Page images
PDF
EPUB

3) Божји, мичји, човечји, мишји, и остала овакова имена моry имaти у женскоме и у средњем роду мичија, мичије; Божија, Божије; мишија, мишије и ш. д. као да би у мушкоме роду било Божиј, мичиј, мишиј и т. д.

4) Ја сам овђе глаголе писао у наклоненију неопредјеленом, а може бити да би било приличније садашње вријеме, наклоненија изјавителнога (као што пишу Грци и Ламини, и остали Славенски народи); тим би се код нас могло уштеђеми неколико врсти, за има м ого глагола који садашње вријеме имају једнако у свим нарјечијама, а наклоненије неопредјелено различно, н. п. вртим, врћеми, врмеми, вршими; волим, вољеми, волеми, волими; зеленим, зелењещи, зеленеми, зеленими; спидимсе, смиђемисе, смидемисе, смидимисе и m. д.: али баш запо мислим, да је у овоме првом Српском рјечнику требало овако, као што сам пописао: зашто за онога, који тражи, не би сувише било и обадвоје да се налази по азбучном реду, н. п. писами, пишем; и пишем, писами и м. д.

м. Д.,

5) Повраћамелне сам глаголе понајвише само оне писао, који имају особимо значење, н. п. молипи кога, и молимисе коме; изврћи (пушку), и изврћисе (н. п. извргла се врата; изерглисе људи) и а ђе нема особитог значења, онђе се може разумјеши и онако, н. п. вући, феррем; вућисе, liф idleppen; гријами, юātmen; гријамисе, fid märmen и т. д. Ово се може се додати свакоме глаголу, н. п. не пјева ми се, једе ми се, плаче ми се, не чека ми се и m. д. зато би ово се требало писати свуда само за себе (као што чине Чеси, Пољаци и Крањци), н. п. надати се (као надао сам се), смијами се (као шта се смијеш) и т. д.

6) Донијо, цијо, бијо, и остале овакове ријечи, писао сам овако (с j) зато, што се послије каже донијела, донијело; цијела, цијело; бијела, бијело, бјељи и т. д. У Ерцеговачком нарјечију једнако се говори бијело, млијеко, гнијездо; а у пјесмама кад затреба изостави се и (као што се и остала самогласна слова обично изостављају), па се пјева и говори бјело (6’јело), млјеко (мл’јеко), гијездо (ги’јездо), као што је мало прије напомену по.

7) Овђе има неколико ријечи без икаквога значења, које сам ја чуо ђе се говоре, али сад не знам у право шта значе, као н. п. плесмо, моња, илинча, факља, осока, утакмице и т. д. А ђекоје нијесмо могли на вријеме да нађемо како се зову Њемачки, као н. п. греш ждрепчаник (Dutideit, Gomäntel, öfterr. Drittel), перде (bie Zaften), срчаница (langivage, langwelle, Congwieve, longurius, longula).

8) Код имена мрава и дрвећа ђе стоји Linn., оно ми је казао Г. Андрија Волни, бивши управитељ Карловачке гимназије; а за које ми он није могао казаши како се зову по Линеју, код они смо само записали да је трава некаква или дрво.

[ocr errors]
[ocr errors]

9) Ова крштена имена Српска, што се налазе у овој књизи, живе и данас у народу Собскоме, по неким мјестима мање, по неким више. По Србији млого и више има по Шумадији и доље преко Мораве, него горе преко Колубаре; а по Сријему, по Бачкој и по Банату, више и има у презименима, него у нменима. Због имена Српски вриједно би било на

штампами један поменик из намастира Раче, који се сад налази у Фрушкогорском намастиру Беочину. То је велика књига, као окмонх на по табака (in folio), и у њој има неколике иљаде Српски имена (мушки и женски): мислим да су они људи, који су намастиру парусије писали Књига се ма почиње овако: „С Еогом, почïнаем, сый слепый и Боже„ствены поменикЪ. Възнесеніа Господа Бога и спаса нашего Ісуса Хріста „въ храме раччи (!). поменованіе вьсѣхъ православныхЪ Хрістіань."То јој је име ; па онда почиње овако: „ПоменикЪ господам Србскым помени Гос„поди душе рабь своих. помени господи благочестиваго господина вла,,дыку Срьбскаго неманю, Сімешна монаха и мироточца. И благочестиву „Госпожду монахію Анастасію. *) Благочестиваго и прѣваго краля стефана ,,монаха Сімеона и монахію анну. Благочестиваго краля радосава монах „, шанна; и монахію анну. Благоч. краля спефана уроша монах Сімешна и ,,монахію Елену. Благоч. краля Стефана, монах Ое кписта. Благоч. краля „Стефана уроша. Благоч. и приснопоминаемаго цара смефана. Благоч. и „приснопоминаему царицу монахію Еvг нію. Благоч и приснопом. цара уро,,ша. Благоч. краля влькашина н сына его благоч. краля марка. Благочи „приснопом. кнеза Лазара. Благоч. и присноп. госпожду монахію Еvгієнію. „Благоч. и присноп. деспота спефана. Благоч. и присноп. влька бранковића. „Благоч. и присноп. госпожду монахïю марину. Благоч. и хрïстолюбиваго „,гюрга. Благоч. и присноп. госпожду деспотицу Ерину. И чадь нь. Благоч. „деспота лазара. И подруче его госпожду Елену. Благоч. и хрïстолюб. ца,рицу Мару. и грьгура. И сшефана. Благоч. и хрïстолюб. монахію аггелію. „Благоч. и хрïстолюб. ïоанна деспота.” Послије ове господе стоје митрополити ево овако (вьсе свещенаго): „Максïмѣ вишеградскій. **) Марко звор„чикЪ. Григоріи пожера (пожаревачки ?). ïшакvwь срм (сремски?). ïwciф банн(?). „ewфань пећ. їсïф баня. Максïмь маркова црква (?). Симеонь, јакимъ —. ,ое доръ и Макарій митрополити дабрскін (?). Исаïй -- григорïн ужички ,,митрополить. јаким " -." за митрополитима иду калуђери, попови, људи и жене, али све особито, и у реду свако име из почетка. Код млоги имена стоји и од куда је онај, а ђешто и које је године записан. Кәлуђери су сами писали сваки своје име и намастир од куда је; а имена прости људи писана су минејски лијепо, готово као једном руком. На имену књиге не стоји кад се почела писаци; врло стара не може бипи, зашто није паргамент, него аргпија (ерло лијепа и јака). Ја сам ту књигу сву прочамио и нашао сам најстарији потпис калуђера їсїфа из доице од године 1625. Ту има калуђера и из они намастира, којима се данас једва зидине знаду, н. п. из Вошњака, из Ивање и м. д. А има и из онакови намастира, којима ја заиста никад прије имена чуо нијесам, као н. п. равна рѣка, куманица, ораовица, осавница, дуић, кобековићѣ, Ооминя, Смеяноваць, Бранковима, уреклач’, доно аш, ромwнь, вуваць, воиць, доица, Добрунь, маржићъ, мажићЪ, мећавацЪ, градацъ, рибница, щемлюгь. Ова

.

*) Онђе се оба сва имена из почетка почињу. **) И митрополити стоје онђе из почепка,

[ocr errors]

ва имена стоје међу намастирима, зато мислим да нијесу села, пнпя каква друга мјеста.

ead,

.

10) Турске ријечи (које сам од прилике знао да су јамачно Турске) назначио сам звјездицом (*), и ђе ми је одма могло пасти на ум, замјењивао сам и Српским ријечма. Највише од ови Турскије ријечи могу се без сваке муке ишкерами из нашег језика, зашто имамо Српске мјесто њи; а ђекоје се може бити ни у години дана не спомињу: али сам и ја опет пи зашто сам чуо ђе се у народу говоре, или пјевају; а има неколико и макови ријечи Турски, које ћемо морами задржати и посвојипии, н. п. боја (бојиши, бојење), аманеш, щепсија, Ђерђеф, топ, бар. јак, барјактар, брк, бурмум (бурмумица), чакшире (Ђекоји наши списатељи пишу ногавице мјесто чакшире; али ногавица данас код Срба значи само оно, што стоји на нози, па и од гаћа и од чакшира! а у читавим чакширама имају двије ногавице, тур, ртмаче и оно горе, што стоји око човека) и т. д. Али зато опет никакав памеман човек не може рећи, да је Српски језик опогањен муђим ријечма, и да се защо не може језиком назвати. Данас нема на овоме свијету ниједнога језика (ни старога ни новога), у коме нема шуђи ријечи (и у самим Славенским класическим књигама млого заслуженога Раића има туђи ријечи (готово) колико и у Српском језику, н. п. акциденцïа, арестъ, армїа, лагеръ, караулъ, команда, кондицïа, ашмесмацїа, линта, казна, пункшъ, комендантъ, коллегіа, трактамъ, диштриктъ, потенціа, епистолїа, циркулъ, фамилïа, квартиръ, конакъ, сандукъ и т. д.). Али запо опень ја туђе ријечи не браним, него и ја кажем, да се треба прудити и чистити језик од шуђи ријечи (не само од Турскије, него и од сваки други чије му драго биле ; зашто, н. п. Лапинске, или Њемачке ријечи, нијесу нама ни мало љепше од Турскије) колико се може; али што се не може не треба за оно мрзиши на језик. Ми друкчије не можемо почети наш језик чистити од шуђи ријечи, док најприје не познамо све наше ријечи које се по народу говоре; па и онда опет је боље узети туђу ријеч, која је позната у народу, него ли на опако нову градими, зашто мо није за свакога ученог човека (а за просмака јест : зашто су сви језици постали од простака, m. j. од пастира и од межака; и простак никакву ријеч не може друкчије начиниши, него управо онако, као што су и остале гачињене). О овом је вриједно да сваки наш списатељ (а особимо онај, који оће да чисти језик) прочита предговор кампов к његовоме Њемачком рјечнику, који је писан ради чишћења Њемачког jезика (С аmрe Wörterbuch zur Erklärung und Verdeutschung der — fremden Ausdrücke, 2te Aufl. Braunschweig 1813, 4:).

"

di

[ocr errors]

11) Које се ријечи данас не говоре у говору, него се само чују у пјесмама, оне сам забиљежио са см. (смајаћа, poeti(ф), као н. п. чедо, љуба, чарни, смадо, ладо, лељо, и ш. д.

У Бечу 10-га Окш. 1818.

B. C.

[merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][ocr errors][merged small]

Чеспњ. Г. Гаврило Живановић, Обре- Препод. Г. отац Ђенадије Бједов, је

шки.

ром. н. Крупе и парох Биљански. Исаије Омчикус, јером. н. Крупе и парох Шибенички.

- Јаков Маринчић, јером. н. Керке и парох Косовски.

- Јаникије Радиновић, јером. Драговићки и парох Загорски.

Јосиф Троповић, јером. н. Савине и парох од Тонле

- Леонтије Павковић, парох Обро

-

- Гаврило Комарлијћ, Визикки. - Гаврило Сечански, Голубиначки. - Глигорије Бајчевић, Сент-Ивански. Давид Марјановић, Маишки. — Димитрије Стефановић, Новосадски, честњ. конс. Бачке прис. и професор у гимназији.

Ђорђије Павшић, Голубићки. Јанко Петровић, Шабачки. Јован Живковић, Муачки. Јован Ненадовић, Јаменски. Јован Поповић, Ђурђевачки. - Јован Томић, Бијоградски. Јован Чоловић, у Тепљу. КостантинАндрејевић, изЗагреба.

Лука Павковић,

Пећиначки.

Марко Бусовић, Баљачки.

Марко Вукосављевић, из Петрова села; са своим синовима Александром и Младеном, и кћерма Јулианом и Пулхеријом.

Марко Мијатовић, Грчански.

Мијаило Поповый, капелан од Бискупије.

Мојсило Бугарчић, Чурушки. Никола Костић, Керполски. Павле Апанацковић, Сомборски, и у краљ. педагогическом Српском институту катихета јавн. ред. Павле Бељански, админ. парохије Гардиновачке.

[ocr errors]
[ocr errors]

[ocr errors]

[ocr errors]
[ocr errors]

-

[ocr errors]
[ocr errors]

[merged small][ocr errors]

Петар Јанковић, Цеклински.
Петар Кричка, Кањански.

Петар Руњанин, Кузмински.
Прокопије Груић, Липовски.
Сава Бјелановић, Добропољачки.

Симсун Кордић, Смоковићки.
Спиридон Симић, капел. Косовски.
Теодор Масникоса, Попиначки.
Каменички.
Теофан Јоанновић,

- Ћирило Опачић, капел. у Шибенику.

L

L

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors][merged small]
[merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][ocr errors][ocr errors][merged small]

Партеније Торочица, јером. Драговићки и парох од Плавна. Силвестр Вучковић, род. из Босне, јером. н. Крупе и парох Задарэки, Симеун Илијћ, јером. Драговићки и капелан у Плавну.

Софроније Ћуцић, Јером. н. Савине и парох од Каштела новога. Спиридон Милорадовић Алексијевић, род. из Ерцеговине, јером. н. Керке и парох Дернишки. Стеван Видосављевић, парох од Петрове цркве.

- ТеодосијеТрескавица,из Далмације, пострижн. н. Керке, парох у Дубровнику.

Теофило Бошковић, родом из Требиња, јером. у н. Дужи.

Теофило Кашић, јером. н. Керке и капелан у Дернишу.

Ћирило Цвјетковић, родом из Боке Коморске, пострижн. н. Сабине к јером. у владичином двору у Шибенику.

[blocks in formation]

Никодим Лазаревић, јером. н. Савине и парох од Мокрана. Никодим Новаковић, јером. Драго

вићки.

[ocr errors]

,

ж) ђакони.

Честн. Г. отац Пахомије Бусовић, ђакон шибенички,

« PreviousContinue »