еңију и у суштествителнөме (које од њега постаје) на ње, ду , а у х, лу», ну, суш, пук, н. п. судим, суђа, суђен, суђење; газим, гажа, гажен, гажење; далим, пала, паљен, даљење; брани м, брања, брањен, брањење; просим, проша, прошен, прошење; мупим, мука, мукен, мукење и п. 4 А у они који се свршују на бим, вим, мим, пим, уметне се (на оним истим мјестима, ђе се у ови претвори ду 5, з уж, лу», у њ, су іш, пу 6), н, п. љубим, љубља, љубљен, љубљење; ловим, ловља, ловљен, ловљење; мамим, мамља, мамљен, мамљење; П 0. пим, попља, попљен, топљење и т. д.

3) Млоги глаголи, који се свршују на бим, вим, дим, лим, мим, ням, пим, тим, (по Ерцеговачком и по Ресавском нарјечију) имају на. клоненнје неопределено (и остало што је од његове чете) по другом спрезању (на ети); и по Ерцеговачком нарјечију претвори се ду $, лу љ, ну њ, my f; а послије б, в, м, п, умепіне се љ пред е, н. п. ви. дим, виђепи, виђе, виђео: волим, вољепи, воље, вољео; mавним, павњели, павње, пављео; вршим, врћем и, врће, врео; сврби, сврбљещи, сврбље, сврбљео; живим, љепи, живље, живљео; грм им, грмље пи, грмље, грмљео; трпим, трпљеми, прпље, прпљео и т. д. А у Ресавском нарје. чију ови се и глаголи имају само е мјесто и, а полугласна се слова не мијењају, нити се умеће љ, н. п. видим, видел и волим, волепн, волео; сврбети, трпели, прпе, прпео и п. д. А у Сремачком нарјечнју (кашпо и у Ерцеговачком, као што сам напоменуо ђе је био говор о нарјечијама) имају по правилу свуда и, н. п. видим, Види ти, види, видно; волим, воли ми, воли, Волио; прпим, прои ти, трпио

пл. д.

3) Млоги глаголи и овога спрезања (особиппо средњи на чи м) имају наклоненије неопределено (и оспітало што је од његове чепе) по првом спрезању, н. п. држим, држапи, држа, држао, држање; бјежим, бјежал ин; јечим, јечами; звёчим, звёчами; мрчим, мрчат и: дречим, дречали, крёчим, крёча пи; мучим, м'yчап и ; учій м, уча пи; клечим; клечап и; прийм, трчами; в ріі н п і м, вріш папи; пиш тим, пиш пами; спојим, спаја ми (ђекоји списапељи наши пишу слоја ми, да им иде по правилу као стој и м); бојим,се, бојаписе и п. д.

4) Готово у свим глаголима, који се свршују на јим (а оштро се изговарају, изостави се и у наклоненију повелипieлнoм, н. п. крој им, крој, кројте; спојим, стој, спіојпе; бројим, број; број

Али који се не изговарају оштро, него се глас протеже , они имају по правилу, н. п. мајим, таји, па ји пе; пајим, паји, пајиме; бујим, буји, бујнице; гајим, гаји, гајите.

5) Испина да по опшлему правилу код свију несавршителни глагола постаје сушпествително на ње од страдалелног причаспија кад се промијенін н на њe, h. п. копан, копање; игран, играње; писаи, писање; печен, печење; мјерен, мјерење; суђен, суђење; љубљен, љубљење; слављен, слављење и лі. д. Али се опет (особніпo y Ресавскоме и у Сремачком нарјечију) код глагола овога спре. зања, особито који се свршују на лим и ним, говори још и друкчије (п. і. не промјењује се л на љ, ни н на њ), н. л. молим, молење; балим, балење; буним, бунење; браним, бранење и т. д. А говори се и мољење, баење, буњење и п. д. него ми се чини да је оно прво обичније. Тако испо може бити да би ко рекао (у Ресавскоме и у Сремачком нарјечију) и вртење, прпење, срдење и . д. прем да је свуда обичније врћење, прпљење, срђење и т. д.

Овђе је за сад поред рјечника доста граматике. о нарјечијама, о предлозима, ио междуметијама није пријебе говорити, зашто су овье у рјечнику.

е и т. д.

*) Nil sonat (nisi forte vocalem mutam), sed literae, quae Serbis, sicut Bo

hemis , vel sola absque ulla vocali , syllabam facit, apponitur , ne cadem litera ad praecedentem aut sequentem syllabam trahatur , e. g. ympbo, sabpKami, lege u-mr-0, za-s •

. kati. *) Sonos $ et x vis invenias in vocibus genuine Serbicis ; sed utramque litorama

ob voces peregre adscitas ex alphabeto Cyrilliano retinuimus,

ШТАМПАРСКЕ ПОГРЈЕШКА.

весе

Beee .

р.

ам

m.

тисе

у свакој књизи има штампарски догрјешака ; али ја ее надам да и у овом рјечнику не ће бити пaкo млого, као у другим нашим садашњила пњигама. Ево овқе tу назначили $екоје мало веће, које сам ја нашао :

1) условима: наш пампaнo. be. мјесто. Ана штампано. ke. мјесто. Бентами

у реду

Бенёлапи | pf. Код повлачити impf, Болжау код Божји дан Божићу напjесе

полажајник напијесе варење

прашак Бекма уреду Bekma

премишљатисе амсе Бідило

видило pf.

— преобуватисe impf. Код виме

придагу

придилисе придигнуа у реду Boke

дисе Брачан

Врачати прилоњапи у реду прислоњаши Грцање

Врцацье ружа код ружичица Ружица код изрезан

сраслица Козирица у реду Козарица | капет

срез

капетан просу Код колачи

просци новццима Шарпош новцима

сирацар - піворило сирац Пламен

Теони
у реду

тоци
— мерками
Срјему код пруд

Сријему бадавација — муктација бадавација і повуни - пуша повуци pf.

намамљивати impf. узбайца уреду узбрдица намјеравиње — намеравање намјера- 1 чађење код чашање

чаћење четрное четрнае. четрнае. напијати била сторо сперо

сторо jaa

насад jaja годуни - читлуксай- години нашинки уреду нашински

бија fr. код осуђивати impf. бур а

шкембе

бураг отпучати

соколе

—гласоударе. сокола ум — отријебипи им

нија (стр. XXXVII) пјан чина - пијанчина пјанчина меје у склоненију моје

ка

ска

зашто

лизати

ис-
Пламен
aM

ЛМ

вање

нила

2) у гласу. Овђе сад није вриједно писати оне ријечи ђе је отпао знак гласоударенија (зашто има пакоси ријечи млого, а не чини велике шеше); него ћу само оне да назначим, ќе знак гласоударенија стоји криво (други, а не онај који би требало, или на другом мјеспу); па и то само hу назна. чипи онако, као што треба да буде, а како је наштампано, може сваки виђепти у књизи: банатисе, бежан (мјесто бежан), вамилија, вече, ковалук (мјеспо кованлук), коно, Айтали, мажење, масан, милити, млечни. ца, мрізитнсе, надскакiвање, оглавина, одаднити, одaпиратисе, оливера и Оливера, онако, Осло, опрескаписе, помешати , полномоли, разгријали, Топчидер, прнути (н. п. ватру), мурчати, угарнице, угарчић, цвілепи, чарапчина, шеніана, штокоји (и підкоји); пушка у II, склоненију мјесто

пушка
књиге
(у род. јед.)

књиге
змijo (у звал. јед.)

змијо жутбј у I. склон. у д. јед.

και жушіме —

жумоме свију у род. млож.

свију ужи на страни XLVI.

ужи дами

даљң мањи

мањи јачи

јачи

- с.

д од А Т А к.

Кад је остало ово мало бијеле арптије, ево још нешто да додам:

1) На страни ххх. и xxxІ. што је био говор о претварању полугласни слова; она се слова онако претварају не само у једној ријечи кад дођу једно пред друго, него и из двије ријечи кад је једна до друге, н, п. говори се шњим, шљудма, ж ђаком, з Богом, бес посла,

бес хоња, прем кубом, о Дунава, и Земуна, пре побом и т. д. для будући да у писању овако далеко нијесу ишли ни Грци ни Лапшини, зало нијесам ни ја ћco (ни смјео ; а докле су они ишли, мислим да је слободно и мени, и свакоме другом); а други ко у напредак ако ћедбуде шано писати, може слободно: ни један му паметан човек не може рећи да нема право: за што се пaко говори; а шњим налази се већ и у књигама ђекојим (в. д. у Досите овим, и у г. професора Игња. мовића).

3) у Шумадији се често у говору изоставља су полу прошавшием ну скоро прошавшем времену у првом лицу млож. броја, н. п. купљамо, једамо, йдамо, но шам о; дођомо, идомо, но с имо, куда мо им, д.

3) предем, везем, пресем, плетем, и остали овакови ђскоји глаголи, могу имати полу прошавше вријеме и на ија, п.

ј. предија (предијаше, предијасмо, предијаспе, предиjay), везија, пресија, плешија и н. д. (Али од једем, нико не би рекао једија, једијаше, него само једа, једаше и т. д. : тако и од гребем, греба, гребаше; а од зеб ем може бипін да би ко рекао и зебија, зебијаше и т. д.). К овима нде икунем, кунија, кунијаше и т. д.

4) у склањању сушт, имена и у спрезању глагола не треба нико да се ослони са свим на знаке гласоударенија, и да помисли, да и остале све ријечи имају свуда онакови испи глає , као и оне шпо су менуе за примјер. То је за туђина највећа межа у нашем језику, и Бог зна оће ли се над моћи друкчије научипти, него од народа слушајући, и говорећи с њим, н, п, мије и грије имају у имен. једнак глас, а у оспалим падежима грије има грија, гријови и п. д. масло и весло имају у имен. готово једнак глас, и весло има у млож, броју као и у род. јед., а масло се у лож. броју не изговара са свим зако оштро, као и у род. јед. ; ако се исто поље оштрије изговара у јед. броју, него у млож, ; а друга се опет млога имена изговарају оштрије у млож. броју него у јед., н. п. седло, седла; село, сёла и т. д. Али што н. п. у Бијоградској наији ћеш по говоре лонад, конац, кукуРуз, сёло и л, д (мјесто лонац, конац, кукуруз, село), но не иде у ово о чему. је мој говор.