Момчил вати ону крпу платна,
Па се пење граду уз бедене,
Готов бјеше у град ускочити:
Ал долеће љуба невјерница,
Оштру сабљу носи у рукама,
Пресјече му платно више руку,
Момчил паде граду низ бедене,
Краљеве га дочекаше слуге
На мачеве и на копља бојна,
На наџаке и на буздоване;
А допаде краљу Вукашине,
Удари га оним бојним копљем,
Удари га посред срца жива,
Ал' говори војвода Момчило :
Аманет ти, Вукашине краљу:
„Ти не узми моју Видосаву,
„Видосаву, моју невјерницу,
„Јер ћ и твоју изгубити главу,
„Данас мене у тебе издала,
„А сјутра ће тебе у другога;
„Већ ти узми моју милу сеју,
„Сеју моју милу, Јевросиму,
Она ће ти свагда вјерна бити,
„Родиће ти, к'о и ја, јунака."
То говори војвода Момчило,
То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
А граду се отворише врата,
Пак изиђе куја Видосава,
Те дочека краља Вукашина,
Одведе га на бијелу кулу,
Посади га у столове златне,
Угости га вином и ракијом
И господском сваком ђаконијом,
Па отиде у ризницу млада,
Изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје;
Ал да видиш чуда великога:
Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;
Што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
Што Момчилу таман чизма била,
Ту Вукашин обје ноге меће;
Што Момчилу златан прстен био, 280
Ту Вукашин три прста завлачи; ·
Што. Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
Што Момчилу таман џеба била,
Краљ се под њом ни дигнут не може. 285
Тад' говори краље Вукашине:
„Авај мени, до Бога милога!
„Нуто курве младе Видосаве!
„Кад издаде оваког јунака,
„Кога данас у свијету нема,
То ли мене сјутра издат не ће!"
Па повикну своје вјерне слуге,,
Уватише кују Видосаву,
Свезаше је коњма за репове,
Одбише их испод Пирлитора,
Те је коњи живу растргоше.
Краљ похара дворе Момчилове,
Па он узе сестру Момчилову,
По имену дилбер-Јевросиму,
Одведе је Скадру на Бојану,
И вјенча је себи за љубовцу,
Шњом лијепи пород изродио,
Породио Марка и Андрију,
А Марко се тури на ујака,
На ујака војводу Момчила.
Град градила три брата рођена,
До три брата три Мрљавчевића :
Једно бјеше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрљавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора,
Не могоше темељ подигнути,
А камо ли саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.
Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
„Не мучи се, Вукашине краље,
„Не мучи се и не харчи блага;
„Не мо'ш, краље, темељ подигнути,
„А камо ли саградити града,
„Док не нађеш два слична имена,
„Док не нађеш Стоју и Стојана,
„А обоје брата и сестрицу,
„Да зазиђеш кули у темеља,
Тако ће се темељ обдржати,
Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
„Десимире, моје чедо драго
„До сад си ми био вјерна слуга,
„А од саде моје чедо драго,
„Ватај, сине коње у интове,
И понеси шест товара блага, „Иди, сине, преко б'јела св’јета, „Те ти тражи два слична имена, ,Тражи, сине, Стоју и Стојана, „А обоје брата и сестрицу; „Ја ли отми, ја л' за благо купи, „Доведи их Скадру на Бојану, „Да зиђемо кули у темеља, „Не бил нам се темељ обдржао, И не би ли саградили града." Кад то зачу слуга Десимире, Он увати коње у интове, И понесе шест товара блага, Оде слуга преко б'јела св'јета, Оде тражит два слична имена; Тражи слуга Стоју и Стојана, Тражи слуга три године дана, Ал' не нађе два слична имена, Ал' не нађе Стоје и Стојана,
Па се врну Скадру на Бојану,
Даде краљу коње и интове,
И даде му шест товара блага:
„Ето, краље, коњи и интови,
„И ето ти шест товара блага,
Ја не нађох два слична имена,
„Ја не нађох Стоје и Стојана."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он подвикну Рада неимара,
Раде викну три стотин мајстора,
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
He Да вила темељ подигнути,
А камо ли саградити града;
Па дозивље из планине вила:
„Море, чу ли? Вукашине краљу!
"Не мо'ш, краље, темељ подигнути,
А камо ли саградити града; "Но ето сте три брата рођена, „У свакога има вјерна љуба, „Чија сјутра на Бојану дође И донесе мајсторима ручак, „Зиђите је кули у темеља, Тако ће се темељ обдржати, Тако ћете саградити града. Кад то зачу Вукашине краљу, Он дозива два брата рођена: „Чујете ли, моја браћо драга!
Ето вила са планине виче,
„Није вајде, што харчимо благо,
|