Page images
PDF

специфичном фонолошком карактеру старословенског, имала је далекосежне последице. У језицима који се служе латиницом основна невоља произилазила је из недовољног броја постојећих знакова. Због тога је било потребно прибегавати диграфичним или дијакритичким решењима да би се обележиле фонеме којих није било у латинском, али које су пристутне у модерним језицима. Насупрот овоме, народи који пишу ћирилицом, а то су углавном били православни Словени, стајали су најчешће пред задатком да се ослободе сувишних слова. Ту је било, пре свега, слова механички преузетих из грчке азбуке, таквих као v, o, ф и 8 (ова слова у ствари нису била потребна ни за грчки језик, бар не у време кад су пресађена у ћирилицу). Осим тога било је и слова начињених, у своје време оправдано, да обележе поједине словенске гласове, али која су у међувремену изгубила свој смисао. Од епохе солунске браће наовамо фонолошки развој словенских језика водио је претежно у правцу редукције броја различитих гласова, тако да су поједина слова постајала непотребна али је њихово писање обично надживљавало фонолошку смрт одговарајућег гласа (овако су се код нас све до Вука употребљавала слова ђ, и г., и њ). Тиме је повећаван слој излишности у графичком систему, праћен штетним компликовањем односа између изговорене и писане речи. Победом Вукове револуције Срби су постали први словенски народ који је темељито ликвидирао овај слој излишности („сало дебелог јера“, како се инвентивно , изразио Сава Мркаљ, први Србин који је потпуно схватио овај проблем). Остали словенски народи који пишу ћирилицом учинили су ово тек много доцније. Није тешко наћи историјско објашњење ове разлике. После разорног ударца који је турска владавина нанела српској писмености заснованој на средњовековним црквенословенским традицијама, дошла је миграција центра српске културе на аустријско земљиште, чиме је та култура била најнепосредније изложена утицају једне друкчије и надмоћне цивилизације. Реакција српског друштва на овај притисак била је двострука: с једне стране отпор, у тежњи да се очува национална индивидуалност, а с друге стране прилагођавање и прихватање тековина, што је још јаче засекло и иначе танушну нит континуитета са нашим средњим веком. Усоталом у српској средини и потреба за реформом азбуке била је изразитија него другде, јер је стара азбука била нарочито неподесна управо у примени на гласове нашег језика. Али заслуга Вукове револуције није само у томе што је била прва и што је показала пут и другима, већ и у томе што је њен задатак био најсложенији, а ипак до краја успешно решен. Особености нашег језика чиниле су излишном и једну трећу групу традиционалних ћирилских слова. То су слова типа н и ко која најчешће означавају један вокал, али истовремено и умекшаност претходног консонанта. У језицима као што су руски или бугарски ова слова испуњавају врло корисну функцију, јер служе да обележе умекшане сугласнике којима обилују гласовни системи тих језика. Међутим у српскохрватском изостаје цела серија таквих гласова (отуда се наш језик чини „тврђи“), а с њом и потреба за словима овога типа. Вук је та слова прогнао из српске азбуке, али је тиме заоштрио проблем обележавања оних гласова за које традиционална ћирилица није имала слова. То су били пре свега сугласници ћ, ђ, љ и њ, који, истина, нису идентични са руским или бугарским умекшаним сугласницима, али су се за невољу могли обележити уз помоћ слова за умекшавање, и чак је и постојала таква пракса. Вук се није задовољио овим половичним решењем и увео је нове знакове за специфичне српскохрватске сугласнике, избацујући уједно коначно слова за умекшавање. Тиме је он створио сасвим нови тип ћирилице, без серије слова која су служила за два сукцесивна гласа. Управо овај раскид са вековима освештаном физиономијом ћирилице, са њеном фундаменталном специфичношћу, даје Вуковом остварењу и у области азбуке карактер револуције, а не само реформе. Вукова азбука у потпуности одговара „духу“ (што значи фонолошкој структури) српскохрватског језика, док је традиционална ћирилица (са словима као што су л и ко) у складу с особинама руског и бугарског језика. Од словенских књижевних језика који су се формирали у међувремену, белоруски и украјински прихватили су, с извесним модификацијама, традиционалну ћирилицу, док македонска азбука представља адаптацију Вукове. Са гледишта одлика гласовних система ових језика, усвојена решења су оправдана у сва три случаја. Словенски народи који пишу ћирилицом у основи су срећно решили проблеме својих азбука: сваки језик има азбуку онога типа који најбоље одговара његовој структури. Уз генералну констатацију о фонолошкој природи Вуковог правописа треба додати и два ограничења. Једно од њих има ванредно простран домашај јер се тиче писања практично сваке речи. Наш правопис игнорише целокупно подручје прозодијских гласовних феномена, иако у нашем језику и они спадају у ред појава способних да обележе разлику у значењу (упор., нпр., село: село, зеленим : зеленим, град, град, гддина: гддина). Било је у прошлости нашег правописа доста преседана за обележавање оваквих гласовних факата, а било је и у само Вуково време предлога да се то чини. Вук је ово одбио категорички“. Не може се порећи да се Вук овим крупно огрешио о доследну примену фонолошког принципа, али је истина и то да је оваква одлука била више него умесна. Гласовне дистинкције на којима почива новоштокавски систем акцената и дужина толико су суптилне да, и поред напора школског апарата, готово нико сем језичких стручњака не доспева до прецизне свести о њима. Људи обично осећају да постоји „нека разлика“ у акценту између као село и село, али нису у стању да одреде ту разлику и да укажу на друге речи у којима се јављају исти типови акцената. Ови фонолошки контрасти, имају, према томе, на сазнајном плану сасвим друкчије место него они између тзв. сегменталних фонема (самогласника одн. сугласника), које и лаици не само лако запажају, него и лако одређују.“ Уосталом, тешкоће се овим не исцрпљују. Ситуацију отежавају многобројни

* Овим скупним термином обухватају се акценти и дужине.

* Упор. прву напомену у дну стр. ХХХIII у првом издању Рјечника.

* Није тешко уочити узроке овој појави. Прозодијски контрасти имају увек релативан карактер: дуг вокал је релат и в но дужи од кратког, наглашени вокал је тонски релат и в но виши од ненаглашеног, силазни тон је при завршетку рел а т и в но нижи него у почетку. Релативност оваквих контраста схвата се најбоље ако се узме у обзир да су дуги вокали у брзом говору често апсолутко краћи од кратких у лаганом изговору, или да је ниски акценатски тон једног сопрана у ствари виши од високог тона једног баса. Насупрот овоме, контрасти између сегменталних фонема имају по правилу апсолутан карактер. Тако се гувек изговара безвучно, дувек звучно, н увек кроз нос итд. Стога су разлике међу консонантима или међу вокалима тако лако ухватљиве.

акценатски дублети присутни у свим говорима, а још више дијалекатске разлике које се крећу у два правца. У говорима са новоштокавском акцентуацијом, дакле принципијелно истом као што је Вукова, јавља се ипак мноштво одступања у акценту појединих речи и граматичких облика, а поврх тога постоје широке зоне с акцентуацијским системима битно различитим од новоштокавског. Људима из таквих крајева практично је немогуће да науче осећати новоштокавске акценте, изузев ако добију стручно лингвистичко образовање. Једини начин да овакви појединци савладају писање тих акцената био би да уче механички који се акценат пише у којој речи и у којој граматичкој категорији. Све је то Вук морао знати, или бар осећати, онда кад је одбио да уведе обележавање прозодијских елемената у свој графички систем. Одиста, ако би се прозодијске појаве систематски репродуковале у писању, српскохрватски правопис би се од најлакшег у Европи претворио у један од најтежих. Цена којом је плаћено ово циновско упрошћавање сразмерно је мала: у постојећем начину писања доста често се поједине речи и облици појављују као хомографи и разликују се обично само помоћу контекста, иако у изговору нису прави хомоними (град и град, ген. руке и мн. руке итд.). Друго Вуково одступање од доследно фонолошког писања ограниченије је по домашају и мање неоспорно као позитиван квалитет. У неколико појединости, углавном у вези са т/д и ј, Вук се држи морфолошког (или „морфофонолошког“) начела које захтева да се исти морфолошки елеменат увек једнако пише без обзира на различит изговор: под- у подлити, па према томе и у подсирити, ракиј- у ракија, па према томе и у ракијски, мада је изговор у ствари потсирити, ракиски, итд. Овај правописни принцип примењује се у многим језицима, често са несумњивом коришћу. Тако се у немачком номинативи једнинe Rad „точак“ и Rat „саветник“ изговарају једнако, али се пишу различито, у складу с разликом у изговору у облицима као што су плурали Râder и Râte. На овај начин немачко писање успоставља дистинкцију између речи које се у изговору не разликују. Али у нашем језику нема оваквих примера. Стога ту изостаје и корист коју морфофонолошки принцип може донети. А штета је ипак ту: окрњена је целовитост драгоценог начела „у писању се држи изговора, и све ће бити добро“. Публика губи пове

рење у овај критериј правилности, и мора да учи спискове случајева у којима се јавља одступање. Свакако, штета није велика, али је штета. Можда још неугодније консеквенце донео је, уосталом, покушај да се она уклони. Свестан слабости затеченог правописа у оваквим категоријама, Александар Белић је, између два рата, предложио да се оне елиминишу. На жалост, тренутак за реформу није био срећан. Код Срба она је спроведена, али су је Хрвати схватили као наметнуту „српску“ особину. Историја уме горко да се нашали са веровањима овакве врсте: објективно, проблем није био у србизму већ у рационализацији, а дотадашњи правопис код Хрвата био је „српски“ исто колико и Белићев — јер је био Вуков. Али у оним временима узнемирених националних страсти Хрвати су одбацили мрску новотарију чим се указала прилика, и затим одлучно остали при своме ставу. Тако је резултат реформе био стварање једне подвојености више. И кад је састављен садашњи заједнички српскохрватски правопис, уједначавање је вратило норму за вуковску традицију. На завршетку овога прегледа тешко је отети се једном утиску: користи које је Вукова језичка и правописна револуција донела нашој култури фундаменталне су и савршено јасне, слабе стране имају маргиналан карактер и најчешће нису тако неоспорне. Познато је, међутим, да Вук није самостално дошао до својих основних ставова у вези са језиком и правописом. Те му је ставове сугерирао у личном контакту Јернеј Копитар (код којега они такође нису били изворни). Нема ничега у Вуковој биографији до сусрета с Копитарем што би сведочило о неком Вуковом интересовањеу за оваква питања, а с друге стране зна се много о ранијим не баш успелим Копитаревим покушајима да заинтересује друге Србе за језичку и правописну реформу, као и о његовим повољним приказима свега што му је изгледало као напредак у овом правцу. О Копитаревој менторској улози постоје, уосталом, директна сведочанства у преписци његовој и Вуковој, а Вук је и јавно признавао да га је Копитар „наговорио“ „мало по мало не само да пишем народне пјесме, него и ријечи и Граматику“. У погледу увођења народног

* Скупљени граматички и полемички списи Вука Стеф. Караџића III, 66.

« PreviousContinue »