Page images
PDF
EPUB

ka);

да је гори, него шо Србљн данас говоре на коме другом мјесту)? Ваља да му је злоба чашила и полковала моје објавленије. Ја сам казао да ће у њему бини ријечи, које народ Српски говори, како по турској, мало и по њемачкој. Ако сам се ја и родио у Јадру (чега се не си. дим, него се шим дичим и поносим), опет могу слободно пазапи, да сам више Србаља виђео од мога г. рецензента: ја сам провео године . Бошњацима ис Ерцеговцима (из Ниве, из Дробњака, из Гацка и из Никши

а провео сам године са Србијанцима од Лознице до Неготиина ; а (да не рече г. рецензенні да је ово све у Турокој) провео сам године и по Њемачкој од Земуна па до Пеприње, до Сенландрије и до Pшаве, Како ли је могао из објавленија разумјеши, да у мом рјечнику не ће бити ништа Славенскога ? ! Ваља да би он по своме естетическом вкусу и по високоме граматическом знању Славенског језика могао писаши Српски без свега Славенскога! а остали ће људw сви рећи да је Славеноди Бог, вода, небо, жена, мапи, сестра, флава, права, браш, писа п и, славиши, велик, широк и оҫтале оваке Српске ријечи на иљаде! По свој прилици овај г. рецензенш не зна управо ни што је Српски, ни што је Славенски.

3) „Да наопаке Српске граматике и рјечници Славенски језик, на „штепу Српске цркве, упропаспи бацају.” Из овога би рекао човек, да је г. рецензент из реда они људи, који све буне и свађе с именом Божјим (и њега ради) почињу, доказујући, да је све оно и Богу мрско, што њи. ма није по вољи. Он сирома мисли, да је Српска црква шако піврда, као што је он вјеши у њезину и у Српском језику. Српске црква нити је. основана на Чивутско ме , ни на Грчкоме, ни на Славенском језику, него на Ристовим истинама, које су једнаке у свима језицима. Колико је ЕванЋелије изгубило од своје свегииње што је преведено с Грчкога језика на Славенски, и са Славенскога на Влашки, толико би изгубило и данас да се преведе на Српски. Може бити да ће Г. рецензент с овим рјечником добитии у руке и библију Росијску, на проспоме и, као што он мисљи и говори, покварено ме и нечистоме Росијском језику, па се цар Алексан te и св, синод не боје да ће Росијска црква пропасців, него се још надају да ће се боље утврдии. — А и пoм се сваки памешан човек мора чудини, како могу Српске граматике (макар и наопаке биле) и рјечници сла, венски језик у пропасли бацилин! Ја Славенски језик љубим и поштујем, као и други који му драго Србљин; и зашо мислим, да му се у данашње; вријеме ни чим боље не може помоћи, него да га подијелимо од Српског језика, и да му дамо ону чесін и поштење, што му приликује, као и цркви у којој се њим поје и служи; и да му се опет с друге сиране не може века неправда учиниши ни дубља пропаст копати, него говорећу и доказујући, да је све једно српски и Славенски језик, в іншуі

ући Српски по Славенској граматици. Кад се у нашим школама каже: ово је језик Српски, а ово је Славенски; ово је граматика Српскога језика, а ово је Славенскога ;, онда ће се јамачно знати боље обадва језика, него што се данас знаду; и онда не бе смјеши сваки по своме в:

вкусу о њима којешша лунати, него ќе говорити само људи, који свар познају и разумију.

Које ова рецензија, које г. Павле Соларні с његовим поз1:вањем на скупштину, да се гради данашњега Српског језика граматика *), подбунише ме и набераше да додам сад к овоме рјечнику и једну малу Српску граматику. Ја сам још од лани састављао којешта за другу Српску граматику, и мислио сам мало доцније да је већ у издам; а ево ме сад речени догађаји наћераше, те из оне веќе есо ову малу скрпіг којекако, желећи и гледајући да ми сва стане на један пабак. Каква је, к колика је, да је; увјерен сам да ће бити боља од прве; и надам се да ќе били Мнла г. Солари t у, и оспалим ученим Србљнма, који желе (као л он), „да се у дне наше, колико можно бољма, опише и позна све, „шпо се каса нашега језика” ; и који би вољсли у један пут внђеппи двије Српске граматике (једну за Србе од Србије и Западу ик Југу, а другу за остале), неголи ни једне. Мислим да ће је Г.Соларић драговољно понијепи на учену скупштину међу Карловчане, Буди мце, Сомборце и Новосађане, и што се у њој добро нађе, да ако га запо не одбаце, што је од Јадранина из Турске. Ја сам гледао само, да ми се из ње ништа не избаци, а штого, којн више зна, нека додају. А по мога г. рецензента, и по оспале, који мисле као и он, она ће учили наопако, као и прва (и може бити још наопачније).

Бекоји наши мисле и говоре, да рјечник треба читаво другитво да пише, а не један човек; но то мисле понајвише они људи, који ниппи знаду шino је друштво, ни што је језик, ни шло је рјечник, ни како се он пише. Ми видимо данас у Европи, да су најбољи они рјечници, које су писали једини људи, н. п. Њемачки Аделунгов, Пољски Линдов, Латински Шеллеров, Англијски Јонсонов и п. д. А на оне, што су писала друштва, познато је да се једнако списатељи Талијански и Француски муже и буне, и да и сваки дан поправљају. Доста пута у друштву луд поквари, што памепіан начини ; а доста пулпа и памеліан на име друштва онаково што напише, што под својим именом не би ни

поло издао.

Ја сам се око ове књиге намучио, што може бити до данас нико ни око какве није: зашто осим труда, који сам подносно ријечи купећи ну ред доводећи, морао сам се старали како ћу књигу на свијет издали, и како ћу међу пим живљети. А при данашњем у спању нашега књижества и језика, било је људи, који су жељели и порудили се, да овај Српски рјечник никад не изиђе на свијеп ; и да би се на њнова жеља испунила, по су они прорицали, и о том друге увјеравали ; но вала Богу ! ево нас већ на обали.

Осим господе прен умеранта (којије, према цијени књиге и садашњему времену, има доста на моју и Српскога језика радоспn) *), ево ово су особипіи добротвори овога рјечника :

из

*) Римляни славенствовавініи, страна 57. *) на ову. Књигу има пренумеранта и из онакови мјеспа, од куда до

данас још није било готово ни на какву Српску књигу, н. п. Одеса, из Ерцеговине (на странни 153 сумљао сам да није пуст намастир Ду іки, а сад имам из њега и пренумеранпа), из Далмашински и из Србијански на мас пира, и из млоги други

1. г. ТЕОДОР ДЕМЕТЕР ТИРКА са својом госпођо: МАРИЈОМ од рода ДЕМЕЛИТА, ис њезином малтером госпођом AHком. Без њи се ова књига за сад (а може били никад) не би могла ни почети (штампан) ни сврти. Има у народу нашему богатији људи од Тирке, који пio haванама и за постављеним спіолодима тако уздишу кад се што о народу говори, да би човек рекао и крви би испод грла далі за народ II за његову срећу и славу: али да им дође народ у кућу, па да заиците, не пеп иљада форинпи (колико је дао Тирка на Српски рјечник), него пел иљад, а новчића, одма би се згрозили као да је смрт дошла пре да њи, и почели би ее піужили на зла времена и на рђаве пазаре, и драговољно би се опирәсли од свога народа, само да нишіпа не ишпне и да им се прије кине с очију.

п. Племенiпти Г. САВА от тюқюли, краљ, совјетник и златне мамузе кавалер и пр., који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио пеп Смопінна форинлін. Он скачим свједочи, да је вриједан бипін списameљем начерта анијање којего Арађанина, и Римљана у І панији.

ІІ. , превосходитіелство, високопреосв. и високодосп. Г. СТЕ. ВАН СТРАТИМИРОВИЋ Кулпински, православни архиепископ Карловачки, и митрополиті свега народа Српскога и Влашкога у К. к. државама, имлер. Аустријског ордена Леополдова великога крста кавалер, І. К. А. и А. величества дјејствителни тајни совјетник, и ученога друшпіва у Гепинси член ; који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио м рис па форинпин,

мјеста; а из Црне Горе! — Кад су Црногорци послали своје пре. нумераніе 1. Соларићу (да и он мени пошље), онда су ме презориля (пе јако!), шпио и међу њима нијесам кога на значно да куши прену мераните на ову киынгу , говорећи: Да сам ударио те тражим Србаља по свијем угловима Европе, а њи у Црној Гори да сам заборадио. Колико ми је овај һное укор био мио и драг (из млoro узрока), но опепі ми је мало на ягао учинио, и до данас им још нијесам одговорио на њега. Какого, што ми је онда лежао на срцу и у памети мој Јадар, ђе сам се родио и узраспао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пута уздишући погледао; и Сријем, ђе сам оно објавленије писао; ако ми је испіо лежала на срцу ну памети и Шрна гора, за коју сам још од њетнњства мога чуо, и разумијо, да уој још од Лазареви времена једнако траје Српска влада и царовање, и коју би и данас вољео спо пулна инђели, него Јадар , ил II и какво друго мјесто на свијету; али зато у њој нијесам ни кога назначио да купи пренумеранше, што нијесам имао никога позната. А да сам нмао познаника, и да сам знао ка

се могу објавленија послати, ја би назначио кога да купи пренумеранпе ну Сарајеву, у Мостару, у Требињу, у зворнику, и по млогим другим мјестима; и заиста се не біг преварино, запи по сам ви!,ео, како трговци и мајстори из речени мјеста радо чаmе оно шпо разумпју; које и овье сад свједоче млоги пренумерани од њи, који се налазе по Далмацији и по Дубровнику.

[ocr errors]

IV. Њ. превосходителство високопреосв. г. МОЈСЕЈ МИОКОвић, прагославни епископ Карлштадтски, њ, К. К. и А. величества дјејствителни лајни совјетник.

V. Високопреосв. г. ВЕНЕДИКТ КРАЉЕВИЋ, родом из Солуна (дакле земљак св. Кирила и Методија), православни епископ Далмапински, Бококопорски, Дубровнички и Истријски, који је још на прво објахленије, не чекајући ни инсма ніг препоруке, скупио у својој епархији 105 пренумеранта.

VI. Племенити г. Константин ЕМАНУИЛ БИКА о Дешанфалве, у Салској вармеђи таб. суд. асесор. Изненада ме довела срећа да сједим у кући овога Македоно - Влашкога Тюкюлије, који се особимо обрадовао кад је разумијо и виђео, да се у његовој кући ради Српски Рјечник, и засвједочио је да га је он одавно жељео и тражио због Српскога језика.

VII. Покојни и незаборављенн г. ДРАГО ТЕОДОРОвит из Трије. спа , који ми је послао близу четири стотине форинпи у сребру, и за њи накупно пренумеранта у Тријеспу. Из Трјестански пренумеранпа видII се , како људи помажу чему оfе, н. п. младоме Ерцеговцу г. Вилно пу Лучић у не преба више од једне књиге, али он оfе да узме 10, па да поклони сиропињи; ако г. Петар Теодоровић узима себи и госпођи својој и седморма ћеце сваком по једну, а особило б за сиропитьy. Да Трјеспанції у оваковим догађајима нијесу помагали Стојковићу, Доситеју и Соларићу, могао би ко рећи, да мени зато помажу, шпио сам из турске, као и они понајвише.

Ова господа нека дијеле само славу и благодарност за оно што се добро нађе у овој књизик, а што буде (или се коме учини) рђаво и невамало, моја је кривица и срамопа; и ја ћу за оно ученоме свијету од. говарапи, и ђе што будем погријешно поправићу, шшо ли не будем (него се коме само учини), бранићу.

Jэш неколико ријечи да проговорим о ђекојим ријечима у овој

[ocr errors]

1) Ја сам ове Српски језик раздијелио на три нарјечија (као што је сам по себи раздијељен), п. ј. ЕРЦЕГОВАЧКО, којим говоре сви Србљи, који живе по Ерцеговини, по-Босни (како Грчкога, шако и Турског закона) по Црној Гори, по Далмацији, по Pватској и по Србији озго до Мачве, до Ваљева и до Карановца ; РЕСАВСко, којим говоре Србљи по Браничеву, Іпо Ресави, по Лијевчу и по Темнићу и горе даље уз Мораву, по наији Параћинској, по Црној ријеци и по крајини Неготиннској; и СРЕМАчко, којим говоре Србљи по Сријему, по Бачкој, по Банапту, по горнњој Мацарској и по Србији око Саве и око Дунава (до Мораве).

Највећа је (и готово једина) разлика између ови нарјечија у изговарању слова , које се у Ерцеговачком нарјечију изговара на четири начин. на: а) ђе се на њему глас не отеже, онђе га изговарају као је, н. п., бјелило, цвје пови, пјева п и, рјечип, умјели, сјенина, вјечип, и т. д. б) у оваковим ријечима послије д, л, н, ш, претвори со

дуқ, луљ, хуњ, пућ, аѣ остане само е, н. п. фед, љевојка, фіца; разбољеш и се, кољено, љеса: по зеле њеми, спиѣ еписе, врлепи и т. д. *). в) а ће би требало на њему глас отегнупи, онђе се изговара нје, н. п. бијело, ријеч, дијете (род. Њемета!), цві је п, сијено, вijeк, пијевац, риједан (pje kn) и т. д. (Бешто се овако изговара ије и у онаковим ријечима, ђе је у садашњему Славенском језику е, н. II, пијесак (пјесковипто), вријеме (времена, времени пn), млијеко (мљечика, мљечар), ждрi jебе (ждребета, ждребели), јас пријеб (јастребови, јас прёбасп) и пі. д.). г) пред ј(а) изговара се као и, н. п. си јапи, вијанти, гријапи и пп. д. у Сремачком нарјечију изговара се двојано : а) (и највише) као е, н. п. вера, мёра, речим, семе, певами, сејати, вёја-пи, грејал и; бело, реч, дёше, рёдаги т. д. 6) као и, н. п. ле . пипи, врти піи, слі дип исе, види пи, зелён писе, разболи ти се и п. д. А Ресавско се само по тот разликује од Сремачкога, што се у њему и онѣе говории е, ђе у Сремачколте и, н. п. лепепти, в идети, врш епи и, разболе тп исе, с эпидемисе, позелене пти, волетін и ап. д. Осим, ови општи разлика имају у Ресавском нарјечију још двије особипіе разлике (у склањању сулит. имена): а) што имена првога склоненија, која се свршују на ги на к, ну вин. мілоял. промјењују г на з, к на ц; пaкo испіо и она имена, која се свршују на а и на у, имају и у вин. Млок, с, н. п. во има розе, разбно Турце, има добре опанце, нзео све opace, продао коiк усе и лі. 4. б) што имена другога склоненија имају у дап. и у сказ. јед. броја е, н. п. дао девојке јабуку, носи на главе, седи у Ресаве, на Мораве

Између ови нарјечија мени се чини да се најједначије изговарају ријечи у Ресавскоме: зашто се у Сремачкоме може чупи (понајвише у Њекојим глаголима прећега спрезања, у наклоненију неопределеном) и по Сремачкоме и по Ресавсіхоме, н. п. раз болип и се и разболем и. се, с пиди пінсе и с: идет и се, лет и п и н ле ме по и, нио и позеленео и пп. д. Тако се исто оке ријечи могу чупи у Ерцеговачкоме по Epiцеговачки и по Сремачки , н. п. спи, еписе и спидип исе, лећеми и лепи пи и, позелење ли и виђепи и види ти, ослијепљепи и ослијепи ми и т. д.

Мени се ни једно сво нарјечије не чини љепше ни милије од другога, него су ми сва пірін једнала ; а ову сам књигу зато писао Ерцеговачким : а) што се тако говори онње ђе сам се ја родио , и пако сам најприје од мајке и од оца научио говорилин ; а 6) да виде сријемци и Бачвани и Ба» наhанн, како њи ова брака и по оним земљама говоре : зашто се до сәд опіом ништа није тосало.

3) судијин, бурчијин, абацијин, и остала овакова имена , чіпни ми се да у женско ме ну средњем роду избаце оно пошљедње и, н. п. судлјна, судії јно; Курчӣјна, бурчӣјно; абації јна, абап йј

и Іп. д.

по зеле

и

по зеленили,

но и пт. д.

*) Послије пизговорасе у Бекојим ријечима и као је, н.п. мјеме,

смјеница, пјешипи, пjе шпан, пјешњи и пт. д. а послије д врло ријетко, н, п. подјела, гдјела (говорисе и жђела).

« PreviousContinue »