много разноврсних ограда, схватити као евентуалност са озбиљним јаким странама. Све друго, све што је у међупростору између ове солуције и историјски оствареног другог екстрема, вуковског књижевног језика, било би неоспорно штетно. Задовољити се славеносербском мешавином значило би искључити се из руске културне заједнице и руског културног тржишта, а ипак испустити она огромна преимућства која пружа књижевни језик на истински народној основици. Уосталом ни овде историја није остављала много избора. Развој српског друштва захтевао је да књижевни језик буде што разумљивији масама, и славеносербски је током времена постајао све више српски, а све мање „славенски“. Вуково дело уклопило се у једно општије струјање, што му ниуколико не одузима значај. Величина великих људи и јесте у томе што су успешно извршили задатке које је обележила историја. Вук је при том језичко питање решио темељније него што би ико други на његовом месту, а уједно је радикално захватио и правопис.

Језик који је Вук увео у књижевност импресионирао је публику још једном особином: осим што је био народни, он је био и јекавски. Док је за оно прво Вуку увек било лако да наведе објективне разлоге, око овог другог он је био у неприлици с мотивацијом и аргументи које је он до краја постепено прикупио 1 не могу избрисати утисак да је прва побуда била она коју је он сам поменуо у почетку: он је писао јекавски зато што је био јекавац2. Њему је било лакше и угодније да пише својим матерњим херцеговачким наречјем и од срца је желео да се оно учврсти и у књижевности. Тиме је ставио српску културу изненада пред један нов проблем. (Додуше, непосредно пре њега појавио се са јекавски штампаним текстом Сава Мркаљ, Србин из Хрватске, али је била потребна личност Вуковог

1 Јекавско наречје је најраспрострањеније међу Србима; њиме су испеване готово све наше народне песме; у њему се писањем разликују извесне речи које се екавски једнако пишу (попјевати и попијеваши); оно је најближе црквенословенском језику; оно је и дијалекат дубровачке књижевности тако да уједињује православне Србе „с нашом браћом Римскога закона“ (Вука Стеф. Караџића... Писма... о српскоме правопису, са особитијем додацима о српском језику, У Бечу 1845, Скуйљени іраматички и полемички списи Вука Стеф. Кар аџића ІІІ, стр. 155-156).

2 Предговор првом издању Рјечника, стр. ХѴІІ.

значаја да би у тадашњим приликама јекавштина уопште дошла у обзир као база књижевном језику.) 1 Није сасвим једноставно, чак ни данас, са растојања од столећа и по, просуђивати о томе у којој је мери Вуково увођење јекавског изговора било историјски позитивно. Са гледишта уско српских потреба могло би изгледати да није. Главни културни центри Срба налазили су се, у оно време као и сада, на екавском земљишту, у областима економски и политички најактивнијим, у северној Србији и Војводини. Публика у тим центрима није била спремна да прихвати јекавштину. То је шкодило Вуковој борби, а кад је она ипак успешно завршена, то је створило раскол у књижевном језику код Срба који и данас има две варијанте, екавску и јекавску. Међутим у широј, српскохрватској перспективи, увођење јекавштине показује се као позитиван корак. Тешко је веровати да би Хрвати у ХІХ веку прихватили штокавску екавску шумадијско-војвођанску базу књижевног језика. Код католика нашег језика није било никакве традиције екавског штокавског писања у књижевности (мада у Славонији има штокавских екавских говора који би, теоријски, могли пружити основицу за ово). Штокавски јекавски већ је могао изгледати привлачнији. Јекавско наречје, додуше, није веома раширено код католичког становништва, а у оно доба било тек сасвим мало јекавског живља који је себе сматрао хрватским. Али јекавски је, углавном, писана дубровачка књижевност, а управо у првој половини XIX в., у епоси кад се почињала формирати хрватска нација, Загреб се заинтересовао за католике јекавце, па је поред осталог открио и дубровачку литературу и пригрлио је као своју. Јекавски књижевни језик постао је тако спона између двају народа, спона која је олакшала и даље контакте и узајамне утицаје. Данас се нама може чинити да се двојство у писању књижевног језика, ас њиме и понеке друге невоље, могло избећи усвајањем посебног слова за јат (нпр. ё у латиници, ѣ у ћирилици) који би се читао различито у разним крајевима. Познато је

1 Занимљиво је да је и други српски аутор који је утицао на Вуково формирање у време кад се он почињао бавити списатељским радом, Лука Милованов, био јекавац. Родом из Осата у Босни, он је и свој Ойит настављења к српској сличноречности написао углавном јекавски. Пример Мркаља и Милованова свакако је подржао Вука у опредељењу за јекавско писање.

да су илирци ово били увели, а да се Вук томе оштро одупирао, јер је то нарушавало основни принцип његовог правописа, о прецизној корелацији између фонема и слова. Можда би било умесније да је Вук и овде жртвовао понешто од доследности, што је иначе чинио почешће и с разлогом. Али ето, Вук то није учинио, а нагађања на тему „шта би било да jе. у начелу нису најсрећнији начин да се схвати историја.

Књижевни језик с којим је Вук изашао у Рјечнику1 одговарао је у основи тадашњем тршићком говору. Из њега су били прокламативно прогнани књишки елементи, али су практични разлози спречили да се то спроведе у потпуности. У Предговору и Граматици који прате Рјечник није тешко набројати на десетине речи којих нема у самом речнику. Од самог почетка се показало да је илузорно градити књижевни језик искључиво од елемената пристуних у народном. Има толико ствари о којима се не може писати с изражајним фондом подешеним према свакидашњици пастира и тежака. Вук је испочетка избегавао да говори о овоме, али је доцније, у предговору свог превода Новог завета, објављеног 1847, дао дуг списак речи којих нема у народним говорима, а које је он ипак употребио преводећи тај текст. Неке од тих речи биле су црквенословенске (делимично с посрбљеним гласовним ликом), док је друге сковао сам Вук, трудећи се да остане што вернији принципима творбе речи у народном језику. Вук није био строг ни према позајмљеним речима из других извора, и чак је доказивао неопходност да се задрже извесни турцизми. Њему је био стран пуризам, та болест слабачких, угрожених и уплашених за егзистенцију. У време кад су „Турчин“ и „душманин“ били такорећи синоними, кад је вековни тлачитељ претио да поново отме и ону тешко извојевану мрвицу српске независности, Вуков став према турским речима био је слободан од мржње и од комплекса мање вредности. Тако је велики реалиста Вук отворио пут богаћењу нашег књижевног језика из обају могућих извора, преузимањем из других језика и, у ограниченој мери, стварањем неологизама по обрасцима већ присутним у језику. Ово је било преко потребно јер

1 у даљем тексту овог поговора реч Рјечник ће се употребљавати да означи прво издање Рјечника (изузев тамо где је изричито наглашено да је треба схватити друкчије).

је у епохама које су следиле брзи развој нашег друштва доносио и још увек доноси у свакој деценији хиљаде нових појмова и с њима хиљаде нових речи. Удео речи којих нема у Вуковом Рјечнику у просечном тексту писаном данас за широку публику често прелази педесет посто. Захваљујући развојним смерницама које су дате у Вуковом делу, овај процес наглог ширења лексичког фонда прошао је са сразмерно мало потреса и без оног вештачког отежавања сопствене ситуације које ствара пуристичка оптерећеност.

Језик првог издања Рјечника, постављен одлучно на основицу једног одређеног народног говора (тршићког) садржао је, поред осталих особина, и низ скорашњих иновација које иначе нису заједничке свима нашим дијалектима. Овамо спада доследна елиминација х у народним речима, тзв. најновије јотовање (тип ћерати, ђевојка), затим претварање мн у мл (млоіи и сл.) одн. у вн (тавница) и мњ у мљ (сумља). Ове су промене повишавале меру комплексности у граматичком систему, дакле смањивале његову унутрашњу правилност. Тако је одсуство х створило аномалију да се именске основе могу завршавати и самогласником (нпр. ора, снаа, сирома), док су остале промене углавном стварале нове сугласничке алтернације (т: у лешим: лећеши, д:ђ у дијете:ђешета, нілу йушник: најамник; м:в у шама: шаван итд.). У књижевном језику није пожељно нагомилавање појава ове врсте, оне га чине тежим и мање практичним. Уз то су ове особине увећавале растојање према српском књижевном језику у прошлости, а такође и према књижевном језику осталих словенских народа, поред осталих и Хрвата. Вук је у доцнијем свом развоју напустио ове језичке особине, углавном пошто се приликом својих путовања на југозапад уверио да се одговарајући старији облици (са х, без најновијег јотовања, са мн и са мњ) могу чути у тамошњим дијалектима, пре свега у дубровачком и у говорима градских муслимана по Босни и Херцеговини. Друго издање Вуковог Рјечника обележава у целини овај пређени пут. Форме које су у првом издању фигурирале као основне или као једине, у том се издању упућују на облике са х, шj, gj, мн одн. м. Тако је Вук одступио од појединих црта тршићког говора и од начела монолитне дијалекатске базе књижевног језика, али је та недоследност била очигледно оправдана. Поред осталих резултата она је

олакшала Хрватима приближавање вуковском језику. Велики културни револуционар био је слободан од екстремизма. Он није био по сваку цену доследан у остваривању принципа, баш зато што је био доследан у мудрости. 1

И у погледу правописа Вук је, опет баш у Рјечнику, пронашао најбољи могући пут. Док је у погледу језика оптимално решење лежало у демократизацији, у правопису је требало применити фонолошки принцип. У језицима као што је српскохрватски, правопис је најефикаснији ако репродукује оно што се стварно изговара, и при том само оне од гласовних појава које служе за разликовање значења (дакле не и позиционо условљене фонетске нијансе као што је разлика између затвореног надзубног н у нада, затвореног задњонепчаног н у банка и струјног зазубног н у пензија). Овакав правопис има исто преимућство као и књижевни језик на бази народног: он је лак. Њега није потребно нарочито учити, довољно је при писању се ослонити на осећање сопственог изговора, а у читању се држати написанОГ слова. Ово, наравно, олакшава задатак школске наставе и силно проширује круг људи који углавном правилно пишу.

Вуково ратовање за српских правопис било је само део општег процеса суочавања европских (и многих Ваневропских) народа са неадекватном графијом двеју главних постојећих европских азбука. А победа Вукове ортографије код Срба била је, у међународним размерама, први и досад готово једини потпуни успех на овом фронту.

Ни латиница ни ћирилица нису биле начињене за потребе данашњих језика: обе су оне адаптације грчког алфабета, подешене према потребама латинског одн. старословенског језика. Суштинску разлику између њих чини то што је латиница мање-више задржала грчки инвентар слова, док га је ћирилица битно проширила додајући близу петнаест знакова. Ова дивергенција, чији корени леже у релативној блискости латинског гласовног система старогрчкоме и у врло

1 Доцнији развој књижевног језика потиснуо је или и сасвим уклонио још понеку дијалекатску особину присутну у Вуковом језику, тако нпр. одбацивање почетног консонанта у чела или шица, затим тип шриљеши (место тријеши), тип овијех (место ових) и тип нијесам (место нисам). Овим је корекцијама настављен процес који је започео сам Вук.