Page images
PDF
EPUB

ПРЕДГОВОР

Већ има близу иљада година како Србљи имају своја слова и писмо, а

[ocr errors]

до данас још ни у каквој књизи немају правога свог језика! Док су Србљи имали своје краљеве и цареве, да се у оно доба овако млого писало, као што се данас пише по ришћанским државама, јамачно би они почели још онда својим језиком писати; али се онда може бити још мање писало, него што се данас пише по Турским државама; зато се није требало ни старати да сви људи разумију оно што се пище; а неколико људи могли су ласно писати којекако. Оставше дипломе од наши краљева и од царева, и други рукописи од они времена свједоче, да је народ Српски прије пет стотина година говорно као и данас што говори (осим ђекоји Турски, и други туђи ријечи), него да су писари у писању мијешали народни језик с црквеним језиком, као и данас што се ради. Н. п. у Душановим законима (из половине 14-те стотине година), што су наштампани у историји Раићевој, стоји: „Иако се наће полувераць да узме „Хрістіанку: акое крадомъ, дасе има покрстити у Хрїстїанство: аколисе не „покрсти: да мусе узме жена и деца и васъ домѣ, и онъ дасе заточить.. „да то село платить що бы онѣ платїо, коне то пожегао — - Книге Царске „коесе находе и коесе износеть предѣ судно, да имають судіе сматра „ти, а кои пресуждуе первый уставъ Царски, штое записалъ светли Цар „кому, оне Книге кое повторають уставъ первый, да и узму судїе и прине „су предъ Цара — да ихъ закунеть, и кадесе закуну — Піянице коисе „скышають, и нападну где на кога, и кои кога посече, или оке срвавы, ,а не до самерти, таковому піяници да се око извади, и рука да му се „отсечеть, аколи кога піянѣ издерешѣ, или кому папуче скине, или „скине кому капу или що узметЪ" и т. д. Раић каже, да се ови закони налазе у старом рукопису у архиви племените ГГ. Петра и Саве от Те келија, и да су оданде од слова до слова исписани и наштампани`; но ја би опет рекао, да су ђекоје ријечи поправљене по данашњему Славенском језику, н. п. отець, святи, первый; церковь, самерти, терговацѣ, сотворити, возврашиши, во (градѣ), со (изволеніемь), ко (домомь) и п. д. ово би по старом рукопису морало бити отаць (као полувераць, парацѣ, и п. д.), свети (као шпо и овђе има ђешпо), првыи (или први), црковь, самрти, трговац, сатворити, вазбрашиши, ва, са, ка (као што и овђе има ђешто); или може бити да су и пиле и мали јерови (ь) преварили `онога, који је исписивао. Али баш да речемо, да је и у првоме рукопису овако исто, као што је на штампано у Раићевој историји и овђе, опет је јасан знак,

*

[ocr errors]

да је народ Српски прије 500 година говорио као и данас што говори, а и нисари да су и онда писали као и данас што пишу. Тако стоји у дипломи кнеза Лазара, што је дата намастиру Раваници (оној у Ресави) 1361-ве године: „и мега (на другом мјесту стоји мѣга и мећа и мѣћа) „гдѣ истече блато изъ мораве и упада у мораву. И оть мораве посредъ поля - Жіцомъ до великаго пута. на кленовачку врьши

,, до велике тополе.

,,

[ocr errors]
[ocr errors]

וי

[ocr errors]
[ocr errors]

Оть кру

,,ну посрѣдъ рашкога ключа. - Сашким путемѣ на шливу. - Потомъ „путемъ на дѣль. - На гомилу на дѣо. Путемѣ деонимъ. „шке великомъ равниномъ. - ись заменою. - И панагюрь свете петке „на дунаву” и т. д. А почетак је ове дипломе : „Іже отѣ несущих веса в "бытыю привѣдыи видимаање и невидимаа и тако даље, Славенски, да га ни један прост Србљин не може разумјеши. На печату стоји: блавоверни кнЪ, а на поппису благов ѣрныи кнезь и т. д. Ето тако су (од прилике) писане и остале све дипломе (старије и млађе од ове), што се налазе којеђе. Сад још неколике врсте из Српске историје Ђорђија II. Бранковића, пошљедњега деспота Српскога, који је умръо прије сто и неколико година (1711), из књиге треће, страна 89 (по): , Първи неманя православно кърщение тридесетолетань васприемѣ на се„бе ва Рашску Епискупию и ва църковѣ светих апостолъ кърщаетсе пьр„ви неманя именемъ Стефань, ва томже кърщению единокупно и самодър„жавну область васприемъ и окрстѣ държави своеи воевати заченшу ему „многие държави себе присвоивѣ дондеже Исака комнена цара константи,нополскаго на свое самирително хотение привлещи вазможму бисть, са„миреннеже между ими биваеть виною сею, яко Гречаски царѣ ваздасть ,,свою дащерь ва супружницу Стефану първому Деспоту Сину неманину „пьрвому, рекшаго светаго Сѵмеона Егоже гречаски Царѣ ва глаголани и ва ,,писани великимѣ Жупаномь именоваше, якоже отомь и више ва писани на,,шемь васпоминаниемь изобразихомь, и по светомь ему приставлению ва ,, светую отъ нѣго сатвореную обитель Студенички Монастирѣ положень „бисть, и Деже и синь его Стефанѣ първи Деспотѣ и първи венчани кралъ „рекоми, са синомъ своимъ Радославомь, внукомже светаго Симеона ва Ра„цехъ своихъ погребени Суть *)." - По овоме би сад могао рећи сваки човек, који не зна историје нашега језика и писања, да су овако Србљи говорили прије сто година; као што мисли Енгел, да се у Карловцима врло добро Славенски мора говорити, зашто је Раић онђе рођен, а онако добро пише Славенски; и да је Сремачки језик ближи к Росијскоме, него к Дубровачкоме **); и као што смо до сад сви мислили, да је Бранковић онако пи сао, као што Раић у својој историји на млого мјеста наводи његове ријечи, и каже: Сице пишеть Бранковичь", или „Сїя суть словеса Бранко

,,

*) Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа, који се сад налази у Карловцима у митрополитској библиотеци; и овђе је управо онако наштампано, осим велико я (које у Бранковићеву рукопису стоји и у почетку и на крају), ун, ош, и ∞, што није имала овдашња штампарија, него је мјесто њи метнуто у, оптѣ, и, о.

**) Engel's Geschichte des K. Ungern und seiner Nebenländer III., 147 und 154.

вича" ; а нијесмо знали, да је Раић Бранковићев језик поправио по својој граматици!

Тек 1783-ће године први је Доситеј Обрадовић казао, да треба писати Српским језиком као што народ говори, и сам је почео, колико је знао, тако писати. За њим су пошли млоги учени Србљи, и за ово 35 година написали различне (тобоже Српске) књиге; али (за превелико чудо!) до данас још немамо ни једне књиге да је управо написана по Српској граматици, као што народ говори! Ни једном списатељу није пало на ум, да барем за себе постави каквагођ правила у језику, и њи да се држи, него је писао сваки по својој вољи (како му се кад навр пера десило), пако, као да наш језик (осим свију језика на овом свијету) никакви правила нема! Ово, је од учени Србаља први опазио Г. архимандрит Кенгелац, као што каже у предговору својега јестествословија: „Вси народи, и сами язычницы книги своя по грамматійскимъ правиламѣ списаша, у нась по правиламѣ бабы Смиляны пишутся." Истину овије ријечи Г. Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књиге.

Два су велика узрока овој несрећи нашега језика, и овоме (прије нечувеном на овом свијету) покору нашему: прво, што су наши списатељи све самоуци у Српском језику: зашто ми немамо још ни Буквара Српскога, а камо ли што више. Ако се наш списатељ родио у вароши, он већ није ни чуо правога и чистога Српског језика; ако ли се родио у селу, он је у ђетињству дошао у варош, и онђе за 10 — 15 година учећи науке на туђим језицима, мора заборавити и мислити Српски (зашто сви народи не почињу с једне стране мислити о стварма; и отуд је постала она разлика између језика, што се зове својство језика). Кад који тако прође кроз све школе, онда постане Српски списатељ (који оће); ђекоји узму Славенску граматику Г. Мразовића, те је прочимају: да по њој Српски пишу; а ђекоји не траже ни ње, него одма по Њемачкој и по Латинској граматици почну Српски писати, и не сумљајући да они могу не знати свога језика. Но ово је барем несрећа, на коју се туже и остали Славенски народи (сви, осим Руса), који на свом језику немају школа ни наука: али је друго само наше, и са свим ново на овоме свијету, т. ј. што ми имамо два језика, па оћемо и трећи да начинимо. Понајвише наши књижевника и веће господе Српске по Маџарској кажу, да је Славенски језик (што имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, што њим говори народ (и они), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како треба данас писати за Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије стране: једни кажу да треба писати управо Славенски, а народни језик оставити са као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није тако зашто је било људи, који су по Талијанској и по осталој Европи прије неколике стотине година овако мислили и говорили о Талијанскоме. Француском, Шпањолском, Англијском и о Њемачком језику, према Латинскога); а други (којије највише има) кажу, да не треба управо ни Славенски ни Српски, него да народни језик треба поправљаши, и писати мјешовито између обадва језика, да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевни језик, да се Славенски језик опет поврати у народ и

свим,

ново,

оживи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо ко зна Славенски језик тако, да може књиге писати; а ни рјечника онаковога ни граматике још нема, као што би требало, и из који би човек могао Славенски језик тако научити, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а қашто и Славенски, кад не знаду ни како је Српски ни Славенски, н. п. мназ мјесто млаз; месѣц и мѣсѣц, мјесто мѣсяць; опомѣнутисе, смѣшаши, окервавиши, ерђа и т. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик (зашто они мисле, да су књижевни језици осталије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писати оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислити, онда су и језици љепши постали). — А како то они чине? Сваки по својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијету није тако ласно писати, као овим њиовим: код њи не треба знати никакве граматике (ни Српске ни Славенске), него зарежи перо па пиши по своме вкусу, како ти над из пера истече: што не знаш Српски, метни Славенски; што не знаш Славенски, метни Српски; а што не знаш ни Српски ни Славенски, мешни како ти драго (шлю ти прије на ум падне): ђе се из два језика (и из треће главе) по својој вољи трећи гради, ту се не може погријешиши; само да није чисто као што народ говори, а остало све може поднијети. Сад се не треба чудити, зашто се у нас књиге пишу „по правилам бабы Смиляны”, и како се у Српским књигама може наћи: пастыревъ, пастыровъ, пастырей, пастыра; момака, момковъ; оваго моега; у Босной, уБачки; постелїй, дѣвій; творять, творе, твору; пужати, успужащи; любл Блѣтьи, обзиретьисе, успавлень, успавлѣнъ, вребляше; любу, молу, говору, красусе; присеби и при честных) мыслей; изъ между нима; утверди любовь между вас; у свим его діалекшми; три, четыри кораковъ; за моћи, за чути, за учиши, за слушати; дали донеши, чинили су доћи; корчМарица, крчмарица; шернѣ, трње; овде, овдѣ, овдїе; свѣща, свѣтьа, свешьа; ньима, нїйма, ніима, нима; ньой, нїой, ной; свїю, свіюхъ, всѣхѣ; вѣщацѣ, вѣштаць, вѣштець; пасче, пашче, паще; жепъ, джепъ, дчепъ, чебѣ; месець, месѣцѣ, мѣсяць, мѣсѣцѣ; трепавице ньене, повѣсть ея; отЪ нее, около нѣ, безъ нье и т. д.

Од почетка Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пише Српски (као што народ говори), и пишу колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, нити за какав други језик осим свога, он може писати и без своје граматике; и управо онако као што треба: зашто му не може пасти на ум да пише друкчије, него онако као што се говори; тако је, н. п. могао Омир спјевати Илијаду и Одисеју не знајући ни писати, као и наши старци и слијепци што су спјевали толику силу пјесама. Али људи који су шпо учили, и знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без грамашике (већ ако да је који сам граматик): зашто би (као учени људи) све ради да пишу боље него што се говори, па зато језик по својој памети поправљају, а управо, кваре и грде: тако, н. п. учен Србљин пи

шући мисли: кад се каже ору, прпу, режу, мету, гребу, треба казами и твору, трпу, тражу, прашу, љубу; кад се каже пу жем, мећем, обрћем, треба казати и пужати, мећами, обра Ками; кад се каже удављен, треба казати и успављен; кад се каже требљаше, треба казати и вребљаше; кад се од Славенскога зовуть, Српски каже зову, треба и од живутЪ казати җиву; кад се (у Славенском језику) каже дворовѣ, треба казати и пастыровъ; кад се каже ћуд ћуди, и јарад јаради, треба казаши и смрад смради, гад гади; кад се каже јак јачи, треба казати и висок височи; кад се каже међу њима, треба казати и између њима; кад не треба казати млого, него много, онда не треба казати ни Млаз, него мназ; кад не ваља казати наместиши, него намјестими, онда не ваља казати ни смешати, него смјешами и т. д. Из овога се види, да је и онима, који су ради, тешко Српски писати књиге без рјечнина и без граматике. Ову су потребу познали већ одавно млоги наши списатељи, као што су ђекоји и спомињали у својим књигама.

Ја сам из љубави к Српскоме језику, и из жеље да би му се што брже помогло, прије неколике године написао и издао на свијет Писменицу Српскога језика, само као мали углед како Србљи склањају имена и спрежу глаголе. Она је изишла онакова, као што је онда од мене могла изићи прва Српска граматика. Који су сумљали да што не знаду, могли су се чему и из ње поучити; а који мисле да све знаду, они ће се подерами онакови какви су, макар им ко написао сто најбољи граматика. Из који сам узрока издао ону прву Српску граматику, из оније исти ево издајем и овај први Српски рјечник (и другу граматику).

Ја могу слободно казати за ове ријечи, што су овђе скупљене, да су све у народу познаше, и да се овако изговарају као што су овђе за писане; а у народу је остало још млого ријечи, које ја, или нијесам никад ни чуо, или ми нијесу сад могле паспи на ум. Може бити да ће се и у овој књизи наћи ријечи у описивању обичаја и други ријечи, којије нема на своме мјесту. Од како се ова књига почела, штампати, и мени је ево неколико ријечи на ново пало на ум, које ево овђе додајем!

Вармеђа, f. (у Сријему, у Бачк. и у
Baн.) in der ungrischen Statistik die
Befpannfchaft (жупанија), comitatus.
Вармеђаш, т. Somitate = Serr, tabulae

comitatus assessor etc.

Варменски (вармећки), ка, ко, Со,
mitate, comitatus, comitatensis.
Вјеверичић, m. vide јеверичић.
Вјеверичица, f. dim. v. вјеверица.
Вјеверичи, чја, чје, vide јеверичји.
Дереглија, f. дав Soot, linter.
Дуба, f. rt hiffe, bie zur Gee und
auf Flüßen zu gebrauchen, navigii genus.
Бечермица, f. dim. . ђечерма.
Жиц! interj. von einer Art Schla,
Жицкац! gen, interjectio de modo
percellendi.

Жмира, т. (Рес. и Срем.) vide жмиро.

Жмиро, m. (Ерц.) ber Blingler, connivens.
3лâmн пpar, m. die Stadt Prag in
Böhmen, Praga. Србън приповије-
дају, да Турци још једном морају
проћи Беч, и доћи до Зламнога
прага, да им онђе коњи позобљу
зоб, што им је оставио свети Јо-
ван; па ће и потом оданде и жене
с преслицама гонити напіраг.

Искање, п. (у Сријему) vide бискање.
Искати, иштем, vide бисками.
Испоклањаши, ам, v.pf. nam einanter
verschenken, edono.

Испреплетали, лећем, v. pf. nad
einander überflechten, perplecto aliud
ex alio.

Истовешни, на, но, mahchaft, lei= haft, verissimus: исти истоветни.

« PreviousContinue »