језика у књижевност Вук је уз то имао низ претеча међу самим Србима, и то чак и међу најкрупнијим дотадашњим књижевницима, таквим као Орфелин и Доситеј. Управо у тренутку кад је приступао раду на језику, он се спријатељио са Савом Мркаљем и Луком Миловановом, ауторима написа у којима се предлаже реформа српског правописа и описује српска акцентуација; ортографија и акценатски систем с којима је Вук затим изашао непосредно су зависни од гледишта ове двојице. Управо право издање Рјечника је, од свих већих Вукових списа, дело у којем је Копитарева улога највећа и најразностранија, а идеје Мркаља и Милованова ту су примењене скоро дословно. Копитар се чак у великој мери може сматрати коаутором дела заслуга која у погледу другог издања Рјечника припада Даничићу. Па ипак, ма колико се то могло учинити парадоксалним, све ово ниуколико не умањује Вукову историјску заслугу. Она се не састоји у неком научном открићу, већ у извршеној културној револуцији. А револуција није ствар приоритета у формулисању мисли, него снаге да се она оствари. Поучно је обазрети се на оно што се догодило са Вуковим претходницима и инспираторима. Орфелин и Доситеј, пуни добронамерних изјава о потреби да се пише народним језиком, нису умели писати њиме, док је Мркаљу и Милованову недостајала јачина карактера потребна да се живот посвети борби за своја уверења. Мркаљ се свога става јавно одрекао, а Милованов се одао алкохолу и нестао са хоризонта. Чак и сам ванредно даровити и учени Копитар имао је са својим реформаторским идејама више успеха код Срба, где их је спровео посредством Вуковим, него у сопственој словеначкој средини.

Вук је поседовао личне особине које дају снагу културном револуционару, а и његова биографија давала му је преимућство над великом већином тадашњих српских књижевника. Почетна фаза његовог формирања одиграла се у Србији, турској и устаничкој, а то није била средина одвећ прожета црквенословенском традицијом. Затим је он готово непосредно доспео у Беч, у тада романтичарски настројену Европу где се чист народни дух ценио као једна од врхунских вредности. Тако је Вук стицајем околности прескочио Војводину и њен славеносербски менталитет. Он, који је испочетка био у извесном смислу испод тог менталитета, одједном се нашао изнад њега. Тако је он могао

да своје добро познавање народног језика удружи с потпуном слободом од предрасуда према њему. Заједно са Копитаровим саветима и са Вуковим огромним оштроумљем и безграничном упорношћу, ово је учинило Вука дораслим за велику историјску улогу.

II. ИСТОРИЈА КЊИГЕ

Ако желимо да схватимо како треба историју Рјечника, морамо јој приступити онако како се прилази свакој историји — од њене предисторије. У, нашем случају то значи пре свега од Вукових претходника у лексикографском послу, од онога што су они урадили и тога шта нису. А тих је претходника било у исти мах и много и мало. Уколико посматрамо српскохрватски језик као целину, традиција је дуга и богата. Још од последње деценије шеснаестог века па све до прве деценије деветнаестог, ређа се низ остварења насталих у приморској или кајкавској зони, остварења која обухватају поред осталог осам великих штампаних речника, познатих под именима њихових твораца или уредника, Вранчића, Микаље, Хабделића, Дела Беле, Белостенца, Јамбрешића, Волтиџија и Стулија. Ти речници, најчешће дела трудољубивих фратара, описују језик „илирски“, „далматински“ или „словински“ у његовој чакавској, штокавској и кајкавској варијанти и пореде га са латинским италијанским, немачким и мађарским језиком. Иако нису сви једнаке вредности, ови су радови углавном задовољавали потребе својих средина и својих епоха, а и данас служе као обилат извор материјала за историју нашег језика и за разумевање старих текстова. Међутим, у ужем кругу којем је Вук припадао, у средини православних Срба, Вук је затекао готово потпуну пустош у овом домену.

Додуше, 1790. године изашао је у Бечу Немецк їй и сербскій словарь на 719 + 326 страна, али овај непотписани речник који се приписује школском директору Теодору Аврамовићу у ствари није речник нашег језика. „Србски“ материјал у њему је углавном мешавина црквенословенског и руског, само спорадично убачене су у њега заиста српскохрватске речи. Овако састављено дело навукло је, потпуно схватљиво, на себе зловољу доцнијих испитивача нашег језика и нико му није по

светио озбиљнију пажњу чак ни толико да се утврди из којег је то руског речника састављач тако издашно исписивао. Али још пре овог дела, посвећеног митрополиту Мојсију Путнику и свакако рађеног с инспирацијом из митрополије, нашао се наш језик заступљен у једном другом лексикографском послуг. У Санктпетербургу су 1787. и 1789. изашла два тома упоредног речника двеста језика који је издао немачки путописац Палас на иницијативу царице Катарине и по материјалу скупљеном на њену заповест, а већ 1789. одн. 1791. појавило се у три тома ново, проширено и поправљено издање у редакцији Теодора Јанковића „де Миријево“. Овај угледни Србин и ранији надзорник свих српских школа у Аустрији, био је у то доба висок функционер у руској просветној администрацији. У оба издања речника налазимо и „српски“ језик поред „илиријског“ (који мање или више одговара дубровачком дијалекту). У првом издању у „српски“ материјал је умешано доста руских речи, најчешће датих напоредо са правим српсским облицима. „Илиријски“ је, опет, нагрђен невештом ћириличном транскрипцијом из латиничког изворника, извршеном без икаквог познавања тадашњег латиничког правописа у нашем приморју, и чак без разумевања самог материјала. Трезвени Јанковић је у другом издању исправио већи део грешака у оба „језика“. Овим умивањем „српски“ и „илиријски“ постали су сличнији један другоме. Док би се на основу прве верзије тешко могло закључити да су та два језика у стварности један, у другој верзији то је већ очигледно. Али и поред тога Сравнительный словарь није значио велики догађај у српској лексикографији. Не само што је изашао далеко од наших земаља и био тешко приступачан, него је и материјал у њему био сасвим ограничен: укупно 285 речи. Тако је лексикографски биланс српског XVIII века остао јадан. Објашњење овоме лако је наћи у општој језичкој дезоријентацији код Срба у тој епоси. У време кад су границе између српког, црквенословенског и руског биле флуидне и неухватљиве, није могло бити јасне представе о томе како треба да изгледа српски речник. Најпоузданије сведочанство о томе пружају баш они малобројни покушаји које смо поменули. А што се тиче ранијих епоха, оних до XVIII века, ту је чак непотребно тражити неко нарочито објашњење: под ужасним при

тиском турског ропства није се могло ни мислити на неку лексикографију.

Тако је Вук, за чије је име везано толико великих почетака у историји наше културе, и на овом пољу био први. Подстицај који је Вука навео да се баци на овај посао добро нам је познат: и ту, опет као у толиким другим стварима, он је радио по Копитаровом наговору. Страсно заинтересован за српске ствари, Копитар се и раније често враћао на то како би добро било кад би неки Србин реалистично описао свој језик, како са граматичке, тако и са лексичке стране. Ту је Копитар имао у виду научну потребу, али не само њу. Он је желео да се јавно обелодани истина да Срби говоре језиком који није ни руски ни црквенословенски, па ни нарочито сродан с неким од њих. Та истина, тако општепозната данас, није изгледала нимало неоспорна у оним временима кад је европска славистика, тада још у првим почецима, могла судити о српском језику по текстовима које су писали Срби али најчешће не својим језиком. Копитар, који је увелико био проникао у право стање ствари, веровао је да би језичко разграничење допринело да се Срби одвоје од Руса и у културном, па и политичком погледу. Личност сложена од многих противречности, он је у себи носио напоредо словенски и аустријски патриотизам. О оваквој комбинацији ми данас можемо мислити шта хоћемо, али Копитару је она изгледала логична и он ју је чак претворио у руководеће начело своје јавне делатности. Аустријски цензор словенских књига провео је свој век у уверењу да се може бити користан у исти мах и Аустрији и словенству. Аустрија је имала историјску мисију да прикупи и просвети Словене, да их уведе у Европу. Аустрија, велика и једина заиста цивилизована држава са претежно словенским становништвом. Али аустријским интересима стајале су на путу амбиције једне друге велике словенске земље, додуше мање цивилизоване, Копитару туђе и недраге Русије. Ширењу Аустрије на словенском југу био се испречио, као моћна препрека, руски утицај на Србе. Везани двоструким везама словенства и православља, Срби су у Русији гледали заштитника и гарантију да српство ипак неће пропасти. И то не само Срби са турске стране Саве и Дунава. Управо су аустријски Срби били ти који су у XVIII веку увели руску верзију црквенословенског језика, да им буде брана против католичења

3*

Шишатовцу током свог боравка 1816). Вук и Копитар су се надали да ће око превода на немачки Вуку помоћи Мушицки. Али тај књижевник пун великих планова, који је у животу ипак тако мало урадио није имао времена. Сав посао остао је на Копитару. „Ја сам Вама казао", писао му је Вук августа 1816, „да ћете Ви имати посла око Србског Рјечника више него ја“.

И стварно, кад се Вук у септембру вратио у Беч, почео је период истрајног заједничког рада. Из Вукових писама Мушицком сазнајемо да су он и Копитар седели у Вуковом стану свако вече, испочетка од шест до осам, а касније од шест до девет, прегледајући и обрађујући материјал за речник. Вук би објашњавао значење сваке речи, а Копитар би давао немачки и латински превод. То је трајало све до априла 1817. кад је посао око превођења био приведен крају. Копитар је тако својој улози инспиратора и ментора додао још и незахвалну функцију коаутора чије име неће моћи бити исписано уз наслов књиге. Његово старање око Рјечника остаје образац пожртвоване оданости, идеји и пријатељу у исти мах.

Вукова писма Мушицком из ове епохе пуна су неког тријумфалног тона. Никад Вук није био толико устрептао, тако младалачки одушевљен као у ове дане кад је постајао свестан шансе да у животу учини нешто одиста велико, и кад је из дана у дан посматрао како дело расте и уобличава се. А и за Вуково интелектуално формирање ово је био одлучан период. Свакодневно у непосредном контакту са великаном славистике, и то пролазећи систематски кроз целокупан материјал нашег језика, Вук је тада несумњиво научио више но икада. Поводом сваке речи понаособ, Копитар му је откривао оно што је знао. А знао је одиста много. У многобројним опаскама уз поједине речи очигледни су трагови Копитарових знања о најразличитијим језичким појавама, таквима као што су нпр. аустријски дијалектизми или новогрчки изрази. Сарађујући с Копитаром, Вук је пречистио појмове о старословенском језику и научио да разликује његову руску редакцију од старе српске за коју је сматрао да је првобитна. А сазрело је и Вуково гледање на наш језик и правопис, па и само његово даровито језичко осећање кристалисало се у свесно знање нашег језика.

Али у једном погледу као да је Вук остао неодлучан и после ових шест месеци заједничког рада с Копи