„Колико ли повести сватова;
„Да ми видиш Роксанду ђевојку,
"Може л' бити за цара царица,
„Може л бити свој земљи госпођа;
„Да је видиш, и да прстенујеш.”
Вели њему Тодоре везире:
„Хоћу, царе, драги господине."
Пак с опреми, оде у Латине.
Када дође бијелу Леђану,
Лијепо га краљу дочекао;
Вино пише неђељицу дана;
Тада рече Тодоре везире:
„Пријатељу, Мијаило краљу!
„Није мене царе оправио,
„Да ја пијем по Леђану вино,
„Већ да с тобом свадбу уговорим,
„Кад ће царе доћи по ђевојку
„У које ли доба од године,
Колико л' ће повести сватова; „И да видим Роксанду ђевојку, „Да је видим, и да прстенујем.” Тада рече Мијаило краљу : „Пријатељу, Тодоре везире! „Што ме царе за сватове пита, „Нека купи, колико му драго ; „По ђевојку, када њему драго;
Него ћеш ми цара поздравити, „Нек не води своја два сестрића, „Два сестрића, два Воиновића, „Вукашина и с њим Петрашина ; „У пићу су тешке пијанице,
„А у кавзи љуте кавгаџије;
„Опиће се, заметнуће кавгу,
„Пак је тешко џевап дати кавзи
„У нашему бијелу Леђану.
„А ђевојку сада ћеш виђети,
„И прстен јој дати по закону.
А када је тавна ноћца дошла,
Не доносе воштане свијеће,
Већ по мраку изводе ђевојку;
Кад то виђе Тодоре везире,
Он извади од злата прстење
Са бисером и драгим камењем
Разасја се соба од камења,
Така му се учини ђевојка,
Да је љепша од бијеле виле;
Прстенова Роксанду ђевојку
И даде јој хиљаду дуката,
И ђевојку браћа одведоше.
Кад у јутру јутро освануло,
Опреми се Тодоре везире,
Пак отиде бијелу Призрену.
Када дође бијелу Призрену,
Пита њега Српски цар Стјепане :
„Слуго моја, Тодоре везире!
„Виђе ли ми Росканду ђевојку ?
„Виђе ли је, и прстенова ли?
, Што говори краљу Мијаило ?”
Тодор њему све по реду каже:
Виђех, царе, и прстеновах је;
„Да каква је Роксанда ђевојка!
Онакове у Србина нема.
„Добро збори краљу Мијаило : „По ђевојку, када тебе драго,
Свата купи, колико ти драго;
Само те је краљу поздравио,
„Да не водиш два сестрића твоја,
„Два сестрића, два Воиновића ;
„У пићу су тешке пијанице,
А у кавзи љуте кавгаџије,
„Опиће се, заметнуће кавгу,
„Пак је тешко џевап дати кавзи
„У Леђану граду Латинскоме.”
Кад то зачу Српски цар Стјепане,
Удари се руком по кољену;
„Јао мене до Бога милога!
„Дотле ли се зулум огласио
„Од сестрића од Воиновића!
„А тако ми моје вјере тврде!
„Докле мене то весеље прође,
„Обојицу хоћу објесити
„О вратима града Вучитрна,
„По свијету да ме не срамоте."
Стаде царе купити еватове,
Скупи свата дванаест хиљада,
Пак подиже низ Косово равно.
Кад су били испод Вучитрна,
Гледала их два Воиновића,
Међу собом млади говорили:
Што л' се ујак на нае расрдио,
„Те нас не шће звати у сватове?
„Нетко нас је њему опаднуо,
„С њега жива месо отпадало!
„Цар отиде у земљу Латинску,
„А јунака са собом не има
„Ни једнога од рода својега,
„Који би му био у невољи,
Ако би му било за невољу;
-Латини су старе варалице,
„Ујака ће нашег погубити,
„А незвани ићи не смијемо.”
Вели њима остарјела мајка :
„Бецо моја, два Воиновића!
Ви имате брата у планини
„Код оваца, Милош-чобанина, „Најмлађи је, а најбољи јунак, „А за њега царе и не знаде;
Пошљите му лист књиге бијеле, „Нека дође граду Вучитрну,
„Не пиште му, што је и како је,
Већ пишите: Мајка је на смрти,
Пак те зове, да те благосови,
„Да на тебе клетва не остане;
„„Него брже ходи б'јелу двору,
Не би л живу застануо мајку.""
То су браћа мајку послушала,
Брже пищу књигу на кољену,
Те је шаљу у Шару планину,
Своме брату Милош-чобанину:
„Ој Милошу, наш рођени брате!
„Брже да си граду Вучитрну,
Стара нам је мајка на умору,
„Пак те зове, да те благосови, „Да на тебе клетва не остане.”
Када Милош ситну књигу прими,
Књигу гледа, а сузе прољева.
Пита њега тридесет чобана:
,0 Милошу, наша поглавице!
„И до сад су књиге долазиле,
"Ал' се нису са сузам' училе;
„Откуд књига ? ако Бога знадеш!"
Скочи Милош на ноге лагане,
Па говори својим чобанима:
„Ој чобани, моја браћо драга!
„Ова књига јест од двора мога:
„ Стара ми је на умору мајка,
„Пак ме зове, да ме благосови,
„Да на мене клетва не остане;
„Ви чувајте по планини овце,
„Док ја одем и натраг се вратим.”
Оде Милош граду Вучитрну,
Кад је био близу б'јела двора,
Два су брата пред њег ишетала,
А за њима остарјела мајка;
Вели њима Милош чобанине:
„За што, браћо, ако Бога знате!
„Без невоље јер градит невољу ?"
Веле њему до два мила брата:
„Ходи, брате, има и невоље.”
У б'јела се лица изљубише,
Милош мајку у бијелу руку.
Стадоше му редом казивати,
Како царе оде по ђевојку
На далеко у земљу Латинску,
А не зове својијех сестрића:
|