„И то младо још голобрадасто."
Ал' говори Балачко војвода:
„Већ је оно Милош Воиновић,
„Ни цар Стјепан њега не познаје,
"Ал' ја њега одавна познајем."
Вели њему Леђанска краљица:
„Иди слуго, Балачко војвода!
„Те ми отми цуру од Србаља,
,,А ја ћу је тебе поклонити."
Тад Балачко спреми бедевију,
Па отрча друмом за сватови
Са шест стотин Латинских катана.
Кад су били у гори зеленој,
Кулаш стоји на друму широку,
А за њиме Милош Воиновић;
Викну њега Балачко војвода:
,0 Милошу! зар се мене надаш ?"
Па он пусти један пламен модар,
Опали му црну међедину;
А кад виђе, да му не науди,
Онда пусти вјетра студенога,
Три пута се кулаш преметнуо,
Ал' Милошу ништа не досади;
Викну Милош из грла бијела:
Ето тебе, од шта се не надаш."
Па он пусти златна шестоперца;
Колико га лако ударио,
Из бојна га седла избацио,
Пак потеже копље убојито,
Прибоде га у зелену траву,
Пак му све три одсијече главе,
Кулашу их баци у зобницу.
Тад' учини јуриш у катане
Са својијех три стотине друга:
Одсјекоше три стотине глава,
Па одоше друмом за сватови.
Кад стигоше цара и сватове,
Пред њег баци Балачкову главу,
Цар му даде хиљаду дуката.
Па одоше бијелу Призрену:
Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
Па говори Српском цар-Стјепану :
„С Богом остај, мој мили ујаче!
„Мој ујаче, Српски цар-Стјепане!"
Тада се је царе осјетио,
Да је оно Милош Воиновић,
Па говори својему нећаку:
„Та ти ли си, дијете Милошу!
„Та ти ли си, мој мили нећаче! „Благо мајци, која те родила,
„За што ми се од прије не кажеш? „Него сам те путем намучио
„И конаком, и глади и жеђу."
Тешко свуда своме без својега!
Наход Момир.
Подиже се Српски цар Степане
Из Призрена места убавога,
Подиже се итар лов ловити
До Велеза и воде Вардара;
С собом води осам везирова
И Тодора деветог везира.
Лов ловио за петнаест дана,
Тако му се срећа удесила,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена ни кошуте мудре,
Ни од кака ситнога звериња;
А каде се на траг повратио,
Нађе чедо у гори зеленој
У виново лишће завијено,
А виновом лозом повијено,
А по лицу листом покривено,
Да му лице не гори од сунца.
Том се чуди царе господине,
Откуд чедо у гори зеленој:
Ил' је чедо досадило мајци,
Те је њега оставила мајка;
Ил' је кума кумче изнијела,
Да цар крсти и да га дарива;
Ил' су виле чедо подметнуле.
Стаја царе летњи дан до подне,
Не би л гди ко чеду изишао,
Ал' ни кога чути ни видети;
Цар дозива Тодора везира:
,0 Тодоре, мој мудри везире! „Одседниде од коња витеза,
Те погледај оно чедо младо; "Ако чедо буде мушка глава, „Дај га мене на коња витеза. Тодор везир од коња одседе, Те погледа оно чедо младо, Тако цару даде Бог једини, Бог једини и срећа царева, Те је чедо било мушка глава; Цару г Тодор на коња додаје, Цар је лепо чедо приватио У скут десни коласте аздије, Три пут га је лицем целивао, Па га зави у мараму свил’ну, И метну га себе у недарца: „Благо мене до Бога вишњега! „Бог ми даде сина изненада, „Мојој Грозди браца рођенога, „Моја Грозда врло брата жељна, „Бог јој даде брата изненада.' Па отиде двору господскоме. Та у прво време јесте било, Кад господар откуд двору дође, Не излази слуга ни слушкиња, Господару коња да привати, Већ госпођа, која је у двору; Ишетала царица Роксанда, Под царем је коња приватила: „Цар честити, добро си дошао! "Јеси л' лепа лова уловио?"
Цар царици мушко чедо даде,
царица чедо приватила
У свилену убаву кецељу;
Царица се чеду обрадова:
„Благо мене до Бога вишњега!
„Лепшега ти лова и не тражим."
Однесе га у господске дворе,
Прометну га кроз недра свилена,
Да б се дете од срца назвало 21),
Окупа га и нанегова га;
Однеше га Аранђела цркви,
Крсти Тодор чедо мушку главу,
Од миља му лепо име даде,
Лепо име: Наоде Момире.
Рани чедо царица госпођа,
Рани чедо и негује лепо,
Како свака мајка чедо своје;
Расте дете Наоде Момире;
Што детета у вече омркне,
Још толико у јутру осване;
Одрастао од петнаест љета,
Као друго од триест година;
Ста се добра коња приватати,
Добра коња и светла оружја.
Кудгод иде царе господине,
Поред себе води и Момира,
Поред себе, кано киту цвећа;
21) Као да га је родила. Приповиједа се, да и сад тако чине они, који узму кога мјесто свога дјетета.
|