стнију и у суштествителноме (које од њега постаје) на ње, дуѣ, зун, луљ, нун, суш, мућ, н. п. судим, суђа, суђен, суђење;

газим, гажа, гажен, гажење; палим, паља, паљен, паљење;

браним, брања, брањен, брањење; просим, проща, про шен, прошење; мушим; мућа, мућен, мућење и ш д А у они који се свршују на бим, вим, мим, пим, уметне се ь (на оним истим мјестима, ђе се у ови претвори дуђ, зу ж, луљ, нуњ, суш, mу ћ), н. п. љубим, љубља, љубљен, љубљење; ловим, ловља, ловљен, ловљење; мамим, мамља, мамљен, мамљење; мопим, мопља, мопљен, мопљење и ш. д.

3) Млоги глаголи, који се свршују на бим, вим, дим, лим, мим, ийм, пим, шим, (по Ерцеговачком и по Ресавском нарјечију) имају наклоненије неопредјелено (и остало што је од његове чете) по другом спрезању (на еми); и по Ерцеговачком нарјечију претвори се ду ѣ, лу љ, нуњ, шу ћ; а послије 6, в, м, п, уметне се љ пред е, н. п. в идим, виђеши, виђе, виђео: волим, вољеми, воље, вољео; мавним, шавњеми, павње, шавњео; вршим, врћеми, врће, врћео; сврби, сврбљещи, сврбље, сврбљео; живим, живљеши, живље, живљео; грмим, грмљеми, грмље, грмљео; мрпим, трпљеми, трпље, прпљео и щ. д. А у Ресавском нарјечију ови сви глаголи имају само е мјесто и, а полугласна се слова не мијењају, нити се умеће љ, н. п. видим, видеми; волим, волети, волео; сврбеми, трпеми, прпе, трпео и т. д. А у Сремачком нарјечију (кашто и у Ерцеговачком, као што сам напоменуо ђе је био говор о нарјечијама) имају по правилу свуда и, н. п. видим, видими, види, видно; волим, волиши, воли, волио; прпим, прпищи, мрпио и m. д.

3) Млоги глаголи и овога спрезања (особимо средњи на чим) имају наклоненије неопредјелено (и остало што је од његове чете) по првом спрезању, н. п. држим, држами, држа , држао, држање; бјежим, бјежати; јечим, јечами; звечим, звечами; мрчим, мрчами; дречим, дречами, кречим, кречами; мучим, мучами; учим, учами; клечим, клечами; мрчим, трчами; вритим, ври мами; пишмим, пишмами; смојим, сма. јами (ђекоји списатељи наши пишу с мојами, да им иде по правилу као смојим); бојимсе, бојамисе и т. д.

4) Готово у свим глаголима, који се свршују на јим (а оштро се изговарају, изостави се и у наклоненију повелителном, н. п. кројим, крој, кројме; смојим, смој, стојме; бројим, број, бројо ме и м. д. Али који се не изговарају оштро, него се глас протеже, они имају по правилу, н. п. мајим, таји, "мајише; пајим, паји, пајите; бујим, буји, бујище; гајим, гаји, гајише.

5) Истина да по општему правилу код свију несавршителни глагола постаје суштествително на ње од страдателног причастија кад се промијени н на ње, һ. п. копан, копање; игран, играње; писаи, писање; печен, печење; мјерен, мјерење; суђен, суђење; љубљен, љубљење; слављен, слављење и т. д. Али се опеш (особимо у Ресавскоме и у Сремачком нарјечију) код глагола овога спрезања, особито који се свршују на лим и ним, говори још и друкчије (m. ј. не промјењује се л на љ, ни н на њ), н. п. молим, молење; балим, балење; буним, бунење; браним, бранење и т. д. А говори се и мољење, баљење, буњење и т. д. него ми се чини да је оно прво обичније. Тако исто може бити да би ко рекао (у Ресавскоме и у Сремачком нарјечију) и вртење, прпење, срдење и ш. д. прем да је свуда обичније врћење, прпљење, срђење и т. д.

Овђе је за сад поред рјечника доста граматике. О нарјечијама, о предлозима, и о междуметијама није тријебе говорити, зашто су овђе У рјечнику.

cum

viciniorum popularium et aliis cultioris Europae alphabetis napadλndcopes,

ALPHABETI SERBORUM

Y H

III ш

Ъъ*)
**) f f
Xx**) h? h

*) Nil sonat (nisi forte vocalem mutam), sed r literae, quae Serbis, sicut Bohemis, vel sola absque ulla vocali, syllabam facit, apponitur, ne eadem r litera ad praecedentem aut sequentem syllabam trahatur, e. g. ympыo, зabpкаши, lege u-mr-o, za-r-kati.

**) Sonos et x vix invenias in vocibus genuine Serbicis; sed utramque literam ob voces peregre adscitas ex alphabeto Cyrilliano retinuimus,

ШТАМПАРСКЕ ПОГРЈЕШКЕ.

У свакој књизи има штампарски погрјешака ; али ја се надам да и У овом рјечипку не ће бити тако млого, као у другим нашим садашњим књигама. Ево овђе ћу назначити ђекоје мало веће, које сам ја нашао :

напијами била

n.

Boke

Врачами прилоњати уреду
Врцање ружа

ска

заммо

Козарица | капет

просци новццима

ис

сирацар Пламен Теони

jaja Нашински

n.

ам

pf.

придигу

мисе

Cpjemy повуни Узбанца чађење чемрное

сторо годуни

бур а Соколе

мјесмо.

код повлачити impf. полажајник напијесе прашак m. премишљатисе амсе преобуватисе impf. приди исе придигну

мисе

пјанчина меjе

код ружичица ружица сраслица зашто срез

капетан

новцима

-

у реду код труд

- тума

у реду код чамање

марпош

творило

прислоњати

мјесто пушка

књиге

сирац
Троци

чи луксаи- години
бија

змијо

жумој

Сријему повуци Узбрдица чаћење

- шкембе бураг —гласоударе. сокола нија (стр. ХХXVII) у склоненију моје

2) у гласу.

Овђе сад није вриједно писати оне ријечи ђе је отпао знак гласоударенија (зашто има макови ријечи мʌого, а не чини велике штете) ; него ћу само оне да назначим, е знак гласоударенија стоји криво (други, а не онај који би требало, или на другом мјесту); па и то само ћу назначиши онако, као што треба да буде, а како је наштампано, може сваки виђети у књизи: банатисе, бежан (мјесто бежан), вамилија, вече, кованлук (мјесто кованлук), коно, лишати, мажење, масан, милити, млечнида, мразишисе, надскакивање, оглавина, одаднити, одапирашисе, Олӣвера и Оливера, онакб, Осмо, отрескамисе, помешати, попномоћи, разгријати, Топчидер, трнути (н. п. ватру), мурчати, угарнице, угарчић, цінлепи, чарапчина, шештана, штокоји (и пнпокоји);

(у род. јед.)

пушка у II. склоненију
књиге
змијо
(у звам. јед.)
жутој у I. склон. у д. јед.
жумбме-
свију у род. млож.
ужи на страни XLVI.

--

--

- C.

Даљи

мањи

јачи

жутоме

свију

ужи

даљи

мањи

јачи

четрнае.

сторо

дод
ДОДАТ А К.
T

Кад је остало ово мало бијеле армије, ево још нешто да додам.

1) На страни ХХХ. и ХХХI. што је био говор о претварању полугласни слова; она се слова онако претварају не само у једној ријечи кад дођу једно пред друго, него и из двије ријечи кад је једна до друге, н. п. говори се ш њим, ш људма, ж ђаком, з Богом, бес посла, бес коња, прем кућом, о Дунава, и Земуна, пре мобом и т. д. Али будући да у писању овако далеко нијесу ишли ни Грци ни Лапини, зато нијесам ни ја ћео (ни смјео; а докле су они ишли, мислим да је слободно и мени, и свакоме другом); а други ко у напредак ако ћедбуде мало писати, може слободно: ни један му паметан човек не може рећи да нема право: зашто се тако говори; а шњим налази се већ и у књигама ђекојим (н. п. у Досимеовим, в у Г. професора Игња шовика).

s) у Шумадији се често у говору изоставља с у полу прошавшем и у скоро прошавшем времену у првом лицу млож. броја, н. п. куплâмо, једамо, идамо, ношамо; дођомо, идомо, носимо, ку

пимо и т. д.

3) предем, везем, пресем, плешем, и остали овакови ђекоји глаголи, могу имати полу прошавше вријеме и на ија, т. ј. предија (предијаше, предиjасмо, предијасте, предијау), везија, пресија, плешија и т. д. (Али од једем, нико не би рекао једија, једијаше, него само једа, једаше и т. д. : тако и од гребем, греба, греба ше; а од зебем може бити да би ко рекао и зебија, зебија. ше и м. д.). К овима иде и кунем, кунија, кунијаше и ш. д.

4) у склањању сушт. имена и у спрезању глагола не треба нико да се ослони са свим на знаке гласоударенија, и да помисли, да и остале све ријечи имају свуда онакови и с м и глас, као и оне што су метнуте за примјер. То је за туђина највећа межа у нашем језику, и Бог зна оће ли се кад моћи друкчије научими, него од народа слушајући, и говорећи с њим. Н. п. мије и грије имају у имен. једнак глас, а у оста лим падежима грије има грија, гријови и т. д. Масло и весло имају у имен. готово једнак глас, и весло има у млож. броју као и у род. јед., а масло се у млож. броју не изговара са свим мако оштро, као и у род. јед.; мако се исто поље оштрије изговара у јед. броју, него у млож.; а друга се опет млога имена изговарају оштрије у млож. броју него у јед., н. п. седло, седла; село, сёла и т. д. Али што н. п. у Бијоградској наији ђешто говоре лóнац, кóнац, кукуруз, село и т. д (мјесто лонац, конац, кукуруз, село), що не иде у ово о чему је мој говор.