Page images
PDF
[ocr errors]

Већ има близу и ља да година како Србљи имају своја слова и писмо, а 4о данас још ни у каквој књизи немају правога свог језика! Док су Србљи имали своје краљеве и цареве, да се у оно доба овако млого писало, као шпо се данас пише по ришћанским државама, јамачно би они почели још онда својим језиком писапи, али се онда може бипи још мање писало, него шпо се данас пише по Турским државама; запо се није пребало ни спарапи да сви људи разумију оно шпо се пише, а неколико људи могли су ласно писапи које како. Осповише дипломе од наши краљева и од царева, и други рукописи од они времена свједоче, да је народ Српски прије пеп с поп и на година говорио као и данас шпо говори (осим ђекоји Турски, и други пуђи ријечи), него да су писари у писању мијешали народни језик с црквеним језиком, као и данас шпо се ради. Н. п. у Душановим законима (из половине 14-пе спопине година), шпо су нашпампани у испорији Раићевој, споји: „И ако се наће полуверацb да узме „Хрicпанку: акое крадомћ, дасе има покрспипи у Хрicпанспво: аколисе не „покрспи: да мусе узме жена н деца и вас b домћ, и онћ дасе за поч и пЂ. — „да по село плапипћ цо би онb платiо, коше по пожегао — Книге Царске „коесе находе и коесе из но се пћ предb судио, да иманопh судiе сматра„пи, а кои пресуждуе первнii yспа†Царски, шпoе за писал b свепли Цар „кому, оне Книге кое повпоракоптb успа†первљан, да и узму судје и прине„су предb Цара — да ихЂ за к у не п b, и кадесе за к уну — Пјанице коисе „сквипакопћ, и нападну где на кога, и кои кога посече, или о нерва в њи, „а не до самерпи, паковому планици да се око извади, и рука да му се „оп се чеп b, аколи кога пiaнћ из де Репi b, или кому папуче скине, или „скине кому капу или шо узме пЂ” и п. д. Раић каже, да се ови закони налазе у спаром рукопису у архиви племенипе ГГ. Пепра и Саве оп Текел и Ја, и да су оданде од слова до слова исписани и наш пампани; но ја би опеп рекао, да су ђекоје ријечи по прављене по данашњему Славенском језику, н. п. о пецЂ, с вапи, первни и, церков Е, са мерпи, перговац b, c о твор и пи, воз врап и пи, во (градb), co (изволентемb), ко (домом b) и п. д. ово би по спар о м рукопису морало бити опац b (као пол у верац b, па рац b, и пт. д.), све пи (као што и овђе нма ђешпо), прв њи и (или први), црков и , са мр пи, пр говац b, са пвор и пи, ваз врап и пи, ва, са , ка (као шпо и овђе има ђешпо); или може бипи да су и папле и мали јерови (в) преварили онога, који је исписивао. Али баш да речемо, да је и у првоме рукопису овако испо,

као шпо је наш пампано у Раићевој испорији и овђе, опеп је јасан знак, ж. 2

[ocr errors]

“) Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа, који се сад налази у карловцима у митрополипској библиотеци, и овђе је управо онако нашпампано, осим велико л (које у Бранковићеву Рукопису споји и у почепку и на крају), у н, оп, и о, шпо није имала овдашња шпампарија, него је мјеспо њи мепанупо у, оптb , и, о.

*) Gaget's Gefфtфte beg 8. ungern uno feiner 9tetenlänber III., 147 unt 154.

вича“, а нијесмо знали, да је Раић Бранковићев језик поправио по својој грам а п и ци! Тек 1785-hе године први је Досипеј Обрадовић казао, да преба писапи српским језиком као шпо народ говори, и сам је почео, колико је знао, пако писалпи. За њим су пошли млоги учени Србљи, и за ово 55 година написали различне (побоже Српске) књиге; али (за превелико чудо!) до данас још немамо ни једне књиге да је управо написана по Српској грамапици, као шпо народ говори! Ни једном списапељу није пало на ум, да барем за себе поспави каквагођ правила у језику, и њи да се држи, него је писао сваки по својој вољи (како му се кад навр пера десило), пако, као да наш језик (осим свију језика на овом свијепу) никакви правила нема! Ово је од учени Србаља први опазио г. архимандрип Кенгелац, нао шпо каже у предговору својега је с песп во словија : „Веи народи, и сами лзичници книги своа по граммаптискимћ правиламb cписаша, у насb по правиламb баби Смиллни пишупсл.” Испину овије ријечи Г. Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књиге. „Два су велика узрока овој несрећи нашега језика, и овоме (прије нечувеном на овом свијепу) покору нашему: прво, шпо су наши списапељи све самоуци у Српском језику : зашпо ми немамо још ни Буквара Српско га, а камо ли шпо више. Ако се наш списапељ родио у вароши, он већ није ни чуо правога и чиспога Српског језика; ако ли се родио у селу, он је у ђепињспву дошао у варош, и оиђе за 1о — 15 година учећи науке на пуђим језицима, мора заборавипи и мислипи Српски (зашпо сви народи не почињу с једне спране мислипи о спварма; и опуд је поспала она разлика између језика, шпо се зове свој с пно језика). Кад који пако прође кроз све школе, онда поспане Српски списапељ (који оће); ђекоји узму Славенску грамапику Г. Мразовића, пе је прочипају: да по њој Српски пишу; а ђекоји не праже ни ње, него одма по Немачкој и по Латинској грамапици почну Српски писапи, и не сумљајући да они могу не знапи свога језика. Но ово је барем несрећа, на коју се пуже и оспали Славенски народи (сви, осим Руса), који на свом језику немају школа ни наука: али је друго само наше, и са свим ново на овоме свијепу, п. ј. шпо ми имамо два језик а , па оћемо и пре ћи да начинимо. Понајвише наши књижевника и веће господе Српске по Матуарској кажу, да је Славенски језик (шпо имамо данас на њему библију и оспале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, шпо њим говори народ (и они), да је само свињарски и гове да рски језик, и да је по кварен од првога. А како преба данас писалпи за Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије спране: једни кажу да преба писапи управо Славенски , а народни језик оспавити са свим, као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није пако ново, зашпо је било људи, који су по Талијанској и по оспалој Европи прије неколике спопине година овако мислили и говорили о Талијанскоме. Француском, Шпањолском, Англијском и о Њемачком језику, према Лапинскога), а други (којије највише има) кажу, да не преба управо ни Славенски ни Српски, него да народни језик преба по правља пи, и писалпи мјешовипо између обадва језика, да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевни језик, да се Славенски језик опеп поврапи у народ и оживи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо ко зна Славенски језик пако, да може књиге писапи, а ни рјечника онаковога ни грамапике још нема, као шпо би пребало, и из који би човек могао Славенски језик пако научипи, да може књиге писалпи), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а кашпо и Славенски, кад не знаду ни како је Српски ни Славенски, н. п. м на з мјеспо млаз; ме с ђ ц и м b с ђ ц, мјеспо мћ са цb; о по мћну писе, с мћ папи, о кервав и пи, е рђа и п. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик (зашпо они мисле, да су књижевни језици оспалије народа на ч и њени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писапи оним језиком, као шпо говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислипи, онда су и језици љепши по спали). — А како по они чине? Сваки по својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијепу није пако ласно писапи, као овим њиовим: код њи не преба знапи никакве грамапике (ни Српске ни Славенске), него зарежи перо па пиши по своме вку су, како пи кад из пера испече: што не знаш српски, метни Славенски ; шпо не знаш Славенски, мепни Српски; а шпо не знаш ни Српски ни Славенски, мепни како пи драго (шпно пи прије на ум падне): ђе се из два језика (и из преће главе) по својој вољи прећи гради, пу се не може погријешипи , само да није чиспо као шпо народ говори, а оспало све може поднијепи. Сад се не преба чуднпи, зашпо се у нас књиге пишу „по правиламb баби Смилини“, и како се у Српским књигама може наћи: па с пњи рев b, па с пњи ров b, па с пњи ре и, па с пњи ра; мо ма и а, момко вЂ; ова го мо е га; у Босно и, у Бачки; по с пелi il, дbв ti ; пвор и пb, пворе, пВ ору; пуж а п и, у с пуж а п и ; л ко бл b пњи, обзире пњи се, у спавле нb, у спавлЂ нb, вребл лше , л кобу, молу, говор у , кра су се, при се би и при чес пн и х b м и с ле и , из b ме жду ни ма; у пверд и лкоб овљ ме жду вас b, у свим b ег од та лек пМ и , при, чеп њир и корак о вЂ; за моћ и, за ч у пи, за у ч и пи, за слуша пи; да ли до не пи, чин или су доћи; ко рчмарица, крчмар и ца; перн Ђ, пр ње; овде, овдb, овдје, свbца, с †пња, све пња; ни има, нi i ма, нi има, ни ма; не о и, нiо и, но и , с вјко, с в ко х b , вcћ xb; в Ђца цb, †шпац b, вbшпецb; па с че, па ш че, па це; же пЂ, дже пћ, д чеп b, че б b : месец b, ме с ђец b , мЂ са ц b , мћ сЂц b; пре па вице н њене, повђ с пље а; о пob нее, о кол о н Ђ, без b н ње и п. д. Од почепка Досипејева једнако се налази памелни људи, који желе да се управо пише Српски (као шпо народ говори), и пишу колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву грамапику, нипи за какав други језик осим свога, он може писалпи и без своје грамапике, и управо онако као шпо преба : зашпо му не може паспи на ум да пише друкчије, него онако као шпо се говори, пако је, н. п. могао Омир спјевапи Илијаду и Одисеју не знајући ни писапи, као и наши спарци и слијепци што су спјевали полику силу пјесама. Али људи који су шпо учили, и знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писалпи без грамапике (већ ако да је који сам грамапик): зашпо би (као учени људи) све ради да пишу боље него што се говори, па запо језик по својој памети по прављају, а управо к варе и грде: лако, н. п. учен Србљин пи

VII

тшући мисли: кад се каже о ру, црпу, режу, мету, гребу, треба казапи и прору, пр пу, пражу, прапу, љубу, кад се каже пужем, меће м, обрћем, преба казапи и пуж а п и , мећа п и , о брiћ а п и ; кад се каже у дављен, преба казапи и у спављен; кад се каже пребља пше, преба казапи и вребљаше; кад се од Славенскога з ову пЂ, Српски каже зову, преба и од жив у пIb казапи живу, кад се (у Славенском језику) каже двор о вb, преба казапи и па с пиров"b; кад се каже ћуд ћу ди, и ја рад ја ради, преба казапи и с м рад см ради, гад га ди; кад се каже јак јачи, преба казапи и висок в и с очи, кад се каже међу њима, преба казапи и између њима; кад не преба казапи млого, него много, онда не преба казапи ни млаз, него м на з; кад не ваља казапи на ме с пи пи, него нам јес пипи, онда не ваља казатпи ни с ме па п и , него см је папи и п. д. Из овога се види, да је и онима, који су ради, плешко Српски писапи књиге без рјечника и без грамапике. Ову су потребу познали већ одавно млоги наши списатељи, као шпо су ђекоји и спомињали у својим књигама. Ја сам из љубави к Српскоме језику, и из жеље да би му се шпо брже помогло, прије неколике године написао и издао на свијеп Писмеи и ц у Српско га језик а , само као мали углед како Србљи склањају имена и спрежу глаголе. Она је изишла онакова, као шпо је онда од мене могла изићи прва Српска грама пик а. Који су сумљали да шпо не знаду, могли су се чему и из ње поучипи, а који мисле да све знаду, они ће се подерапи онакови какви су, макар им ко написао спо најбољи грамапика. Из који сам узрока издао ону прву Српску граматику, из оније испи ево издајем и овај први Српски рјечник (и другу грамапику). Ја могу слободно казапи за ове ријечи, што су овђе скупљене, да су све у народу познапе, и да се овако изговарају као шпо су овђе записане; а у народу је оспало још млого ријечи , које ја, или нијесам никад ни чуо, или ми нијесу сад могле пасипи на ум. Може били да ће се и у овој књизи наћи ријечи у описивању обичаја и други ријечи, којије нема на своме мјеспу. Од како се ова књига почела шпампапи, и мени је ево неколико ријечи на ново пало на ум, које ево овђе додајем.“

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]
« PreviousContinue »