Page images
PDF
EPUB

предговор.

као

Н.

п.

Већ има близу иљада година како Србљи имају своја слова и писмо, а до данас још ни у каквој књизи немају правога свог језика! Док су Србљи имали своје краљеве и цареве, да се у оно доба овако млого писало, што се данас пише по ришћанским државама, јамачно би они почели још онда својим језик

иком писати ; али се онда може бити још мање писало, него што се данас пише по Турским државама; зато се није требало ни старали да сви људи разумпју оно што се пише; а неколико људи могли су ласно писати којекако. Осні звіче діломе од нати краљева и од царева, и други рукописи од они времена свједоче, да је народ Српски прије пел смот и на година говорно као и данас што говори (осим ђекоји Турски, и други пући ријечи), него да су писари у писању мијешали народни језик с црквеним језиком, као и данас шпио се ради. у Душановим законима (из половине 14-ле стопінне година), што су на. шпампани у историји Раићевој, споји: „И ако се наће полувераць да узме „Хріспіанку: акое крадомі, дасе има покрстипи у Хрістіанство: aкoлнее не tioкрспи : да му се узме жена и деца и васф домъ, и онъ дасе за почимъ. да по село платпипib що бы онъ платіо , кои е по пожегао

- Книге Царске коеcе находе и консе износепь предb судйо, да имаюnih суде сматра» „пи, а кои пресуждуе первый уставь Царски, штое записалЪ светли Цар „кому, оне Книге кое повпораюпib устав, первыії, да и узму судіе и прине. „су предъ Цара — да ихъ зан унепъ, и кадесе за куну - Піянице кои се „скыпаютib, и нападну где на кога, и кон кога посече, или оксувавы, а не до самерти, mаковому піаници да се око извади, и рука да му се „опі сече пъ, аколи кога піян издере плъ, илії кому папуче скине, или „скине кому капу или що у з ме пъ” и т. д. Раић каже, да се ови законик налазе у старом рукопису у архиви племенипіе гг. Петра н Саве оп Те. келија, и да су оданде од слова до слова написани и нашпампани; но ја би опет рекао, да су ђекоје ријечи поправљене по данашњему Славенском језику, н. п. опець, свяли, первый; церковь, самерпін, перговаць, сотворим и, возвра II им и, во (градъ), со (изволеніемъ), ко (домом») и тп. д. ово би по сли аром рукопису морало бити олаць (као полувераць, па рацъ, и пн. д.), све шпи (као што и овқе нма фено), првыи (илік први), црковь, са:11 pm II, трговаць, са творили, ваз Брапи и и, ва, са, ка (као што и овђе има ћешто); или може бипи да су и пiсiлiле и мали јерови (ъ) преварили онога, који је исписивао. Али баш да речемо, да је и у прво:vie рукопису овако исто, као што је нацпампано у Pauficвoј историји новђе, опет је јасан знак

ушке великомъ

равнино мъ..

да је народ Српски прије 500 година говорио као и данас шпо говорит, аи нисари да суиoндa писали као и данас што пишу.

Тако стојit у дипломи кнеза Лазара, што је дата намастиру Раваници (оној у Ресави) 1381-ве године : „и мега (на другом мјесту споји мѣга и мека и мѣка) „гдѣ испече блато изb мораве и упада у мораву. И опір мораве посредъ полт удо велике пополе. — Жіцомъ до великаго пута

на кленовачку врьши„ну посрѣдѣ рашкога ключа. — Сашкимib путем, на шливу.

- Потомъ „путемъ на дѣль. — На гомилу на дѣо. Пупемір деони мъ. -Omb

круи cb заменою. И панагюрь свете пепке „на дунаву” и . д. А почетак је ове дипломе : „Iже опib несущихb Bbca Eb „бышык привѣдын видимааже и невидимаа " и тако даље, Славенски, да га ни један просп Србљин не може разумјетн. На печату споји: бла. воверни кнзъ, а на попшису благовѣрныи кнезь и т. д. — Ето пако су (од прилике) писане и остале све дипломе (старије и млађе од ове), што се налазе којеђе. Сад још неколике врсте из Српске испорије Ђорђија II. Бранковића, пошљедњега деспота Српскога, који је умръо прије спо и неколико година (171), из књиге преће, спірана 89 (116) : „Първи немани православно кьрщение придесеполетан) васприемъ на се„бе ва Рашску Епискупию и ва цьрковь светихһ апослолф кърцаетсе пье„ви немана именемib Стефанд, ва помке къріцению единокупно и самодърэ,жавну обласпіф васприеми окрспib държави своей воевали заченшу ему „многне държави себе присвоивb дoндеме Исака комнена цара константи„нополскаго на свое сампрително хоттенне привлещи вазможму бистъ, „миреннеже между ими биваеті) виною сею, яко Гречаскі царъ ваздаслъ „свою даіцерь ва супружницу Стефану първому Деспоту Сину неманину „първому, рeкшаго свелаго Симеона Егоже гречaски IЦарва глаголани и ва описани великімі Жупаномь именоваше, акоже опомь и віше ва писани на„шемь васпоминаниемь изобразихонь , и по свеломь ему приставлению ва „свелгую опі, нѣго сатвореную обитель Сптуденички Монастиръ положень „бисті, и Деже и синф его Стефанb първи Деспопib к първи венчани краль рекоми, са синомib своимib Радославомь , внукомже свeлiaro Cvмеона ва Ра„цехъ своихъ погребени Супь*).” — По овоме би сад могао реtіи сваки човек, који не зна историје нашега језика и лисања, да су овако Србын говорили прије со година ; као што мислі Енгел, да се у Карловцима врло добро Славенски мора говорипи, зашто је Pauf оuthе рођен, а онако добро пише Славенски ; и да је Сремачки језик близки к Росијскоме, него к Дубровачкоме **); и као шпіо смо до сад сви мислилік, да је Бранковић онако пІІ. сао, као што Раић у својој историји на млого мјеспа нагоди његове ријечи, и каже: „Сице пишеmb Бранковичь”, или „Сія суть словеса Бранко

са.

*) Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа, који се сад налази у

Карловцима у митрополипској библиолетін ; и овђе је управо онако нашпампано, осим велико я (које у Бранковићеву рукопису споји и у почетку и на крају), ун, оп, иә, што није имала овдашња

штампарија, него је мјесто њи мелiнуппо у, опір, я, о. **) Engel's Geschichte des K. Ungern und seiner Nebenländer III., 147 und 154.

као што

вича”; а нијесмо знали, да је Раић Бранковићев језик tоправио по својој грама и ти!

Тек 1783-ке године први је Доситеј Обрадовић казао, да треба писапин Српским језиком као што народ говори, и сам је почео, колико је знао, пано писати. За њим су пошли млоги учени Србљи, и за ово 35 година написали различне (побоже Српске) књиге ; али (за превелико чудо!) до данас још немамо ни једне књиге да је управо написана по Српској грамапици, као што народ говори! Ни једном списатељу није пало на ум, да барем за себе постави каквarok правила у језику, и њи да се држи, него је писао сваки по својој вољи (како му се кад навр пера десило), пако, као да наш језик (осим свију језика на овом свијету) никакви правила нема! Ово је од учени Србаља први опазио г. архимандрит Кенгелац,

каже у предговору својега јеспествословија: „Bви народи, и сами язычницы книги своя по граммаліїйскимъ правиламъ списаша, у нас) по правиламъ бабы Смиляны пишутся.” Испину овије ријечи г. Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књиге.

Два су велика узрока овој несрећи нашега језика, и овоме (пријо нечувеном на овом свијету) покору нашему: прво, шпо су наши списамељи све самоутци у Српском језику: зашто ми немамо још ни Буквара Српскога, а камо ли што више. Ако се наш списатељ родио у вароши, он век није ни чуо правога и чиспога Српског језика ; ако ли

се родио у селу, он је у фетињству дошао у варош, и онђе за 10 — 15 година учећи науке на пуђим језицима, мора заборавни и мислити Српски (зашто сви народи не почињу с једне стране мислили остварма ; и опуд је по

разлика између језика , шпо се зове својство језика). Кад који тако прође кроз све школе, онда постане Српски списатељ (који оке) ; ђекоји узму Славенску граматику г. Мразовића, те је прочи. пају: да по њој Српски пишу; а ђекоји не траже ни ње, него одма по Њемачкој и по Латинској граматици почну Српски писали, и не сумљајући да они могу не знали свога језика. Но ово је барем несрећа, на коју се муже и остали Славенски народи (сви, осим Руса), који на свом језику немају школа ни наука.: али је друго само наіше, и са свим ново на овоме свијету, п. і шпо ми имамо два језика, па оћемо и преки да начинимо. Понајвице наши књижевника и веће господе Српске по Мацарској кажу, да је Славенски језик (што имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, што њим говори народ (и они), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како треба данас писати за Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије стране : једни кажу да треба писати управо Славенски, а народни језик оставити са свим као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није пано ново, зашто је било људи, који су по Талијанској и по оспалој Европи прије неколике стопина година овако мислили и говорили о Талијанскоме, Француском, Шпањолском, Англијском иоЊемачком језику, према Лапинскога); а други (којије највише има) нажу, да не преба управо ни Сла. венски ни Српски , него да народни језик треба поправља пi и, и писали мјешовито између обадва језика , да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевни језик, да се славенски језик опет поврапии у наруд и

спала

она

CEONIe

оживи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо до зна Славенски језик пако, да може књиге писати; а ни рјечника онаковога ни граматике још нема, као што би требало, и из који би човек могао Славенски језик шако научнити, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а қашпо и Славенски, кад не знаду ни како је Српски ни Славенски, н. п. мназ мјесто млаз; месѣцимѣсѣ ц, мјесто мѣсяцъ; опомѣнулисе, смѣшами, оке рвавитии, ера и т. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик (зашто они Мисле, да су књижевни језици оспалије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писати оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислити, онда су и језици љепши постали). — А како по они чине ? Сваки по својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијету није пиако ласно писати, као овим њиовим: код њи не треба знати никакве грамапинке (ии Српске ни Славенске), него зарежи перо на пици по вкусу, како и над из пера испече: што не знаеш Српскі, мені славенски; што не знаш Славенски, метни Српски; а што не знаш ни Срп. ски ни Славенски , мепіни како и драго (пило и прије на ум падне): ће се из два језика (и из преће главе) по својој вољи прећи гради, ту се не може погријешипи; само да није чиспо као шпо народ говори, а остало све може поднијети. Сад се не треба чудити, зашто се у нас књиге пишу „по правиламь бабы Смиляны”, и нако се у Српским књигама може наћи : паспыревъ, пас пыровъ, па с п ырей, паспыра; момака, момковъ; оваго моега; у Босной, у Бачки; лоса елї й, дѣв їй; творять, пворе, твору; пужати, успужащи; любл bпь и, обзирель исе, успавленъ, успавлѣнъ, вребляше; любу, молу, говору, красусе; при себи и при честных х1) мыслей; из, между нима; утверди любовь между васъ ; у сви мъ его діалект ми; при, четыри кораковъ; за моћи, за чупи, за учими, за слуші апи; дали донепи, чинили су доби; ко

корчмарица, крчмарица; пернѣ, прње; овде, овдѣ, овдїe; cв bща, свѣмь а, све пъа; нь има, нійма, ні има, нима; нь ой, нї ой, ной; свїю, св їю хъ, всѣхь; вѣща цъ, вѣш па цъ, вѣш мецъ; пасче, па шче, паще; жеъ, джепъ, дзе пъче бъ; месець, месѣ-цъ, мѣса цъ, мѣсѣць; препавице нь ене, повѣспіь ея; омъ нее, около нѣ, безъ нье и т. д.

Од почепіка Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пише Српски (као што народ говори), и пишу колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, ниппи за какав други језик осим свога, он може писати и без своје граматике ; и управо онако као што пиреба: зашто му не може паспи на ум да пише друкчије, него онако као што се говори; лако је, н. п. могао Омир спјевапи илијаду и Одисеју не знајући ни писали, као и наши старци и слијепци што су спјевали полику силу пјесама. Али људи који су шпо учили, и знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без грамапике (већ ако да је који сам грамапик): зашто би (као учени људи) све ради да пишу боље него што се говори, па запо језик по својој памет доправљају, а управо кваре и грде: лако, н. п. учен Србъин ки

шући мисли: кад се каже opy, црпу, режу, мету, гребу, треба казании и твору, прпу, пражу, праму, љубу; над се каже пу жем, мекем, брқ ем, треба казапи и пужа ми, мекали, обр. Та ми; кад се каже удављен, преба казапи и успављен; кад се каже пребља не, преба казапи и вребљаше; кад се од Славенскога зовутъ, Српски каже зову, треба и од живупъ казати живу; кад се (у Славенском језику) каже дворов'b, преба казапінг и паспыровъ; кад се каже луд куди, и јарад јаради, треба казапи и смрад смради, гад гади; кад се каже јак јачи, треба казати и висок височи; кад се каже међу њима, преба казати и између њима; кад не преба казали млого, него много, онда не треба казали ни млаз, него мназ; кад не ваља казати намести ми, него нам јес пнли, она не ваља казати ни сме лапи, него смјетапи и л. д. Из овога се види, да је и онима, који су ради, тешко Српски писали књиге без рјечнина и без граматике. Ову су потребу познали већ одавно млоги наши списатељи, као што су ђекоји и спомињали у својим књигама.

Ја сам из љубави к Српскоме језику, и из жеље да би му се што брже помогло, прије неколике године написао и издао на свијет Пис меницу Српскога језика, само као мали углед како Србљи склањају нмена и спрежу глаголе. Она је изишла онакова, као што је онда од мене могла изићи прва Српска грама ли ика. Који су сумљали да по не знаду, могли су се чему и из ње поучин; а који мисле да све знаду, они ќе се подералін оңакови какви су, макар и ко написао сто најбољих граматика. Из који сам узрока издао ону прву Српску граматику, оније испи ево издајем и овај први српски рјечник (и другу граматику).

Ја могу слободно казати за ове ријечи, што су овђе скупљене, да су све у народу познапе, и да се овако изговарају као што су орђе записане ; а у народу је оспало још млого ријечи, које ја, или нијесам никад ни чуо, или ми нијесу сад могле паспи на ум. Може бипін да ће се и у овој књизи наћи ријечи у описивању обичаја и други ријечи, који је нема на своме мјеспу. Од како се ова књига почела, шпампаніі, и меңи је ево неколико ријечи на ново пало на ум, које ево овђе додајем?

из

Вармеђа, f. (у Сријему, у Бачк. и у Жмиро, m. (Ерц.) Der Blitzlet, connіvеnѕ.

Ban.) in der ungrischen Statistie die Znamun apar, m. die Stadt Prag in

@efpannfф aft (жупанија), comitatus. Bobmen, Praga. Србын приповијеBapmekâu, m. Comitets - Herr, tabulae дају, да Турци још једном морају comitatus assessor etc.

проћи Беч, и доћи до 3 лапнога Вармећchii (вармећки), кa, кo, Co» прага, да им онђе коњи позобљу mitates, comitatus, comitatensis.

зоб, шпіо им је оставно свети Јо. Вjeвeричић, m. vide jeвeричик.

ван; па ќе и поліом оданде и жене Вjeвeричица, f. dim. р. вјеверица. с преслицама гонити напіраг. Вјеверичуії, чја, чје, vide jeвeричји. Искатье , n. (у Сријему) vidе бискање. Дереглија, f. бав Sopt, lіntеr. Искали, ніцтем, yidе бискан. Ayoa, f. Art Schiffe , die zur See und Honokaa haink, am, v. pf. nach einander

auf Flüßen zu gebrauchen, navigii genus. verschenken, edono. Бечермица, f. dim. 2. ђечерма. Испреплетали, лећем, v. pf. паф Жац ! | interj. von einer Art Schlas einander überflechten, perplecto aliud Жіцканц! 1 gene, interjectio de modo percellendi.

Исповетни, на , но, mabrbaft, leiba Жмира, т. (Рес. и Срем.) vidе жмиро. baft, verissimus : нсли испіовстни.

ex alio,

« PreviousContinue »