„Већ, Милошу, наш рођени брате!
„Хоћеш, брате, незван за ујаком
"У сватове поћи назорице ?
„Ако њему буде до невоље,
„Да се њему у невољи нађеш;
Ако ли му не буде невоље,
Можеш доћи, да се не казујеш."
То је Милош једва дочекао:
„Хоћу, богме, моја браћо драга!
„Кад ујаку не ћу, да коме ћу?"
Тад' га браћа опремат стадоше :
Оде Петар опремат' кулаша,
А Вукашин опрема Милоша:
На њег меће танану кошуљу,
До појаса од чистога злата,
Од појаса од бијеле свиле;
По кошуљи три танке ђечерме,
Пак доламу са тридест путаца,
По долами токе саковане,
Златне токе од четири оке;
А на ноге ковче и чакшире;
А сврх свега Бугар-кабаницу,
И на главу Бугарску шубару:
Начини се црни Бугарине,
Ни браћа га познати не могу;
Дадоше му копље убојито
И мач зелен старога Воина ;
Петрашин му изведе кулаша
Међедином свега опшивена,
Да кулаша царе не познаде.
Л'јепо су га браћа сјетовала:
„Кад, Милошу, достигнеш сватове, 200 Питаће те, тко си, и откуд си: „Ти се кажи земље Каравлашке:
, Служио сам бега Радул-бега,
,,Не шће мене службу да исплати,
, Пак ја пођох у свијет бијели,
„„Да ђегођи боље службе тражим;
,,Пак сам чуо за свате цареве,
И прист’о сам незван за сватови
„„Рад комада љеба бијелога
„И рад чаше црвенога вина.
Чувај добро дизген од кулаша,
„Јер се кулаш јесте научио
„Путовати с коњма царевијем."
Тада Милош окрену кулаша,
Пак за царем оде у сватове,
На Загорју сустиже сватове.
Питају га кићени сватови:
„Откуд идеш, млађано Бугарче?"
Милош им се из далека каже,
Ко што су га браћа научила.
Лијепо га свати дочекаше:
„Добро дош'о, млађано Бугарче!
„Нек је један више у дружини."
Кад су били путем путујући:
Злу науку Милош научио
Код оваца у Шари планини,
Поспавати свагда око подне;
Он задрема на коњу кулашу;
Како дизген ослаби кулашу,
Диже главу, оде кроз сватове,
Обаљује коње и јунаке,
Докле дође коњма царевијем,
Како дође, с њима у ред стаде.
Лале шћаху бити Бугарина,
Ал’не даде Српски цар Стјепане: 235 „Не удрите млађано Бугарче, „Бугарче се спават научило „По планини овце чувајући; „Не удрите, већ га пробудите." Буде њега лале и војводе: „Устан море, млађано Бугарче! „Бог ти стару не убио мајку, „Која те је такога родила
И у свате цару опремила!”
Кад се прену Милош Воиновић,
Те сагледа цару очи чарне,
Кулаш иде с коњма царевијем,
Он покупи дизгене кулашу,
Па ишћера њега из сватова,
Удара га оштром бакрачлијом,
По три копља у пријеко скаче,
По четири небу у висине,
У напредак ни броја се не зна;
Из уста му живи огањ сипа,
А из носа модар пламен суче.
Стаде свата дванаест хиљада,
Те гледају коња у Бугара;
Коња гледе, а сами се чуде:
„Боже мили! чуда великога!
„Добра коња, а лоша јунака!
„Још такога ни виђели нисмо,
„Један бјеше у зета царева, „И сада је, у Воиновића." Гледале га још три шићарџије: Једно јесте Баковица Вуче, А друго је Нестопољче Јанко, А треће је момче Пријепољче; Гледали га, пак су говорили: „Добра коња младог Бугарина! Баш га овђе у сватов’ма нема; Та нема га ни у цара нашег ; „Хајде мало да изостанемо, „Не би ли га како измамили.” Кад су били до Клисуре близу, Изосташе до три шићарџије, Па говоре Милош-чобанину: „Чујеш море, млађано Бугарче! „Хоћеш дати коња на размјену? „Даћемо ти коња још бољега, „И још прида стотину дуката, „И сувише рало и волове,
„Пак ти ори, те се љебом рани.”
Вели њима Милош Воиновић:
„Прођ'те ме се, до три шићарџије !
"Бољег коња од овог не тражим,
„Ни овога умирит не могу;
„Што ће мене стотина дуката?
„На кантар их мјерити не знадем,
„А бројем их бројити не ум'јем;
„Што ће мене рало и волови?
„Мене није ни отац орао,
„Пак је мене љебом одранио."
Тад' говоре до три шићарџије:
„Чујеш море, млађано Бугарче,
"Ако не даш коња на размјену,
„Ми ћемо га на силу отети."
Алʼговори Милош Воиновић:
Сила отме земљу и градове,
"Камо л' мене коња отет не ће!
„Волим дати коња на размјену,
„Јер не могу пјешке путовати.”
Па устави својега кулаша,
Пружи руку испод међедине
Они мисле, бакрачлију скида,
Ал он скида златна шестоперца,
Три пута се Вуче преметнуо;
Вели њему Милош Воиновић:
Толики ти родили гроздови
„У питомој твојој Ђаковици!" Побјеже му Нестопољче Јанко, Стиже њега Милош на кулашу,
Удари га међу плећи живе,
Четири се пута преметнуо:
„Држ се добро Нестопољче Јанко!
„Толике ти јабуке родиле
„У питому Нестопољу твоме!"
Бјежи јадно момче Пријепољче,
Достиже га Милош на кулашу,
Те и њега куцну шестоперцем,
Седам се је пута преметнуло:
„Држ се добро, момче Пријепољче!
|