Page images
PDF

. Кад је говор о прећем лицу, највише се говори што мјесто који, која, које, али по особипом синпансису, н. п. човек, шпо је био код мене; жена, шпо смо је виђели; вино, шпо смо (га) пили; човек, шпо смо код њега ноћили; човек, шпо су му коња украли, човек, шпо смо га ) данас виђели: човек, шпо смо дошли с њиме; сполица, шпо се на њој сједи; књига, шпо се из ње учи, перо, што се (њим) пише “); човек, шпо смо о њему говорили; подај оном човеку, шпо је донијо врећу, мепни код оног човека, шпо сједи онамо, подај оним људма, шпо споје на пољу и п. д. |

[ocr errors]

По значењу могу се глаголи раздијелипи у при реда: а) неки глаголи показују да ко ради шпо извјесно изван себе: шпо свагда мора спајапи у вин падежу, н. п. пис а п и књигу, сјећ и дрва, ко па п и вин о град, је с пи љеб, нос и пи воду и п. д. И ови се глаголи зову дјејс при пели и (послујући?). 2) неки глаголи показују да се посао враћа на онога, који га ради, н. п. 6 ријем се, кајеш се, на да писе, нака њ и вапи се и п. д. И ови се глаголи зову по враћа пел ни“), који у правом смислу нијесу друго ништа, него глаголи дјејспвипелни: зашпо и њиов посао споји свагда у вин, падежу (само шпо није изван онога, који га ради), н. п. 6 рија п и се (себе), весел и писе, као брија п и га, весе л и пипе и пт. д. 3) неки глаголи показују само спање лица или спваpи, или посао, који не иде ни на шпо, што би спајало у вин, падежу, него је у ономе који га ради, н. п. бол о вапи, с па вапи, и ћ и, с јед и пи; гор и дрво, пече во да, у зд и са пи и пт. д. И ови се глагоЈА И “ средњи (verba neutra)“). римјеч. 1) Ово раздјеленије глагола гошпово не вриједи ништа: зашпо готово сваки дјеј с пив и пел ни глагол може бипи и средне и (али прави средне и глагол не може бипи дјејспвипелни), н. п. пјева пи пјесму, и грап и коња, ко пап и ви но град, о ра п и њиву, ви кап и људе, по су дјејспвипелни глаголи, али кад се рече (и разумјева), н. п. боље је пјева пи него плака пи; мапор се коњ не у ч и у грапи; ни п' у ми је мора п' ни ко папи и ; јечам прче а ракија виче“), онда су ово све средњи глаголи. 2) Наши Славенски грамапици називају још неке глаголе с прадапел ни ма, а неке о пло ж и пел ни ма (deponentia); но пакови глагола нипи има у Славенскоме ни у Српском (као ни у Њемачком) језику“), него

[ocr errors]

") Кад се говори о бездушним стварима, онда се у мушкоме и у сред*** Роду га, и у женском је може изоспавипи, н. п. нож, шпо 949 данас кунили; да пи плапим чашу, шпо сам разбио; добра је 9“ пушка, шпо си ми поклонио, какво је оно вино, шпо смо данас „ или и п. д. “) Код оваковије ријечи, којима се шпо ради, чеспио се у говору изоспави 9но њиме (њим) и њоме (њом), н. п. брус, шпо се бритва оштри, 4xА: “ана „шпо се жиповије; гвожђе, што се кашике дубу и п. д. ) Наши Славенски грамапици овакове глаголе зову спра да пел„“,“ “, а неке опло к и пел нима. |) Ово је узепо из Лапинске грамаписке, зашпо Лапини имају глаголе дјејс па и пел не и с пара да пел не, а ови нипи су дјејспи*елни ни спрадапелни, него између њи средњи (као и средњи ...“ између мушкога и женскога). } јад, узјаше пијан човек на угојена коња, па прче и виче. . “) Већ ако да би ко узео (за опложителни глагол) чулпи, који има значење глагола савршипелнога, а спреже се као глаголи несавршипедни, п. Ј. има пољу прошавше вријеме, причаспије (и дјејепричаспије) садашњег времена и су шпеспавително од причастија страдапелнога: чуја чујаше, чуја смо, чуја с пе, чуја у 5 чујући, чувење (н. п. по чувењу).

су по они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Латинскога језика: зашто су мислили, да сваки језик оно мора имапи, шпо има Грчки и Лапински; а шпо Славенски језик има, а Грчки и Лапински нема, оном нијесу били ни мукаеп (или ако су шпо и напоменули, а они су о пом пако шпорекли, као шпо говори човек о спвари, коју ни сам не разумије), као н. п. двоја ко значење “: ““,“.“ и ме на (цијело и усјечено), код лични ““ мнЂ и ми, пе 65 и пи, c e 65 и си, меНе и Мл И ПI. Д. Бог зна шпа се још у Славенском језику није ППаКО 113оспавило и изгубило! н. п. односипелно мјеспоименије што, имају сви садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су Га имали и спари Славени, опом не преба сумљапи, него су га изоспавили преводници; зашпо су мислили да је оно све по ква рено, гове да рски и сви њ а p с к и, шпо нема у Лапинскоме и у Грчком језику. — f: се врапимо опет к с прада пел ним и, о пло ж и пел ним глаголима, н. п. Лапинин каже једном ријечи a m o r, I a u do r., r o g o r и п. д., а ми у нашем језику морамо за сваку пу, ријеч узепи двије, п. j. . л. у 6 е ме, вале ме, моле ме и п. д. А Нијемац мора узети при ријечи, п. j. id. третре де!iebr., бивам љубљен), id, werbe gelobf (6ивам ваљен) и п. д. Које мислим да ће сваки признали, да не иде у спрезанње глагола: спрезање глагола и склањање имена зове се само оно, кад се једна ријеч премјењује сама у себи, н. п. Љубим, љуб и ш, љуби, љубимо, љу6 и пе, љубе, љубља, љу6 и пи и п. д. као код имена Бог, Бога, Богу, Боже, Богом, Бог ови и п. д. А пр у жда ко с а ни је глагол опло ж и пел ни , као ни бiко си с прада пел ни , него су обадва дјејспвипелни повраћапелни глаголи. Сви наши глаголи (дјејспвипелни и средњи) могу се опет раздијелипи 1) на глаголе са врш и пел не (verba perfectiva), који показују да је посао само је да н пуп рађен и с вршен (или да ће се радипи и свршипи), н. п. за ко папи, за писа пи, доћи, на ћи, да пи, рећи, викну пи, дигну пи, ме пну пи, умрије пи и, уз дан у пи и пл. 2) на глаголе и е са врши пел не (verba imperfectiva), који показују, да посао једнако праје, н. п. ко папи, за копава пи, п и са пи, за пис и вапи, долаз и пи, налази пи, праж и пи, да вапи, говор и пи, ви кап и , д и запи, ме папи, у мир аппи, у зд и са пи и п. д. И ово је најважније раздјеленије наши глагола: 1) запао, шпо су ови глаголи различни између себе, како у значењу, пако и успрезању: зашпо а) савршипелни глаголи не могу имали пол у прошавше га време на ни при часпија (или дјеiепричаспија) садашњег времена. 6) несавршапелни глаголи имају у будућем времену у наклоненију сослагапелном уз (или ус), н. п. ако уз да је м, ако у с пишем и п. д. а савршипелни немају, него само ако, н. п. ако да м, ако на пишем и п. д. в) од свакога несавршителног глагола може се начинипи сушп. име (од причаспија спрадаплелнога, кад се промијени н на ње), н. п. ко па пи, ко па ње; до лаз и пи, долажење; љуби пи, љубљење и п. д. а савршипелни глаголи пога немају, осим неколико ријечи које су оспале као од спарине, н. п. закла пи, за клање (јели веће јање за заклање); по с папи, поспа ње (од поспања свијепа), по с ра писе, по с рање (не би с њим опишао ни на посрање); по уз да па и се, по уздање (џенерале моје поуздање); допу сп и пи, доц у шпе ње, о просп и пи, о прош прење; в је нч а п и , вјенчање (од Слав. вbнчанie); али од оспалије глагола не говори се, н. п. за копање, нађење, по љубљење, за грљење и пл. г) будући да посао савршипелнога глагола нема прајања ни мало, запо се њим и не може одговорипци на пипање шпа ч и ни ш? него само шпа си ч и ни о Р и шпа ће ш чин и пи? Може бипи да запо ђекоји наши књижевници мисле, да је дођем, за копам, пољубим, речем и п. д., будуће вријеме; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може бипи да је), него је садашње , које се понајвише упопребљава у наклоненију сослагапелном и у приповиједању, н, п. ако дођем, оди да за пјевамо, кад нађем, усптани нека он сједе; спани да пи кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у руку, , а он ми рекне и п. д. А будуће је вријеме од ови глагола: А оћи ћу, за пјева ћу, на ћи ћу, с је шћу, казаћу, шољу бићу. рећи ћу и п. д. 2) шпо, ове разлике немају ни Грши ни Латини, него по временима накнађавају (запо и у нашим Славенским граматикама споји с опвор и хЂ од твор ко, на п и па х b од п и пако, ку п и х b од купу ко и пГд.); а Нијемцима и осталим новим народима пешко је и доказапи ову разлику између наши глагола. Нијемци имају, н. п. geben и ћи, и fonmen доћи; tudjen праж и пи, finben наћи; али ми имамо доћи и „долаз и пи, наћи и налази пи, да пти и да в а п и, чуп и и сл. у шап и , рећи и говор и пи, узе па и и узима пи, и пако готово код свију остали глагола. Ми имамо дакле још један пуп онолико глагола, колико оспали народи. . . |- |По лицу се раздјељују глаголи: 1) на глаголе личне, који имају свапри лица, н. п. говорим, говориш, говори и п. д. 2) на глаголе без личне, који се спрежу само с прећим лицем, н. п. 6 о ли, с пуж у је ми се, грми, ве др и се, облачи се и п. д. Но и ово раздјеленије глагола не вриједи гопово нишпна : а) запо, шпо млоги глаголи, који се броје у безличне, могу имали и оспала лица, н. п. Ја не грм им, не грм и ш ни пи, него Бог (или свепти Илија); вид и онај, који ведри и облачи и п. д. А б) макар имали и једно лице, опет нијесу без лични, него лични. По спрезању се дијеле глаголи на глаголе правилне и не праВ И Л. Н. Е. Прави неправилни глагола ми немамо више, осим ова при: је сам. о ћу и могу (је сам и оћ у неправилни су и код осталије народа, а могу само је запо код нас неправилни глагол, што се у садашњем времену свршује на у , а не на ам, или на ем, или на им, као оспали наши глаголи; а у оспалом спреже се по другом спрезању, као пече м, осим шпо се у садашњем времену говори и море и може, море мо и можемо, ум о репе и може пе), а остали су сви правилни. Испина да се у поспајању времена налази ђешпо особипа разлика, н. п. припи и с нем, приписну пи, припи ш пе (и при пис и у); по гинем, погину пI и . по гибе (и погину); о крене м, о крену пи, о крепе (и о крену) и п. д. Али су запо опет ови глаголи правилни, и могу се довеспи у ред. Овђе можемо напоменупи и оне глаголе „ који немају свију времена, него само шпођог, и п, велим има само ово вријеме садашње и полу прошавше веља, а даље се узме од глагола говорим, пако по да ј (му, јој), у др и (удрипе) и ајде (ајдепе, ајдемо), немају више ништа него ово у наклоненију повелипелном, а у оспалом се говори да м, да пи, у да Рим, у да рипи, у да рио и п. д. Шпо је гођ склоненије код имена и код мјестоименија, по је спрезање код глагола, само се по пом (у овом смислу) разликују имена и мјеспоименија од глагола, пупо се имена и мјеспоименија премјењују само по падежима и по броју, и највише могу имапи око десет премјена, а глаголи се премјењују по лицима, по броју: по време нима, и по накло ненијама, и могу имапи преко приде се ппремјена (а Лапински глаголи имају још више премјена, а Грчки још више и од Латинскије). Времена по паметпи нема више, него само при, п. ј. са да по ње (које је сад), прошавше (шпо је прошло) и будуће (шпо ће доћи у напредак), а глаголи наши имају три проспа времена осим будућега, п. ј. садашње, и два прошавша (1-во пол у прошавше, које имају само несавршипелни глаголи, н. п. ми купља смо шљиве, кад он дође, па п је ваше и п. д. а 2-го скоро прош а више, које имају сви глаголи, н. п. ми куп и смо шљиве данас ваздан; он до не се, ја му реко и п. д.); ако још узмемо к овима и дјејствипелно причаепије прошавшег времена, које се у нашем језику не говори без помагапелног глагола сам (или јес а м), онда ћемо имапи при прошавша времена, п. ј. пол у прош а вше, скоро прошавше и да вно прошавше (у говору се и ово давно прошавше вријеме може узепи двојако, п. ј. још давније, н. и 6 и о сам му говорио, 6 или су му дали и п. д. но ово не иде у спрезање глагола, зашпо глагол нема никакве нове премјене, него му се дода помагапелни глагол био, као и оспале ријечи шпо се слажу у говору). Будуће вријеме саспави се с помоћу глагола ћу (или оћу), н. п. о ћу му дапи, њему ћу да пи; ми ћемо куп и пи и п. д. Али кад сила говора иде управо на глагол и ће дође за њим, онда се избаци оно пошљедње уп и , и мјесто њега дође ће плe сe састави о глаголом у једну *“; *. п. да ћу, куп и ће, п A а п и ћемо, има ће пе, о плешћу (већ је казапо како се спред & претвори у ш), јешће мо и т.д. А код они глагола, који се у наклоненију неопредјеленом свршују на ћи (мјеспопи), може се ће и послије глагола нисати само за себе, н. п. доћи ћу, наћи ћемо, пећи ћеш, рећи ће, о жећи ћу и пт. д. Али кад се о послу сумља, или се одлаже, и каже се ако или кад, онда се узме садашње вријеме и код несавршипелни глагола дода му се спријед уз (или ус), н. п. ако у зрадим, ако у с пишем, кад у ско си мо и пи д. А код савршипелни fлагола, узме се само садашње вријеме (без уз), и. н. ако дођем, кад за пишем, а ко по ко с им и п. д. Код глагола да пи, зна п и, и ма пп и, смје пи и ће пи, кад се сумља, онда се (особипо у Србији и у Ерцeгoвини) на крају мјесто и настави будем (а п се пред 6 препвори уд), н. п. ако да д будем, ако знад будем, ако имад будем, ако смједбудем, ако ће д будем. К овима иде и могу, ако могбудем.

у Славенским грамапикама имају чепирк на клоне нија (изјав и пелно, пове ли педно, с о сла га пелно и не о пред је лено); али глаголи, ни наши ни Славенски немају више од при, п. j. 1-во изја в и пелно; у коме какво лице шпо ради, или показује да је шпо радило, или да ће радипи, н. п. пишем, п и са о сам, п и са ћу и пад. 2-го по вели пел но, у коме се шпо заповиједа (наговара, моли, или нуди). „другоме коме да ради, н. п. пиши, п и ш и пе; у с па ни , до не си, дај, реци и п. д. 5-ke нe о предјеле но, у коме глагол споји пуст без икаква извјеснога посла, лица и броја (као н. п. сушпеспвително име у именип падежу), н. п. писа пи, рад ипи, говори пи, и ћ и , доћи, ч у пи и п. д. — А 4 - по со сла га пел но узели су грамапици из Грчке и из Лапинске грамапиле, зашто Латинин каже једном ријечи, н. п. habuerim, attuleris, scisserm, a Србљин, и сваки други Славенин, мора узети двије различне ријечи мјеспло пе једне Лапинске, п. ј. да сам имао, а ко до не се ш, да сам 6 и о знао и п. д. А по свак може виђепи да није спрезање глагола. Спрезање (или боље рећи склонечије) глагола зове се само оно, (као што је и мало прије казано) кад се глагол сам по себи премјењује (као имена и мјеспоименија кад се склањају), н. п. прпим. нпр пиш, пар пи, прп имо, пр пипе, пр пе, пр пља; пр пљаше, пр пља смо, пршља с пе, прпља у , пр писмо, прп и с пе, пар пиште, пр пље о пр пећ и и п. д. А да сам био знао, и аце 6 њу есми пипа л'b, по су чипави разговори.

Тако се у нашим Славенским граматикама налази и с прада пелн и за лог, а глаголи га немају ни наши ни Славенски. Напоменуто је мало, да 61 ко с и, пи пак, с и, m вор коса, нијесу глаголи спра да пелни, као ни боко с ни пруж да ко са опло ж и пiел ни; а ко је разумјео што „смо мало прије рекли о спрезању глагола, казаће и сам, да пида нb 6 и 4 b e с ми не иде у спрезање глагола, као ни аце 6 ме с ми 6њи лb пипан b, и био сам каран (истина да се говори: био сам *а Ра и, биће ш бијен, 6 или су до чекан и, али у садашњем времену нико не ће рећи: 6 и вам каран, 6 и ваш мољен, него ка рају ме, *оле ме, бију га, праже те и п. д. А и у прошавшем и у будућем вре*ену не говори се код свију глагола са спрадалпелним причаспијем, и ибићу праћен, био сам мољен, него тражи ће ме, молили су М1 e , 3 вал и су га и п. д.).

Сви се наши глаголи (осим неправилни о ћу и могу) свршују у садашњем времену (наклонекија изјавителнога) на ам, или на ем, или на *“; и по пом се, свpшивању раздјељују на при спрезања. У спрезању наши (као и оспалије Čлавенски народа) глагола мора се знапи како има глагол у садашњем времену и у наклоненију неопредјеленом “); а кад се

[ocr errors][ocr errors]

по двоје зна, онда је и остало све ласно знати, зашто је цијело спрезање раздвојено на пе двије спране, па наклоненије повелипелно и дјејствипелно причаспије садашњег времена иде по садашњем времену, а оспало “ (гопово све) по наклоненију неопредјеленом, као шпо ће се виђети сад из самога спрезања. Будући да неправилни глаголи је сам и о ћу помажу ђешпо ослалим глаголима (и „себи) у спрезању, запо ћемо ево најприје мешнупци

њиово сирезање:
и, На клоне није изјави пелно,
вријеме са да ш ње

[merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][merged small][ocr errors][ocr errors][merged small][ocr errors][merged small][ocr errors]
« PreviousContinue »