други добротвори и као што би се могло закључити из Вуковог јавног признања 1, већ их је позајмио с тим да по завршеном штампању преузме целокупно издање и продајом наплати своје потраживање. Што се тиче угледног поморишког племића и велепоседника Саве Текелије који је дао пет стотина форинти и митрополита Стевана Стратимировића, властелина кулпинског, чији је дар изнео триста форинти, они су приложили помало из сујете, а помало и преварени Вуковим објавленијима која су наговештавала знатно друкчију књигу. А било је свакако, бар код Текелије, и искрене родољубиве свести о томе да је први српски речник ипак, без обзира на све друго, дело које треба потпомоћи. Једног имена, међутим, нема на списку, иако би му на неки начин ту било место. Књаз Милош Обреновић, којем се Вук обраћао у уверењу да му је дужност да помогне овакво предузеће - и који је чак и био обрекао помоћ није ишао за вредно да издвоји из своје касе коју су већ тада почињали пунити харачи из целог београдског пашалука.

Док се у тражењу материјалне потпоре морао у првом реду ангажовати сам Вук, налажење издавача било је углавном Копитаров задатак. Проблем није био лак: у аустријској монархији једино је будимска штампарија имала дозволу да штампа српске књиге, а њој је, настојањем митрополита Стратимировића, било забрањено да објављује књиге правописом друкчијим од уобичајеног. Перспектива је изгледала херметички затворена. Схватајући озбиљност ситуације, Копитар је још врло рано почео да тражи решење, користећи се својим многобројним везама и положајем цензора словенских књига. Његови напори ишли су од наговарања појединих бечких штампара да траже дозволу за штампање српских књига до писања службених представки надлежнима у овом смислу. Али штампари се или нису могли придобити, или би се касније уплашили и предомислили, док су опет високи форуми државне управе били дозлабога неекспедитивни, чак и онда кад су показивали добру вољу. Тако су се после довршетка припремања речника за штампу низали месеци испуњени бригом и немиром, све док се није изненада указало решење. Постојала је у Бечу штампарија калуђера мехитариста, Јермена католика, која је још од

1 Предговор Рјечнику, стр. ХѴ.

раније имала неку генералну повластицу за штампање књига на свим источним језицима. Копитар се у добар час сетио мехитариста и чињенице да и српски језик може проћи као источни. Баријера је била изиграна.

Слагање текста је почело, изгледа, негде у марту 1818. и трајало, не без извесних застоја, све до позне јесени. Прво је одштампан сам речник, док су делови с римском пагинацијом у почетку књиге дошли на ред тек затим. Крајем новембра штампање је било окончано, а већ почетком децембра Вук је кренуо на свој историјски пут у Пољску и Русију, остављајући речник Тирки да га он растура.

Тирка није показао неку хитрину у разашиљању примерака речника. Почетком 1820. још увек је било претплатника који су се жалили и протестовали што нису добили књигу. Али још много гласнији били су протести оних којима је она доспела у руке.

Три су ствари у Рјечнику могле изазвати озбиљно негодовање присталица правца којим се у српској књижевности дотада ишло. То су: народни језик очишћен од црквенословенских елемената, револуционисани правопис и јекавско наречје. Међутим, када се Рјечник појавио, нису ово били поводи за најјачу вику1. Највише пажње и готово једнодушно згражање у српском друштву привукле су две појединости од трећеразредног значаја: латиничка јота у Вуковој ћирилици и многобројни нечедни изрази. Кривицу за оба ова погрешна потеза сноси, изгледа, Копитар који није био јак ни у такту ни у тактици. Он је саветовао Вуку да уведе знак ј, помало у жељи да одвоји српску азбуку од православне традиције, а помало и у илузорној нади да ће сви јужни Словени до краја прихватити једну комбиновану латиничко-ћириличку азбуку какву је он замислио и каквој би увођење јоте у јужнословенску ћирилицу свакако крчило пут. Слово за глас j заиста је било преко потребно нашој ћирилици, али у тренутку кад га је Вук уводио, њему је на располагању стајало неколико слова која су већ дотад имала право грађанства у ћирилици, а која су његовом реформом остајала без функције. Да је Вук изабрао неко од тих слова, нпр. і, ї, й или ь (од којих би прво било без сумње најподесније) место знака j, избегао би примедбе о пошо

1 То, наравно, не значи да се није негодовало и против њих; нарочито је правопис био често предмет критике.

кчавању српске азбуке које су га после упорно пратиле деценијама, дајући његовим противницима у руке јефтин аргумент. С тим се аргументом, додуше, није могло лако јавно иступати, али је он, ширен полушапатом, имао запаљиву моћ у српском друштву, тада још увек накострешеном због аустријских покушаја католичења и однарођавања. Има разлога за веровање да је Копитар сугерирао Вуку да уврсти у речник и речи које се обично избегавају у пристојном друштву, а сигурно је да је у Копитаревој моћи било да Вука одговори од уношења тих речи.. Али он то није учинио. Сматрао је, свакако, да је науци потребан потпун преглед свих речи у језику, а биће да је имао и склоности за ову врсту несташлука. Али честњејши пароси, поштенородни трговци и сви они други малограђани чија имена читамо у списку пренумераната, они су ствар примили сасвим друкчије. Нема сумње да је у хору погрде глас хипокризије био од најбучнијих, али је сигурно да је ту било и искреног незадовољства због мноштва прејаких израза у књизи коју су многи били наручили зато да би им из ње учила деца.

Тако је непромишљеност Вукова и Копитарева дала прилику противницима реформе да речник дисквалификују пред недозрелом српском публиком. Уместо да се говори о свим оним крупним новинама које је књига уносила у српску културу и да се према њима заузима став, свуда се нашироко причало о ситницама без којих је дело одиста могло бити. Ту углавном и није било правог оцењивања, већ само иживљавања. Стратимировић, који се пре појаве Рјечника осјећао толико несигурним да је сматрао за потребно да се и сам уврсти у ред његових патрона, сад је поверовао да је дошао тренутак за противнапад. Додуше, ни тужба полицији због скаредности у речнику није успела да уништи књигу, али су поруге свеле на минимум њен непосредни ефекат међу Србима. Сасвим су ретки били гласови одобравања, па и они су остали скривени у приватна писма и у разговоре вођене у четири ока.

Док је тако Рјечник претрпео неуспех код куће, у широком свету он је доживео признање и похвале. О њему је одушевљено писао Грим, њиме се у својим радовима служио Добровски, њему су аплаудирали пољски и руски научници којима је Вук презентирао своје дело. За учену. Европу, Рјечник је постао извор познавања српског језика, главни И готово једини.

Заједно с издањима народних песама, Рјечник је Вуку обезбедио међународно име. „Нико није пророк у сопственом завичају“, тврди старинска изрека. Истина је да се често догађа да велики људи буду боље схваћени у туђини него у својој земљи, али је истина и то да слава обично ипак нађе пута, макар и обилазним правцем, до средине из које је великан потекао.

Међу Србима прво издање Рјечника никад није постало стандарни приручник који ће се свакодневно консултовати. До Вукове победе, на њега је већина учених Срба гледала попреко, а ђачкој омладини оно се није могло давати у руке због непристојних речи. Доцније се, управо некако истовремено са коначним успешним обртом у Вуковој борби, појавило и друго издање Рјечника, богатије и очишћено од непожељних израза, које се намах претворило у библију српских филолога.

Новине у језику и правопису спроведене у првом издању Рјечника постале су стална карактеристика језика Вукових списа који су се појављивали затим. Њихова присутност бивала је све делотворнија са сваким новим написом Вуковим, а затим и његових следбеника. Свакако, прво издање Рјечника није дело које је остварило победу, али је ту формулисан програм који ју је извојевао. Није то био тренутак тријумфа, већ развијања заставе под којом се, после дуге борбе, најзад тријумфовало.

Др Павле Ивић