н. п. б.: і у пі

рая биосам мољен, него пражиће ме, молили су ме, звали су га и т. д.).

Сви се: наши глаголи (осим неправилни оћу и могу) свршују у садани њем времену (наклоненија изјавителнoгa) на ам, или на ем, и м; и по пом се свртиивању раздјељују на при спрезања. У спрезању нан (као и оспалије Славенсія народа) глагола мора се знати како има глагол у садашњем времену и у наклоненију неопределеном *); а кад се

[ocr errors]

жен,

[ocr errors]

на

*) Кад се ово правило уведе и у Славенску граматику (као што је и у

је ику, онда не ће по дојакошњим правилима („измѣняюще у или ю на ахъ") морапи билии: горахъ, важахъ, ищахъ, слі ране

2

то двоје зна, онда је и оспало све ласно знати, запіто је цијело спрезање раздвојено на пе двије спиране, па наклоненије повелително и дјејспіви-. пелно причасније садашњег времена иде по садашњем времену, а остало. сирезањ. (готово, све) по наклоненнју неопредјеленом, као што ќе се виђети сад из самога спрезања.

Будући да неправилни глаголи јесами оfу помажу ћешпо осталим глаголима (и ісёби) у спрезању, запо Кемо ево најприје метную њиово срезање :

1. Наклонеңије изјавително.

вријеме садашње

јединствени број јесам (сам),

ofy (hy), *) јеси (си),

дћеш (кеш), jècm (je),

oke (ke), мложествени број

демо (Кемо), jecme (cme),

okeme (fième), јесу (су).

ohe (he).
вријеме полу прошав ше

јед. број. бија,

Һадија (Ка; кийја , **) пија, олија), бија ще (6jenre), Һадијаше (häше ктijanue, пијаше , опијаше), бијаше (бјеше), Кадијаше (Каше; кпијаше, пијаще, опијаше),

број. бијасмо (6јесмо), Кадијасмо (hicмo ; клијасмо, пијасмо, опијасмо), бијасте (бјеспе), Кадијасппе (Каспе; клијаспе, шкірасте, опијасте), бију (бје у),

Кадијay (Kay, кпијау, пијау, ошиjау).
вријеме скоро прощавше

јед. број.
ke дo (бе; кедо, кт),
ћеде (he; Kmеде, клие),
Кеде (бе; кеде, кіпе),

А

млож,

б), біі,

бі,

дахъ, женахъ, перахъ, алчахъ и т. д. нити ће се морати казати „иземлются плыву плыхъ, пою пѣхъ, хощу хотѣхъ и т. д. ниши ке од воскресаю моћи били воскреснухъ; од дерзаю, дерзнухъ ; од купую, купихъ ; од срѣптаю, срѣлі охъ; од падаю, па дохѣ; од поминаю, помянухъ и т. д. Ваља да су овакове погрјешке у Славенским граматикама наЖерале г. Добровокага, да каже ўславину (рецензирајући Славенску граматику г. Мразовића: mit einem Torte, eв тир іn реnt Slavenismen Sprachlehren, die Russische nicht ausgenommen, ein ganz anderes Opjtem eingefährt verber (једном ријечи, мора се у Славенске грама

пике, и у саму Росијску, са свим други ред увести). *) Јесамиоку имају двојако у садашњем времену, п. је јесами

сам, оћу и fy;" какого, што је код мјестоименија разлика између мени и ми, пәби и ми, мене и ме, њега и гa, maло је и овђе између јесам и сам, оf y и ку; и који је оно рат

зумијо, разумјеће и ово. **) Ово је по Ресавскоме и по Сремачком, нарјечију ће је гођ мје: спо к. Ерцеговци додају кашпо н іш пред кову да, н. п.

iu kaдија (ш fa), щћед е (он ће) и т. д.

млож, број. бисмо,

Кедосмо (Кесмо; кмедосмо, кёсмо), біспе ,

Кедосте (кестпе; кнедоспе, кесте), бище,

Кёдоше (Кеше; кедоше, кеше), "вријеме давно прошав ще

јед. број. біо (6йла, ло) сам, Кео (Кела, ло; кмео, пёо, пио, дпио) сам, био (била, ло) си,

to (fела, ло; кeo, mео, пно, опио) си, био (била, ло) је, deo (Жела, ло; кшёо, шёо, пно, опио је,

млож. број. били (ле, ла) смо,

Кели (hеле, ла; кпели, пели) смо, били (ле, ла) сте

Кели (hеле, ла; кшели, лели) спе, били (ле, ла) су:

Жели (hеле, ла; кели, пели) су.

вријеме будуће білу,

keky (kmeky, meky), биће,

fi'kem (kméken, mekem), биле,

keke (Kmeke, meke);

млож. број. бићемо,

kekemo (Kmekemo, mekemo), бићеше,

Kekепе (кпеfепте , пекеше), Guhé,

keke (kmeke, meke).

[blocks in formation]

прво с пРЕЗАЊЕ,

(conjugatio I. verborum in - am) По коме се спрежу сви глаголи, који се у садашњем времену свршују на ам, н. п.

*) Ако није овако, ја не знам како би друкчије било. Дела значи управо

на супрот не моіз

« PreviousContinue »