Page images
PDF
EPUB

ПОГОВОР

ОВУКОВОМ РЈЕЧНИКУ ИЗ 1818. ГОДИНЕ

І. МЕСТО КЊИГЕ У ИСТОРИЈИ

Нема сумње, од свих појединачних Вукових списа прво издање Рјечника је најзначајније. Чак се не може навести ниједно друго дело у историји српске културе које би одиграло већу улогу као прекрeтница, као полагање темеља.

Ту, у Рјечнику из 1818, формулисана је Вукова језичка и правописна револуција. Све што је претходило било је само Вуково тражење и колебање, а све измене у доцнијем периоду биле су само ретуши у ограниченом броју појединости. А одређивање основице нашег књижевног језика има, опет, централно место у читавој Вуковој делатности. Није ствар само у начелној фундаменталности језика, у истини да је језик материја од које је састављена књижевност онако као што је време материја из које се састоји живот. Много конкретније од тога: Вукова језичка револуција била је та која је српским масама скратила пут до писмености (у сваком смислу те речи). Ту се налази тежиште Вуковог дела демократизације наше културе. Чак и сама народна поезија, чије објављивање има у поретку значаја Вукових остварења место одмах иза језичко-правописног комплекса, добила је неоцењиво много тиме што је народни језик постављен у основицу књижевног. Да је књижевни језик остао славеносербски, фолклорне умотворине имале би битно друкчију судбину у историји наше литературе. На њих би се свакако гледало као на драго и драгоцено наслеђе, али сасвим по страни од главних развојних токова. Тек тиме што је њихов језик ушао у темељ нашег књижевног језика, могле су и оне ући у темељ наше нове књижевности.

[blocks in formation]

Језик је основно оруђе културе и уопште људског друштва. Оруђе најнеопходније, најуниверзалније и најсвакодневније. Домашај Вукове заслуге одређује пре свега чињеница да је он дао оптималну основицу нашем књижевном језику. Његов језик био је кудикамо ефикаснији инструмент друштва него језик који је он затекао у функцији књижевног и избацио из те функције. Штавише, у околностима оног историјског тренутка, сви други типови језичких солуција који су се могли сагледати били су одсудно инфериорни у поређењу соним који је изнео Вук. Вуков језик имао је ту једноставну и велику врлину да је био лак, њега је просечни Србин знао, у главним цртама, самим тим што је знао свој матерњи говор. Насупрот њему, славеносербски се морао учити, дуго и заметно, у школи и после ње, уз опасност да његово савладавање остане непотпуно и уз извесНОСТ да ће изражавање њиме увек бити сапето и несигурно. (На страну то што у том језику и није било норме нити уопште неког чврстог ослонца, јер је он био механичка и произвољна мешавина двају или трију језика, црквенословенског, српскохрватског и евентуално руског). Вук је уштедео поколењима Срба оно расипање снага које би уследило да је сваки појединац морао посебно учити књижевни језик. Сем тога Срби су добили књижевни језик којим су се могли изражавати природно и непосредно, а не муцаво и са сталним психолошким оптерећењима. И што је најважније, срушене су све непотребне преграде које су стајале између српских маса и српског књижевног језика. Тај језик није остао привилегија малобројних који су имали прилике и средства за дугогодишње школовање. Плебејац, сељак и устаник, Вук је и као културни стваралац остао представник и оруђе најпрогресивнијег крила српског друштва.

Наравно, књижевни језик по природи ствари не може бити идентичан са свакидашњим говором необразованог човека. Далеко шири круг појмова и нијанса које књижевни језик треба да обележи захтева и шири фонд речи и обрта. Али у славеносербском је било, сем оваквих потребних разлика према свакодневном језику човека из народа, и много више непотребних разлика, таквих које су долазиле отуда

сама основица овог језика није била народна. Због ових разлика, гласовне и граматичке природе,

ШТО

славеносербски је био тежи за човека из народа него што књижевни језик мора бити. Вуку припада заслуга да је темељито уклонио тај слој излишних препрека.

Револуција каква је била Вукова неизбежно доноси собом прекид једног континуитета, жртвовање тековина традиције. У начелу, то може смањити корисност оваквог потеза и чак угрозити његову коначну позитивну вредност. Међутим, у Вуковом случају жртва је била готова незнатна у поређењу са добитком. Производи дотадашње литературе махом су били ниске вредности или неактуелни, или то обоје. Књижевни језик био је све друго пре него разрађен и префињен инструмент израза. Без унутрашње равнотеже, у сталном драстичном осцилирању, он није поседовао кристалисане и изнијансиране системе значења за које би било штета да се наруше. А Вук је уосталом мудро оставио отворена врата поновном увођењу оних црквенословенских израза за којима би се осетила стварна потреба.

Једна друга сумња може се јавити, и јављала се понекад, поводом резултата Вуковог рада. У периоду пре Вука српски књижевни језик био је тесно везан за руски, каткад чак толико да границе није лако одредити. Прекид ове везе морао је смањити способност нашег књижевног језика да се богати преузимајући из руског, а такође је морао смањити непосредност контакта двеју литература. И то баш у тренутку кад је руска књижевност, са Пушкином, Њермонтовом и Гогољем, најзад добијала светски формат. Али у овом погледу развој је ишао путевима којима су га водиле историјске неминовности. Превелике су биле географске удаљености и разлике у историјским приликама, а поготову саме неподударности између двају народних језика. Врло је поучно то што су у даљем развоју чак и Украјинци и Белоруси, код којих су све поменуте дистанце биле неупоредиво мање, ипак формирали своје посебне књижевне језике. Уосталом сам руски књижевни језик се управо у Вуково доба коначно одвајао од црквенословенског који је дотада Србима служио као мост ка руском. У XIX веку уопште није било услова да се српска култура непосредно наслони на руску преко заједничког књижевног језика, на начин сличан средњовековној језичкој и културној узајамности православних Словена. А једино то могло би се, наравно само у одређеном смислу и са

« PreviousContinue »