Page images
PDF

Бечу, него тек јануара 1816. у Шишатовцу. У том фрушкогорском манастиру Вук је провео неколико месеци 1816. год. као гост тамошњег архимандрита, ученог књижевника Лукијана Мушицког. Ту је Вук обавио прву фазу посла око речника: скупити српске речи које ће бити у речнику. Ту је, наравно, требало тражити по сопственом сећању и вероватно ловити речи које су наилазиле у свакодневном контакту с околином. Али да не би што пропустио, Вук се послужио и некима од речника приморских и кајкавских лексикографа. Ту му је идеју свакако дао Копитар, а он му је уосталом и послао речнике. По преписци између њих двојице и по првом Објавленију о Рјечнику изгледа да су ту били Микаља, Дела Бела, Јамбрешић, Белостенец, Волтиџи и Стули. Ти су се речници, додуше, могли наћи и много ближе Шишатовцу, у карловачкој митрополијској књижници, али Вук није био „рад просити помоћи сербскоме језику у највећега непријатеља његова“ (митрополита Стевана Стратимировића) и Копитар је стога на Вукову молбу несебично, на свој ризик послао драгоцене томове из своје личне библиотеке несигурном „делижанцом“ из Беча преко Новог Сада у Шишатовац. Вук је ишао кроз ове речнике (а уосталом и кроз већ помињани Немецкиј и сербскиј словар из 1790) од једне речи до друге и испитивао је оне које је и сам знао из сопственог језичког искуства, а изостављао оне које су му биле туђе. Вукова преписка, тај главни извор наших знања о томе како је Рјечник настајао обавештава нас и о лексикографским проблемима с којима се Вук сударао радећи у Шишатовцу. Он је Копитара питао за савет да ли да наводи и прилоге изведене од придева, затим повратне глаголе, колективне именице, диминутиве и аугментативе. Било је, даље, међу њима и разговора о распореду речи, и Копитар је инсистирао на томе да се строго одржи азбучни ред, дакле без груписања речи по њиховом сродству и без издвајања турцизама на крај књиге. Вук је Копитару јављао и о својим новим извоpима материјала: о једном поменику, старом двеста година, који је нашао „овђе у једном намастиру“ и из којег је „извадио више од 1000 српских имена, које мушких, које женских“ и о једној баби из околине Крушевца од које је записао преко педесет песама чије су дијалекатске особености привукле његову пажњу.

Исписивање и уазбучавање речи одмицало је брзо; већ 17. марта јављао је Вук Копитару да ће Рјечник „јошт за 10 дана бити готов (тј. све ријечи у ред постављене)“ и да ће затим отићи у Србију да прикупи нових података о дијалектима. Судећи по томе што је Вук негде средином априла прешао у Србију, ова фаза посла око Рјечника била је готова до тада. Али Вуков излет у Србију био је брзо прекраћен. Он се свео на путовање од граничног прелаза код Митровице до Београда и на повратак из Београда преко Земуна. Изгледа да за оних месец дана колико је тада провео у Србији Вук није ни прикупио неког знатнијег дијалекатског материјала. А питање је, уосталом, да ли је то и било главни циљ његовог пута. Има индиција које говоре у прилог претпоставци Миодрага Поповића да се „Вук био уплео у неке опасне послове“ и да је ишао у Србију зато да би по налогу устаничке емиграције обавио неку тајну политичку мисију. Али прилике у Србији биле су мучне и нимало повољне за људе из првог устанка. Уз помоћ Турака, Милош се с тим људима немилосрдно обрачунавао, у тежњи да се ослободи свих могућих супарника у борби за власт. Баш средином маја 1816. погубљени су на Калемегдану на ужасан начин Петар Молер и Радич Петровић, угледне старешине које су у Карађорђевој Србији играли важну улогу. Немамо доказа да је Вук носио поруке емиграната баш овим људима, али је извесно да је догађај оставио на њега најтежи утисак. Не остваривши своје дијалектолошке планове, Вук је пожурио да се поново нађе на тлу Аустрије. Почетком јуна 1816. он је био опет у Шишатовцу.

Друга фаза посла око речника састојала се у превођењу српских речи на немачки и латински. Додуше, првобитно је требало да се да превод на немачки и италијански. Тако су бар Копитар и Вук били обећали Павлу Соларићу који је скупљао пренумеранте за Рјечник по приморју. Доцније је ово измењено, на жалост и љутњу Соларића који је тврдио да је обећање о италијанском преводу управо и привукло његове пренупумеранте.

Вуково знање како немачког, тако и латинског језика било је непотпуно (он је латински управо учио у

[ocr errors]

Шишатовцу током свог боравка 1816). Вук и Копитар су се надали да ће око превода на немачки Вуку помоћи Мушицки. Али тај књижевник пун великих планова, који је у животу ипак тако мало урадио — није имао времена. Сав посао остао је на Копитару. „Ја сам Вама казао“, писао му је Вук августа 1816, „да ћете Ви имати посла око Србског Рјечника више него ја“. И стварно, кад се Вук у септембру вратио у Беч, почео је период истрајног заједничког рада. Из Вукових писама Мушицком сазнајемо да су он и Копитар седели у Вуковом стану свако вече, испочетка од шест до осам, а касније од шест до девет, прегледајући и обрађујући материјал за речник. Вук би објашњавао значење сваке речи, а Копитар би давао немачки и латински превод. То је трајало све до априла 1817. кад је посао око превођења био приведен крају. Копитар је тако својој улози инспиратора и ментора додао још и незахвалну функцију коаутора чије име неће моћи бити исписано уз наслов књиге. Његово старање око Рјечника остаје образац пожртвоване оданости, идеји и пријатељу у исти мах. Вукова писма Мушицком из ове епохе пуна су неког тријумфалног тона. Никад Вук није био толико устрептао, тако младалачки одушевљен као у ове дане кад је постајао свестан шансе да у животу учини нешто одиста велико, и кад је из дана у дан посматрао како дело расте и уобличава се. А и за Вуково интелектуално формирање ово је био одлучан период. Свакодневно у непосредном контакту са великаном славистике, и то пролазећи систематски кроз целокупан материјал нашег језика, Вук је тада несумњиво научио више но икада. Поводом сваке речи понаособ, Копитар му је откривао оно што је знао. А знао је одиста много. У многобројним опаскама уз поједине речи очигледни су трагови Копитарових знања о најразличитијим језичким појавама, таквима као што су нпр. аустријски дијалектизми или новогрчки изрази. Сарађујући с Копитаром, Вук је пречистио појмове о старословенском језику и научио да разликује његову руску редакцију од старе српске за коју је сматрао да је првобитна. А сазрело је и Вуково гледање на наш језик и правопис, па и само његово даровито језичко осећање кристалисало се у свесно знање нашег језика. |Али у једном погледу као да је Вук остао неодлучан и после ових шест месеци заједничког рада с Копи

таром. То је питање правописа. Вуково Објавленије о Рјечнику, у пролеће 1816, било је наравно писано углавном старим правописом, али ни Второ објавленије, с пролећа 1818, не показује неки напредак у овом погледу. Таква је, уосталом, и Вукова преписка све до средине 1818. године, а и његови чланци публиковани почетком те године. Вук је у то време већ увелико био начисто с тим какав би правопис био најбољи за Србе, али је ипак и даље тактизирао, свакако у уверењу да би коренито новаторски правопис могао одбити српску публику од њега. У доба док је тражио пренумеранте и мецене Вук је свакако сматрао неопортуним да изађе с таквим правописом. Али он је о томе стално мислио и кокетирао с идејом да уведе не само слова „ељ“ и „ењ“, већ и јоту. У писму Мушицком од 14. маја 1817. он вели да би могао навести „иљаду примјера . . . ће здравиј разум каже, да треба ељ и ењ и јот“. Вукова преписка показује да се он у оно време консултовао око правописа с неколико људи — с Мушицким, Гершићем и Соларићем. Утолико пре морамо претпоставити да је ово био и сталан предмет Вукових разговора с Копитарем, чије је мишљење он ценио више но ичије и с којим је у Бечу био у свакодневном личном додиру. Савети Гершића и Соларића нису се показали корисни, док је од сугестија Мушицког Вук усвојио ону у погледу облика слова ђ. Иначе, мишљења Мушицког била су колебљива и не увек напредна, а Вук као да се све више приклањао радикалном решењу. И кад је најзад у пролеће 1818. дошло до штампања речника, он је дао у штампу рукопис редигован новим правописом, оним који је у основи задржан до данас. Није нам познато кад је Вук извршио промену у рукопису која је свакако задала доста посла. Да ли је то било преправљање у последњем тренутку, после изненадне одлуке Вукове да поступи по савести? Или је можда рукопис био преудешен још много раније, кришом од српске јавности, па и од Вукових пријатеља? Иако је Рјечник још априла 1817. био углавном спреман, он је ушао у штампу изгледа тек априла следеће године. То је време Вук свакако употребио за израду Предговора и Српске граматике који иду уз Рјечник, а такође и за уношење допуна и исправака. Уосталом изгледа да су понеке ствари биле остављене нерешене све до последњег часа. Још 13/25. септембра 1818. писао је Вук Мушицком да ће граматика уз Рјечник бити на немачком, али је она ипак одштампана на српском, свакако током новембра исте године. Али било је око Рјечника и проблема сасвим друкчије врсте, таквих који су довели у питање само његово излажење. Ове невоље савладали су Вук и Копитар тек после дугог мучног рвања које је захтевало и велику упорност и много довитљивости. Требало је пре свега наћи средства за штампање књиге. Било је то опсежно дело компликованог слога, дакле неизбежно скупо, а несигурне прође. Додуше значај таквог дела давао је наду да ће оно бити куповано, понегде из патриотизма или љубави ка књижевству, а понегде и ради практичне користи. Српској публици Рјечник је могао послужити као извор обавештења не толико о сопственом језику, колико о немачком и латинском, језицима који су тада у Аустрији доминирали не само администрацијом, већ и културним животом, а уколико се тиче немачког, углавном и економским. Отуда је Вук рачунао на пренумеранте, људе који ће својом претплатом у ствари кредитирати издавање књиге. Али, иако је организовао широку мрежу скупљача претплате и живахну агитацију, Вук није могао наћи пренумераната довољно да покрије трошкове слога и тиража. Српско културно тржиште, у којем ни данас толике корисне едиције не могу да опстану без потпоре, тада је било још кудикамо мање и сиромашније него у наше дане. А многи су се, уосталом, предомишљали чекајући да виде хоће ли књига заиста изаћи и каква ће бити. Тако је Вук спао на то да тражи мецене. Тужан је то био посао, то тражење помоћи од људи који имају. Било је ту и понижења, и свакојаких обрта, и неизвесности све до последњег чина расплета. А тужан је некако и сам списак племенитих добротвора, оних који су се најзад нашли. Чудним парадоксом, излажење дела које је демократизовало српску културу омогућили су један богаташ из грађанског сталежа и два охола феудалца — оба двојица иначе најљући противници те исте демократизације. Цинцарин Теодор Тирка, бечки трговац, дао је пет хиљада форинти по наговору своје жене чије је пријатељство хроми списатељ био трајно задобио. Тиркина помоћ, кудикамо већа од свих других, имала је одсудну важност и обавезала је и Вука и српску културу. Уосталом Тирка је и у улози мецене умео да избегне новчани губитак. Он своје форинте није поклонио, као што су учинили

« PreviousContinue »