Page images
PDF
EPUB

Кад је говор о трећем лицу, највише се говори што мјесто који, која, које, али по особитом синтаксису, н. п. човек, што је био код мене; жена, што смо је виђели; вино, што смо (га) пили; човек, што смо код њега ноћили; човек, што су му коња украли; човек, што смо га*) данас виђели: човек, што смо дошли с њиме; столица, што се на њој сједи; књига, што се из ње учи; перо, што се (њим) пише **); чо. век, шпо смо о њему говорили; подај оном човеку, што је донијо врећу; мешни код оног човека, шпо сједи онамо; подај оним људма, што стоје на пољу и т. д.

О ГЛАГолу.
(de verbo)

По значењу могу се глаголи раздијелити у три реда: 1) неки глаголи показују да ко ради што извјесно изван себе, што свагда мора стајати у вин. падежу, н. п. писати књигу, сјећи дрва, копами виноград, јести љеб, носити воду и т. д. И ови се глаголи зову дјејствителни (послујући ?). 2) неки глаголи показују да се посао враћа на онога, који га ради, н. п. бријемсе, кајешсе, надатисе, накањиватисе и т. д. И ови се глаголи зову повраћателни ***), који у правом смислу нијесу друго ништа, него глаголи дјејствителни : зашто и њиов посао стоји свагда у вин. падежу (само што није изван онога, који га ради), н. п. бријати се (себе), веселитисе, као бријашига, веселиши те и т. д. 3) неки глаголи показују само стање лица или ствари, или посао, који не иде ни на што, што би стајало у вин. падежу, него је у ономе који га ради, н. п. боловати, спавами, ићи, сзедими; гори дрво, тече вода, уздисами и п. д. И ови се глаголи зову средњи (verba neutra) ****).

Примјеч. 1) Ово раздјеленије глагола готово не вриједи ништа: зашто готово сваки дјејствителни глагол може бити и средньи (али прави средньи глагол не може бити дјејствителни), н. п. пјевати пјесму, играми коња, копати виноград, орати њиву, виками људе, то су дјејствителни глаголи; али кад се рече (и разумјева), н. п. боље је пјевами него плакати; матор се коњ не учи уграним умијем орални копами; јечам точе а ракија виче *****), онда су ово све средњи глаголи.

ти;

?) Наши Славенски граматици називају још неке глаголе страдашелнима, анеке отложителнима (deponentia) : но такови глагола нити има у Славенскоме ни у Српском (као ни у Њемачком) језику ******), него

пили и т. д.

*) Кад се говори о бездушним стварима, онда се у мушкоме и у средњем роду га, и у женском је може изоставити, н. п. нож, што смо данас кунили; да ти платим чашу, шпо сам разбио; добра је она пушка, што си ми поклонио; какво је оно вино, ціпо смо данас **) Код оваковије ријечи, којима се што ради, често се у говору изостави оно њиме (њим) и њоме (њом), н. п. брус, што се бритва оштри; лопата, што се жито вије; гвожђе, што се кашике дубу и т. д. ***) Наши Славенски граматици овакове глаголе зову спірадател

нима, а неке отложителнима.

****) Ово је узето из Латинске граматиске, зашто Латини имају глаголе дјејствимелне и страдателне, а ови ниши су дјејспвителни ни страдателни, него између њи средњи (као и средњи род између мушкога и женскога),

*****) Кад узјаше пијан човек на угојена коња, па трче и виче. ******) Већ ако да би ко узео (за опложителни глагол) чути, који има

значење глагола савршителнога, а спреже се као глаголи несавршителни, т.ј. има полу прошавше вријеме, причастије (и дјејепричасшије) садашњег времена и суштествително од причастија страдателнога: чуја чујаше, чујâсмо, чујасше, чујау; чујући, чувење (н. п. по чувењу).

су то они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Латинскога језика: зашто су мислили, да сваки језик оно мора имати, што има Гочки и Латински; а што Славенски језик има, а Грчки и Латински нема оном нијесу били ни мукает (или ако су што и напоменули, а они су о том тако што рекли, као што говори човек о ствари, коју ни сам не разуми је), као н. п. двојако значење прилагателни имена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣ и ми, тебѣ и ти, себѣ и си, мене има и т. д. И Бог зна шта се још у Славенском језику није тако изоставИЛО и изгубило! н. п. односително мјестоименије што, имају сви садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га имали и стари Славени, о том не треба сумљати, него су га изоставили преводници; зашто су мислили да је оно све покварено, говедарски и свињарски, што нема у Латинскоме и у Грчком језику. Да се вратимо опет к страдателним и отложителним глаголима, н. п. Лашинин каже једном ријечи amor, laudor, rogor и т. д. а ми у нашем језику морамо за сваку ту ријеч узети двије, т. ј. љубе ме, вале ме, моле ме и т. д. А Нијемац мора узети три ријечи, п. ј. іф werbe gelicor, бивам љубљен), ich werde gelobt (бивам ваљен) и т. д. Које мислим да ће сваки признати, да не иде у спрезанье глагола: спрезање глагола и склањање имена зове се само оно, кад се једна ријеч премјењује сама у себи, н. п. љубим, љубиш, љуби, љубимо, љубите, љубе, љубља, љубиши и т. д. као код имена Бог, Бога, Богу, Боже, Богом, Богови и т. д. А труждаюся ни је глагол отложителни, као ни бїюся страдателни, него су обадва Дјејствителни повраћателни глаголи.

Сви наши глаголи (дјејствителни и средњи) могу се опет раздијелити 1) на глаголе савршишелне (verba perfectiva), који показују да је посао само један пут рађен и свршен (или да ће се радити и свршипін), н. п. закопати, записати, доћи, наћи, дати, рећи, викнути, дигнути, метнути, умријеши, узданутии т д. 2) на глаголе несавршителне (verba imperfectiva), који показују, да посао једнако траје, н. п. копаши, закопавати, писати, записивати, долазити, налазими, тражиши, давати, говорити, викати, дизами, мешами, умираши, уздисаши и т. д. И ово је најважније раздјеленије наши глагола: 1) зато, што су ови глаголи различни између себе, како у значењу, тако и успрезању: зашто а) савршителни глаголи не могу имати полу прошавшега времена ни причасшија (или дјејепричастија) садашњег времена. 6) несавршителни глаголи имају у будућем времену у наклоненију сослагателном уз (или ус), н. п. ако уздајем, ако успишем и т. д. а савршителни немају, него само ако, н. п. ако дам, ако напишем им. д. в) од свакога несавршителног глагола може се начинити сушт. име (од причастија страдапіелнога, кад се промијени нна ње), н. п. копами, копање; долазими, долажење; љубими, љубљење и т. д. а савршителни глаго ли тога немају, осим неколико ријечи које су остале као од старине, н. п. заклами, заклање (јели веће јање за заклање); постати, стање (од постања свијета); посратисе, посрање (не би с њим на посрање); поуздашисе, поуздање (џенерале моје поуздање); допустити, допуштење, опростити, опроштење; вјенчаши, вјенчање (од Слав. вѣнчаніе); али од осталије глагола не говори се, н. п. закопање, нађење, пољубљење, загрљење и т. д. г) будући да посао савршителнога глагола нема трајања ни мало, зато се њим и не може одговорищи на питање шта чиниш? него само шта си чинио? и шта ћеш чиниши? Може бити да зато ђекоји наши књижевници мисле, да је дођем, закопам, пољубим, речем и т. д. будуће вријеме; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може бити да је), него је садашње, које се понајвише употребљава у наклоненију сослагателном и у приповиједању, на п. ако дођем; оди да запјевамо; кад нађем; устани нека он сједе; стани да ти кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у руку, а он ми рекне и т. д. А будуће је вријеме од ови глагола : доћи ћу, запјева ћу, наћићу, сјешћу, казаћу, пољубићу.

отнішао Ни

по

рећи ћу и т. д. 2) што ове разлике немају ни Грпи ни Латини, него по временима накнађавају (зато и у нашим Славенским граматикама стоји сотворихъ од творю, напитахъ од питаю, купихЪ од купую и тд.); а Нијемцима и осталим новим народима тешко је и доказати ову разлику између наши глагола. Нијемци имају, н. п. деђен ићи, и fommen доћи; фен тражити, finðен наћи; эли ми имамо доћи и долазити, наћи и налазиши, даши и давати, чути и слушати, рећи и говорити, узети и узимами, и тако готово код свију остали глагола. Ми имамо дакле још један пуш онолико глагола, колико остали народи.

По лицу се раздјељују глаголи: 1) на глаголе личне, који имају сватри лица, н. п. говорим, говориш, говори и п. д. 2) на глаголе безличн који се спрежу само с трећим лицем, н. п. боли, стужује ми се, грми, ведрисе, облачисе и т. д. Но и ово раздјеленије глагола не вриједи готово ништа : а) зато, што млоги глаголи, који се броје у безличне, могу имати и остала лица, н. п. ја не грмим, не грмиш ни ти, него Бог (или свети Илија); види онај, који ведри и облачи и т. д. А 6) макар имали и једно лице, опет нијесу безлични, него лични. По спрезању се дијеле глаголи на глаголе правилне и непра

вилне.

Прави неправилни глагола ми немамо више, осим ова три: јесам. оћу и могу (јесам и оћу неправилни су и код осталије народа, а могу само је зато код нас неправилни глагол, што се у садашњем времену свршује на у, а не на ам, или на ем, или на им, као остали наши глаголи; а у осталом спреже се по другом спрезању, као печем, осим што се у садашњем времену говори и море и може; моремо и можемо; мореше и можеше); а остали су сви правилни. Истина да се у постајању времена налази ђешто особита разлика, н. п. притиснем, притиснути, пришиште (и притисну); погинем, погинути тогибе (и погину); окренем, окренути, окрете (и окрену) и т. д. Али су зато опет ови глаголи правилни, и могу се довести у ред. Овђе можемо напоменути и оне глаголе, који немају свију времена, него само штођог, и п. велим има само ово вријеме садашње и полу прошавше веља, а даље се узме од глагола говорим; ако подај (му, јој) удри (удрите) и ајде (ајдете, ајдемо), немају више ништа него ово у наклоненију повелителном, а у осталом се говори дам, дами; ударим, ударити, ударио и т. д.

,

Што је гођ склоненије код имена и код мјестоименија, то је спре. зање код глагола; само се по том (у овом смислу) разликују имена и мјестоименија од глагола, што се имена и мјестоименија премјењују само пә падежима и по броју, и највише могу имати око десет премјена; а глаголи се премјењују по лицима, по броју: по временима, и по наклоненијама, и могу имати преко придесет премјена (а Латински глаголи имају још више премјена, а Грчки још више и од Латинскије).

Времена по памети нема више, него само три, т.ј. садашње (које је сад), прошавше (што је прошло) и будуће (што ће доћи у напредак); а глаголи наши имају три проста времена осим будућега, т. ј. садашње, и два прошавша (1-во полупрошавше, које имају само несавршителни глаголи, н. п. ми купљасмо шљиве, кад он дође; ти пјеваше и т. д. а 2-го скоропрошавше, које имају сви глаголи, н. п. ми куписмо шљиве данас ваздан; он донесе, ја му реко и т. д.); ако још узмемо к овима и дјејствително причастије прошавшег времена, које се у нашем језику не говори без помагателног глагола сам (или јесам), онда ћемо имати три прошавша времена, ш. ј. полу прошавше, скоро прошавше и давно прошавше (у говору се и ово давно прошавше вријеме може узети двојако, ш. ј. још давније, н. и био сам му говорио, били су му дали и т. д. но ОгО не иде у спрезање глагола, зашто глагол нема никакве нове премјене, него му се дода помагашелни глагол био, као и остале ријечи што се слажу у говору). Будуће вријеме састави се с помоћу глагола ћу (или оћу), н. п. оћу му да‐ ти, њемућу даши; ми ћемо купити и т. д. Али кад сила говора иде управо на глагол и ће дође за њим, онда се избаци оно пошљедњо

ми, и мјесто њега дође ће те се састави с глаголом у једну ријеч, и п. даћу, купиће, плащићемо, имаћете, оплешћу (већ је казато како се с преди претвори у ш), јешћемо и т. д. А код они глагола, који се у наклоненију неопредјеленом свршују на ћи (мјестоти), може се ће и послије глагола нисати само за себе, н. п. доћи ћу, наћи ћемо, пећи ћеш, рећи ће, ожећи ћуип. д. Али над се о послу сумља, или се одлаже, и каже се ако или кад, онда се узме садашње вријеме и код несавршителни глагола дода му се спријед уз (или ус), н. п. ако узрадим, ако успишем; кад ускосимо и ш д. А код савршителни глагола, узме се само садашње вријеме (без уз), н. п. ако дођем, кад Запишем, ако покосим и т. д. Код глагола дати, знати, имат и, смјеши и ћети, кад се сумља, онда се (особито у Србији и у Ерцеговини) на крају мјесто и настави будем (а m се пред 6 претвори у д), н. п. ако дадбудем, ако знадбудем, ако имад будем, ако смјед. будем, ако ћедбудем. К овима иде и могу, ако могбудем.

У Славенским граматикама имају четири наклоненија (изјавително, повелително, сослагателно и неопредјелено); али глаголи, ни наши ни Славенски немају више од три, т.ј. 1-во п3. јавително, у коме какво лице што ради, или показује да је што радило, или да ће радити, н. п. пишем, писао сам, писаћу и т. д. 2-го повелително, у коме се што заповиједа (наговара, моли, или нуДи) другоме коме да ради, н. п. пиши, пишите; устани, донеси, дај, реци и т. д. 3-ће неопредјелено, у коме глагол стоји пуст без икаква извјеснога посла, лица и броја (као н. п. суштествително име у именит падежу), н. п. писати, радити, говорити, цћи, доћи, чуми и т. д. А 4-то сослагателно узели су граматици из Грчке и из Латинске граматике, зашто Латинин каже једном ријечи, н. п. һаbuerim, attuleris, scissem; а Србљин, и сваки други Славенин, мора узети двије различне ријечи мјесто те једне Лашинске, т. ј. да сам имао, ако донесеш, да сам био знао и т. д. А то свак може виђети да није спрезање глагола. Спрезање (или боље рећи склоненије) глагола зове се само оно, (као што је и мало прије казано) кад се глагол сам по себи премјењује (као имена и мјестоименија кад се склањају), н. п. шрпим, прпиш, арпи, трпимо, трпите, трпе, трпља, приљаше, трпљасмо, приљасте, топљау, трписмо, трписте, рпи. ше, трпљео, прцећи и т. д. А да сам био знао, и аще бы есмь питаль, то су читави разговори.

[ocr errors]

Тако се у нашим Славенским граматикама налази и страдашелни залог, а глаголи га немају ни наши ни Славенски. Напоменуто је мало, да бїюся, пишаюся, творюся, нијесу глаголи страдашелни, као ни боюси и труждаюся отложителни; а ко је разумјес што смо мало прије рекли о спрезању глагола, казађе и сам, да пиманъ былъ есмь не иде у спрезање глагола, као. ни аще бы есмь былъ питань, и био сам каран (истина да се говори: био сам каран, бићеш бијен, били су дочекани; али у садашњем времену нико не ће рећи: бивам каран, биваш мољен, него каразу ме моле ме, бију га, траже те и т. д. А и у прошавшем и у будућем времену не говори се код свију глагола са страдателним причастијем, и. п. бићу тражен, биосам мољен, него шражиће ме, молили су ме, звали су га и т. д.).

Сви се наши глаголи (осим неправилни оћу и могу) свршују у садашњем времену (наклоненија изјавителнога) на ам, или на ем, или на им; и по том се свршивању раздјељују на три спрезања. У спрезању наши (као и осталије Славенски народа) глагола мора се знати како има глагол у садашњем времену и у наклоненију неопредјеленом *); а кад се

*) Кад се ово правило уведе и у Славенску граматику (као што је и у језику, онда не ће по дојакошњим правилима („измѣняюще у или ю на ах") мораши бищи; зовахъ, зажахъ, ищахъ, страж

по двоје зна, онда је и остало све ласно знати, зашто је цијело спрезање раздвојено на те двије стране, па наклоненије повелително и дјејствително причастије садашњег времена иде по садашњем времену, а остало спрезање (готово све) по наклоненију неопредјеленом, као што ће се виђети сад из самога спрезања.

Будући да неправилни глаголи јесам и оћу помажу ђешто осталим глаголима (и себи) у спрезању, зато ћемо ево најприје метнути ново сирезање :

[blocks in formation]

1. Наклоненије изјавишелно,

вријеме садашње

јединствени број
оћу (ћу), *)
оћеш (кеш),
che (ke),

Мложествени број,

Сћемо (ћемо),

okeme (keme),

оће (не).

вријеме полу прощавш

јед. број.

Кадија (Ка; кшија, **) тија, ошија),

Кадијаше (каше; ктијаше, тијаше, ошијаше),
Кадијаше (Каше; кшијаше, шијаше, отијаше),

млож. број.

Кадијасмо (Касмо; ктијасмо, шијасмо, отијаємо),
Кадијасте (Касте; кшијасте, мијасте, ощијасте),
Кадијау (ау, кшијау, тију, ошијау).

вријеме скоро прощавше
јед. број.

Недо (ће; кше до, кте),
Кеде (к; ктеде, кте),

Жеде (ке, кшеде, вше),

дахъ, җенахъ, перахъ, алчахъ и т, д, нити ће се морати Казаши „иземлются плыву плыхь, пою пѣхъ, хощу хотѣхъ и т. д. ниши ће од воскресаю моћи бити воскреснухъ; од Дерзаю, дерзнухъ; од купую, купихъ; од срѣтаю, срѣтохъ; од падаю, надохъ; од поминаю, помянухъ и т. д. Ваља да су овакове погрјешке у Славенским граматикама наКерале Г. Добровскога, да каже у Славин у (рецензирајући Славенску граматику Г. Мразовића: Mit einem Borte, eв muß in bex Slavenischen Sprachlehren, die Russische nicht ausgenommen, ein ganz anderes Softem cingefübet werden (једном ријечи, мора се у Славенске грамашике, и у саму Росијску, са свим други ред увести).

*) Јесам и оћу имају двојако у садашњем времену, т.ј. јесам и сам, оћу и ћу; какогођ што је код мјестоименија разлика између мени и ми, шеби и ши, мене и ме, њега и га, ша, ко је и овђе између јесам и сам, оћу и ћу; и који је оно разумијо, разумјеће и ово.

**) Ово је по Ресавскоме и по Сремачком нарјечију ђе је гођ ммјем сто ћ. Ерцеговци додају кашто и щш пред & свуда, н. п. шка» Дија (шћа), шћеде (шће) и ш. д.

« PreviousContinue »