Page images
PDF
EPUB

Koje, thells, aliud, partim : које ја, које
ти; које тамо, које амо; које
отуд, које одовуд.
Којегде, (Рес.)

Kojeran, (Cpen.)hie und da, passim.
(Срем.)
Којегђе,
(Ерц.)
Којеђе,

Којекако. irgeno mie, utcumque.
Којеко, којекога, irgenò wer, unus al-

terve.

Којекуда, irgenòmohin, aliquo.
Којекуде, Sntercalare без erni Beorg,
Vox solita intercalari a Georgio.
Крадом, beimith, furtim.
Ље, детіß, sane (von гле?).
Ма, m. узео ма, hat feinen Kopf auf=
gefeßt, gehorcht nicht mehr, cepit im-
petum (зима, impetus).
Митровски, ка, ко, н. п. мјесец,
Demeter, Demetrii mensis (Octob.)
Напабирчити, им, v. pf. nahlcfen, spi-
cilegium facio.

Напаљетковати, кујем, vide напа-
бирчити.

Неколицина (људи), einige geute, aliquot
homines.

Hypuja, f. der Sprengel des Popen,
die Pfarre, parochia.
Околий, на, но, umliegend, adjacens,

vicinus.

Очење, n. vide очимљење.

[blocks in formation]

Породица, f. bie (lebenbe) Familie, gens:
„Поздрави ми старца Варићака:
,,Нек поведе своју породицу,
„Породицу Варићаковиће
Солун, m. The falonih, Thessalonica..
Приповиједасе, како је некакав ка-
зивао, како су у Солуну јевти-
не чакшире; а други му рекао:
То може бити, али до Солуна сто
сомуна, а од Солуна сто сомуна
(треба).

Студеница, f. 1) ријека у Србији (бли-
зу Новог пазара). 2) намастир (ко-
ји се зове и Студеничка Лав-
ра) код те ријеке. Студеничанин
калуђер из Студенице. Студенич-
ки, ка, ко, yon Студеница.
Tanohep, gleichfalls, itidem, item. cf.

[blocks in formation]

Ако и нијесу у овој књизи скупљене све Српске ријечи, али је постављен темељ да се скупе (колико је могуће у живом језику). Сад сваки зна, ђе ће коју ријеч тражити, и ако је не нађе, виђеће да је нема, и може је ђе записати и оставити; и лако се сад сто пута лакше могу покупити остале ријечи, што су оспале по народу, него што би се на ново почело и ове скупиле.

[ocr errors]

Што се тиче овђе Њемачкога и Латинског језика, о том сам радно са Г. Копишаром, К. к. дворским библиотекаром; али опет ако се ђе нађе, да су које ријечи рђаво преведене, томе сам ја крив, што му нијесам знао право значење казати, а не он, што га није знао Њемачки или Латински истолковати. Може били да ће млогима од наши учени Србаља пасти на ум код ђекоји ријечи краће и Српскима наличније ријечи Њемачке и Латинске, него што смо и ми овђе метнули; шакове ријечи треба забиљежити, као и оне, које се не нађу овђе. Али опет не треба сваки да мисли, да су оно све погрјешке, ђе он не разумије Њемачкога, или Латинскога, или Српскога језика.

У рјечнику треба да се истолкује и опише што се боље може све, што народ о ријечи којој мисли. и приповиједа: зато сам код ђекоји риречи описао, што се краће могло, ђекоје народне обичаје, и додао приповијешке (и овђе може бити да је ђешто изостало, али додато и измишљено није заиста ништа). О овоме сам особито увјерен да ће бити мило свакоме правом Србљину: зашто су ме већ од неколике године молили ђекоји од учени и знаменити Србаља, да почнем описивати народне

шаљиве,

Српске обичаје и приповијетке. - Народ наш има свакојаки приновијетки тако млого, као и пјесама, и могу се раздијелити на женске и на мушке, као и пјесме. Мушке су приповијешке понајвише смијешне и и тако су измишљене, као да би човек рекао да су истините ; а женске су дугачке и пуне су чудеса којекакви (о царским кћерима и о бајалицама). Али ће ми слабо ко вјеровати и разумјети, како је приповијетке тешко писати! Ја сам се обђе, око ови ђекоји мали, толико мучио, да би наши ђекоји списатељи могли готово читав роман написати, или све идиле Геснерове на Српски превести.

Ја сам увјерен да ће овај мој труд и посао бити мно свима нашим, списатељима и књижевницима, који љубе свој народни језик, и поштују га као највеће благо народно, и желе му срећу и напредак; а онима ја нијесам ни жељео угодиши, који Српски говоре, а Српски језик кобе, и кажу да он није никакав језик, него да је покварен, свињарски и говедарски језик,

Овђе ће бити највећа вика на ортографију; али се надам да ће и утом бити с моје стране сви наши књижевници, који управо знаду што је језик, и што је писмо; и виђеће да се Српски језик друкчије не може писати, онако као што треба. Млоги, који не знаду што је језик, што ли је писмо, што ли је граматика, мисле и говоре, да Српски језик треба писати Славенском орографијом; а Србљи су виђели прије 500 година да то није могуће (зато су начинилић и џ, којије ни данас нема у Славенским књигама); а ћети оно што није могуће, не показује ли премало соли у глави (као што вели Г. Сава Мркаљ)? Ево из обије узрока није могуће Српски језик писати по Славенској ортографији :

1) у Српском језику има гласова, којије Славенски језик нема; а како има гласове, мора имати и слова за њи: а) ђ, н. п. смуђ, риђ, рђа, пређа, грађа, међа, дође, прође и т. д. 6) †, н. п. броћ, ноћ, срећа, врећа, пећи, стрићи, ножић, поповић, царевић и т. д. (може ко рећи, да се овакове ријечи могу писати са дь и ть, н. п. смудь, рдьа, предьа; ноть, петьи, ножить и т. д.; истина да тако млоги пишу, али ни то није по Славнској ортографији! Ко ће наћи у Славенском језику ь пред самогласним словом да умекшава полугласна слога?). в) џ, н. п. увјеџбати. г) у Славенском језику има сливено ја, je, jy а Србљима треба и јо (да не спомињем ји), н. п. јоште, јова, јововина, јој, мојој, судијом и т. д.

[ocr errors]

Ни

2) Тако исто има у Славенском језику гласова, којије Српски језин нема; а кад нема гласова, не требају му ни слова: а) ми друкчије не мо жемо изговорити, него као о, а Пољаци и Крањци имају друкчији глас за и зато сваки зна без икакве науке, ђе га треба писати Руси немају гласа за ∞ (као ни мн), зато га нијесу ни узели међу своја слова. 6) ы, ово треба Пољацима и Русима, као и Нијемцима, Маџарима и Турцима; а ми мјесто њега имамо и, н. п. син, бик, риба, добити, миш, коришо и т. д. зато ни најученији наши не знаду без ве лике муке и без труда ђе га треба писати (н. п. Раић је провео сав свој вијек чатећи и пишући Славенски и Росијски, па се у његовим књи, гама опет налази доста погрешака против ы; мислим да и није нужно овђе писати, зашто и сваки може тражити у историји Раићевој;

ако ли ко не узвјерује, а не буде кадар наћи, ласно ће му се показати). в) х, Србљи немају ни у каквој ријечи, а остали Славенски народи имају (ше како); Србљин, н, п. не каже хлад, снаха, ходими, орах, Оврхао; него лад, снаа, одими, ора, овръао и т. д.

3) Ђекоје ријечи зато не можемо писати по Славенској ортографији, зашто ће у нас друго значита, или ће се друкчије чатити, него што се говори: а) прилагателна имена у имен. млож. пишу се у Славенском језику са їи, н. п. мудрїн, славніи, любезнїи, милїи и т, д. а то је у Српском језику сравнителни степен! 6) прстен, пут, радост, пеш, господ, лабуд и остале млоге овакове ријечи пишу се у Славенском језику са ь, и изговара се и као њ, ш као ћ, адкађ, н. п. госпођ, прстењ, пућ, радосћ и т. д. Руси имају право шпо овакове ријечи пишу са ь, зашто и тако изговарају, и у род. имају я, лебедь, лебедя; голубь, голуба; царь, царя; князь, княза; день, дня; зять, зата и т. д. : а ми кажемо лабуд, лабуда; голуб, голуба; цар, цара, кнез, кнеза; дан, дана; зет, зета и т. д. Код ђекоји наши списатеља, који не пишу ћ, а држе се Славенске ортографије, кад видимо написано петь, мора се погађати, или треба чатити пеп (fünf), или пећ (ver Dfen)! в) ми морамо на ђексјим мјестима ь додавати ђе га нема у Славенском језику: ми говоримо, н. п. коњи, коњем, коњеки; учитељи, учитељем, учитељски, на земљи, у пустињи; коли, колите; пењи, пењите; жњи, жњите; мељи, мељите; њива, књига, гњида, гљива, љица, вишњица, пањић и т. д. а по Славенској ортографији то би требало писати (и чашиши, као што је написано) кони, конемъ, конски; учители, учителем5, учителски; на земли, у пусмыни, коли (овђе би Бачванин помислио да се што говори о колима), колите; жни, жните; нива, книга, глива, землица, вишница и т. д.

зем

4) Бекоје се ријечи Српске не могу никако ни записати по Славенској ортографији: а) имена која се свршују на ља и ња, у твор. јед. н. п. земљом, сабљом, постељом, путањом, робињом, срдњом, спрдњом и т. д. (ако би ко рекао да пишемо земльом, сабльом, путаньом и т. д. али ни то није по Славенској ортографији, као ніг предьа). 6) Кад се ђешто у пјесмама изостави е послије ј, н. п.

,,Да ј у момка своја мајка,

,,За дан би му гласе чула,
,,А за други разабрала,

„А за трећи на гроб дошла ;

-

,,Ал' ј' у момка туђа мајка -

„Да ј' у мене, лале Лазо, што ј у цара благо

„Оно ; главом Шиподер војвода —

„Оно ј тежак бојак без престанка

„Видиш Луко како ј' у Лозници

„Док ј, у мене моји капетана и т. д.

в) у Ерцеговачком се нарјечију говори једнако лијепо, млијеко, гнпјездо и т. д. а у пјесмама се, кад затреба, изостави и, па се пјева и казује мл`јеко, лјепо, гнјездо и т. д., н. п.

[merged small][ocr errors]

„Ајепо ти ме бјеше обасјало Ко (и како) може овакове ријечи записати по Славенској ортографији 1 Може бити да би у Ћирилово вријеме било добро записано са ѣ, н. п. гнѣздо, лѣпо, млѣко, али се данас то чати љепо, млеко, гњездо; а Србљин не ће љепо, гњездо, мљеко, него оће лјепо, гијез до, млеко, г) гръоце, умръо*), овръао, подупръо, сатрьо, и остале овакове ријечи.

Из овога свега мислим, да ће сваки паметан човек признати, да се Српски језик Славенском ортографијом не може писати. А кад се Славенска ортографија у Српском језику мора покварити (као што се покварила како је Србљин умочио перо и почео Српски да пише), и Српска остати опет пуна крпежа и нашеге; зато мислим да је најпаметније, да ми за Српски језик начинимо ортографију са свим као што треба (да нам могу завидиши сви остали народи Европејски). Зато сам ја овђе начинио три нова слова, т.ј. ђ, љ, њ, и узео сам ј. Ниједан паметан човек не може рећи, да нам ова слова не требају, а облик њиов ако се коме не допадне, то је ласно поправити; ни остала слова нијесу из почешка била тако лијепа, као што су данас. Може бити да се ј коме зато не ће допасти, што је Латинско; и то је ништа; ми имамо и више слова једнакије с Латинскима, н. п. а, е, о, к, и т. д. а и Латинска су слова од Грчкије, као и наша. Ја сам у првој граматици Српској био узео наше ї мјесто ј, но будући да је ї код нас било до сад самогласно слово, зато се људи једнако мету, и не могу да се навикну чашими га као j; ај не може нико друкчије чатиши, него онако као што треба. Да је у Грчком језику било ј, заиста св. Ћирилу не би никад пало на ум, да начини я и ю; но будући да у Грчком. језику нигђе нема ја, је, ју, зато је св. Ћирило свезао а, е, у, са ї (та, ю, юу), да не би људи чатили на, не, му (као што ђекоји чаше у мојој граматици); а иже је са слитном (й) постало скоро у Русији, само му је надметнут онај поетически знак (~) да се зна да је кратко. Још може ко рећи да нам треба и 6; истина да у нашим ријечима нигђе не треба, већ ако за смијање (ба! ба! ба!) и за ађ! об! ин!, али због туђи имена и презимена не би сувише било да га имамо (н. п. Şaller, Sagevorn, Samburg, Haag; Руси пишу Галлеръ, Гагедорнѣ, Гамбургъ, Гага, а ми за сад можемо, и морамо писати Аллер, Агедори, Амбург и т. д.), но ја сам га за сад оставио коме другоме нека га гради.

Ево већ прва и највећа рецензија против овога Српског речника изиђе прије од њега. Може бити да се она почела писати још прије двије године, кад је прво објавленије изишло о Српском рјечнику; и зато је од оне стране, што не признаје да народ Српски има свој језик, онако паметна свједочанства на що покупила и саставила (вала Богу! само кад

*) Бекоји наши списатељи пишу умрео, а у женскоме роду умрла и у средњем умрло!

ее они један пут пред свијетом почеше браниши, и о том препирати). Све њнове остале рецензије против Српскога рјечника и језика морају се на њој оснивати; зашто она каже: да је данашњи наш црквени језик прави Српски језик од старине; а овај шпо њим данас говори народ Српски, да је покварен и испогањен, и да се у правоме граматическом смислу не може ни назвати језиком и т. д. Већ није потребно више да ја на ово сад редом одговарам, заціто је одговорно онај, коме је говорио Г. рецензент, него ћу само да речем неколико ријечи о ономе, што управо иде на мене самога :

[ocr errors]

1) „Да моја граматика не зна никакве благовкусне критике, и да учи све наопако." Који човек жели доказати, да Србљи немају другога језика осим Славенскога, не само шло по њега свака Српска граматика мора учити наопако, него да како може он би и Србље све у једну врећу стрпао па завезао, или у тикву саћерао па затиснуо, да не чује свијет како они говоре, него да се њему све мора вјеровати. А што се тиче вкуса у језику, ја заиста не завидим његовој естетици. Он нека поправља Српски језик по своме вкусу (као што и остала његова ђекоја браћа раде), а ја ћу да га учим, и да се трудим онако писати као што је најобичније у народу; да би Добровски у Златном прагу и Линде у Варшави, и други сваки који жели (макар био у Лондону, или у Америци), могли управо дознати из моји књига, како народ Српски говори у данашње вријеме (а то је за Г. рецензента највећа жалост и несрећа, зашто он доказује (и мисли?), да је Српски језик онакови, као што је њему по ћуди, а није га научно да зна управо какав је).

2) „Да се из мрга објавленија види, да сам ја рад подигнутоме већ ,,књижеству Српском простонароднија реченија, без свачега Славенског, „из предјела Јадра, у Турској, да уписнем." Није му злоба дала рећи из Јадра у Србији, него у Турској! а не каже (или ваља да не зна?) да је у Турској и Зета, и Милешева, и Горажде и Скендери! И да је Српска црква (с језиком Славенским) постала у Турској (онамо, ђе је Немања I. Студеницу зидао, и Душан царовао; ђе је постао и живљео свети Саво Немањић и кнез Лазар, и од куда је Српски патријар Чарнојевић, Арсеније III. „на престолѣ святаго Саввы сѣдящій", превео у Њемачку 27000 Српски фамилија и дошао у Сентандрију; и од куда је послије, с Арсенијем IV. „Архіепіскопскій престоль пренесенъ въ Сремъ, и въ Карловцѣ поставлень, идѣже и до нынѣ пребывает")! А по овим његовим ријечма требало би мрзити на све, што је из Турске. Или може бити да запо није смијо казати да је Јадар у Србији, да не би паметни људи помислили: та у Србији Српски језик и тражити треба. Тим га људи могу оправдати, али му љубав к роду своме никад опростити не ће (ако је Србљин). Штета што се није потписао, да видимо ђе се он родио, кад сам ја у Турској! (али ја опет, макар се он ђе родио, кривицу његове злобе, и осталога што мени није по ћуди, не би бацио на оно мјесто ђе се он родио, као што он баца на Јадар моју кривицу, што нас двојица имамо различан вкус у Српском језику! Ово су ствари, које показују ђешињу памет и слијепу пакост). Ја не знам како је он могао разумјети из објавленија, да ће у мом рјечнику бити само Јадрански језик (који они да познаје, опет не би могао доказаппи

« PreviousContinue »