Page images
PDF

да је гори, него шпо Србљи данас говоре на коме другом мјесту)? Ваља да му је злоба чапила и полковала моје објавленије. Ја сам казао да ће у њему битни ријечи, које народ Српски говори, како по Турској, пако и по Њемачкој. Ако сам се ја и родио у Јадру (чега се не спидим, него се пим дичим и поносим), опеп могу слободно казапи, да сам више Србаља виђео од мога Г. рецензента: ја сам провео године е Бошњацима и с Ерцеговцима (из Пиве, из Дробњака, из Гацка и из Никшића); а провео сам године са Србијанцима од Лознице до Неготиина, а (да не рече Г. рецензенни да је ово све у Ту Рокој) провео сам године и по НБ емачкој од Земуна па до Пеприње, до Сентандрије и до Ршаве, — Како ли је могао из објавленија разумјепи, да у мом рјечнику не ће бипи ништа Славенскога?! Ваља да би он по своме еспепическом в ку су и по високоме граматпическом знању Славенског језика могао писапи српски без свега Славенскога! а остали ће људи сви рећи да је Славеноки Бoг, вода, не бо, жена, ма пи, се сп Р a , слава, права, 6 рап, писа пи, слав и пи, велик, широк и остале оваке Српске ријечи на иљаде! По свој прилици овај Г. Рецензенп не зна управо ни шпо је Српски, ни шпо је Славенски.

5) „Да наопаке Српске грамапине и Рјечници Славенски језик, на „шпепу Српске цркве, у пропаспи бацају.” Из овога би рекао човек, да је Г. рецензенп из реда они људи, који све буне и свађе с именом Божјим (и њега ради) почињу, доказујући, да је све оно и Богу мрско, шпо њима није по вољи. Он сирома мисли, да је Српска црква пако пиврда, као шпо је он вјешт у њезину и у Српском језику. Српска црква нити је основана на Чивупскоме, ни на Грчкоме, ни на Славенском језику, Не Го на Рисповим испинама, које су једнаке у свима језицима. Колико је Евaнђелије изгубило од своје свепшиње шпо је преведено с Грчкога језика на Славенски, и са Славенскога на Влашки, полико би изгубило и данас да се преведе на Српски. Може бипи да ће Г. рецензенп с овим рјечником добипип у руке и 6 и 6 ли ју Росијску, на проспоме и, као шпо он мисли и говоpи, покварено ме и неч и споме Росијском језику, па се цар Алексанip и св. синод не боје да ће Росијска црква пропасни, него се још надају да ће се боље упврдипи. — А и пом се сваки памепан човек мора чудиши, како могу Српске грамапике (макар и наопаке биле) и рјечиици славенски језик у пропаст бациши! Ја Славенски језик љубим и поштујем, као и други који му драго Србљин; и запо мислим, да му се у данашње, вријеме ни чим боље не може помоћи, него да га подијелимо од Српског језика, и да му дамо ону чесп и поштење, шпо му приликује, као и цркви у којој се њим поје и служи, и да му се опеп с друге спиране не може већа неправда учинипи ни дубља пропасп копапи, него говорећи и доказујући, да је све једно српски и славенски језик, и пишући Српски по Славенској грамапици. Кад се у нашим школама каже: ово је језик Српски, а ово је Славенски; ово је грамапика Српскога језика, а ово је Славенскога, онда ће се јамачно знали боље обадва језика, него што се данас знаду; и онда не ће смјеши сваки по своме вкус у о њима којеша лупаши, него ће говоришни само људи, који ствар познају к разумију.

Које ова рецензија, које Г. Павле Солар и ћ с његовим позивањем на скупшпину, да се гради данашњега Српског језика грамапика“), подбунише ме и наћераше да додам сад к овоме Рјечнику и једну малу Српску грамапику. Ја сам још од лани састављао којешпа за другу Српску граматику, и мислио сам мало доцније да је већу издам; а ево ме сад речени догађаји наћераше, пе из оне веће ево ову малу скрпи којекако, желећи и гледајући да ми сва спане на један пабак. Каква је, и колика је, да је, увјерен сам да ће бипи боља од прве; и надам се да ће бипи мила Г. Солар и Ку, и оспалим ученим Србљима, који желе (као и он), „да се у дне наше, колико можно бољма, опише и позна све, „шпо се каса нашега језика”; и који би вољели у један пуп виђепи двије Српске грамапике (једну за Србе од Србије к Западу и к Југу, а другу за оспале), неголи ни једне. Мислим да ће је Г. Солар и ћ драговољно понијепши на учену скупшпину међу Карловчане, Будимце, Сомборце и Н ово са ђа не , и шпо се у њој добро нађе, да ако га запо не одбаце, шпо је од Јадран и на из Турске. Ја сам гледао само, да ми се из ње ништа не избаци, а шпогођ који више зна, нека додају. А по мога Г. рецензенпа, и по оспале, који мисле као и он, она ће учипи наопако, као и прва (и може бипи још наопачније).

Ђекоји наши мисле и говоре, да рјечник преба читаво друштво да пише, а не један човек; но по мисле понајвише они људи, који нипши знаду шпо је друштво, ни шпо је језик, ни шпо је рјечник, ни како се он пише. Ми видимо данас у Европи, да су најбољи они рјечници, које су писали једини људи, н. п. Њемачк и Адел у н гов, Пољски Линдов, Лап и н с к и Шел ле Ров, Англијски Јонсонов и п. д. А на оне, шпо су писала друшпва, познапо је да се једнако списапељи Талијански и Француски пуже и буне, и да и сваки дан поправљају. Доспа пупа у друштву луд поквари, шпо паметан начини, а доспа пупа и памелан на име друшпва онаково шпо напише, шпо под својим именом не би ниПОПГпо издао.

Ја сам се око ове књиге намучио, шпо може бипи до данас нико ни око какве није: зашпо осим пруда, који сам подносио ријечи купећи и у ред доводећи, морао сам се спарапи како ћу књигу на свијеп издапи, и како ћу међу пим живљепи. А при данашњему спању нашега књижеспва и језика, било је људи, који су жељели и прудили се, да овај Српски Рјечник никад не изиђе на свијеп, и да би се па њиова жеља испунила, по су они прорицали, и о пом друге увјеравали; но вала Богу! ево нас већ на обали. — Осим господе пренумеранта (којије, према цијени књиге и садашњему времену, има доспа на моју и Српскога језика Радосп)“), ево ово су особипи добропвори овога рјечника :

“) Римллни славенспвовавшiи, спрана 57.

“) На ову књигу има пренумераипа и из онакови мјеспа, од куда до данас јоц није било готово ни на какву Српску књигу, н. п. из О деса, из Ерцегов и не (на спрани 153 сумљао сам да није пусп намаспир Дужи, а сад имам из њега и пренумеранта), из Далмапи нcћи и из Србијански на м а с пира, и из млоги други 1. Г. ТЕОДОР ДЕМЕТЕР ТИРКА са својом госпођом МАРИЈОМ од рода ДЕМЕЛИЋА, и с њезином мапером госпођом АНКОМ. Без њи се ова књига за сад (а може бипти никад) не би могла ни почепи (шпампапи) ни свршити. Има у народу нашему богатији људи од Тирке, који по каванама и за поспављеним споловима тако уздишу кад се шпо о народу говори, да би човек рекао и крви би испод грла дали за народ и за његову срећу и славу: али да им дође народ у кућу, па да заиште, не пеп и љ а да фор и нп и (колико је дао Тирка на Српски рјечник), него пели и љ а да новчића, одма би се згрозили као да је смрт дошла преда њи, и почели би еe nлужили на зла времена и на рђаве пазаре, и драговољно би се опресли од свога народа, само да ништпа не ишпе и да им се прије кине с очију.

П. Племенити Г. САВА опТКОК КОЛИ, краљ, совјетник и златне мамузе кавалер и пр., који је у помоћ Српскоме Рјечнику поклонио пепт с по пи и на форинти. Он свачим свједочи, да је вриједан бипи списапељем на чер па а ни ја ње које го Арађанина, и Римља на у Шпанији.

111. Њ. превосходителство, високопреосв. и високодосп. 1. сте. ВАН СТРАТИМИРОВИЋ Кулпински, православни архиепископ Карловачки, и ми прополип свега народа Српскога и Влашкога у ћ. к. државама, импер. Аустријског ордена Леополдова великога крста кавалер, IЊ. ћ. к. и А. величеспива дјејствителни пајни совјепник, и ученога друшпива у Гепинси член, који је у помоћ Српскоме Рјечнику поклонио

[ocr errors]

мјеспа, а из Црне горе! — Кад су Црногорци послали своје пренумеранпе 1. Солар и ћу (да и он мени пошље), онда су ме прекорили (пе јако!), шпо и међу њима нијесам кога назначио да купи пренумеранпе на ову књигу , говорећи: Да сам ударио те пражим Србаља по свијем угловима Европе, а њи у Црној гори да сам за бора в и о. — Колико ми је овај њиов укор био мио и драг (из млого узрока), но опепт ми је мало на жао учинио, и до данас им још нијесам одговорио на њега. Какогођ шпо ми је онда лежао на срцу и у памепи мој Јадар, ђе сам се родио и узраспао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пупа уздишући погледао, и Сријем, ђе сам оно објавленије писао, пако ми је испо лежала на срцу и у памети и Црна гора, за коју сам још од ђетињспва мога чуо, и разумијо, да у њој још од Лазареви времена једнако праје српска влада и цар овање, и коју би и данас вољео спо пупа виђели, него Јадар , или и какво друго мјеспо на свијепшу, али запо у њој нијесам ни кога назначио да купи пренумеранпе, шпо нијесам имао никога позиапта. А да сам имао познаника, и да сам знао како се могу објављенија послапи, ја би назначио кога да купи пренумеранпе и у Сарајеву, у Мос пару, у Требињу, у 3 ворнику, и по млогим другим мјестима, и заиста се не би преварио, за шпо сам виђео, како прговци и мајспори из речени мјеспа радо чапе оно шпо разумију, које и овђе сад свједоче млоги пренумеранши од њи, који се налазе по Далмацији и по Дубровнику.

IV. Њ. превосходителство високопреосв. Г. МОЈСЕЈ МИОКОВИЋ, православни епископ Карлшпадпски, Њ. f. к. и А. величеспва дјејспвипелни пајни совјепник.

V. Високопреосв. Г. ВЕНЕДИКТ КРАЉЕВИЋ, родом из Солуна (дакле земљак св. Ћирила и Меподија), православни епископ Далмапински, Бококопорски, Дубровнички и Испријски, који је још на прво објахленије, не чекајући ни писма ни препоруке, скупио у својој епархији об пренумеранпа.

VI. Племенипи Г. КОНСТАНТИН ЕМАНУИЛ ЂИКА оп Дешанфалве, у Салској вармеђи паб. суд, асесор. Изненада ме довела срећа да сједим у кући овога Маћедоно-Влашкога Токолије, који се особипо обрадовао кад је разумијо и виђео, да се у његовој кући ради Српски рјечник, и засвједочио је да га је он одавно жељео и пражио због Српскога језика.

VII. Покојни и незаборављени Г. ДРАГО ТЕОДОРОВИЋ из Тријеспа, који ми је послао близу чеп и р и с по пт и не форинпи у сребру, и за њи накупио пренумеранта у Тријеспу. Из Трјеспански пренумеранпа види се, како људи помажу чему оће, н. п. младоме Ерцеговцу Г. Ви липу Лучић у не преба више од једне књиге, али он оће да узме 1o, па да поклони сиропињи, пако Г. Пепар Теодоровић узима себи и госпођи својој и седморма ђеце сваком по једну, а особипо 6 за сиропињу. Да Трјеспанци у оваковим догађајима нијесу помагали Спој ковићу, До си пеју и Солар и ћу, могао би ко рећи, да мени запо помажу, шпо сам из Турске, као и они понајвише.

Ова господа нека дијеле само славу и благодарносп за оно шпо се добро нађе у овој књизи, а шпо буде (или се коме учини) рђаво и неваљало, моја је кривица и срамопа, и ја ћу за оно ученоме свијепу одговарапи, и ђе шпо будем погријешио поправићу, шпо ли не будем (него се коме само учини), бранићу.

Још неколико ријечи да проговорим о ђекојим ријечима у овој књii.311 .

1) Ја сам овђе Српски језик раздијелио на при нарјечија (као шпо је сам по себи раздијељен), п. j. ЕРЦЕГОВАЧКО, којим говоре сви Србљи, који живе по Ерцeгoвини, по Босни (како Грчкога, пако и Турског закона) no Црној гори, по Далмацији, по Рвапској и по Србији озго до Мачве, до Ваљева и до Карановца, РЕСАВСКО, којим говоре Србљи по Браничеву, по Ресави, по Лијевчу и по Темнићу и горе даље уз Мораву, по наији Параћинској, по Црној ријеци и по крајини Неготинској, и СРЕМАЧКО, којим говоре Србљи по Сријему, по Бачкој, по Банапу, по горњој Маџарској и по Србији око Саве и око „Дунава (до Мораве).

Највећа је (и гопово једина) разлика између ови нарјечија у изговарању слова Ђ., које се у Ерцеговачком нарјечију изговара на четири начина: а) ђе се на њему глас не опеже, онђе га изговарају као је, н. п. 6 jeлило, цвје по ви, пјева пи, Рјеч и п, умје пI и, с је ни на , вјечип, и п. д. 6) у оваковим ријечима послије д, л, н, п, препвори се д у ђ, л у љ, и у њ, п у ћ, а ћ оспане само е, н. п. је д, ђев бјка, ђе ца; разбоље писе, кољено, ље са : по зеле ње пи, с пиђепи се, врће пи и п. д.“), в) а ђе би пребало на њему глас опегнупи, онђе се изговара и је, н. п. 6 и је ло, ријеч, дије пе (род ђе те па!), цвије по си је но, вrije к, пијевац, рије дак (рјеђа) и п. д. (Ђешто се овако изговара и је и у онаковим ријечима, ђе је у садашњему Славенском језику е, н. п. пије сак (пјесков и по), вријеме (времена, време ни па), млије ко (мље ч и ка, мљеча Р), ждрије бе (ждре6 епа, ждребе ћи), ја с прије 6 (ја с пре 6 ови, ја с преба сп) и п. д.), г) пред јGа) изговара се као и, н. п. с нја пи, вија пи, гријапи и п. д. у Сремачком нарјечију изговара се двојако: а) (и највише) као е, н. п. вера, мера, реч и п, семе, пева п и, сеја пи, вејапи, греја пи и ; бело, реч, депе, Редак и п. д. 6) као и, н. п. леп и пи, врп ипи, с пиди писе, видити, зелен ип и се, разболи писе и п. д. А Ресавско се само по пом разликује од Сремачкога, шпо се у њему и онђе говори е, ђе у Сремачкоме и, н. п. лепе пти, видеп и , врпе пи, разбол еп и се, с пи деп и се, по зеле не пти, волеп и и пт. д. Осим ови општи разлика имају у Ресавском нарјечију још двије особипе разлике (у склањању сушп. имена): а) шпо имена првога склоненија, која се свршују на г и на к, и у вин, млож. промјењују г на з, к на ц; пако испо и она имена, која се свршују на а и на у , имају и у вин, млок, с, н. п. во има розе, разбио Турцe, има добре о панце, изео све о ра се, продао к о к у се и пт. д. б) шпо имена другога склоненија имају у данп. и у сказ јед. броја е, н. п. дао девојке јабуку, носи на главе, седи у Ресаве, на Мораве и п. д.

Између ови нарјечија мени се чини да се најједначије изговарају ријечи у Ресавскоме : заштио се у Сремачкоме може чупи (понајвише у ђекојим глаголима прећега спрезања, у наклоненију неопредјеленом) и по Сремачкоме и по Ресавскоме, н. п. Разбол и писе и разбол е писе, с пи д и пи се и сп и деп и се, леп и П и и лепе пт и, по зеленио и по зелене о и пт. д. Тако се испо ове ријечи могу чупи у Ерцеговачкоме по Ерцеговачки и по Сремачки, н. п. с пиђе писе и с пиди писе, ле ће пи и леп и пI и, по зеле ње па и и по зелен и пи, в и ђе пи и вид и пи, о с лије пље пи и о слијеп и пи и п. д.

Мени се ни једно ово нарјечије не чини љепше ни милије од другога, него су ми сва при једнака, а ову сам књигу запо писао Ерцеговачким : а) шпо се пако говори онђе ђе сам се ја родио, и пако сам најприје од мајке и од оца научио говорипи, а 6) да виде Сријемци и Бачвани и Банаћани, како њ и ова 6 ра ћа и по оним земљама говоре : зашпо се до сад о пом нишпа није писало.

2) Судији н, ћурчији н, а 6 а џијин, и оспала овакова имена, чини ми се да у женскоме ш у средњем роду избаце оно пошљедње и, н. п. су дај на , суд бј но, ћурчијна, ћурчи) но, а баџијна, а баџијно и пт. д.

[ocr errors][ocr errors]
« PreviousContinue »