Page images
PDF
EPUB

Кад је говор о трећем лицу, највише се говори шпо мјесто који, која, које, али по особипом синтаксису, н. п. човек, што је био код мене ; жена, што смо је виђели; вино, што смо (га) пили ; човек, што смо код њега ноили ; човек, шпо су му коња украли; човек, што смо га *) данас виђели: човек, шо смо дошли с њиме ; столица, што се на њој сједи; књига, што се из ње учи; перо, шпіо се (њим) пише **); чо. век, шпо смо о њему говорили ; подај оном човеку, што је донијо врећу; мени код оног човека, шпо сједи онамо ; подај оним људма, што споје на пољу и ш.

о глаголу.

(de verbo)

[ocr errors]

ики,

По значењу могу се глаголи раздијелипи у при реда: 1) неки глаголи показују да ко ради што извјесно изван себе, што свагда мора стајаМи у вин. падежу, н. п. писал и књигу, сјећи дрва, копали и ноград, јести меб, носити воду и т. д. и ови се глаголи зову дјејс прителни (послујући ?). 2) неки глаголн показују да се посао вра. Ка на онога, који га ради, н. п. бријемсе, кајеш се, нaдa писе, наБањивал и се и т. д. и ови се глаголи зову повраћателни ***), који у правом смислу нијесу друго ништа, него глаголи дјејствителни : зашпіо и њиов посао стоји свагда у вин. падежу (само што није изван онога, који га ради), н. п. брија ти се (себе), весели писе, као брија лига, веселини и ме и п. д. 3) неки глаголи показују само спање лица или співари, или посао, који не иде ни на што, што би спајало у вин. падежу, него је у ономе који га ради, н. п. боловами, спава ми,

cje дипи; гори дрво, пече вода, уздисами и пi. д. и ови се глаголи зову средњи (verba neutra) ****).

Примјеч. 1) Ово , раздјеленије глагола готово не вриједи ништа : за. што гопово сваки дјејспі випелни глагол може бипи и средньи (али прави средньи глагол не може бити дјејствителни) , н. п. пјева ми пјесму, игра ми коња, копали виноград, ора и њиву, вика ми људе, то су дјејствителни глаголи; али кад се рече (и разумјева), н, п. боље је пјевал и него плакапи; маш ор се коњ не учи уграпи; ним умијем орални копапи и ; јечам прче а ракија Виче *****), онда су ово све средњи глаголи. 2) Наши Славенски граматици нази

азивају још неке глаголе страдалелнима, а неке опложи пітелнима (deponentia) : но такови глагола нипи има у Славенскоме ни у Српском (као ни у њемачком1) језику ******), него

*) Кад се говори о бездушним стварима, онда се у мушкoме и у сред

њем роду га, и у женском је може нзоставити, н. п. нож, што смо данас кунили; да пи платим чашу, іш по

сам разбио ; добра је она пушка, што си ми поклонно; какво је оно вино, по смо данас

пили и т. д. **) Код оваковије ријечи, којима се што ради, чесліо се у говору изостави оно њиме (њим) и њоме (њом), н. п. брус, што се бритв

пва оштри; лопала, што се жито вије; гвокѣе, што се кашике дубу и п. д. ***) Наци Славенски граматици овакове глаголе зову спі радал ел

ни ма, а неке от ло:к и мелни ма. ****) Ово је узето из Латинске грамаписке, зашпо Латини имају гла

голе дјејсп вилі елне и страда пелне, а ови нити су дјејспівиппелни ни страдателни, него између њи средњи (као и средњи

род између мушкora и женскога). *****) Кад узјаше пијан човек на угојена коња, па прче и виче. ***) Век ако да би ко узео (за опложителни глагол) чули, који има

значење глагола савршителнога, спреже се као глаголи несавршIтелни, пп. ј. има полу прошавине вријеме, причаспије (и дјејепричаспије) садэшьег времена и су ішпествително од причастинија страдателно га: чуја чујаше, чуја смо, чуја с ше, чўjay; чујући, увенье (н. п. по чувењу).

оставило

3ове

глагола и склањање имена

п.

као

су по они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Латинскога језика: зашто су мислил, да сваки језик оно мора имати, што има Грч. ки и Латински; а што Славенски језик има, а Грчки и Лапински нема оном нијесу били ни мукает (или ако су шпо и напоменули, а они су о том пако што рекли, као што говори човек оствари, коју ни сам не разуми. је), као н. п. двој ако значење прилагателни имена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣими, ме бѣи пи, себѣи си, мене имян п. д. и Бог зна шта се још у Славенском језику није тако нз

и изгубило! н. п. односително мјестоименије што, имају сви садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га нмали и стари Славени, о том не треба сумљати, него су га изостави. ли преводници; зашто су мислили да је оно све покварено, говедарСки и свињарски, што нема у Лаліннскоме и у Грчком језику. Да се вратимо опет к с трада пелни ми опложителним глаголима, н. п. Лапшинин каже једном ријечи аmот, Tau dог, гоог и п. д. а ми у нашем језику морамо за сваку му, ријеч узепи двије, п. і. Љубе ме, вале ме, моле ме и п. д. 4 Нијемац мора узепи при ријечи, п. ј. іф merce geliebt, бивам љубљен), іф шеrѕе gеlоbt (бивам важен)" и т. д. које мислим да ће сваки признати, да не иде у спрезанье глагола: спрезање

се само оно, кад се једна ријеч премје. њује сама у себи, н. љубим, љубиш, љуби, љубимо, љуби те, љубе, љубља, љубиши и п. д. као код имена Бог, Бога, Богу, Бог е, Богом, Богови и т. д. А пруждаюся ни је глагол оложи пі елни, ни бїюся спрадателни. него су обадва дјејспівителни повраћателни глаголи.

Свін наши глаголи (дјејствителни и средњи) могу се опепт раздијели. пи 1) на глаголе савршителнe (verba реrfесtiva), који показују да је посао само један пут рађең и свршен (или да ће се радити и свртиипін), н. п. закопапін, записа ти, доћи, наки, дати, рећи, викнути, дигнупи, метнули, умријепи, уздан умии пд. 2) на глаголе несавршителнe (verba imperfectiva), који показују, да посао једнако піраје , н. п. копами, закопава ми, писати, записивати, долаз и пи, налазин ми, пражи пи, давами, говори ми, вика ми, дизапі н, метами, умирати, уздиса ми и п. д. и ово је најважније раздјеленије наши глагола: 1) запо, што су ови глаголи различни између себе, како у значењу, піако и успрезатьy: зашпо а) савршителни глаголи не могу имати полупрощавшега време на ни причаспија (или дјејепричастија) садашњег времена. б) несавршателни глаголи имају у будућем времену у наклоненију сослагателном уз (или ус), н. п. ако уздајем, ако успишеми . д. а савршителни немају, него само ако, н. п. ако дам, ако напишем и н. д. в) од свакога несавршилелног глагола може се начинили сушш. име (од причаспија спрадапieлнoга, кад се промијени н на ње), н. п. копапи, копање; долазими, долажење; љубили и, љубљење и т. д. а савршителни глаго. ли пога немају , осим неколико ријечи које су остале као од старине, н. п. заклати, заклање (јели веfіе јање за заклање); постами, слі азье (од постања свијета); посрaписе, посрање (не би с њим

на посрање); поузда тисе, поуздање (ценерале моје поуздање) ; допуст и пқ, доц уште 1ње, опрос m и пи, опроше ње; вјенчати, вјенчање (од Слав. вѣнчаңie) ; али од осталије глагола не говори се, н. п. закопање, нађење, пољубљење, загрље јье и т. д. г) будући да посао савршипиелнoгa глагола нема прајања ни мало, зато се њим и не може одговорищи на питање ш та чиниш? него само ш па си чинио? иш па ке шчини пи? Може бити да запо ђекоји наши књижевници мисле, да је дођем, закопам, пољубим, речем и п. д. будуће вријеме ; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечнју може бипи да је), него је садашње, које се понајвише употребљава у наклоненију сослагателном и у приповиједању, н. п. ако дођем; оди да запjева мо; каднађем; ўспани нека он сједе; спиани да ти кажем; дођем њему, па пољем да га пољубим у руку, а он ми рекне и т. д. А будуће је вријеме од ови глагола: доћи ћу, зашјева ку, на Кнку, сј ёшку, каза ћу, дољуби у.

по

отрао

HIL

ку

Вилне.

рећи ћу и т. д. 2) пишто ове разлике немају ни Грци ни Латини, нега по временима накнаћавају (запо и у нашим Славенским граматикама сто. ји со поворихъ од поворю, напипахъ од питаю, купихъ од к пую и п д.); а Нијемцима и осталим новим народима пешко је и дока. зали ову разлику између наши глагола. Нијемци имају, н. п. geben и и, и Розптеп доби; Тифеп тражи пи, fіntеn нали; али ми имамо доћи долази ми, наћи иналази ти, да отии дава ми, чу ми и слушапи, реки и говорити, узети и уз и мами, и ако готово код свију остали глагола. Ми имамо дакле још један пупі онолико глагола, колидо остали народи.

По лицу се раздјељују глаголи: 1) на глаголе личне, који имају сватори лица, н. п. говорим, говориш, говори и п, д. ) на глаголе безличне, који се спрежу само с прећим лицем, на. 6 оли, стужује ми се, грми, ведрисе, облачи се и пп. д. Но и ово раздјеленије глагола не вриједи готово ништа : а) замо, што млоги глаголи, који се броје у безличне, могу имали и остала лица , н. п. ја не грм им, не грмишни ти, него Бог (или свети Илија); види онај, који ведра и облачи и пп. д. Аб) макар имали и једно лице, опет нијесу безлични, него лични.

По спрезању се дијеле глаголи на глаголе правилне и непра

Прави неправилни глагола ми немамо више, осим ова при: јесам, оf у н могу (јесами оf у неправилни су и код осталије народа, а могу само је зато код нас неправилни глагол, што се у садашњем времену свршује на у, а не на ам, или на ем, или на им, као оспали наши глаголи; а у осталом спреже се по другом спрезању, као печем, осим што се у садашњем времену говори и море и може; моремо нможемо; море п е и може пі е); ә остали су сви правилни. Испіина да се у постајању времена налази фешто особипа разлика, н. п. приписнем, притиснупи, прип иш ме (и при писну); погинем, погину II и, погибе (и погину); окренем, окренути, окреме (и окрену) н п. д. Алiн су зато опет ови глаголи правилни, и могу се довесли у ред. Овђе можемо напоменути и оне глаголе, који немају свију времена, него само штођаг, и п. велим има само ово вријеме садашње и полупрошавше веља, а даље се узме од глагола говорим; піако подај (му, јој), удри (удрите) и ајде (ајдете, ајдемо), немају више ништа него ово у наклоненију повелителнoм, ау осталом се говори да м, да пи; ударим, ударни, ударио и т. д.

"Што је го, склоненије код имена и код мјестоименија, то је спре. зање код глагола; само се пo пoм (у овом смислу) разликују имена и мјестоименнја од глагола, што се имена и мјестоименија премјетьyју само пә падежима » по броју, и највише могу имали око десепп премјена ; а глаголи се премјењују по лицима, по броју: по времени ма, и по наклоненијама, и могу имали преко піридесет премјена (а Латински глаголи имају још виilie премјена, а Грчки још више и од Лалинскirje).

Времена по памети нема више, него само три , м. ј. сада і ње (које је сад), прошавше (шпио је прошло) и будуће (по же доћи у напредак); а глаголи наши имају три проста времена осим будућега, п. ј. садашње, и два прошавша (1-во полупропавше, које имају само несавршителни глаголи, н. п. Мiн купља смо шљиве, кад он дође; пи пјеваше и т. д. a2-го скоропрошавіше, које имају сви глаголи, п. ми куписмо шљиве данас ваздан ; он донесе, ја му рекои п. д.); ако још узмемо к овима и дјејствително причаепије прошавіцег времена, које се у нашем језику не говори без помагателног глагола сам или јесам), онда ћемо имати при прошавша времена, п. і. полу прош

и ав. ше, скоро прошавше и давно прошавше (у говору се ин ово давно прошавше вријеме може узети двојако, п. ј. још давније, н, іг био сам му говорио, били су му дали и п. д. но оно не иде у спрезање глагола, зашпо глагол нема никакве нове премјене, него му се дода помагателни глагол био, као и остале ријечії шліо се слажу у говору). БудуКе вријеме саспави се с помоћ у глагола клу (или оћу, н. п. ofу му дапи, њему һу да пи; ми ћемо купи пн и т. д. Али кад сила говора де управо на глагол и ќе дође за њим, онда се избаци оно пошљедњо

[ocr errors]
[ocr errors]

хти, и мјесто њега дође ќе те се саспави с глаголом у једну ријеч, и п. даку, лупи Ке, плащи емо, има келге, оплешку (већ је казато како се с пред к претвори уш), јеш бемо и т. д. А код они глагола, који се у наклоненију неопределеном свршују на Ки (мјесто пи), може се hе и послије глагола нисати само за себе, н. п. доли бу, наћи ћемо, пе би кеш, реки Ке, ожели ку и т. д. Али над се опослу сумња, или се одлаже, и каже се ако или кад, онда се узме садашње вријеме и код несавршителни глагола дода му се спријед уз (ши ус), н. п. ако урадим, ако успних ем; кад ускосимо ипі д. А код савршипиелни глагола, узме се само садашње вријеме (без уз), н. в. ако дођем, кад запишем, ако покосими т. д. Код глагола да ми, знати, има ли, смјепи и Кепи, кад се сумња, онда се (особліто у Србији иу Ерцеговини) на крају мјесто и настави будем (а п се пред б претвори у д), н.

ако дадбудем, ако знадбудем, ако имад будем, ако смјед. будем, ако Кедбудем. Ковима иде и могу, ако могбудем.

у Славенским граматикама имају четири наклоненија (изја. Bн мелно, повели пелно, сослагателно и неопределено); али глаголи, ни наши и Славенски немају више од при, п. і. 1-во 3. јавилелно, у коме какво лице шпо ради, или показује да је што радило, или да ће радили, н. п. пишем, писао сам, писак у и т. д. 2-го повелително, у коме се шпно заповиједа (наговара, моля, или нуди) другоме коме да ради, н. п. пиши, пишите; устани, донеси, дај, реци и п. д. 3-ке неопределено, у коме глагол стоји пуст без нкаква извјеснога посла, лица и броја (као н, п, супштествително име у именим падежу), нп. писали, радити, говорити, цћи, доби, чу лi и и т. д.

А4

- по сослагателно узели су граматици на Грчке и из Лапинске грамашняе , зашто Латинин каже једном ријечи, н, п. habuerim, attuleris, scisson; а Србљин, и сваки други Славенин, мора узеш двије различне ријечи мјесто щіе једне Лапинске, п. ј. да сам имао, ако донесе ш, да сам био 3ңао и т. д. А по свак“ може виђеши да није спрезање глагола. Сарезање (или боље рећи склоненије) глагола зово се само оно, (као што је и мало прије казано) кад се глагол сам по севи премјењује (као имена и мјестоименија кад се склањају), н. п. прпим, прпиш, прпи, прпимо, прпи ше, прпе, трпља, трпљаше, прпљасмо, промас ме, трпљау, прпцсҳо, происше, па

ирпи, не е, трпљео, прпеки и т. д. А да сам био знао, наще бы есмь пил длъ, пiо су читави разговори.

Тако се у нашим Славенским граматикама налази и страдашел. ни залог, а глаголи га немају ни наши ни Славенски. Напоменущо је мало, да бї юся, он такси, щворюся, нијесу глаголи страдателни, као ни боюси и пруждаюся отложи пиелни; а ко је разумјео што смо мало прије рекли о спрезању глагола, казаkе и сам, да пипанъ былъ есмь не иде у спредање "глагола, као. нн аще бы есмь быль питанъ, и био сам каран (истина да се говори: био сам Каран, биће и бијен, били су дочеканк; али у садашњем времену нико не ће рећи: бивам каран, биваш мољен, него карају ме, моле ме, бију га, траже те и т. д. А и у прошавшем и у будућем вре. мену не говори се код свију глагола са страдалелним приҷаспијем, н. р. бићу прaжeн, биосам момен, него шражиће ме, молили су ме, звали су га и т. д.).

Сви се наши глаголи (осим неправилни обуи могу) свршују у садашњем времену (наклоненија изјавителиога) на ам, или на ем, или на им; и пo пoм се свршивању раздјељују на при спрезања. У срезању наши (као и осиалије Славенски народа) глагола мора се знали како и да глагол у садашњем времену и у наклоненију неопределеном *); а кад се

*) Кад се ово правило уведе и у Славенску граматику (као што је ну

језику, онда не е по дојадошњим правилима („измѣняюще у или ю на ахЪ”) хораша бици: аовахъ; задахъ, идцахъ, спря

ято двоје зна, онда је и остало све ласно знати, зашто је цијело сорезање раздвојено на те двије спиране, па наклоненије повелително и дјејспівипелно причастије садашњег времена иде 110 садашњем времену, а остало спрезање (гопово све) по наклоненију неопределеном, као што ќе се виђеми сад из самога спрезања.

Будући да неправилни глаголи јесами оһу помажу ћешто осталим глаголима (и ,себи) у спрезању, зашо Кемо ево најприје метнупц њово сцрезање :

1. Наклоненије изјавително,

вријеме садашње

јединствени број јесам (сам),

оку (hy), *) јеси (ой),

ofеш (кеш), јеса (је),

che (he),

мложествени број, јесмо (смо). .

ofемо (Кемо), jecme cme)

Okeme (heme), јесу (су).

ohé (ke).
вријеме пелу прощавшо

јед. број. srija,

Кадија (ha; кайја, **) пија, дмнја), бијаше (бјеше), Кадијаше (hаше ; клијаше, пијаше, ошијаше). бијаше (бјеше), Кадијаше (häше; кийјаще, пијаше, дијаше,

млож, број. бијäсмо (бјесмо), Һадијасмо (Касмо ; Kmйјасмо, пијасмо, длијомо), бијаспе (6јеспе), Кадијаспте (ліспе; Rшијасте, пијаспе, олщијаспе), бију (бјеу), Һадиjay (hay, Kшиjау, пију, ошију).

вријеме скоро прошавше

јед. број. бі,

кедо (h; кпедо, ке),
keдe (6; кеде, ке),
Кеде (ke; кеде, але),

бі,

бі,

дахъ, җемахъ, перахъ, алчахъ и т. д. ниппи ће се морати казати унземлются плыву плых Б, пою пѣхъ, хощу хотіѣхъ и т. д. ниши ке од воскрссаю моћн биши воскреснухъ; од дерзаю, дерзнухъ ; од купую, купихъ ; од срѣптаю, срѣш охЪ; од падаю, надохъ; од поминаю, помян ухъ и п. д. Ваља

да су овакове погрјешке у Славенским граматикама наКерале г. Добровскога, да каже ўславину (рецензирајући Славенску граматику г. Мразови Ка: 'mit einem Torte, в mйр in Set Slavenijãen Sprachlehren, die Russische nicht ausgenommen, ein ganz anderes Соftеm cingefährt metten (једном ријечи, мора се у Славенске грама

Пике, и у саму Росијску, са свим други ред увеспи). *) Јесами"оку имају двојако у садашњем времену, п. ј. јесам в

сам, обу и Ку; какого, што је код мјестоименија разлика између мени и ми, п е би и пи; мене и ме, њега и га, па, жо је и овђе између јесам и сам, опу и fiy; и који је оно ра

зумијо, разумјеће и ово. 1) Ово је по Ресавскоме и по Сремачком нарјечију ђе је го, пије.

спо к. Ерцеговци додају кашто н ш пред і свуда, м. ш. шка» дија (ш қа), шведе (ше) и т. д.

« PreviousContinue »