„Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
„Не брини се мојом кабаницом;
„Ако буде срце у јунаку,
„Кабаница не ће ништа смести:
„Којој овци своје руно смета,
„Онђе није ни овце ни руна.
Па он оде у поље Леђанско;
Када дође до добријех коња,
Он проводи својега кулаща,
Па кулашу своме проговара:
„Чекај мене у седло, кулашу.7% 11
А он прође с оне друге стране,
Заигра се преко поља равна,
И прескочи три коња витеза
И на њима три пламена мача,
Устави се на својем кулашу;
Па он узе три коња витеза,
Одведе их Српском цар-Стјепану.
Мало време за тим постајало,
Ал повика са града Латинче:
„Хајде сада, царе Србљанине!
„Под највишу кулу у Леђану,
„На кули је копље ударено,
На копљу је од злата јабука;
„Ти стријељај кроз прстен јабуку." Милош више не шће ни чекати,
Већ он пита цара честитога:
„Јел слободно, царе господине!
„Да стријељам кроз прстен јабуку?" „Јест слободно, мој рођени синко!" Оде Милош под бијелу кулу,
Запе стрјелу за златну тетиву, Устријели кроз прстен јабуку, Пак је узе у бијеле руке, Однесе је цару честитоме. Лијепо га царе обдарио. Мало време за тим постајало, Алʼ повика са града Латинче: „Ето, царе, под бијелом кулом Изишла су два краљева сина, „Извели су три л’јепе ђевојке, „Три ђевојке, све три једнолике, „И на њима рухо једнолико; „Иди познај, које је Роксанда; „Ако ли се које друге машиш, Не ћеш изић' ни изнијет главе, „А камо ли извести ђевојке!" Кад је царе рјечи разумијо, Он дозива Тодора везира; „Иди, слуго, те познај ђевојку." Тодор му се право кунијаше: „Нијесам је, царе, ни виђео, „Јер су ми је по мраку извели, „Када сам је ја прстеновао." Цар с удари руком по кољену: „Јао мене до Бога милога! „Надмудрисмо и надјуначисмо, „Пак нам оста цура на срамоту!" Кад то зачу Милош Воиновић, Он отиде цару честитоме: „Јел слободно, царе господине!
„Да ја познам Роксанду ђевојку ?"- 540
„Јест слободно, моје драго дјете! "Ал' је јадно у те поуздање;
Како ћеш ти познати ђевојку,
, Кад је нигда ни виђео ниси?"
ᎪᏗ говори Милош Воиновић:
„Не брини се, царе господине!
„Кад ја бијах у Шари планини
„Код оваца дванаест хиљада,
„За ноћ буде по триста јањаца,
Ја сам свако по овци познав’о;
„Роксанду ћу по браћи познати.
Вели њему Српски цар Стјепане:
„Иди, иди, моје драго дјете!
Ако Бог да, те познаш Роксанду,
Даһу тебе земљу Скендерију
„У државу за живота твога.”
Оде Милош низ поље широко,
Када дође, ђе стоје ђевојке,
Збаци с главе Бугарску шубару,
Скиде с леђа Бугар-кабаницу
(Засија се скерлет и кадифа,
Засјаше се токе на прсима
И злаћене ковче на ногама:
Сину Милош у пољу зелену,
Као јарко иза горе сунце),
Пак је простре по зеленој трави,
Просу по њој бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење ;
Тад' извади мача зеленога,
Па говори трима ђевојкама:
„Која је ту Роксанда ђевојка,
„Нек савије, скуте и рукаве,
„Нека купи бурме и прстење,
„Ситан бисер и драго камење;
„Ако ли се која друга маши,
„Вјера моја тако ми помогла!
„Осјећ ћу јој руке до лаката.
Кад то чуше три л'јепе ђевојке,
Обје крајње средњу погледаше,
А Роксанда у зелену траву;
Сави скуте и свил'не рукаве,
Пак покупи бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење;
А ђевојке двије побјегоще,
Али Милош утећ им не даде,
Веће обје увати за руке,
Све три води пред цара Стјепана,
Цару даде Роксанду ђевојку,
И даде му једну уз Роксанду,
А трећу је себе уставио.
Цар Милоша међу очи љуби,
Ал' још не зна, тко је и откуд је.
Повикаше кићени чауши:
„Спремајте се, кићени сватови!
„Вријеме је двору путовати. Спремише се кита и сватови, Поведоше Роксанду ђевојку. Кад су били мало иза града, Ал' говори Милош Воиновић: „Господине, Српски цар-Стјепане! 600 „Овђе има у Леђану граду, „Има један Балачко војвода,
„Ја га знадем, и он ме познаје ;
„Краљ га рани седам годин' дана,
„Да рашћера кићене сватове
„И да отме Роксанду ђевојку;
„Сад ће њега за нама послати.
„На Балачку јесу до три главе :
„Из једне му модар пламен бије,
,,А из друге ладан вјетар дува;
„Кад два вјетра из глава изиђу,
„Балачка је ласно погубити;
„Већ ви идте, водите ђевојку,
"Ја ћу овђе чекати Балачка,
„Не би ли га како уставио.”
Отидоше кићени сватови,
Одведоше лијепу ђевојку,
Оста Милош у гори зеленој
И са њиме три стотине друга.
Кад одоше свати из Леђана,
Краљ дозива Балачка војводу;
„О Балачко, моја вјерна слуго!
,Можеш ли се у се поуздати,
„Да рашћераш цареве сватове
„И да отмеш Роксанду ђевојку?"
Пита њега Балачко војвода:
„Господине, од Леђана краљу!
„Какав бјеше јунак у сватов’ма,
„Што највеће отвори јунаштво?"
Вели њему Леђанска краљица:
„Слуго наша, Балачко војвода!
„Ту не има ни једног јунака,
„Осим једног црна Бугарина,
|