Page images
PDF
EPUB

3) Божји, тичји, човечји, мишји, и остала овакова имена могу имати у женскоме и у средњем роду шичија, шиҹије; Божија, Божије; мишија, мишије и ш. д. као да би у мушкоме роду било Божиј, шичиј, мишиј и т. д.

4) Ја сам овђе глаголе писао у наклоненију неопредјеленом, а може бити да би било приличније садашње вријеме, наклоненија изјавителнога (као што пишу Гоци и Латини, и остали Славенски народи); шим би се код нас могло уштеђети неколико врсти, зашто има млого глагола који садашње вријеме имају једнако у свим нарјечијама, а наклоненије неопредјелено различно, н. п. вршим, воћеши, вртеши, вршими;

волим, вољети, волети, волиши; зеленим, зелењеши, зе

ленети, зеленими; сидимсе, стиђетисе, стидешисе, стидишисе и т. д.: али баш зато мислим, да је у овоме првом Српском рјечнику требало овако, као што сам пописао: зашто за онога, који тражи, не би сувише било и обадвоје да се налази по азбучном реду, н. п. писати, пишем; и пишем, писами и т. д.

5) Повраћателне сам глаголе понајвише само оне писао, који имају особимо значење, н. п. молиши кога, И Молитисе коме; изврћи (пушку), и изврћисе (н. п. извргла се врата; изерглисе људи) и т. д., а ђе нема особитог значења, онђе се може разумјеши и онако, н. п. вући, феррен; вућисе, іф ($leppen; гријати, wärmen; гријашисе, fih märmen и т. д. Ово се може се додати свакоме глаголу, н. п. не пјева ми се, једе ми се, плаче ми се, не чека ми се и т. д. зато би ово се требало писати свуда само за себе (као што чине Чеси, Пољаци и Крањци), н. п. надати се (као надао сам се), смијаши се (као шта се смијеш) и т. д.

6) Донијо, цијо, бијо, и остале овакове ријечи, писао сам овако (с ј) зато, што се послије каже донијела, донијело; цијела, цијело; бијела, бијело, бјељи и т. д. У Ерцеговачком нарјечију једнако се говори бијело, млијеко, гнијездо; а у пјесмама кад затреба изостави се и (као што се и остала самогласна слова обично изостављају), па се пјева и говори бјело (б'јело), млјеко (млјеко), гијездо (гнјездо), као што је 'мало прије напоменуто.

7) Овђе има неколико ријечи без икаквога значења, које сам ја чуо ђе се говоре, али сад не знам у право шта значе, као н. п. плесмо, тоња, илинча, факља, осока, утакмице и т. д. А ђекоје нијесмо могли на вријеме да нађемо како се зову Њемачки, као н. п. греш, ждрепчаник (Drtiheit, hmänfel, öfterr. Drittel), перде (bie Zaften). срчаница (Cangrwage, Langwelle, longwiebe, longurius, longula).

8) Код имена трава и дрвећа ђе стоји Linn., оно ми је казао Г. Андрија Волни, бивши управитељ Карловачке гимназије; а за које ми он није могао казати како се зову по Линеју, код они смо само записали Да је трава некаква или дрво.

9) Ова крштена имена Српска, што се налазе у овој књизи, живе и данас у народу Собскоме, по неким мјестима мање, по неким више. По Србији млого и више има по Шумадији и доље преко Мораве, него горе преко Колубаре; а по Сријему, по Бачкој и по Банату, више и има у презименима, него у именима. Због имена Српски вриједно би било на

[ocr errors]
[ocr errors]

штампати један поменик из намастира Раче, који се сад налази у Фрушкогорском намастиру Беочину. То је велика књига, као октоих на по табака (in folio), и у њој има неколике иљаде Српски имена (мушки и женски): мислим да су они људи, који су намастиру парусије писали Књига се та почиње овако: „С Богомъ почінаем сый светый и Боже„ствены поменикЪ. Възнесена Господа Бога и спаса нашего Ісуса Хріста ,,вЪ храме раччи (!). поменованіе вьсѣхъ православныхъ Хрїстїань." То јој је име; па онда почиње овако: „Поменикъ господам Србскым помени Гос,,поди душе рабь своих. помени господи благочестиваго господина вла,, дыку Сръбскаго неманю, Сімеона монаха и мѵроточца. И благочестиву „Госпожду монахію Анастасію. *) Благочестиваго и прѣваго краля стефана ,,монаха Сімейна и монахію анну. Благочестиваго краля радосава монах ,; анна; и монахїю анну. Благоч. краля спефана уроша монах Сімешна и ,,монахію Елену. Благоч. краля Стефана, монах Ѳеоктиста. Благоч. краля „ Стефана уроша. Благоч, и приснопоминаемаго цара стефана. Благоч. и „приснопоминаему царицу монахію Еѵгенію. Благоч и приснопом. цара уро„ша. Благоч. краля влькашина и сына его благоч, краля марка. Благочи ,,приснопом. кнеза лазара. Благоч. и присноп. госпожду монахію Еѵгієнію. „Благоч. и присноп. деспота спіефана. Благоч. и присноп. влька бранковића. „Благоч, и присноп. госпожду монахію марину. Благоч, и хрістолюбиваго „гюрга. Благоч. и присноп. госпожду деспотицу Ерину. И чадь ихь. Благоч. „деспота лазара. И подручїе его госпожду Елену. Благоч. и хрїстолюб. ца,,рицу Мару. и грьгура. И стефана. Благоч, и хрістолюб. монахію аггелію. Благоч. и хрїстолюб. їанна деспота." Послије ове господе стоје митрополити ево овако (вьсе свещенаго): „Максїм вишеградскій. **) Марко звор,,чик. Григорїи пожера (пожаревачки ?). ї акѵмь срм (сремски?). їнсїф баня(?). "Зеофань пек. їосіф баня. Максімѣ маркова црква (?). Симеонъ —. јаћим -. , Ѳедорь и Макарій митрополити дабрскій (?). Исаїй -. григорїн ужички ,митрополить. јаћим —.” За митрополитима иду калуђери, попови, људи и жене, али све особито, и у реду свако име из почетка. Код млоги имена стоји и од куда је онај, а ђешто и које је године записан. Калуђери су сами писали сваки своје име и намастир од куда је; а имена прости људи писана су минејски лијепо, готово као једном руком. На имену књиге не стоји кад се почела писали; врло стара не може бити, зашто није паргамент, него аршија (врло лијепа и јака). Ја сам шу књигу сву прочатио и нашао сам најстарији потпис калуђера їсїфа из доице од године 1625. Ту има калуђера и из они намастира, којима се данас једва зидине знаду, н. п. из Вошњака, из Ивање и т. д. А има и из онакови намастира, којима ја заиста никад прије имена чуо нијесам, као н. п. равна рѣка, куманица, ораовица, осавница, дуић, кобековићЂ, Ѳотиня, Стелноваць, Бранковина, уреклач', доноаш, ромінь, вуваць, воицъ, доица, добрунь, маржикъ, мажићъ, мећаваць, градаць, рибница, шемлюги. Ова

[ocr errors]

*) Онђе се оба сва имена из почетка почињу. **) И митрополити стоје онђе из почепка,

Ева имена стоје међу намастирима, зато мислим да нијесу села, нити каква друга мјеста.

10) Турске ријечи (које сам од прилике знао да су јамачно Турске) назначио сам звјездицом (*), и ђе ми је одма могло пасти на ум, замјењивао сам и Српским ријечма. Највише од ови Турскије ријечи могу се без сваке муке ишкерами из нашег језика, зашто имамо Српске мјесто њи; а ђекоје се може бити ни у години дана не спомињу: али сам и ја опет пиего, зашто сам чуо ђе се у народу говоре, или пјевају; а има неколико и шакови ријечи Турски, које ћемо морати задржати и посвојими, н. п. боја (бојиши, бојење), аманеш, тепсија, ђерђеф, топ, бар. јак, барјактар, брк, бурмуш (бурмушица), чакшире (ђекоји наши списатељи пишу ногавице мјесто чакшире; али ногавица данас код Срба значи само оно, што стоји на нози, па и од гаћа и од чакшира! а у читавим чакширама имају двије ногавице, тур, ршмаче и оно горе, што стоји око човека) и т. д. Али зато опет никакав памешан човек не може рећи, да је Српски језик опогањен туђим ријечма, и да се зато не може језиком назвати. Данас нема на овоме свијету ниједнога језика (ни старога ни новога), у коме нема шуђи ријечи (и у самим Славенским класическим књигама млого заслуженога Раића има туђи ријечи (готово) колико и у Српском језику, н. п. акциденцїа, аресть, армїа, лагерѣ, караулъ, команда, кондицїа, аттестацїа, линїа, казна, пункшъ, комендантъ, коллегїа, трактать, диштриктъ, потенціа, епистолїа, циркуль, фамилїа, квартиръ, конакъ, сандукъ и т. д.). Али зато опет ја туђе ријечи не браним, него и ја кажем, да се треба трудити и чистити језик од шуђи ријечи (не само од Турскије, него и од сваки други чије му драго биле; зашто, н. п. Латинске, или Њемачке ријечи, нијесу нама ни мало љепше од Турскије) колико се може; али што се не може не треба за оно мрзити на језик. Ми друкчије не можемо почети наш језик чистити од туђи ријечи, док најприје не познамо све наше ријечи, које се по народу говоре; па и онда опет је боље узети шуђу ријеч, која је позната у народу, него ли наопако нову градити, зашто то није за свакога ученог човека (а за простака јест: зашто су сви језици постали од простака, ш. ј. од пастира и од тежака; и простак никакву ријеч не може друкчије начиниши, него управо онако, као што су и остале начињене). О овом је вриједно да сваки наш списатељ (а особито онај, који оће да чисти језив) прочита предговор Кампов ■ његовоме Њемачком рјечнику, који је писан ради чишћења Њемачког jезина (С amрe Wörterbuch zur Erklärung und Verdeutschung der fremden Ausdrücke, ate Aufl. Braunschweig 1813, 4:).

[ocr errors]

[ocr errors]

11) Које се ријечи данас не говоре у говору, него се само чују у пјесмама, оне сам забиљежио са ст. (стајаћа, poetich), као н. п. чедо, љуба, чарни, стадо, ладо, лељо, и ш, д.

У Бечу 10-га Окш. 1818.

B. C.

[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small]

Чеспін. Г. Гаврило Живановић, Обре- Препод. Г. отац Бенадије Бједов, је

[merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small]

Давид Марјановић, Маишки. - Димитрије Стефановић, Новосадски, чест. конс. Бачке прис. и проФесор у гимназији.

1

[ocr errors]

[ocr errors]
[ocr errors]

Ђорђије Павшић, Голубићки.
Јанко Петровић, Шабачки.
Јован Живковић, Муачка.

Јован Ненадовић, Јаменски.

Јован Поповић, Ђурђевачки.
Јован Томић, Бијоградски.
Јован Чоловић, у Тепљу.
КостантинАндрејевић, из Загреба.

Лука Павковић, Пећиначки.
Марко Бусовић, Баљачки.

Марко Вукосављевић, из Петрова села; са сБОИМ СИНОБима Александром и Младеном, и кћерма Јулианом и Пулхеријом.

Марко Мијатовић, Грчански. Мијаило Поповић, капелан од Бискупије.

Мојсило Бугарчић, Чурушки.
Никола Костић, Кертолски.

Пабле Апанацковић, Сомборски, и у краљ. педагогическом Српском институту катихета јавн. ред. Павле Бељански, админ. парохије Гардиновачке.

Петар Јанковић, Цеклински.
Петар Кричка, Кањански.

Петар Руњанин, Кузмински.
Прокопије Груић, Липовски.

Сава Бјелановић, Добропољачки. - Симсун Кордић, Смоковићки.

[ocr errors]

Спиридон Симић, капел. Косовски. Теодор Масникоса, Попиначки. Теофан Јоанновић, Каменички. Ћирило Опачић, капел. уШибенику.

с) Калуђери.

Препод. Г. отац Вићентије Торочи

ца, јеромонах н. Крупе и капелан Жегарски.

[ocr errors]

ром. н. Крупе и парох Биљански. Исаије Омчикус, јером. н. Крупе и парох Шибенички.

Јаков Маринчић, јером. н. Керке и парох Косовски.

- Јанићије Радиновић, јером. ДрагоБићки и парох Загорски.

- Јосиф Троповић, јером, н, Савине и парох од Тонле

[ocr errors]
[merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][ocr errors][ocr errors]

Леонтије Павковић, парох Обро

вачки.

Макарије Грушић, јером. н. Савине. Макарије Личина, родом из Лике, јером. н. Крупе и парох Скрадински, Никодим Зелић, јером. н. Крупе и парох Исламски.

Никодим Лазаревић, јером. н. Савине и парох од Мокрана.

Никодим Новаковић, јером. Драговићки.

Партеније Торочица, јером. Драговићки и парох од Плавна. Силвестр Вучковић, род. из Босне, јером. н. Крупе и парох Задарзки, Симеун Илијћ, јером. Драговићки и капелан у Плавну.

Софроније Ћуцић, јером. н. Савине и парох од Каштела новога. Спиридон Милорадовић Алексијевић, род. из Ерцеговине, јером. н. Керке и парох Дернишки,

Стеван Видосављевић, парох од Петрове цркве.

Теодосије Трескавица, из Далмације, пострижн. н. Керке, парох у Дубровнику.

Теофило Бошковић, родом из Требиња, јером. у н. Дужи.

Теофило Кашић, јером. н. Керке и капелан у Дернишу.

Ћирило Цвјетковић, родом из Боке Которске, пострижн. н. Савине и јером. у владичином двору у Шибенику.

[blocks in formation]
« PreviousContinue »