Page images
PDF

ла; двадесет људи, дваде се пи један човек, двадесет и четири човека, дваде се пи пеп људи, с по градова, пе по с поп и на села и п. *) А кад се говори о живим спварма средњега рода, онда се основно име препвори у самоспојно, као шпо је мало прије речено. |С поп и на и иљада склањају се као и остала сушп. имена другога склоненија, и показују број имена сушп. без разлике рода, и у склањању сушп. оспаје једнако у Род млож. , н. п. с поп и на ова ца, с по па ине ова ца, с поп и ни оваца и п. д. 1) Један, једна, једно, показује име сушпеспвипелно (у сва при рода) у имен, јед., н. п. је да н човек, једна жена, једно дије пе, два, при, чеп и Ри, показују имена сушп. мушкога и средњег рода у род. јед., а женскога у имен, млож. , н. п. два човека, при камена, Чепир и брда, двије воде, при горе, че пир и жене и п. д., а пепт ше сп, седам и дед показују имена сушп. (у сва при рода) у род, млож. . н. п. пеп, људи, пеп жена, седам села, о сам весала и п. д. А кад се дође у броју на сложена с је дан, два, при, чеп и ри, онда сушп. oпеп дође у јед. број, н. п. дваде се пи је дан човек, дваде се пи два човека, дваде се пи при човека, дваде се п и чеп и ри човека, два де се пи пеп људи и п. д. 2) Само спојна, која у јед. броју служе за живе спвари средњега рода мјеспот основни је, а у млож, броју имају значење прилагапелни имена, н. п. двоје (двое), проје (прое), чепворо (четверо)“), пепоро, шеспоро, седморо, осморо, девепоро, десепоро, једанаеспоро, дванаеспоро (може се чупи и двое на е с по ро), принаеспоро, чепркаеспоро, пепнаеспоро, шеснаеспоро, седамнаеспоро, осамнаеспоро, девепнаеспоро, двадеспоро (дваеспоро и двадесепоро), двадесеп и једно, двадесеп и двоје, двадесеп и проје, двадесеп и чепворо, двадесеп и пепоро, двадесеп и шеспоро, двадесеп и седморо, двадесеп и осморо, двадесеп и девепоро, придеспоро (приеспоро, придесепоро), чепрљеспоро (чепрдесепоро), педесепоро, шесепоро (шездесепоро), седамдесепоро, осамдесепоро, деведесепоро, спо и једно, спо и двоје, спо и проје и п. д. Самоспојна имена бројипелна склањају се у јед. броју ево овако:

И, двоје, проје, четворо,

P. двога, прога у чепворга,
„Д. двема двоме, прома проме, чепворма, чепворме,
В. двоје, проје, чепворо,

3. двоје, проје, четворо,

Т. двома, према * чепворма,
С. двома, двоме, прома проме, чепсорма, чепворме,

Као двоје склања се о боје и обадвоје, као проје све проје, а оспала сва као чеп во ро.

А у млож. броју склањају се ова имена бројипелна, као и оспала прилагапелна првога склоненија, и упопребљавају се не само у средњему. него и у мушкоме и у женском роду, н. п. прој и ја ди; проја врапа, проје чар а пе и пт. д.

5) Ред на , која показују имена сушп. у ред поспављена, н. п. први, други, прећи, чеп врпи и п. д.

Први, други, прећи и чеп врпи, постала су особипим начином, а остала поспају од основни је с додапком и, н. п. пепт - и, ше сп - и (седми и о с м и избацују а), деве п-и; два де се п– и, дваде се пп епи, и п. д. Али од с поп и не и од и љаде нема и никако, а даље говори се

“) и овђе се до десет у склањању претвори основно име, у мушком роду, у сушп., н. п. пеп, пе пор и це, ше сп, ше с пор и це и п. д.

“) и тако сва оспала имју на оро и на еро, н. п. пепоро или пеперо, два на е спор о и два не с перо и п. д. Мени се чини да је обичније ово на о ро

н. п. с под врде с епи, при с па педесет седми, пет с по пти на деведе се пно сми, иљада дваде се п ““,“.“ и п. д. Сва редна бројителна имена (осим трећи) склањају се, у свапри рода и у обадва броја, као цијела прилагапелна првога склоненија, а т Рећ и по другоме. 4) У мло“ на којима се одговара на пипање колико гу6 г. или колико спрук“ н. п. двогуб, или двострук, прогу 6, пРос пр у к, чеп вор о губ, пе пор о струк, двојак, пројак, и п. д.“ Ова бројипелна имена нијесу друго нишлпа, него прилагателна имена, која су поспала од само спојни бројителни имена с додатком губили с прук (осим двогуб, двоспрук, двојак, прогу 6, трос пруск, пројак) и склањају се (цијела и усјечена) као и оспала прилагапелна имена пр“ вога склоненија. 5) На Рјечна: а) којима се одговара на питање колико пупа? н. п. један пупу (мјесто један пуп каже се и, једном), два пуп (двапута), припуту (трипута), четири пуп (четири пута), #3 in пупia“), шест и у па и п. д. 5) којима се одговара на питање који путi? н. п. први пупа, други пут, прећи пуп и п. д. Као што се мјеспо један пут говори једном; тако се и мјесто први пут, други пу п. прећи пуп, четврт и пут и п. д., говори првом, другом, преfом, че пiврпом, пе по ми п. д. И ово су права имена бројипелна овога реда, а једанпут, два пута; први пуп, други путни п. д. пу су по двије ријечи. Ова се бројипелна имена не склањају, као ни остала на Рјечија. Ђекоји грамапици узимају међу бројителна имена и оне ријечи, које показују неизвјесно млошпво спвари, н. п. млого, мало,“ неке Кико, о спали, чи пав, пола и п. д. Између овије нужно је нешпо упампипи код не колико: какогођ шпо два , при, четири, показују имена сушти мушкога, и средњег рода у род, млож, а женскога у име“. млож.; пако испо и неколико кад значи мање од пет, н. п. Не К. Ол и К a човека, неколика, ђе пе па, неколике овце; а кад значи више од недири, онда показује сва имена сушп. У род, млож., н. п. неколико људи, неколико јаја, неколико оваца и п. д.

о мЈ Е с то им к ни Ју. (de pronomine) мјестоименија су песпорогуба:

Која показују при лица: ја, пи, он, к овима ћемо узети у скла

КвањV И
ун. Повратно себе, која се ево овако склањају:

[ocr errors][ocr errors][ocr errors]

") у Бачкој, и (ђешто) у Сријему говори се пути мјесто пупа , и

[ocr errors]
[merged small][ocr errors]

код овије мјеспоименија преба упамтипи:
„) мјестоименија првога и другог лица имају у род. дапл. и вин. јед., и

у дати, млок. броја двојено, а мјестоименија прећега лица имају двојако у Uвапри рода и у обадва броја у род. дап. и у вин. Ђекоји Али сле да је IIIО СВе једно (као н. п. код прилагателни“, “y” or a “ “y” or “у томе “у: по му, и ж у по м), него само да је ово друго у говору скраћено од првога.“) Може били да је ово друго поспало некад од првога, али је данас у говору ča свим различно једно од другога. Прво (мене, пебе, њега, ње; мени, пеби, њему, њој: мене meбе, њега, њу и п. д.) споји : а) у почетку * пуне може се рећи писмо дали га сам виђео, пе су звали, него пе6и смо дали, њега Сам виђео, пебе су звали и пл. 6) кад је сила говора (nad)brud) на мјестоименију, н. п. зовни њега, казао сам и пеби, дао сам и пеби и њој - Aаћу вама и њима и п. д. в) послије предлога (осим мјесmoнменија првога и другог лица у вин. падежу), н. п. под мене, код пебе, код њега, код ње; к мени?“ вама, к њима, к њој, а у вин. падежу у првога и у другог.“ говори се обоје, н. п. за мене или за ме, за пебе ићи за пе, пред мене или преда ме, пред пебе или преда пе, пред себе или преда се а у прећем лицу само се прво узима, н. п. пред њега (предањ, предањга), пред њу (преда њу), пред њи (преда њи) и п. д. А у осталим догађајима говори се 4 9 Уго (ме, пе, га; је, се; ми, пи, му, јој; нам, вам, им, и, и ), н. п. боји ме (пе, га, је, а) се, казао ми (пи, "му, јој, нам, вам - им), звао сам га и п. д. “).

„у ми и ти: а) узима се кантно мјесто мој и п вој, н. п. јеси ли ми виђео коња, виђео сам ти брапа, био сам пти код куће и п. д. А 6) Кантоне значи гопово нишпа, него се говори (особипо пи) као за неко чудо, н. п. лијепа пије, Јади је убили! чудно пи га превари! Чарна горо пуна п и си лада! Нsу ми пипа Громовник Илија (не опомињем се вијне за ми), в) Сип сам пи се наставао јеси ли у“ здраво пуповао? и пид. Ово иде у прво значење (мјеспомени и пеби).

3) мјестоименије прећега лица има у вин. јед. мушкога и средњег рода, осим њега ““ још њ и њ га; и ово се узима само с предлогом, и у значењу се не разликује од њега, н. п. за њ, за њ га или за њега; предањ, пре да њ га или пред њега 5 м и мо њ, м и мо њ га или мимо њега и П. Д |

4), мјестоименија првога и другог. “Ча имају у дапп. јед осим ми и пи, још двојако: м?“ и или ““ пе би или пiе 6 е. Народ понајвише говори мене, пебе“), а списатељи и књижевници мени, пеби (да Се разликује од винипелнога!).

5) Ђекоји додају у род дат. вин. и у сказ. једин. броја, и у дат. и сказ, млож. на крају к а , ка Р и на Рена, и п, ме ника, мени кар, меника рена; пеби на пе би кар, пе бик арена; ме нека, ме

[ocr errors]

*) у крајини Негошинској и у Црној ријеци говоре и ни (мјестио нам), н. п. да ни си пи жив господару! да ни је Бог дао и п. д.

“) Зато ђекоји пишу га, му, им, и п. д.

“) Ја мислим да и у Славенском језику овакова разлика има између мић и ми, me 6 b и пи, мене и ми, пебе и пл, се 6 е и ел (прем да наши дојакошњи Славенски грамаптици никакве разлике не напомињу). Да ли би (н. п.) све једно било : Помилви м и Боже, и по

[ocr errors]

више мјеспа).

не кар, мене ка рена; њега ка, њега кар, њега ка рена и п. д. (у мушкоме и у средњем роду). 6) Код свију и ме на винипелни је падеж у средњем роду као имен., а код ови мјеспоименија није, него је вин, у средњем роду као и у мушкоме, н. п. шпа је пом ђепепу, пе плаче? — избила га мапи, камо пи плапно? — однијела га вода и п. д. 7) Тако је код свију имена једнак у јед. броју далп. и сказ., а у млож. броју дап. ппвор. и сказ. , а овђе није: зашпо сказ. у јед. броју не може имапи ми, пи, му, јој, него само мени, пеби, њему, њој, нипи у вилон. броју могу имапи пвор, и сказ. на м, и м, него само нама, њима. III. Која шпо присвојавају, н. п. мој, моја, моје, пт вој, пвоja, m во је, свој, своја, своје; наш, на ша, на ше; ваш, ваша, ва ше; њ и о в, њ и ова , њ и о во; његов , његова, његово ; њен, њена, њено (њезин, њезина, њезино), нечиј, нечија, не чије; сва чиј, сва чија, сва чије; ничиј, ни чија, ни чије. Мој, пвој, свој, склањају се ево овако:

[merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]
[merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors]
[ocr errors]

има, пам, пијем

ма, пим, пијем -
И спи, па ко ви, овак о ви, он ако ви, склањају се као к у пи.
v. којима се што пипа, н. д. који, која, које? ко (пк 6): шп о

(шпа)? чај, чија, чије? какова, какова, каков б (какав, каква,

какво)?

Ко и шпо склањају се ево овако:

[ocr errors]

за сва при рода

[ocr errors]

И. ко (пко), пто (шпа)
P. кога, чега (шпа)
„Д. коме, кому, чему, -
В. кога, шпо (шпа)
3. — -
Т. киме, ким, чиме, чам,
С. коме, кому, чему,

који склања се као мој, каков и као жупи, а чиј (чији?) управо као врући, али опеп због неки мали разлика у говору даћемо му осо6ипо склоненије:

[merged small][ocr errors]

3. — Т. чи ИМа , чијим С. Sija, чијим. за сва при рода vп, која се односе на ствар; пакова су мјестоименија: који, ко и што, која по себи нијесу друго нишпа, него мјеспоименија којима се пита, само шпо се у другом смислу употребљавају, н. п. ја, који (која, које) желим, пи, који (која, које) знаш, он (она, оно), који (која, које) има; људи, који мисле —, који човек мисли да све зна, онај се не може нигда поправити, види онај, који ведри и облачи; вала Богу, који је дао; која уста рекла, она и одрекла, ко ради, Бог не брани; ко се у коло ва* у ноге се узда; код кога се нађе, да —, с ким је опшишао, не ће доИ И П. Д.

[merged small][ocr errors]
« PreviousContinue »