Page images
PDF
EPUB

као

именителни. .

н. п. Кнез,

І. Код овог склоненија треба унам пили: 1) Имена бездушни ствари имају у јед. броју вин.

2) Имена, која се сврти ују на $, ж, з, љ, њ, к, ч, ш, имају у зват. јед. у мјесто е, а у твор. ем мјесто ом, н. п. сму), звапі. смуьу, твор. смуђем ; нож, ножу, ножем; змај, змају, 3 мајем; краљ, краљу, краљем; пань, лању, пањем; маник, манику, маникем; колач, колачу, колачем ; міни, мишу, мишем и т. д. али јеж, jежом! Текоја имена н на ар имају овако, н. п. писар, писару (и писаре) писарем (и писаром) ; господар, господару, господарем (и господаром); цар, царе, царев (!) и т. д.

3) Имена, која се свршују на ц, у звал. јед. премјењују цна ч, а утвор. и она имају ем мјеспio oм, н. п. стріп, звані. сприче , півор. стрицем и т. д. Осим зец, зецом; мјесец, мјесецом. 4) Имена, која се свршују на з, у звал. јед. премјењују з на к,

звап. кнеже нп. д. Алiн која се нмена ријепіко говоре у звапі. јед., код они се може чутин и на зу (мјесто же), н. п. 0ј Французу царе снловни!

5) Имена, која се свршују на ги на к, у звалі. јед. премјењују г на ж, ак на ч; аумлож. свуда осим род. и вин. г на 3, ак на ц, н. п. рог, звалі. јед. роже, а у млож. броју рози, роз1нма; јунак, јуначе, јунаци, ју. на цима и т. д. Али имена која се свршују на дак, пак и чак, ну род. губе а, аријетко се говоре у звап. ред. , код они би се прије 'ка зало на ку, него бн се промијенило к на ч, н. п. па так, папку! (мјеспo пaчe !), мачак, мачку! (мјеспо маче!) и т. д. Аліг која се често говоре , она имају као што треба, н. и П е пак, пече!

66) Имена, која се свршују на ац, и на ао, имлога друга на ак, ал, аж, ам, ан, ањ, ап, ар, ас, ал, ач, у свима осталим падежима (осим род. млож.) губеа, н. 11. знанац, знанца ; міфман, момка ; угал, угла; угаљ. угља ; јарам, јарма ; іван, овна ; жpвaњ, жрьња; копао, котла, вјепіар, взепра; овас, овса; лакат, лакпа ; Бірач, Бирча и т. д.

7) Сва имена, која се свршују на о, имлога друга, особипо једносложна и двојесложна, нараспіу у млож. броју на еви или на ови:

а) На еви нарасту она, која у пвор. јед. имају ем, н. п. смук, смуђевин ; нож, ножеви ; краљ, краљеви; пать, пaњеви: цар, цареви ;

брок, брокевн; мач, мачевн; кош, кошеви и т. д. б) А на ови сва оситала, која утвор. јед. имају ом, н. п. град,

градови; поп, попові; Копао, Копилови; сок), соколови; гавран,

гавранови ; јаспіријеб, јаспребови и тп. д.

Но ова сва имена могу имапійк и по правилу, и код ђекоји се говори оба двоје , н. п. миші н ішеви; рози и рогови; пијетли и пијеплови; суді и судови и т. д. а код остали се чује у пјесмама, н. п. пупн, ножи, орли, говрани: Бе се вију орли и гаврани и пи. д.

8) Имена народа, која се свршују на ин, у млож. броју у свима падежима губе ин, н. п. Бугарин, Бугарін; Србин, Срби; Лапшинин, Лапшини и т. д. Алiк Турчин каже се Турци (као од Турак).

9) Имена, која се свршују на даци на пац, у св:ма оспалим падежима осим род. млож, губеди , н. ін. желудац, желуца, (род. млож.) акелудаца; ола, оца, оцу, оче, отаца и т. д.

10) Мије, грије, смије, може бити да би у млож. броју могли ималин и на еви (мијеви и т. д.); али (по Рес. нарјечију) ме, гре, сме, и у півор. јед. имају само на ом.

II. Особимо прс ба упампи пи и код + екоји ријечи:

1) Нека имена нају урод. млож. и мјеспio a, н. п. црв, црвн; мрав, мрави; мјесец, мјесеци ; ва п, ва пи; динар, динари; а ђекоја имају наии, н. п. сам, око о са ми и пуно сапа; пуш, пет пупа, а у Сријему, у Бачкој иу Банапту, пепі пу м нип. д.

2) госп има урод. млож, гостију и госпн.

3) Дан над се сам склања, онда иде по правилу, н. п. дан, дана; умлі. броју дани и пт. д. А с ријечима Ђурђевдан, Јовањдан и т. д. има урод. дне, н. п. уочи Бурђева дне; оЂурђеву дне. Тако се говори два дни (авадні), при дни (пір мідні) ; а даље се каже

че при дана (слабо би по рекао четири дни), пеп дана (пет дни на пошціо); пропа дозше, ми молики дни и т. д.

4) пут има у род, јед. и пупомнпутем: а) н. п. ја сам за пу. по м; споји под пу по м. б) н. п. оде - путем.

5) Коњицима у звап, јед. коњицу (мјесто коњче! може бити да се разликује од коњић.), н. п.

„Јунак Коњу говорно :
„Ој коњицу добро моје.

6) Спт рицу млож. броју говори се исприцеви и причевп; тако и зец, зецови и зечеви.

7) Коњнма у дап., твор, и у сказ. млож. коњ ма (а не коњима); а зуб има и зубма и зубим а.

8) Човек у млож. броју каже се људи (а не човеци), и склања се ево овако: н. људи, р. Људи; д. људима и људма, в, људе, з. људин, Іш. људима и људма, с. људима и људма.

друго склоненије,

CM

2

[ocr errors]

По коме се склањају сва имена женскога и (оспала) мушкога *) роде, која се свршују на а, н. п.

јединствени број
и жена,
amija књига,

мука,
лушка,

ватра, Р. жене,

Змије,
књиге, муке,

пушке, ватре, Д. жени,

змији,
књизи, муци,

пуши, вари, B. жену, 3мију, Кіьигу, муку, пушку, ватру, 3. Жəно,

књиго,

муко, пушко, ватро, Т. женом,

кыігом, муком, пуіцкім, ватрэм, с. жени, зміји, књизи,

муци, пушции, варіг,

мложествени број и, жене, змије, књиге,

Mike,

пушке, ватре, Р. жена, Змија, Kibîîra, мука ,

п, шака,

ватр 7, , Д. женама, 3мијама, Књ ніrама, мукама, пушкама,

ваmрама, В. Жt-не,

зм ije,

Kjblire, муке, пушке , Bampe, 3. Ж?не , зийје, књиге,

муке,

пушке, ватре, Т. женама,

књигама, мукама, пушката , вапірама, С. женама *), 3:мијама,

Књигама, мукама , пушкамма, вамрама.

зма јо,
3Miij эм,

змијама,

му

3,

Овѣе преба упамтипи:

1) Имена, која се свршују на га и на ка, у дані, и у сказ. јед. преvje. њују гна к на ц, н. п. књига, књизи; рука, руції н. д. Али која се имена свршују на пка и на чка, у они се говори и онако, н. п. папки, кучки і п. д. Али ја сам слушао у Србији по селима банг лу овакови (особито на пка) ђе се промјењује и на ц, н. п. носи на мо.

Вла.

*) Мушка имена овога склоненија само су у јед. броју мушкога рода , а

умлож. женскога, н. п. мој слуга; моје слуге; на іше
дике; Српске војводе, н під А у пјесмама су овакова имена и
у јед. броју понајвише женскога рода, н. п.
„Слуго моја облачићу Раде

„Да ти да Бог, Сибињска војсодо — **) и код овије се имена у Сријему и (особило) у Бачкој може изоста

випи ма у сказ. Слож. и пошљедіње а добије мало душі и глас, н. п. у новина, по ливада, на кука и т. д. Мени се чини да у овом ђекоји садашњи списатељи Сремачкг и Бачвански прегоне мје. ру; ја не вјерујем да бин просm Cријемац" казао, н. п. о наши днашњи Српски књига; у Пелі рови красии непокошен :: зелени ли сада и т. д.

ди (мјесто на момки) ; подај мачци и т. д. У ред овије имена иду и она :

која се свршују на аа и на yа, н, п. снаа, дап, и сказ. снася нснаи; муа, муси и му и т. д.

2) Имена која се свршују на да, у звап. јед. имају е мјесто о, н. п. хријатељица, звап. пријатељице и т. д. Али ђекоја имају и о, н. п. иди, кукавицо с ња! несрешњицо једна! и т. д.

3) Сва мушка кріппена имена и млога женска имају звап. једин. као и имен., н. п. Слі аниша, о Стани ша; Милија, омилија; Никола, о Никола; Аница, оАница; Ружица, о Ружица (а Ружа, о ужо !); Милица, о Милица и т. д. А женска опелі қекоја имају на о по правилу, н. п. Стмана, остано; Цвијета, о Цвијето; Сара; o Саро и п. д.

4) Која имена пред а имају два полугласна слова једно до другога, она ђекоја у род. млож, добију а међу она два полугласна слова, н. п. пушка, пуш ака; крушка, крушака; памка, па пака и т. д. а ђекоја опепт остану али узму на крају и мјесто а, н. п. врста, врск; ватра, вапри; чавка, чавки и т. д. (к овима иде и лађа, лађи! и и млада, млади!). Али кврга, рпа, рка, грба и остале овакове ријечи имају по правилу, п. ј. кврга, грба, рпа и т. д.

5) По овом се склоненију склањају и она женска имена, која имају само млож. број на е, н. п. гаће, виле, меки е и т. д.

6) Рука и нога имају у род. млож. руку, ногу; шако се чује и слуга, слугу, а говори се и слуга.

треће склоненије,

мисли,

По коме се склањају сва имена жеңскога рода, која се свршују на полугласно слово и на и, и на о, н. п.

јединствени број и. словар,

мисао,
лелад,

ski,

мәпи, Р. ствари, мисли, пелади, малере,

кћери, Д. співари,

мисли,

пеладма(пелади), малтери, кКеріп, В. слівари,

мясао,
пелад,

матер,

ккер, мисли, співари,

мелади,

маnін, кКери, т. співари (-pју), мисли(мишљу), пieлaдма, матербм, кһери (-pју), с. с ствари, мисли,

пеладма, матери, htери,

мложествени број и, ствари,

Mamepe, кћери, Р. ствари, мисли,

матера, кћерії, Д. стварима (-рма), мислима,

матерама, кћерима (-рма), В. ствари, мисли,

мamepe, клери, 3. ствари, мисли,

матере, кери, T. стварима (-рма), мислима,

маперама, кћерима (-рма), С, стварима (-рма), мiслима,

матерама, кћерима (-рма). Овқе треба узети на ум:

1) По овом се склоненіпју склањају и она женска имена, која само имају млож. број на и, н. п. песи, очи, уши и т. д.

2) Коспі, кокош, уш, ваш, очи, прси, уши, имају у род. млож. костију, кокошију, уши ју, ва шију, очију, прсију, ушију; а говори се и по правилу, н. п. Пости као пас од кости.

3) ни пи има у род. нима (по другом склоненију, као нип е); тако јасли јасала (као јасле.

4) Код овога је склоненија двојак Птворип. падеж у јед. броју, лі. і. на и и на ју (осим матере и сабиратерни имена на ад), н. п. ствари испв аріу; кокоши и кокошју; жучи и жучју и т. д. Мени се чини да је овај први (стварн) обичнији у народу од другога: Код овога другога (на, ју) треба ово упамшиши : а) код имена, која се свршују на д, л (на о), н, 10

слије се iсд у ѣ, слуљ, сну њ, с пуб, н. п. прњад, прњафу; мисао, мишљу; зелен, зелењу; поспа л, постаћу; кости, кошћу и т. д. 6) која се свршују на б, в, м, п, у оније се препівори ју љ, н. п. зоб, зобљу; крв, крвљу; кап, капљу и п. д. в) која се свршују на $, љ, њ, f, код оније се і са свим изгуби, н. п. ча), чађу; крме», крмељу; ноћ, но у и т. д.

че тврто склоненије, По коме се склањају сва имена средњега и мушкога рода, која се свршују на е и на он. п.

јединствени број И. поље, срешеније, Станоје име,

теле,
село весло, Ранко,

Ранка, Р. поља, сретенија, Станоја імена, пелела, села весла,

Раику, Д. пољу, срепенију, Станоју імену, пелету, селу веслу,

теле,

село весло, , B. поље, срешеније, Станоја іме,

Ранка, 3. поље, срешеније, Станоје име, теле, село весло, Ранк, т. пољем, срешенијем, Станојем именом, телепом,сёлом веслом, Ранком с. пољу, среценију, Станоју имену, пелепту, селу веслу, Ранку,

мложествени број

И. поља, срепенија,
Р. поља, сременија,
Д. пољима, срешенијама,
B. поља, срешенија,
3. поља, срепенија,
Т. пољима*)сретенијама,
с. пољима*) решенијама,

имена, имена, именима, имена, имена, именима, именима,

села, весла,
села, весала,
селима, веслима,
сёла,
села, весла,
селима” веслима,
селима вслима,

весла,

Код овог склоненија треба упампити :

1) Имена живи ствари, која се свршују на еи нарашћују на па, она у млож. броју постају (сабирателна) женскога или мушкога рода, и склањају се по првом и по прећем склоненију, н. п. пеле, пелеп а, щелад, или теоци; прасе, прасад, или прасци; чељаде, чељад; момче, момчад и п. д. Али имена овакова мртви ствари (која су понајвише пуња), имају и млож. број, н. п. пі ане, пане ща, у млож. бр. шаңе. па; јапунце, силе мб е, коше, ќебе и т. д.

2) која се имена свршују на о, а имају пред о два полугласна слова једно до другога, она у род. лож. узму а међу она два полугласна слова, н. п. седло, седала; весло, весала; масло, масала и т. д.

3) Дрво нарашћује на mа (умеліңе се п е пред а), и има урод. дрве. маи т. д. ау млож. броју има двојако : а) дрва (сав боls); 6) дрвета.

4) Псето има у род. псела или псе пеша; а у млож. броју сабирително пашчад (женскога рода) или пси (мушкога рода од пас).

5) Рамо има у род. рамена (као раме).

*) Код овије имена мало је обичније (него код првога и другог склоне

нија) да се изоставља ма у твор. и у сказ, млож, н. п. по брди, на коли, сколи, под коли, по сели и т. д. Али је у Србији, у Босни и у Ерцеговини опет обичније са има (на колима, под колима, сколима, по селима и т. д.); па и у самим пјесмама радије се изостави само а, него читаво ма, н. и. Кака ј војска по брдим Руњанским —

н п.

оимЕну ПРИЛАГАТЕЛНом.

(de adjectivo, eoque aut finito aut infinito) Прилагателна имена могу се, по њиовом значењу, разднјелили у три реда: Прва показују какволу имена суштествителни ; нова су опеп двојака: 1) која показују какво је ішпо, н. п. добар човек, зелен лист, мутна вода, шарена пица, брз коњ и т. д. 2) која показују ода шла је шпо, н. п. гвозден копао, дрвена кука, сребрно дуце, кожна амина и т. д.

Друга показују чије је што; и ова су опет двојака: 1) која показују, да је што само једнога извјесног имена суштеспівителног, н. п. попов, ковачев, војводин и пi. д. 2) која показују, да је што више имена суштествителније, или једнога кога му драго, н. п. поповски, ковачки, којводски; гове, н, козји, риби, пичји, ђепињи и т. д.

Трећа иду у ред другије, него се од њи разликују, шпіо нијесу постала од имена суштествителни, него од другије различни дијелова говорења, као н, п. 1) од нарјечија (особигпо мјеспа и времена), н. п. мамо. шњи, данашњи, лањски, покоршњи и т. д. 2) 04 глагола, спајака кошуља, пле пила игла, ораћа земља, нуповни гуњ, музовна крава, пекула вода, и остала овакова причаспија. 3) од имена бројителније, н. п. први, други, прекин м. д.

одвојаком свршивању прилагателни имена.

Прилагателна имена првога реда свршују се у мушкoмe роду јединственог броја двојако, лі. ј. на полугласно слово, *) или на и: зашто ми говоримо, и слушамо ће се говори, н. п. добар и добри, зелен и зелени , дрвен и дрвени, двогуб и двогу т. д. Ово су прво назвали Славенски граматици прилагателним усјеченим (со усјече. ннјем), а друго цијелим (без усјеченија). Може биппи, да би било памепіније рели, да је ово друго прилагателно нарасло од првога, него да је прво усјечено: зашто прво стоји у првоме свом облику (као нп. муж у именителном падежу) и показује каквоћу неизвјесне ствари (на інтање какав ?), н. п. зец је плашив; пошпен човек не умпје лагапи; менн је мно црвен појас ; злалт ан је прстен скупљи него сребрн; Гојко се чини (да је) паметан и т. д. А ово је друго начињено (с до. датком и) од првога, и каквоfом опредјељује ствар (на питање који? као њемачки член деr, bie, дав), н. п. црвени појас изјели миші; згубио сам сребрни прстен ; продао

сам мој необрани виноград и п. д. Ово двојако свршнвање наши прилагателни имена само се налазин у мушкoмe роду (јединственог броја), а у женскоме и у средњем роду само се по гласу разликује, н. п. боља је аљина широка, него уска; камо она широка аьина? Ту је и уска и широка; ово је прасе дебело: пошто ћеш мії дати оно півоје дебело прасе? и пт. д.

Кад бfe прилагателно име да се усиjече, онда му само преба одузепи оно искраја, н. п. жупи, жуп; дрвени, дрвен и п. 4 Ако ли прилагателно има пред и два полугласна слова заједно, онда усјеченом

би и

*) Текоја се у мушком роду свршују и на о (мјеспо л), н. п. зрео,

весео, труо и т. д. **) у Славенском језику ово се разликује словима у сва при рода, н. п.

свялi b, cвялі а, свято; сва п ый, свап ал, свяпое; а Србљи су изоставили у женском роду я, а у средњему е, па само гласом натежу и разликују: зато се налази у старим књигама Српским и без л, и са яиа, и са два а, н. п. у Лазаревој дипломи (што је споменута у предговору): село буковица доня, село буковица горнаа, село окованица донаа; тако има, у Раваници (у Сријему, ђе и ди. плома сад спіојн, код светог Лазара) на црвеној свили везено злапом (кажу да је везла царица Милица на Живолі кнезу Лазару): взлю. бл£наа ши чеда; и възлюбл+€ная ши чеда.

« PreviousContinue »