Page images
PDF
EPUB

да је гори, него што Србљи данас говоре на коме другом мјесту)? Ваља да му је злоба чашила и толковала моје објавленије. Ја сам казао да ће у њему бипни ријечи, које народ Српски говори, како по Турској, тако и по Њемачкој. Ако сам се ја и родио у Јадру (чега се не стидим, него се шим дичим и поносим), опет могу слободно казати, да сам више Србаља виђео од мога Г. рецензента: ја сам провео године Бошњацима и с Ерцеговцима (из Ниве, из Дробњака, из Гацка и из Никшића); а провео сам године са Србијанцима од Лознице до Неготина; а (да не рече Г. рецензент да је ово све у Турској) провео сам године и по Њемачкој од Земуна па до Петриње, до Сентандрије и до Ршаве, Како ли је могао из објавленија разумјеши, да у мом рјечнику не ће бити ништа Славенскога?! Ваља да би он по своме естетическом вкусу и по високоме граматическом знању Славенског језика могао писати Српски без свега Славенскога! а остали ће људи сви рећи да је Славенски Бог, вода, небо, жена, маши, сестра, слава, трава, браш, писаши, славиши, велик, широк и остале оваке Српске ријечи на иљаде! По свој прилици овај Г. рецензент не зна управо ни што је Српски, ни што је Славенски.

3) "Да наопаке Српске граматике и рјечници Славенски језик, на ,, штету Српске цркве, у пропаст бацају." Из овога би рекао човек, да је Г. рецензент из реда они људи, који све буне и свађе с именом Божјим (и њега ради) почињу, доказујући, да је све оно и Богу мрско, што њима није по вољи. Он сирома мисли, да је Српска црква тако піврда, као што је он вјешт у њезину и у Српском језику. Српска црква нити је основана на Чивутскоме, ни на Грчкоме, ни на Славенском језику, него на Ристовим истинама, које су једнаке у свима језицима. Колико је Еванђелије изгубило од своје светиње што је преведено с Грчкога језика на Славенски, и са Славенскога на Влашки, толико би изгубило и данас да се преведе на Српски. Може бити да ће Г. рецензент с овим рјечником добипи у руке и библију Росијску, на простоме и, као што он мисли и говори, поквареноме и нечистоме Росијском језику, па се цар Алексан фр и св. синод не боје да ће Росијска црква пропасти, него се још надају да ће се боље утврдити. — А и том се сваки памешан човек мора чудиши, како могу Српске граматике (макар и наопаке биле) и рјечинци Сла венски језик у пропаст бациши! Ја Славенски језик љубим и поштујем, као и други који му драго Србљин; и зашо мислим, да му се у данашње, вријеме ни чим боље не може помоћи, него да га подијелимо од Сриског језика, и да му дамо ону чест и поштење, што му приликује, као и цркви у којој се њим поје и служи; и да му се опет с друге стране не може већа неправда учиниши ни дубља пропаст копати, него говорећи и доказујући, да је све једно Српски и Славенски језик, и пишући Српски по Славенској граматици. Кад се у нашим школама каже : ово је језик Српски, а ово је Славенски; ово је граматика Српскога језика, а ово је Славенскога; онда ће се јамачно знати боље обадва језика, него што се данас знаду; и онда не ће смјеши сваки по своме вкусу о њима којешша лупащи, него ће говорити само људи, који ствар познају к разумију.

[ocr errors]

Које ова рецензија, које Г. Павле Соларић с његовим позивањем на скупштину, да се гради данашњега Српског језика граматика *), подбунише ме и наћераше да додам сад к овоме рјечнику и једну малу Српску граматику. Ја сам још од лани састављао којешта за другу Српску граматику, и мислио сам мало доцније да је већу издам; а ево ме сад речени догађаји наћераше, те из оне веће ево ову малу скрпи којекако, желећи и гледајући да ми сва стане на један табак. Каква је, и колика је, да је; увјерен сам да ће бити боља од прве; и надам се да ће бити мила Г. Соларићу и осталим ученим Србљима, који желе (као и он), „да се у дне наше, колико можно бољма, опише и позна све „што се каса нашега језика”; и који би вољели у један пут виђети двије Српске граматике (једну за Србе од Србије к Западу и к Југу, а другу за остале), неголи ни једне. Мислим да ће је Г. Соларић драговољно понијеши на учену скупштину међу Карловчане, Будимце, Сомборце и Новосађане, и што се у њој добро нађе, да ако га зато не одбаце, што је од Јадранина из Турске. Ја сам гледао само, да Ми се из ње ништа не избаци, а штогођ који више зна, нека додају. А по мога Г. рецензента, и по остале, који мисле као и он, она ће учити наопако, као и прва (и може бити још наопачније).

Бекоји наши мисле и говоре, да рјечник треба читаво друштво да пише, а не један човек; но то мисле понајвише они људи, који нипши знаду по је друштво, на што је језик, ни што је рјечник, ни како се он пише. Ми видимо данас у Европи, да су најбољи они рјечници, које су писали једини људи, н. п. Њемачки Аделунгов, Пољски Линдов, Латински Шеллеров, Англијски Јонсонов и т. д. А на оне што су писала друштва, познато је да се једнако списатељи Талијански и Француски туже и буне, и да и сваки дан поправљају. Доста пута у друштву луд поквари, што памелан начини; а доста пута и памелан на име друштва онаково што напише, што под својим именом не би нипошло издао.

,

Ја сам се око ове књиге намучио, што може бити до данас нико ни око какве није: зашто осим труда, који сам подносио ријечи купећи и у ред доводећи, морао сам се старати како ћу књигу на свијет издати, и како ћу међу шим живљети. А при данашњему стању нашега књижества и језика, било је људи, који су жељели и трудили се, да овај Сриски рјечник никад не изиђе на свијет; и да би ҫе та њнова жеља испунила, то су они прорицали, и о том друге увјеравали; но вала Богу! ево нас већ на обали. Осим господе пренумеранта (којије, према цијени књиге и садашњему времену, има доста на моју и Српскога језика радості) *), ево ово су особипи добротвори овога рјечника:

*) Римляни славенствовавшія, страна 57.

*) На ову књигу има пренумеранта и из онакови мјеста, од куда до Данас још није било гопово ни на какву Српску књигу, н. п. из Одеса, из Ерцеговине (на страни 153 сумљао сам да није пуст намастир Дужи, а сад имам из њега и пренумеранта), из Далмашински и из Србијански намастира, и из млоги други

1. Г. ТЕОДОР ДЕМЕТЕР ТИРКА са својом госпођом МАРИЈОМ од рода ДЕМЕЛИЋА, и с њезином малтером госпођом АНКОМ. Без њи се ова књига за сад (а може бипш никад) не би могла ни почети (штампати) ни сершити. Има у народу нашему богатији људи од Тирке, који по каванама и за постављеним столовима тако уздишу кад се што о народу говори, да би човек рекао и креи би испод грла дали за народ и за његову срећу и славу: али да им дође народ у кућу, па да заиште, не пет иљада форинти (колико је дао Тирка на Српски рјечник), него пел иљада новчића, одма би се згрозили као да је смрт дошла преда њи, и почели би ее мужити на зла времена и на рђаве пазаре, и драговољно би се отресли од свога народа, само да нишіпа не иште и да им се прије кине с очију.

П. Племенити Г. САВА от ТЮКЮЛИ, краљ, совјетник и златне мамузе кавалер и пр., који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио пет Стотина форинти.. Он свачим свједочи, да је вриједан бити списатeљем начертанија њекојего Арађанина, и Римљана У Шпанији. 111. Њ. превосходителство, високопреосв. и високодост. Г. СТЕВАН СТРАТИМИРОВИЋ Кулпински, православни архиепископ Карловачки, и митрополип свега народа Српскога и Влашкога у ћ. к. државама, импер. Аустријског ордена Леополдова великога крста кавалер, Іѣ. ћ. я. и А. величества дјејствителни тајни совјетник, и ученога друшпіва у Гетинси член; који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио триста форинти,

1

мјеста; а из Црне горе! Кад су Црногорци послали своје пренумеранте 1. Соларићу (да и он мени пошље), онда су ме прекорили (те јако!), што и међу њима нијесам кога назначно да купи пренумеранте на ову књигу, говорећи: Да сам ударио те тражим Србаља по свијем угловима Европе, а њи у Црној гори да сам заборавио. Колико ми је очај њнов укор био мио и драг (из млого узрока), но опепи ми је мало на жао учинио, и до данас им још нијесам одговорио на њега. Какогођ што ми је онда лежао на срцу и у памети мој Јадар, ђе сам се родио и узрастао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пута уздишући погледао; и Сријем, ђе сам оно објавленије писао; тако ми је исто лежала на срцу и у памети и Црна гора, за коју сам још од ђетињства мога чуо, и разумијо, да у њој још од Лазареви времена једнако тpaje Српска влада и царовање, и коју би и данас вољео сто пута Евђелии, него Јадар, или и какво друго мјесто на свијету; али зато у њој нијесам ни кога назначио да купи пренумеранше, што нијесам никога позната. А да сам имао познаника, и да сам знао како се могу објавленија послати, ја би назначно кога да купи пренумеранте и у Сарајеву, у Мостару, у Требињу, у Зворнику, и по млогим другим мјестима; и заиста ҫе не би преварно, зашто сам виђeo, како трговци и мајстори из речени мјеста радо чате оно што разумију; које и овђе сад свједоче млоги пренумеранти од њи, који се налазе по Далмацији и по Дубровнику.

имао

IV. Њ. превосходителство високопреосв. Г. МОЈСЕЈ МИОКОВИЋ, православни епископ Карлштадтски, Њ. ћ. к. и А. величества дјејствителни тајни совјетник.

V. Високопреосв. Г. ВЕНЕДИКТ КРАЉЕВИЋ, родом из Солуна (дакле земљак св. Ћирила и Методија), православни епископ Далматински, Бококоторски, Дубровнички и Истријски, који је још на прво објавленије, не чекајући ни писма ни препоруке, скупио у својој епархији 105 пренумеранта.

VI. Племенити Г. КОНСТАНТИН ЕМАНУил ЂИКА от Дешанфалве, у Салској вармеђи таб. суд. асесор. Изненада ме довела срећа да сједим у кући овога Маћедоно - Влашкога Тюкюлије, који се особито обрадовао кад је разумијо и виђео, да се у његовој кући ради Српски Рјечник, и засвједочно је да га је он одавно жељео и тражио због Српскога језика.

ста,

VII. Покојни и незаборављени Г. ДРАГО ТЕОДОРОВИЋ из Трије. који ми је послао близу четири стомине форинти у сребру, и за њи накупно пренумеранта у Тријесту. Из Трјестански пренумеранта види се, како људи помажу чему оће, н. п. младоме Ерцеговцу Г. Вилипу Лучићу не шреба више од једне књиге, али он оће да узме 10, па да поклони сиротињи; шако Г. Петар Теодоровић узима себи и госпођи својој и седморма ђеце сваком по једну, а особито 6 за сиротињу. Да Трјестанци у оваковим догађајима нијесу помагали Стојковићу, Доситеју и Соларићу, могао би ко рећи, да мени зато помажу, што сам из Турске, као и они понајвише.

Ова господа нека дијеле само славу и благодарност за оно што се добро нађе у овој књизи, а што буде (или се коме учини) рђаво и неваљало, моја је кривица и срамота; и ја ћу за оно ученоме свијету одговараши, и ђе што будем погријешно поправићу, што ли не будем (него се коме само учини), бранићу.

Још неколико ријечи да проговорим о ђекојим ријечима у овој

књизи:

1) Ја сам овђе Српски језик раздијелио на три нарјечија (као што је сам по себи раздијељен), т. ј. ЕРЦЕГОВАЧКО, којим говоре сви Србљи, који живе по Ерцеговини, по-Босни (како Грчкога, шако и Турског закона) по Црној гори, по Далмацији, по Рватској и по Србији озго до Мачве, до Ваљева и до Карановца; РЕСАВСКО, којим говоре Србљи по Браничеву, по Ресави, по Лијевчу и по Темнићу и горе даље уз Мораву, по наији Параћинској, по Црној ријеци и по крајини Неготинској; и СРЕМАЧКО, којим говоре Србљи по Сријему, по Бачкој, по Банату, по горњој Маџарској и по Србији око Саве и око Дунава (до Мораве).

Највећа је (и готово једина) разлика између ови нарјечија у изговарању слова ѣ, које се у Ерцеговачком нарјечију изговара на четири начина: а) ђе се на њему глас не отеже, онђе га изговарају као је, н. п. 6јелило, цвјетови, пјеваши, рјечит, умјеши, сјенина, вјечиш, и т. д. 6) у оваковим ријечима послије д, л, н, ш, претвори се

дуђ, луљ, муњ, шућ, а ѣ остане само е, н. п. ђед, ђевојка, ђеца; разбољешисе, кољено, љеса: позелењеши, стиђетисе, врћеши и щ. д.*). в) а ђе би требало на њему глас отегнути, онђе се изговара ије, н. п. бијело, ријеч, дијете (род. ђетета!), цвијет, сијено, вијек, пијевац, риједак (рјеђй) и т.д. (Бешто се овако изговара ије и у онаковим ријечима, ђе је у садашњему Славенском језику е, н. п. пијесак (пјесковимо), вријеме (времена, времениш), млијеко (мљечика, мљеча́р), ждријебе (ждре бета, ждребећи), јастријеб (јастребови, јастребаст) и . д.). г) пред j(я) изговара се као и, н. п. сијаши, вијаши, гријати и т. д. У Сремачком нарјечију изговара се двојако: а) (и највише) као е, н. п. вера, мера, речиш, семе, певати, сејаши, вејати, грејаши; бело, реч, дете, редак и т. д. 6) као и, н. п. ле шити, вршиши, стидишисе, видими, зеленитисе, разболишисе и т. д. А Ресавско се само по том разликује од Сремачкога, што се у њему и онђе говори с, ђе у Сремачкоме и, н. п. летеши, видети, вршети, разболелисе, спидемисе, позеленеши, волети и т. д. Осим ови општи разлика имају у Ресавском нарјечију још двије особите разлике (у склањању сушт. имена): а) што имена првога склоненија, која се свршују на г и на к, и у вин. млож. промјењују г на 3, к на ц; тако исто и она имена, која се свршују на а и на у, имају и у вин. млож, с, н. п. во има розе, разбио Турце, има добре опанце, изео све орасе, продао кожусе и т. д. 6) што имена другога склоненија имају у дап. и у сказ. јед. броја е, н. п. дао девојке јабуку, носи на главе, седи у Ресаве, на Мораве

и п. д.

Између оби нарјечија мени се чини да се најједначије изговарају ријечи у Ресавскоме: зашто се у Сремачкоме може чути (понајвише у ђекојим глаголима трећега спрезања, у наклоненију неопредјеленом) и по Сремачкоме и по Ресавскоме, н. п. разболишисе и разболетисе, стидимисе и спидемисе, летити и летети, позеленио и позеленео и т. д. Тако се исто ове ријечи могу чути у Ерцеговачкоме по Ерцеговачки и по Сремачки, н. п. стиђешисе и стидитисе, лећеми и летиши, позелењеи И позеленими , виђети и видиши, ослијепљети и ослијепиши и т. д.

Мени се ни једно сво нарјечије не чини љепше ни милије од другога, него су ми сва три једнака; а обу сам књигу зато писао Ерцеговачким: а) што се тако говори онђе ђе сам се ја родио, и тако сам најприје од мајке и од оца научио говорити; а 6) да виде Сријемци и Бачвани и Банаћани, како њиова браћа и по оним земљама говоре: зашто сад о том ништа није писало.

се до

2) Судијин, ћурчијин, абаџијин, и остала овакова имена, чини ми се да у женскоме и у средњем роду избаце оно пошљедње и, н. п. судијна, судијно; Курҹијна, Курчијно; абаџијна, абаџиј

но и т. д.

*) Послије и изговорасе у ђекојим ријечима и као је, н.п. mјеме, стјеница, шјешити, мјештан, тјешњй и т. д. а послије д врло ријетко, н. п. подјела, здјела (говорисе и жђела).

**

« PreviousContinue »