Page images
PDF
EPUB
[ocr errors][merged small][ocr errors][merged small][ocr errors][ocr errors]

Köje, thells, aliud, partim : koje ja, koje OIMUMI, HM, v. impf. Vater nennen,

ми; које памо, које амо; које patrem appello. отуд, које одовуд.

Очимљење, п. бав Заtеrnеnnen, patris Којегде, (Pec.)

appellatio. којегди, (Срем.)| bie unə ba, passim. Hap, m. у овај пар, ist, für biefe

Очипи, им,

уіdе очимити.
,

Mal, nunc.
Kojekako. Irgend wie , utcumque. Повлачење, р. бав Цmbergieben, d.
Којеко, којекога, irgent per, upus al stractio.
terve.

Породица , f. Die (1eбence) Samilie, gens :
Kojekyta, irgendwohin, aliquo.

„Поздрави ми старца Варнака : Kojekýze, Intercalare des Cerni Georg, „Нек? поведе своју породицу »

vox solita intercalari a Georgio. „Породицу Варикаковиће — Крадом, beiml, furtim.

Cowyh, m. Thessalonice, Thessalonica. Joe, gewiß, sane (von rue?).

Приповиједасе, како је некакав каMâ, m. y3eo ma, hat seinen Kopf auf: зивао,

како су у Солуну јевпиgeseßt, gehorcht nicht mehr, cepit im не чакшире; а други му рекао : petum (zu ma, impetus).

.

То може бити, али до Солуна спо Міпровскі, кa, кo, н. п. мјесец, сомуна, а од Солуна спо сомуна

Demeteros, Demetrii mensis (Octob.) (треба). -Нанабирчин, им, v, pf. пафTefen, spi- Студеница , f. 1) ријека у Србији (блиcilegium facio.

зу Новог пазара). 2) намаспир (коНапаљетковапи, кујем, vide напа ји се зове и Спі уденичка Лавбирчити.

ра) код те ријеке. Студеничанин, Неколицина (људи), einige Reute, aliquot іалуђер из Студенице. Сптуденич. homines.

кі, кa, кo, von Сптуденица. Hypuja, f. der Sprengel des Popen, Takóhep, gleichfalls, itidem, item. cf. die Pfarre, parochia.

мако. Околнii , на, но, интliegen , adjacens, тупн упи, нем, v. pf. ftampfen, pulso. vicinus.

Укаљати, ам, pf. (mit Koch) bes Оченье , п. vіdе очимљење.

Ich mußen, luto maculo,

[ocr errors][merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][merged small][ocr errors][merged small]
[ocr errors]
[merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

Ако и нијесу у овој књизи скупљене све Српске ријечи, али је постављен темељ да се скупе (колико је могуће у живом језику). Сад сваки зна, ђе thе коју ријеч тражити, и ако је не нађе, виђеће да је нема, и може је ће записатин и оставишн; и ако се сад спо пута лакше могу покупипи остале ријечи, што су оспале по народу, него што би се на ново почело и ове скупиле.

Што се тиче овђе њемачкога и Латинског језика, о том сам радно са г. Копи паром, к. к. дворским библиотекаром; али опел ако се ће нађе, да су које ријечи рђаво преведене, поме сам ја крив, што му нијесам знао право значење казати, а не он, што га није знао њемачки или Латински истолковатпи. Може бити да ће млoгима од наши учени Србаља пасти на ум код Бекоји ријечи краће и Српскима наличније ријечи Њемачке и Лапинске, него што смо и ми овѣе метнули ; пакове ријечи преба забиљежити, као и оне, које се не нађу овђе. Али опепт не треба сваки да мисли, да су оно све погрјешке, ће он не разумије Њемачкоса, или Лапинскога , или Српскога језика.

У рјечиику треба да се истолкује и опінше шло се боље може се, што народ о ријечи којој мисли и приповијсда: зало сам код ђекоји раречи описао, што се краће могло, kекоје народне обичаје, и додао приповијетке (и овђе може бити да је ћешто изостало, али додамо и измишљено није заиста ништа). О овоме сам особимо увјерен да ће бипін Мило свакоме правом Србљину: зашто су ме већ од неколике године мо. лили ђекоји од учени и знаменили Србаља, да почнем описивати народне

[ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][ocr errors][merged small][merged small][ocr errors]

Српске обичаје и приповијетке. — Народ наш има свакојаки приновијетки ако млого, као и пјесама, я могу се раздијелити на женске и на мушке, као и пјесме. Мушке су приповијелке понајвише смијешне и шаљиве, и ако су измишљене, као да би човек рекао да су истините ; а женске су дугачке и пуне су чудеса којекаки

акви (о царским кћерима ио бајалицама). Али ќе ми слабо ко вјеровати и разумјети, како је приповијетке тешко писати! Ја сам се овқе, око ови ђекоји мали, полико мучио, да би наши ђекоји списатели могли готово читав роман написати, иле све идиле Геснерове на Српски превести.

Ја сам увјерен да ће овај мој труд посао бипи мно свима налим, списатељима и књижевницима, који љубе свој народни језик, и поштују га као највеће благо народно, и желе му срећу и напредак ; а онима ја нијесам ни жељео угодини, који Српски говоре, а Српски језик кобе , и кажу да он није никакав језик, него да је покварен, свить арски и говедарски језик,

Овѣе ке бити највећа вика на ортографију; али се надам да ће и упом бити с моје стране сви наши књижевници, који управо знаду ішпо је језик, и што је писмо ; и виђеће да се Српски језик друкчије не може писали, онако као што треба. Млоги, који не знаду што је језик, пило ли је писмо, што ли је граматика, мисле и говоре, да Српски језик преба писали Славенском орпіографијом ; а Србљи су виђели прије 500 година да по није могуће (запо су начинили и ц, којије ни данас нема у Славенским књигама) ; a fепи оно што није могуће, не показује ли премало соли у глави (као шпіо вели Г. Сава Мркаљ) ? Ево из овије узрока није могуће Српски језик писали по Славенској ортографији :

1) у Српском језику има гласова, којије Славенски језик нема ; а како има гласове, мора иматен и слова за њи : а) ), н. п. сму), риф, рђа, прења, грађа, међа, дође, прође и т. д. 6) і, н. п. брок, нок, срећа, врећа, пеки, стрићи, ножић, поповић, царевић и п, д. (може ко рећи, да се овакове ријечи могу писати са дь и ть, н. п. с мудь, рдьа, предь а; но пь, пе піьи, ножи пь и т. д.; истина да тако млоги пишу, али ни по није по Славнској ортографији ! Ко ће наћи у Славенском језику ь пред самогласним словом да умекшaвa пoлyгласна слога?). в) ч, н. п. увјец ба пи. г) у Славенском језику има сливено ја, је, ју, а Србљима преба и јо (да не спомињем ји), н, п. још пе, јова, joвoвина, јој, мојој, судијом и т. д.

2) Тако исто има у Славенском језику гласова, којије Српски језик нема ; а кад нема гласова, не требају му ни слова : а) о ми друкчије не мо. жемо изговорити, него као о, а Пољаци и Крањци имају друкчији глас за ои зато сваки зна без икакве науке, ђе га преба писаmi Ни Руси немају гласа за » (као ни мн), запо га нијесу ни узелін међу своја слова. 6) ы, ово треба Пољацима и Русима, као и нијемцима, Макарима и Турцима; а ми мјесто њега имамо и, н. п. син, бик, риба, добими, миш коришо и т. д. запо ни најученији наши не знаду без ве. лике муке и без пруда ће га треба писапи (н. п. Раић је провео сав свој вијек чапећин и пишући Славенски и Росијски, па се у његовим књи, гама опет налази доста погрјешака проптив ы; мислим да и није нужіно овђе писати, зашто и сваки може тражити у историји Раићевој

3 е м а

[ocr errors]

ако ли ко не узвјерује, а не буде кадар наћи, ласно ке му се показати). в) x, Србљи немају ни у каквој ријечи, а оспали Славенски народи имају (піе како); Србљин, н, п. не каже хлад, снаха, ходими, орах, оврхао; него лад, снаа, однми, ора, овръао и т. д.

3) Бекоје ријечи зато не можемо писали по Славенској ортографији, зашто ће у нас друго значнил, или ќе се друкчије чалипти, него што се говори: а) прилагателна имена у имен, млож, пишу се у Славенском језику са їи, н. п. мудрѓи, славнїи, любезніи, милїни пі, д. а то је у Српском језику сравнителни степен! б) прстен, пуп, радост, пеп, господ, лабуд и остале млоге овакове ријечі пишу се у Славенском језику са ь, и изговара се н као њ, пкао і, ад као ,, н. п. госпођ, прспеть, пућ, радосћ и п. д. Руси имају право што овакове ријечи пишу са ь, зашто и тако изговарају, и у род. имају я, лебедь, лебедя; голубь, голуба; царь, царя; князь, князя; день, дня; зять, зяпа и т. д. : а ми кажемо лабуд, лабуда; го. луб, голуба; цар, цара, кнез, кнеза; дан, дана; зел, и т. д. Код ђекоји наши синсатеља, који не пишу ћ, а држе се Славенске орпографије, кад видимо написано петь, мора се погађали, или треба матни пепi (funf), или пећ (Оer Ofen)! Е) Ми морамо на ђексім мјестима ь додавали ће га нема у Славенском језику: ми говоримо, н, п. коњ и, коњем, коњ еки; учитељи, учи пељем, учитељски, на земљи, упустињи; коъи, комите; пењі, пе њи пе; жњи, жњи те; мељи, мељін ме; њива, књига, гњида, гљива, ица, вишњица , пањић и т. д. а по Славенској ортографији по би требало писали (и чапили, као што је написано) кони, конемъ, конски; учители, учителем, учителски; на земли, упустыни, Боли (овђе би Бачканин помислио да се што говорит околінма), коли пе; кни, жіни те; нива, книга, глива, землица, вишница и. д.

4) Бекоје се ријечин Српске не могу никако ни записати по Славен. ској орпіографији: а) имена која се свршују на ља и ња, у твор. јед. н. п. земљом, сабљом, после љом, пупањом, робињом, срдњом, спрдњоми п. д. (ако би ко рекао да пишемо землъом, са блъом, путань оми т. д. али ни по није по Славенској ортографији, као ні! предь a). 6) Кад се Ғәшло у пјесмама изостави е послије ј, н. п.

„Да у момка своја мајка,
„За дан би му гласе чула,
„А за други разабрала,
„А за преби на гроб дошла ;
Ал' у момка туђа мајка --
„Да " у мене, лале Лазо, што і у цара благо
„Оно главом Шиподер војвода –
„Оно і пежак бојак без преспанка
„Видиш Луно како ју Лозници

„Док у мене моји капетана и т. д. в) у Ерцеговачком се нарјечију говори једнако лијепо, млијеко, гніп, јездо и п. д. ау пјесмама се, кад затреба, изостави и, па се пјева и казује мл'јеко, л' једо, гн'jездо и т. д., н. п.

„Од Космаја гнезда соколова —
„И Турскијем мл'jеком задојила
„Л'јепо и је Ђорђе дочекао

„Л'јепо ли ме беше обасјало — Ко (и како) може овакове ријечи записати по Славенској ортографији ? Може бити да би у Тирилово вријеме било добро записано са ѣ, н. п. гнѣздо, лѣпо, млѣко, али се данас по чаши љепо, меко, гњездо; а Србљин не е љепо, гње здо, меко, него оке лјето, гieдо, млеко. г) гръоце, умръо*), овръао, подупръо, саш ръо, и остале овакове ријечи,

Из овога свега мислим, да ће сваки паметтан човек признати, да се Српски језик Славенском оршографијом не може писали. А кад се Славенска орфографија у Српском језику мора поквариши (као што се покварила како је Србљин умочио перо и почео Српски да пише), и Српска остапи опет пуна крпежа и напеге; зашо мислим да је најнамешније, да ми за Српски језик начинимо ортографију са свим као што треба (да нам могу завидишти сви оспали народи Европејски). Запо сам ја овқе начинио при нова слова, п. і. , љ, њ, и узео сам ј. Ниједан памешан човек не може рећи, да нам ова слова не требају, а облик њиов ако се коме не допадне, то је ласно поправиши; ни остала слова нијесу из почелка била тако лијепа, као што су данас. Може бити да се ј коме запо не ќе допасти, што је Латинско; и по је ништа; ми имамо и више слова једнакије с Латинскима, нп. а, ә, о, к, и т. д. ан Латинска су слова од Грчкије, као и наша. Ја сам у првој граматици Српској био узео наше ї мјесто ј, но будући да је ї код нас било до сад самогласно слово, зато се људи једнако мету, и не могу да се навикну чашими га као ј; ај не може нико друкчије чалиши, него онако као што пиреба. Да је у Грчком језику било і, звисша св. Кирилу не би никад пало на ум, да начини лию; но будући да у Грчком. језику нигђе нема ја, је, ју, зато је св. Кирило свезао а, е, y, ca i (tа, в, юу), да не би људи чаонли иа, ие, иу (као што ђекоји чаше у мојој граматици); а иже је са слил ном (й) постало скоро у Русији, само му је надметнут онај поетически знак (“) да се зна да је кратко. Још може во рећи да нам треба и ; истина да у нашим ријечима нигђе не треба, већ ако за смијање (фа ! ба! ба !) и за аһ! ob ! и ! , али због пући имена и презимена не би сувише било да га имамо (н. п. фaler, pageporn, Samburg, jaag ; Руси пишу Галлеръ, Гагедорнъ, Гамбургъ, Гага, а мн за сад можемо, и морамо писати Аллер, Агедорн, Амбург и т. д.), но ја сам га за сад оставио коме другоме нека гa гpaди.

Ево већ прва и највећа рецензија против овога Српског рјечника изиђе прије од њега. Може бити да се она почела писали још прије двије године, кад је прво објавленије изишло о Српском рјечнику; и зато је од оне стране, што не признаје да народ Српски има свој језик, онако паметна свједочанства на шо докупила и саспавила (вала Богу! само кад

*) Бекоји наши списатељи пишу умрео, а у женское роду умра

и у средњем умрло!

ее они један пут пред свијетом почеше бранити, потом препиран). Све љнове оспале рецензије проптив Српскога рјечника и језика морају се на њој оснисати ; зашто она каже: да је данашњи наш црквени језик правии Српски језик од старине ; а овај шпио њим данас говори народ Сріски , да је покварен инспогањен, и да се управоме граматическом смислу не може ни назвали језиком и т. д. Већ није потребно више да ја на ово сад редом одговарам, заціпно је одговорно онај, коме је говорио г. рецензент, него ћу само да речем неколико ријечи о ономе , шпо управо иде на мене самога :

2) Да моја граматика не зна никакве благовкусне критике, и да учи све наопако.” Који човек жели доказати, да Србли немају другога језика осим Славенскога, не само што по њега свака Српска граматика мора учили наопако, него да како може он бин и Србље све у једну врећу стрпао на завезао, или у пніву cafepao па записнуо, да не чује свијеп како они говоре, него да се њему све мора вјеровати. А што се нче вкуса у језику, јa зaнcпа не завидим његовој естетици, он нека поправља Српски језик Itо своме вкусу (као што и оспала његова ђе. која браћа раде), а ја ћу да га учим, и да се трудим онако писати, као што је најобичније у народу; да би Добровски у Златіном прагу иЛинде у Варшавии, к други сваки који жели (макар био у Лондону, или у Америци), могли управо дознапон из моји киьига, како народ Српски говорин у данашње вријеме (а то је за г. рецензента највећа жалост и несреhа, зашто он доказује (н мисли ?), да је Српски језик онакови, као што је њему по луди, а није га научно да зна управо какав је).

2) „Да се из мрга објавленија видн, да сам ја рад подигнупоме већ „Књижеству Српском проспoнароднија реченија, без свaчeгa Славенског, „из предјела Јадра, у Турској, да уписнем.” Није му злоба дала рећи на Јадра у Србији, него у Турској! не каже (или ваља да не зна ?) да је у Турској и Зета, и Милешева, и Горажде и Скендери ! И да је Српска црква (с језиком Славенским) постала у Турској (онамо, ђе је Немања І. Студеницу зидао, и Душан царовао; ђе је постао и живљео свети Саво Немањић и кнез Лазар, и од куда је Српски папіријар Чарнојевић, Арсеније III. „на престолѣ святаго Саввы сѣдящій”,

, превео у Њемачку 25000 Српски фамилија и дошао у Сенланд. рију; и од куда је послије, с Арсенијем IV. „Архіепїскопскій престолъ пренесенъ въ Сремъ, и въ карловцѣ поставлень, идѣже и до нынѣ пребываетib")! А по овим његовим ријечма пребало би мрзити на све, што је из Турске. Или може бити да запо није смијо казапи да је Јадар у Србији, да не би паметни људи помислили: па у Србији Српски језик и правили преба. Тим га људи могу оправдати, али му љубав к роду своме никад опростити не ће (ако је Србљнн). Штета што се није потписао, да видимо ће се он родно, кад сам ја у Турској! (али ја опепі, знакар се он ће родио, кривицу његове злобе, и оспалога што мени није по Куди, не би бацио на оно мјесто ће се он родио, као што он баца на Јадар моју кривицу, што нас двојица имамо различан вкус у Српском језику! Ово су ствари, које показују љепињу памет и слијепу пакосп).Ја не знам како је он могао разумјенти из објавленија, да ће у мом рјечнику били само Јадрански језик (који он и да познаје, опепт не би могао доказапн.

« PreviousContinue »